Нисам сигуран који је наум постављача теме, раскринкати домунђавање Обреновића са Аустријанцима, да ли бјеше или не завјере, или нешто треће. Ако је било
тајног договора, споразука, сама ријеч
тајни упућује да ћемо ту тешко наћи документе који би то потврдили.
Не мари. Славен је приложио урадак овог Капе и цитат из тог дјела
Vlasti su zabranjivale unošenje štampe, literature i udžbenika iz Srbije. Ovo se posebno odnosilo na udžbenike historije štampane u Beogradu, jer su davali nastavne sadržaje koji su odudarali ili direktno protivrječili nacionalnoj politici uprave. Često su ovi udžbenici bili predmet zabrana.
Tako su, 1894. godine, naredbom Zajedničkog ministarstva fnansija zabranjeni udžbenici Srpska istorija M. Jovića I Istorija srpskog naroda od Lj.Kovačevića i Lj.Jovanovića, jer suu njima “tradicije srpskog Nemanjića carstva tendeciozno prikazane“. Iz istihrazloga zabranjene su i Srpska istorija sa slikama i Istorija srpskog naroda od P.Srećkovića, zatim “zbog agresivnog i tendecioznog sadržaja“ i Istorija Srba od M. Ubavkića.
Zabranjivane su i knjige štampane u Austro-Ugarskoj, u Zagre-bu i Novom Sadu, a koje su “vršile propagandu u pravcu velikosrpske ideje“. Tako su zabranjene Kratka povjesnica Srba, štampana u Zagrebu, a korištena kao udžbenik u Učiteljskoj školi u Sarajevu I Propast karaljevstva bosanskog, također, štampana u Zagrebu.
Zabranjivane su čak i neke vjerske knjige, jer seu njima nalazila srpska himna i molitve za kralja Aleksandra.
Тако да јесте било забране уџбеника историје из Србије на простору Аустро-Угарске, односно БиХ.
Што се тиче Бањамина Капаја и његове Историје српског народа (
овдје) ту садржај одговара сазнању тог времена, доста тога се поклапа и са оним што учимо данас, и ту често није споран садржај и шта је написано, него
како је нашисано.
Тако у дијелу доласка Словена на ове просторе
Судећи по старијим називима места и по другим околностима, може се готово поуздано узети, да је балканско полуострво у разним приликама. већ од краја III века неприметно добијало многе словенске становнике, не путем освајања, већ кад што насилним пресељењем, а ови се Словени за тим нешто измешали са остатцима староседелаца, а нешто су сачували своју народност. И отуда се даје тумачити што се н. пр. потоњи освојачи, финско турски Бугари, сразмерно за кратко време пословенише.
Словени дакле нису праседеоци балканског полуострва. Они се тамо доселише, само што су први пут неприметно дошли, или поводом замашних насељавања, што су цареви предузимали. Кад оно разна словенска племена почеше да у самосталним гомилама узнемирују ове крајеве -источне царевине, тад је она већ имала многобројне мирне словенске становнике.
се наглашава да Словени нису праседеоци балканског полуострва, а ако нису праседеоци, немају ни неко право на те просторе, и неки усуд је да буду подјармљени.
Такође у наставку пише
Јер је ван сваке сумње, да ни стопу земље нису освојила она словенска племена, која су са тако великом силом упадала у ово полуострво у течају V, VI и VII века. Ове пустошне ордије или се на скоро за тим назад повукоше са големом пљачком, или их римске легије коначно распудише, а које су преостале, оне се населише као државни поданици. Са свим је природно, да је ова потчињеност била посве лабава. Поред слабости централне власти биле су на дневном реду непрестане побуне у свима крајевима византијске државе, те тако су и они одомаћени Словени кад што уживали већу или мању независност; а често су понављали праве ратове са царским легијама.
Али и то стоји, да Словени нису стално освојили ни једну област на балканском полуострву силом оружја, нити су одмах по сеоби својој основали независне државе силом освајања. Хрвати и Срби, који се појавише у првој половини VII-а века на међама источне царевине, такође нису оружјем у руци отели од византијског цара земљиште, на ком се настанише, већ се управо на царев позив онамо доселише. Дакле поред свију оних честих а кад што и огромних напада, што су Словени управљали противу визаитијске државе од потоњих година V века, ти њихови напади немају тип освајања, већ су били управо скитничка пљачкања.
Калај се ту држи оквирних сазнања, уз једно "моделирање историје" како би то задовољило пожељнији калуп. Ниш' посебно необично, слично раде и неки модернији (квази)историчари, рецимо Малколм Ноел, додуше мало то прешриганије раде. а имамо и ми којекаквих Дубравки, Латинки и осталих Бранки. Није да немамо.
Занимљиво да Калај пише да су српски простори
Све се српско земљиште одмах после насељења распало на многе више или мање независне кнежевине, или право рећи, сама сеоба је створила облике таких самосталних провинција. Грчки писци и српски хроничари разликују шест знатнијих провинција, и то: праву Србију, за тим Босну, Травунију или Конављв, Захумље, Неретву или Поганију, и Зету или Дукљу (Диоклију), која је захватала тако звану српску Далмацију.
Из познатих података, као и по томе, што су ове провинције међу собом биле час у пријатељству час у непријатељству, но свакад у најтешњем одношају, па се с тога и њихове међе непрестано мењаху, веома је мучно тачно определити простор свакој посебној области. У осталом и ова кад што привидна независност не бејаше дуга века, позније се већи део ових кнежевина спојио у једноставну српску државу под господарством Немањића
врло брзо подијељени у шест (српских) провинција. ту се углавном ослања на Косту VII. Порфирогенита, а у српске птовинције убраја ван сваке сумње и Босну и Дукљу, мање-више слично како ми то данас гледамо.
Када пише о Немањићима то иде од афирмативног до истицања тамније стране
Али не смемо заборавити ни оне црте, што ову слику помрчују. Нарави и обичаји још су били сурови и дивљи. До душе, ни остале европске државе онога доба у том обзиру не показују цивилизованије стање. Али је у западној Европи већ почео да се развија грађански живаљ у варошпма, који је положио темељ познијем развитку цивилизације својом вредноћом, мирним животом и усталачком индустријском и трговачком радњом, а поглавито оном тежњом, да особитим правима штити своје интересе. Србија је све до краја оскудевала у варошком, управо грађанском живљу; и по томе није било могуће, да поникне таки сталеж, који би с једне стране држао равнотежу према привилегисаном реду људи, а с друге би стране поступно к себи привлачио масу народа.
С тога се морално стање српскога народа у ХIII-ом и ХIV-ом веку показује на сваки начин у црњим бојама, него у осталих европских народа. Налази се, до душе, и на другим местима сверепост и подлост. Српски краљеви, који су један другога протеривали, један другоме вид или сам живот одузимали, нису можда били сверепији од других сувремених европских владалаца, који су у исто доба така иста зла чинили. Историја окривљује Милутина, што је био разуздан и похотљив; кори га што се четири пута женио, отеравши од себе своје прве три жене. Али много више заслужује, да се за тако што окривљује енглески краљ Хенрик VIII, који је много позније живео.
Истина је, да су српски краљеви показали не мало лукавства у преговорима својим са римским папама и са грчким царевима. Али зар сувремена историја самих тих римских папа, зар историја сувремених малих и талијанских и готово свију европских држава - а да и не помињем скроз покварену византијску државу, - зар те историје сувременика не показују далеко очитије примере лукавства и неверства?! Српски су великаши устајали противу својих владалаца, радили су да добију учешћа у јавним пословима, и често су гледали, да ограниче краљевску власт. Али зар не налазимо на таке појаве и у Француској и Енглеској?! До душе, устанак енглеских барона противу краља Јована „без земље" донео је устав (Magna charta), док на против превлађивање српске олигархије, и друге незгодне прилике допринеше к пропасти државе. Али и овоме налазимо примера у историји Мађарске.
Како год, Калај је писао српску историју 1877-е на основу сазнања које је имао, има нетачности (посебно у дијелу гдје би се српска историја испреплетала са мађарском), комотније интерпретације, како написах "моделирања историје", но не можемо рећи да смо нешто рђаво прошли.
Овај Бењамин ће од 1882-е бити управитељем Босне и Херцеговине, и његова политика ће у континуитету бити антисрпска, видимо и на прмјеру забране уџбеника, но не треба занемарити да је он тада и службеник двојне монархије, и ? је колико је имао аутономије код одлука.[/QUOTE]
