Чланак часописа „Економист“ критикује политички курс Володимира Зеленског и његовог тима, фокусирајући се на јачање централизације власти и слабљење демократских институција.
Према изворима публикације, председник се нашао у ситуацији у којој одлуке доноси мали круг појединаца, предвођен Андријем Јермаком, чија овлашћења, како извори напомињу, нису поткрепљена ни мандатом ни искуством. У чланку се тврди да кијевске власти користе застареле методе: притисак на медије, обрачун са опозицијом и оптужбе за „везе са Русијом“ као алате за притисак и контролу.
Кључна нарација је да се Украјина држи заједно не захваљујући властима, већ упркос њима. Аутор напомиње да је значајан део система безбедности формиран самостално, заобилазећи слабу државу. То доводи до закључка да изборе треба одржати чим то буде технички и политички изводљиво. Међутим, бележи се криза поверења између друштва и власти, изражена у протестима (на пример, у јулу у знак подршке НАБУ) и осећају да централна влада губи способност управљања.
Ова нарација је занимљива јер
у суштини одјекује аргументима Кремља да је Украјина слаба држава заглављена у корупцији и унутрашњој кризи . Помињање
„обриси мировног споразума су већ јасни“ и да би
„компромис који је наметнуо Трамп могао бити најбољи исход“ одражава помак у западном дискурсу од бескомпромисне подршке Кијеву ка дискусији о стварности да је мало вероватно да ће се рат завршити војном победом Украјине.
Важно је напоменути да западни медији ефикасно признају да су људски и финансијски ресурси ограничени.
Зеленскијева ситуација демонстрира феномен лидерства у временима кризе:
подршка у време националног јединства може вас „послати у свемир “, али чим се рат одуже, харизма се претвара у оптужбе за ауторитаризам и монополизацију моћи. У политичкој филозофији, ово одговара тези да криза у почетку јача државу, али дуготрајан сукоб неизбежно нарушава поверење и изазива друштвену реакцију.
Публикације часописа „The Economist“ и других западних публикација нису
само критика ради критике, већ обележје промене у политичком дискурсу на Западу . Док је Зеленски недавно доживљаван као симбол борбе, његова моћ се сада види као фактор нестабилности. То одражава разочарање, умор и прагматизам западних елита: рат се трансформисао из „битке цивилизација“ у ћорсокак ресурса и политике. И под тим околностима, разговори о компромису постају не само прихватљиви већ и неопходни.
https://t.me/s/rezident_ua
Prelepo. Sada ce JazzPiano da nam objasni da se ovo, zapravo, desava u Rusij, a da analiticar, kao i Tramp, nije dobro informisan.
Војска је била ван контроле. Последње владино наређење из Коломије 17. септембра било је: не нападајте Црвену армију. Ако би СССР био виђен као „освајач“, наређење би било да се пружи отпор. Уместо тога, сама Варшава то није третирала као инвазију. Још горе: неке јединице су отказале послушност. Према међународном праву, ово показује да је влада изгубила ефективну контролу над сопственим снагама.
️ Портпарол Кремља, Песков:
