Gospodo, Đeneral Radomir Vešović, je na sramotnom beogradskom suđenju protivu njega, izrekao ISTINU o svemu što se dogodilo crnogorskoj vojsci, i o svemu što će se kasnije dešavati:
''''Kapitulacija Crne Gore nije bila politički akt, nego strategijska nužnost, data činjenicom da je cijela crnogorska vojska pretvorena u zaštitnicu odstupajućih ostataka razbijene srbijanske vojske. Da bi taj zadatak uspješno obavila, crnogorska vojska morala je otići duboko u Sandžak, čak do Užica. Time je svoj front toliko protegla, da je na njemu morala angažovati sve svoje raspoložive snage. S jedne strane zadatak da se pomogne odstupajućoj srbijanskoj vojsci, a s druge strane procjena Crnogorske vrhovne komande, čiji je šef bio ondašnji srbijanski pukovnik, a današnji đeneral i pomoćnik šefa štaba Vrhovne komande, đeneral Pešić, da Austrijanci neće napasti od Boke, učinili su da Lovćen ostane skoro potpuno bez odbrane. Kasnijim događaji dokazali su da je takvim rasporedom crnogorske vojske učinjena njena neizbježna katastrofa. Evo kako. 25. i 26. decembra 1915. godine, crnogorska vojska izvojevala je jednu sjajnu bitku u Sandžaku, kod Bijelog Polja. Crnogorci su, doduše, imali velike gubitke, preko 1500 mrtvih i ranjenih, ali su primorali Austrijance da se povuku 30 kilometara. Međutim, Austrijanci su 27. decembra izašli na nezaštićeni Lovćen, i brzim maršom krenuli primorsko-planinskim vijencem, ka Skadru, jedinim vratima naše odstupnice. Svima je bilo jasno da je zapečaćena sudbina crnogorske vojske, koja se tada nalazila u Sandžaku. U ovoj očajnoj situaciji crnogorski Kralj, na zahtjev Vlade i po savjetu predstavnika savezničkih sila, poslao je austro-ugarskom vladaru brzojavnu ponudu mira. Tom smo koraku pristupili u nadi da će austrijska vojska dobiti naredbu da stane, kako bi dobili vremena za povlačenje naše vojske iz Sandžaka. Ali, austrijska vojska nije stala! I već je krajem decembra zauzela visove koji dominiraju Skadrom. O bilo kakvom spasavnju crnogorske vojske više nije moglo biti ni govora. Nama ministrima nije ostalo ništa drugo, nego ili da izbjegnemo sa kraljem i familijom napolje, i ostavimo u ropstvu vojsku i sav narod crnogorski, ili da ostanemo u zemlji i dijelimo sa narodom zlu sudbinu. Mi smo izabrali ovo drugo, pustivši kralja da sa ministrom predsjednikom i sa familijom izbjegne. Sa nama u zemlji, ostao je na samrtničkoj postelji, knjaz Mirko, koji je u ropstvu i umro. Mi smo časno sa narodom dijelili kobni udes. Kao što vidite gospodo, crnogorska kapitulacija nije politički akt, nego jedna vojnička katastrofa data nužno momentalnom strategijskom situacijom. Srbijanski kralj, njegova vlada i vojska, mogli su izbježati samo kroz crnogorsku krv, a crnogorska vojska mogla ih je spasiti samo po cijenu sopstvene slobode. Moji drugovi ministri i ja, možda nijesmo smjeli dozvoliti da crnogorska vojska plaća svojom slobodom ma čiju slobodu, pa ni onu brata rođenog! Ali, o tome neka sudi istorija. Ja ću na ovom mjestu samo da istaknem, da je krenuo naopakim putem onaj koji uslove zajedničkog državnog života sa nama traži u klevetanju našega oružija!''
Dodao bih i gotovo futurističku izjavu Jovana Plamenca, i to u polemici sa bjelašem Ristom Jojićem, 31. decembra 1925. godine u listu ''Balkan'': ''(...) Ја сам се борио за васпоставу Црне Горе из моралних и политичко-економских интереса нашег народа и цијеле наше нације. Стајао сам на челу те борбе као вјеран војник и одан син Црне Горе до потоњег издисаја моје херојске Отаџбине и мога мученичког старог Краља, који је кроз толика мучна деценија хрвао мачем и пером за остварење идеала српског народа (...) Ја сам, као државник, стварао и подизао Српство, а г. Јојић га је рушио. За чији је рачун то вршио он то сам зна (...) Г. Јојић се стално у својој интерпелацији позива на Подгоричку Народну Скупштину. Али одлуке такозване Подгоричке Скупштине немају никакве вриједности, нити са државно-правног становишта, нити са интернационалног права. Позивати се на овакву Скупштину, то значи не само вријеђати част, понос и српске патриотске осјећаје Црне Горе и Шумадије него и распаљивати мржњу и подизати Хималаје између та два народна дијела; а то је опасна ствар, јер су раније Црногорци и Шумадинци имали само спољни национални проблем а данас имају и унутрашњи. Ни један далековиди државник не смије ово губити из вида (...).''
Bar je bilo tajnog glasanja i biračkih spiskova i glasačkih kutija, zar ne? 
