Рано хришћанство - IV. вијек, прве хришћанске државе

Што се тиче израелског историчара поставио је врло јаке аргументе да библија какву данас имамо и Тора није старија од Александријске библиотеке.
То је била богата збирка и рекапитулација читавог човековог познавања повести у назад.
Са друге ствари веровати доследно у јеврејски наратив а опет са друге стране мерзети исте као браћу талмудаше који су извршили покољ над хришћанима разаоели Господа на крст а до тад све тачно радили и писали господњу реч и доследно извршавали све његове заповести ми је по мажо контеадикторно.
 
NickFreak:
Са друге ствари веровати доследно у јеврејски наратив а опет са друге стране мерзети исте као браћу талмудаше који су извршили покољ над хришћанима разаоели Господа на крст а до тад све тачно радили и писали господњу реч и доследно извршавали све његове заповести ми је по мажо контеадикторно.
Kliknite za proširenje...
Ниси упознат колико рабински јудаизам сакати Библију коју наводно поштују.
 
Када се збори или пише о античком временуз, у овом случају четвртом вијеку, људи, на жалост и неки историци, имају обичај то сагледавати из данашње визуре. И ту гледати на хришћанство равнајући се према данашњој подјели у хришћанству на римокатолике, православне, протестанте и још неке хришћанске заједнице, води на погрешан колосјек , некад и у робовање заблудама.

Истина, бјеше и тада подјела у хришћанству, у четвртом вијеку имамо ту основну подјелу на сљедбенике аријанизма (који ће преко владајућег сталежа имати доминантну улогу у наредним вијековима у Вандалском краљевству у сјеверној Африци те у Визиготском краљевству у Хиспанији) и ортодоксног хришћанства, ортодоксног у смислу да су слиједили одлуке са Никејског сабора 325.године.
И у самом Римском царству имамо динамичне промјене, Галеријевим едиктом 311.године и Миланским едиктом 313.године хришћанство добија равноправан статус у царству. Наредних деценија, посебно након преобраћења цара Константина, постаје и све доминантнијом религијом у царству.

Заокрет имамо за времена цара Јулијана почетком 360их година који реафирмише паганизам и ограничава могуће и привилегованији статус хришћанства. О њему каснији хришћански аутори доста рђаво пишу називајући га Јулијаном отпадником.
О Јулијановом животу и дјелима остало је доста списа, Његов савременик Амијан Маркелин опширно пише о његовом животу и дјелима, посветио му је део 15.књиге, готово комплетан садржај 16-24.књиге о део 25.књиге.
О његовом вјерском увјерењу, пише у двадесет другој књизи (овдје) поглавље 5 и ту нам пише да је од свог дјетињства био склон обожавању паганских богова, због забринутости чувао је неке од обреда у највећој тајности. А како су његови страхови престали, и како је дошло вријеме да чини шта му је воља, практиковао је и стимулисао паганизам, укључујући о обреде жртвовања. То пише Амијан, и исто тако пише и у том поглављу и у наредним да је водио политику вјерске толеранције те је савјетовао вјерске лидере, укључујући и хришћанске епископе, да оставе по страни разлике и окрену се слози у царству. Генерално, Амијан углавном афирмативно пише о Јулијану.
На другој страни хришћански аутори Филосторгије (овдје) и Сократ Схоластик у трећој лњизи (овдје) који су битисали жнеколико деценија након Јулијановог времена пишу негативно, приписујући му рђаве особине, чињења и злочињења.
NML_WARG_WAG_3071-001.jpg
Julian the Apostate Presiding at a Conference of Sectarians, Edward Armitage, painted 1875.

Јулијан гине у једној бици током похода на Персијско царство 363.године, у нужди доста исхитрено за цара бива постављен заповједник гарде Јовијан, хришћанин рођен у Сингидуинуму, данашњи Београд, који је збоф врлина имао велики углед, између осталог и збопг свог робиовања хришћанским моралним скрупулама. Иако је владао тек неколико мјесеци, хришћански аутори о њему пишу изузетно позитивно, приписујући му реафирмацију хришћанства у царству.
 
Већ сам се у уводним објавама осврнуо да смо у четвртом вијеку имали изузетно богату историју хришћанства и мимо Римског царства, успостављене су и прве хришћанске државе, краљевства Јерменија, Албанија, Иберија и Аксум у којима је хришћанстзво постало државном религијом. Много прије Рима.

Међутим, хришћанска заједница ширила се у четвртом вијеку и у Персијском царству. Само Персијско царство по својој обнови и након што су свргли Партско царство, тежило је по угледу на Ахеменидско царство које је потрајало 550--330.године прије н.е,.у свом зачетку политици етничке, културолошке, завичајне и вјерске толеранције. Међутим у царству је заратустризам постао доминантном религијом, магови заратустризма нусу били благонаклони према хришћанском учењу, напротив. У IV вијеку, значи о времену на које се фокусирамо Персијом је од 309. до 379. године (по томе је један од владара са најдужом владавином у историји) владао Шапур, други свог имена. Првих деценија његове владавине,.иако како написах заратустризам, доминантна религија није била благонаклона према хришћанима и иако су у персијској сфери утјецаја била и прва хришћанска краљевства, Јерменија, Албанија и Иберија, краљевства у којима је хришћансто постало државном религијом о чему сам већ писао, Персијско царство је имало умјерен и толерантан однос према хришћанима. Хришћане једноставно нису доживљавали пријетњом.

Након преобраћења цара Константина на хришћанство, околности се мијењају, Шапур све више доживљава хришћане пријетњом, гледа их као агенте љутог непријатеља и ривала, што ће имати за епилог прогон хришћана гдје је више хиљада хришћана (према Созонему 16.000 овдје) који су одбијали прећи на заратустризам предвођених епископом персијским Симеоном завршило мученичком смрћу.
Persecution under Sapor II-detail1.jpg

King Sapor II sentences Persian Christians to torture and death, ca. AD 340.
 
Khal Drogo:
Када се збори или пише о античком временуз, у овом случају четвртом вијеку, људи, на жалост и неки историци, имају обичај то сагледавати из данашње визуре. И ту гледати на хришћанство равнајући се према данашњој подјели у хришћанству на римокатолике, православне, протестанте и још неке хришћанске заједнице, води на погрешан колосјек , некад и у робовање заблудама.

Истина, бјеше и тада подјела у хришћанству, у четвртом вијеку имамо ту основну подјелу на сљедбенике аријанизма (који ће преко владајућег сталежа имати доминантну улогу у наредним вијековима у Вандалском краљевству у сјеверној Африци те у Визиготском краљевству у Хиспанији) и ортодоксног хришћанства, ортодоксног у смислу да су слиједили одлуке са Никејског сабора 325.године.
Kliknite za proširenje...
Ортодоксног у смислу ПРАВОСЛАВНОГ. Православна Црква данас је иста вјерска заједница као и у 4. вијеку.
 
Свети Августин Хипонски,

или Аугустин, био је један од најзначајнијих теолога и филозофа ране хришћанске цркве, рођен 354. године у Тагасти (данашњи Сук Ахрас у Алжиру). Његов рад дубоко је утицао на развој западне филозофске и теолошке мисли. Одрастао је у породици са хришћанском мајком, Светом Моником, и паганским оцем, али је у младости живео прилично раскалашно и био скептичан према хришћанству. Након дубоке кризе и интензивног трагања за истином, преобратио се у хришћанство под утицајем светог Амброзија, епископа Милана, и крштен је 387. године.

Главна дела:

"Исповести" (Confessiones): аутобиографско дело које описује његов живот, духовне потраге, и покајање.
"О држави Божијој" (De Civitate Dei): објашњава теорију хришћанске историје и њену супротстављеност земаљској држави.
"О Тројици" (De Trinitate): једно од његових најсложенијих дела, где истражује мистерију Свете Тројице.

Августин је заговарао идеју да је човекова воља дубоко повређена прародитељским грехом, што је довело до развоја учења о првородном греху и потреби за божанском милошћу за спасење. Његова схватања су поставила темељ за католичко и православно разумевање греха, милости и искупљења, а касније су утицала и на протестантизам.

Његова теологија је обухватала и учење о предестинацији, слободној вољи, те је својим радом на хришћанској етици и филозофији увео појам „Божије државе“ као вечне, духовне заједнице насупрот пролазне и земаљске људске државе.

Као младић, привукле су га манихејске идеје о борби између добра и зла, светлости и таме, које су биле религијско-филозофске природе. Овај дуализам се у многоме подударао с његовим доживљајем света. Међутим, након неких десетак година, почео је доводити у питање манихејску доктрину, посебно у вези с њиховим тумачењем зла и слободне воље.

Након што је напустио манихејство, пронашао је утеху у делима неоплатоничарских филозофа, као што је Плотин. Неоплатонизам му је омогућио дубље разумевање апсолутног Једног, као и моста између физичког и духовног света, што ће касније имати велики утицај на његово хришћанско учење. Овај филозофски утицај може се уочити у његовим каснијим теолошким радовима, посебно у темама о светлости, добру и злу, те у концепту Божије природе и односа између Бога и стварања.

Свети Августин је заиста фасцинантна личност, и његова прича пуна је интересантних детаља. Поред свог интелектуалног развоја, он је имао и дубоко лични духовни пут. Његово чувено дело, Исповести, јединствена је аутобиографија која не само да бележи његов живот, већ и искрено истражује унутрашњу борбу коју је пролазио. У њој је описао своје осећаје кривице због живота у греху и своју снажну жељу за истином.

Иако је био скептичан према хришћанским учењима у младости, његова мајка, света Моника, стално је молила за његово обраћење. Ове молитве, заједно с утицајем амброзијанске филозофије и хришћанске мисли, дубоко су га инспирисале. Када је примио хришћанство, то је било радикално обраћење — напустио је манихејство, окренуо леђа животу који је сматрао непримереним, и уместо тога почео да проповеда, пише и брани хришћанску веру.

Августин је утицао на развој хришћанске теологије, посебно у темама као што су природа зла, предестинација, Божанска милост, и тријадолошка мисао. Његова дела, попут О граду Божјем и О тројству, још увек имају велики значај у филозофији и теологији.
 
Свети Августин је постао епископ у граду Хипону (данас Анаба, у Алжиру) 395. године. Пре тога, од 391. године био је презвитер у истом граду, а потом је изабран за епископа након смрти свог претходника, Валерија. Као епископ, остао је у Хипону до своје смрти 430. године, током опсаде града од стране Вандала.

Светим је проглашен убрзо након смрти, јер су га већ савременици сматрали великим светитељем и теологом. Његова дела, попут Исповести и О граду Божјем, снажно су утицала на хришћанску мисао у Западној цркви и допринела његовом брзом прихватању као светитеља.

Свети Августин је првенствено признат у Западној цркви, где је његова теологија имала значајан утицај на латинско хришћанство. Римокатоличка црква га је брзо прихватила као светитеља због његовог доприноса теологији, филозофији и моралним учењима. Његови радови, нарочито Исповести и О граду Божјем, дубоко су обликовали доктрине западне хришћанске мисли.

Источна црква га није одмах препознала као светитеља због неких разлика у теолошким ставовима и утицаја његове мисли на западну традицију. Међутим, током времена и развоја односа међу црквама, православна црква га је такође прихватила као светитеља, иако не у истој мери као у западном хришћанству. У православној традицији, он се сматра великим учитељем и уваженим теологом, али не у истом рангу као неки источни оци.

Његов литургијски празник у католичкој цркви се слави 28. августа, док је у православној цркви мање формализован и обележава се углавном на локалном нивоу.
 
Иначе јако интересантна ствар код њега и не само њега да је платонизам према њему најавио хришћанство.
Наиме не постоји зло већ одсуство доброг. Нити тама већ одсуство светлости.
Стога сам се баш интресовао за његов став према Откровењу јер било тотално контрадикторно неоплатонизму.
Он га је прихватио али је истакао велики опрез према тумачењу.
Иначе према неоплатонизму идеја да апсолутно једно учествије директно на земљи би било тешко али теоретски:
Зло не може да преживи самостално без доброг!
Добро је самостално и без зла!
Зло кад нема шта да уништава оно уништи само себе јер не може опстати без уништења.
Дакле божија интервенција би се састојала у томе да би Бог одвојио или склонио добре (изоловао) Злу не би судио већ би га препустио самом себи или уништењу.
 
У контексту неоплатонизма, концепт слободне воље је сложен и различито интерпретиран у зависности од филозофа. Основна идеја неоплатонизма, посебно у учењу Плотина, је да све што постоји проистиче из једног, апсолутног источника, који се често описује као "Добро".
Еманција у неоплатонизму, свет се ствара кроз процес еманције, где сви стварни облици постоје као одрази или изрази једног. Ова еманција подразумева да је материјални свет најдалји од изворне светлости (апсолутног добра). Иако је све створено од истог извора, слободна воља остаје контроверзна.
Постепен приближавање:
Плотин и његови следбеници сматрају да душа, која је одвојена од апсолутног, има потенцијал да се врати ка Добру. У том процесу, појединац може да одабере пут ка добру или злу, али ова слобода избора се тумачи као ограничена, јер је утицај виших ентитета (као што су ум и душа) значајан.
Трансцендентна слобода: Платон и Плотин су веровали да људска душа, као делић божанског, има способност да се уздиже ка већем разумевању и добру. Ова "свобода" може бити интерпретирана као способност да се донесу избори у складу с божанским планом или редом.

Сад мислим да је ово остао проблем његове теологије који је мучио западну цркву до позног средњег века.

Касније ћу поставити још једну важну личност нарочито за источну цркву који се више бавио херметизмом који са неоплатонизмом има додирних тачака међутим пошто је помешан са старим египастким учењима и у херметизму су божанства само персонификаџије херметизам се зсправо заинтересовао за материјални свет који је такође тумачио као и неоплатонизам.
Међутим овде се појављује прича и о злом творцу материјалног и несавршеног света Демијургу који ће нарочито инспирисати гностике и хришћанску кабалу.
Често су гностици изједначавали Демијурга са Јахве.
Међутим такође је било следбеника Јахве али како су за херметисте божанства биле само песонификације Јахве се могао само наћи на врху пантенона заједно са другим божанствима и персонификацијама.
Постојали су каснија учења неких неоплатониста који су и магију и симболе и ритуале увели у праксу ксо могућност сједињавања са апсолутним једним или апсолутним добрим.(Прокло)
То се наравно одвојило од изворне идеје платонизма где се приближавање врши чистом етиком и моралом и филозофијом.
Овде се херметизам боље увукао и нашао своје коегзистирање са тим правцем неоплатонизма.(Прокло)
Херметизам се
бавио алехемјом и разним другим стварима.
Оба правца су се нашла у хебрејској кабали која их је преспојила са неким старим хебрејским учењима иако су основни принципи исти само су еманције усклађене са хебрејском Тором и њихов број са њиховом традиционалном нумерологијиом као то што проучавају Тору примењујући ове приципе у мало другачијем облику.
 
Филон Александријски
(Philo of Alexandria)

Познатији као Филон Јеврејин био је значајан хеленистички философ и теолог, рођен око 20. године пре Христа у Александрији, Египат. Он је комбиново хебрејске религиозне традиције с грчком философијом, посебно платонизмом и стоицизмом, и оставио је дубок утицај на развој хришћанства и мишљења о Богу.
Кључни аспекти Филоновог учења:
1. Логос: Филон је развио концепт Логоса, који представља посредника између Бога и света. За њега, Логос је и божанска мудрост и принцип реда у универзуму. Овај концепт касније је значајно утицао на хришћанску теологију, где је Логос идентификован с Христом.
2. Алегоријска интерпретација: Филон је применом алегоријског тумачења хебрејских текстова истраживао дубља значења Библије. Овим приступом је показао да се религиозни текстови могу читати као симболи за више истине.
3. Спој хебрејског и грчког: У Филоновом раду видимо покушај помирења традиционалних хебрејских веровања са хеленистичким философским системима, што је било важно у контексту многих Јевреја у дијаспори.
4. Етика: Филон је наглашавао значај моралног живота и унутрашње хармоније, сматрајући да човек треба да следи божанске заповести ради постизања духовног савршенства.
Нека од Филонових најпознатијих дела укључују:
"De Somniis": Овај текст истражује природу снова и њихову интерпретацију у контексту Библије.
"Legatio ad Gaium": Ово дело представља Филоново писмо римском цару Гају, у којем брани права Јевреја.
De Vita Mosis": У овом делу, Филон разматра живот Мојсеја, као и важност његовог учења.
Филон је значајан не само као теолог, већ и као мост између хебрејске и грчке традиције, што је имало дуготрајан утицај на развој западне философије и религије.
Филонова дела представљају мост између јеврејске религијске традиције и хеленистичке филозофије и имају значајан утицај на касније хришћанске мислиоце, посебно оне из александријске школе, као и на развој хришћанског неоплатонизма.
Филонова учења се често појављују у делима раних хришћанских мислилаца који су и сами били под утицајем херметизма и неоплатонизма, што додатно истиче дубок утицај ових традиција на ранохришћанску филозофију и мистицизам.
https://sh.wikipedia.org/wiki/Filon_Aleksandrijski
 
Промашио сам мало тему сад видим да је од 4. века али ето осврнули смо се мало на саме почетке хришћанства. Клип је јако добар од најбољих по садржају обухвата прецизне податке од 1. до 10. века црквене пеилике Теодоре ,Јустинијана западни Рим , Ислам јако добро урађен али 3 и по сата скоро 4.
Интересантан окидач хришћанства је каменовање светог Стефана у којем је учествовао апостол Павле као фарисеј није извршавао директно казну али је био ту.
Ово би био окидач за апостола Павла који се недуго затим преобратио. Од апостола Павла имамо сведочанства и писма која су старија од свих јеванђеља.
 
Друга битна ствар Симон Петар није био никад поглавар прве хришћанске цркве нити у Риму на челу је био Јаков Праведни Исусов брат.

Цитат из Јеванђеља где Исус говори Петру „Ти си Петар, и на овој стени сазидаћу Цркву своју“ налази се у Јеванђељу по Матеју, 16:18. На грчком, ово гласи:

Καὶ ἐγὼ δέ σοι λέγω ὅτι σὺ εἶ Πέτρος, καὶ ἐπὶ ταύτῃ τῇ πέτρᾳ οἰκοδομήσω μου τὴν ἐκκλησίαν.

Овде Исус даје Симону ново име, Петар (Кифа на арамејском, што значи "стена"), истичући га као основу будуће заједнице или цркве.

На ово првенство се позивао римски папа али ово се није десило да ли због недоследности Петра или зашто не знамо.

Ако је јеш Исус заиста говорио арамејски као и први апостоли онда заиста нема никакве везе са именим Јахве. Јер свици да мртвог мора преко 100000 и више на арамејском не носе то име нигде нити на списама има тетраграма.

Постоји историјско објашњење за ову појаву то име није сакривано зато што је свето и незговориво већ зато што јудаизмам примена Торе и кошера и Мојсијевог закона као држвног закона почиње од Хасмонејаца. Хасмонејци су били јеврејска династија која је владала Јудејом и околним територијама од 140. до 37. године п.н.е. Оснивач династије био је свештеник Мататија, а династију су у правом смислу успоставили његови синови, познати као Макавеји, који су предводили успешан устанак против Селеукидског царства (167–160. п.н.е.), што је резултирало обновом јеврејске политичке и религиозне независности.

Јуда Макавеј, један од Мататијиних синова, био је кључан у ослобађању Јерусалима и поновном посвећењу храма, што се и данас обележава празником Ханука. После победе, Јудини наследници основали су независно краљевство и, кроз наредних стотину година, освојили велике територије, што је омогућило јачање јеврејске државе и религије у региону.

Династија је пропала због унутрашњих сукоба и римске интервенције. Последњи Хасмонејац, Антигон II, збачен је са престола и погубљен од стране Ирода Великог уз подршку Рима, чиме је окончана независност Јудеје и започето раздобље Иродијанске династије под римским протекторатом.
У периоду владавине Хасмонеја, током 2. века пре нове ере, постоји случај преобраћења читаве заједнице Идумејаца у јудаизам. Ово се догодило када је хасмонејски владар Јован Хиркан I освојио територију Идумеје (јужни део данашњег Израела и Палестине). Након освајања, наложио је Идумејцима да се преобрате на јудаизам или ће бити протерани. Ово је био један од ретких примера масовног наметања јеврејске религије освојеној заједници, што је било необично за јеврејску традицију тог времена, која није активно тежила конверзији других народа.

Идумејци су постали значајан део јеврејске заједнице, и касније су њихови потомци, попут Ирода Великог, одиграли важне улоге у историји Јудеје.

Није толико редак јер територијом којом су владали Макавеји се простирало и на обаалу и делове северне краљевине Израел први пут после скоро 1000 година питање да ли су икада и владали.


У северном краљевству Израела, које је постојало до 722. године пре нове ере пре него што га је Асирија освојила, праксе обожавања биле су доста разнолике и често нису одговарале класичном јудаизму како га знамо из периода после вавилонског изгнанства и формирања Торе као јединственог закона.

Израел је био изложен разним културним и религијским утицајима од својих блискоисточних суседа, што је довело до тога да становништво обожава различите богове и користи хетерогене ритуале. На пример, ту је био снажан култ Баала и Ашере, божанстава плодности која су се поштовала у Ханану, а често и у комбинацији са Јахвеом. Поред тога, археолошки докази указују на употребу различитих светих места и симбола који су одступали од централизације обожавања Јахвеа у Јерусалиму, што је постало карактеристично за Јуду.

Тек након уништења северног краљевства и каснијих религијских реформи у Јуди, дошло је до успостављања строжег монотеизма и кодификације закона који забрањују обожавање других богова, што је постало основа класичног јудаизма.

Дакле тетраграм је био идеално решење да се различити израелитски култови подвргну под закон Торе под једним Богом чије име је свето и не чита се тако да га свако може звати према себи или једноставно Адонај-Господ -Кориос
Јахве је био у употреби пре свега у свештеничком култу храма у Јерусалиму.
То име које се провлачи кроз тоне таблета и писама и извора античких Грка а од једном од другог века п.н.е се не изговара и не пише баш у процвату религије обнове државности и државног закона Торе. Јако контроверзно.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top