Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.130
Pomenuti Vladimir Karić na koga nam je pažnju srenula @Сребрена osim one velike knjige Karić je sastavio i udžbenik: Земљопис за ниже разреде средњих школа по најновијим изворима. Политички земљопис Европе. U izdanju iz 1890. godine, str 18/19:
Pogledajte prilog 615267
Pogledajte prilog 615268
U udžbeniku se opisuje tzv. Srpska Zemlja. Po Karićevom srednjoškolskom udžbeniku, granice Srpske Zemlje idu: Moriš-Tisa-Dunav-Drava-Mura-Sutla-Kupa-Snežnik-Trst-Jadran-Drim-Ohrid-Prespa-Crna reka-Vardar-Belasica-Struma-Nišava-Stara planina-Timok. Srpska Zemlja je velika koliko i cela Italija. Najveća srpska poluostrva su Istra i Pelješac, među najvećim srpskim lukama Senj i Šibenik, a među najvećim srpskim ostrvima Krk i Korčula.
Izdanje je 12 godina nakon Berlinskog kongresa...Samo 12 godina.
Još uvek su odsečeni ostali, odlukom na Berlinskom kongresu o stvaranju Kneževine Bugarske, mnogi Srbi koji nisu oslobođeni od Turaka.
Jedno ropstvo zamenjeno je drugim. Vladar im je postao , iza "istočne granice" , Ferdinand Maximilian Karl Leopold Maria von Sachsen-Coburg und Gotha) .. рођен у дворцу Кобург, у Бечу, као син аустријског генерала кнеза Августа фон Сакс-Кобург-Гота .
Део архивске грађе везан за трнске Србе
Прилог бр.79
Представници трнске нахијe цару Александру:
Молба да Русија не дозволи да Трн са нахијом уђе у састав Бугарске
Т е л е г р а м № 15
Трн, 14. маја 1879.
Његовом Императорском Величанству Цару свију Руса Александру II
преко г. Персијана Београд.
Србски народ нахије Трнске у најдубљој покорности на иљаде скупљен данас око чланова Међународне Комисије у Знепољу моли Ваше Царско Величанство да издате Високи и милостиви налог Заступнику Руском члану Комисије Међународне да не повлачи границу између наше нахије и Бугарске по Берлинском уговору, јер ми као Срби нећемо да будемо Бугари.
Наша земља то је Стара Србија, свети наши Владаоци Немањићи понајвише међу нама живише. Нас су Турци као Србе покорили. Наш језик Србски је језик, наши обичаји и народни и религиозни то су прави Србски обичаји. Гусле и Славе Крсних имена уздржале су у нама непрекидно свежу и будну Српску свест кроз наше дуго петстолетно робовање.
Кад је наша храбра Српска војска као сајузник славне и храбре Руске војске нас петостољетног ропства ослободила; и мајки Србији повратила најпре похитасмо Богу се помолити за Ваше Царско Величанство као ослободиоца и виновника и нашег Србског ослобођења и наше суплемене браће Бугари (!).
Кад би сад ми подпали под Бугарску Кнежевину, ми би изгубили и своје име Србско и своју Србску Народност коју смо под Турцима кроз петстољетног (!) робовања очували. Што нас Турци Бугарима зваше и што смо морали име Србско под Бугарским именом крити док смо робови турски били, као и што смо и Грцима од Турака називани, то данас у здравље Вашег Императорског Величаества нити морамо нити хоћемо.
Кад се је Берлински Уговор исправити морао у Румелији и на другом месту, то и част и слава Великодушног Вашег Царског Величанства ослободиоца Балканских Славена, као и корист и узајамност Славенства и света Циљ Вашим Императорским Величанством подузетога рата на Балкану неопходно захтевају да се Србцки народ Нахије Трнске неодваја од Србске Кнежевине и нелишава Отачества.
Тако Вашем Императорском Величанству Бог и Господ у свему помагао за Благо Вашег Царског Дома, Руском Народу, свега Словенства и човечанства, недајте да Србеки народ Нахије Трнске раздваја се од Србије и подпадне под Бугароку, која може срећна и јака бити и без Србских земаља.
Вашег Императорског Величанства Представници Србског Народа Нахије Трнске, Прота Јован Поповић. Глигорије Васиљевнћ, Михаил Раденковић, Општина Трнска, председник Општине Топча и т.д. са подписима свију обштина.
Архив ИИ. Инв. бр. 23/147, Сигн. ХХШ/2. — Оригинал.
Прилог 73
Сељаци радомирске нахије цару Александру: Молба за прикључење Србији
Трн, 26. фебруара 1879.
Телеграм № 48 Дневника
Његовом Величанству Цару свију Руса Александру, преко Руског Конзула
Београд
Ми смо Стари Срби, чули смо да остајемо под нашу браћу Бугаре.
Молимо Његово Царско Величанство да нас од наше браће Срба неодваја.
У име сељана Банишора, Рџавце, Становца, Горња Секирна и Дољна Секирна нахије Радомирске
слуге покорне
Златко Колић, Диман Колић, Пејча Миленковић и т.д. са 22 подписа.
Архив ИИ. Инв. бр. 23/132, Сигн. ХХШ/1. — Оригинал.
![]()
На основу укупно 101 (сто и једног) прилога из ове историјске монографије
![]()
https://books.google.rs/books?hl=sr&id=g3JMAQAAIAAJ&q=не+могу+преболети#search_anchor
Располажемо и са сведочанствима да су они који су се у време српске управе 1877-1879 г. определили као Срби и остали у Брезничком нако 1879. године у време Српско-бугарске војне били интернирани од бугарских власти у Плевенско и Орхање.
(Нађа Манолова-Николова, Средња Западна Бугарска 1877-1879. г. Прелазак између две епохе у трнско-брезничком крају, Родина, 1997. књ. III-IV, стр. 169.)
Итд
https://forum.krstarica.com/threads/svedocanstva-o-srbima-u-bugarskoj.739233/
Да ли је ико од српских историографа поменуо Србе предате на милост и немилост династији Кобург унд Гота?
Да ли се иједан усудио да у некој загради макар или у фусноти помене како су издати и предати ти Срби на Берлинском конгресу ?
Да ли је иједан српски историограф направио монографију о Цеку Петковићу или је на неком симпозијуму изложио протест бугаризацији овог јунака из прошлости?
Цеко Петковић
рођен 10. марта 1807. године у породици Петка Пешића из села Дугошевци (данас Замфир) у околини града Лом.
Константин Јирeчек је сачувао његове фотографије и својеручни потпис на матерњем српском језику
Данас га претстављају као "бугарског јунака" са скраћеним презименом (Цеко Петков Пешев) Ово је споменик у његову част у Лому (Бугарска).
![]()
![]()
Биографија (из разних извора)
Српски хајдук и револуционар, борац за ослобођење од османске окупације територије која ће припасти нооствореној Бугарској.
Породица му потиче од вођа Ћипровског устанка, Тодора Терзије (Комите).
Оженио се Русом , са којом има три кћери – Камену, Цвету и Саву, као и једног сина – Ивана.
Млади Цеко Петковић је активни јатак српских хајдучких војвода у европској Турској – Саве војводе из Голинаца, Точо војводе и Ивана Кулића из Медковца (Кулићеви су преци такође једни од вођа Ћипровског устанка). Након што му Турци отимају две сестре, Вукану и Гену, Цеко Петковић се одмеће у хајдуке – пристаје у чету Ивана Кулића. По савету самог војводе Кулића, Цеко се одваја са једним делом дружине и постаје војвода новоформиране чете. Са својом четом Петковић извршава многобројне нападе на турске тлачитеље, а веће акције Петковићева чета изводи у садејству са четом војводе Кулића.
Године 1836. чета учествује у МАНЧОВОЈ БУНИ у околини варошице Берковица. После угушења буне Цеко се враћа у завичај – област града Лом. Године 1841. прелази Дунав и узима учешће у БРАИЛСКИМ БУНТОВИМА у чети Владислава Тадића (буг. Владислав Тадич), а након тога и у ДРУГОМ БРАИЛСКОМ БУНТУ под руководством С’бе Поповића (тј. Ђорђа Саве Раковског, буг. Георги Раковски). После пропасти оба бунта заједно са својим саборцем Димитријем Панићем (буг. Димитър Панов) успева да избегне у Русију.
После враћања у свој завичај, Цеко Петковић је изабран за кнеза у Момином Броду, те узима учешћа у подизању ВИДИНСКОГ или БЕЛОГРАДЧИКСКОГ УСТАНКА (1849-1850) , као члан устаничког комитета, у формирању устаничких чета и састављање оперативних планова. Након избијања устанка 29.05.1850. стаје на чело одреда од 150-200 устаника који су били распоређени око Моминог Брода и Дугошеваца и који су у борби били разбијени од стране силних турских снага из града Лома, те се Цеко са Димитријем Панићем и остацима одреда повлачи на југ и присаједињује одреду Ивана Кулића, који је, такође, касније разбијен код Белоградчика и код села Гарци (данас Градец).
Након неуспеха устанка, године 1851. стаје на чело неколико мирних демонстрација у Видину и при једној је ухапшен. Скоро три године проводи у оковима видинске тамнице и при ослобођењу године 1853. прелази у Влашку, одакле се, као добровољац, укључује у КРИМСКИ РАТ где учествује у одбрани Севастопоља.
Као војни ветеран учествује и у формирању Легија у Београду (у Београду живи од 1862. до 1876.) , а касније је и командант добровољачких одреда у СРПСКО- ТУРСКОМ РАТУ(1876.) у коме је више пута рањаван. Касније учествује у РУСКО- ТУРСКОМ РАТУ (1877-1878), а, при формирању Кнежевине Бугарске, бива представник Белоградчика на Сабору , као и потписивању Трновске конституције. Умире у Момином броду 15. маја 1881. године.
Остаје забележено да је био не само изузетан говорник богатог речничког фонда, већ и бистрог ума и бујног темперамента.
Да ли је иједан смео да напише да су устаници 1809.године ослободиле Белоградчик и Берковицу, да су поједине трупе достигле софијско поље?
Белоградчик и Берковицу ослободила је српска војска предвођена Хајдук Вељком 1809.године.
СРПСКИ УСТАНИЦИ ИЗ БЕЛОГРАДЧИКА И БЕРКОВИЦЕ, данашње Бугарске
1806.године дошло је до великог антитурског покрета у Црној Реци, горњем делу Тимока и Белоградчику. ...Током лета та сељачко/хајдучка герила крававо се разрачунавала са субашама злогласног потурчењака из Босне,Пазваноглуа, који је управљао територијом турског Б'дина ,
У априлу 1806. хиљаду и пет стотина Срба (са два топа) запослео је стратешку тачку (Вратарница) на тромеђи између Б'дина , Ниша и Сокобање ,,.а у августу (у јеку Делиградске битке) било их ту већ 6000 наоружаних Срба (по аустријским обавештајцима). Крајем августа српски вођа Миленко Стојковић поразио је Пазваногла (потурчењака пореклом из Босне) који се повукао у Б'дин, на турску територију...
Године 1807.биле су тешке битке код Белоградчика и Берковице, а коњичка јединица предвођена Драганом Папазоглуом продрла је до средачког (софијског) поља и планине Витоше (Родопи) .
Белоградчик и Берковицу ослободила је српска војска предвођена Хајдук Вељком 1809.године.
Poslednja izmena: