Рано хришћанство - IV. вијек, прве хришћанске државе

Khal Drogo

Veoma poznat
Poruka
13.327
Ауторска тема;

Када пишемо/зборимо о историји раног хришћанства, IV.вијек је богат догађајима, можда и најбогатији у историји хришћанства, имамо ту тзв Милански едикт 313. који се задњих деценија афирмише као важан догађај иако реално то није био, имамо и први васељенски сабор у Никеји 325. године, и први а вјероватно и једини истински раскол у хришћанству. Вијек за хришћанство баш богат догађајима.
Има их пуно, описани су у српској википедији (овдје), а како пише
Подржављење хришћанства
Од 4. века, почињу да ничу црквене грађевине по Риму, Цариграду, Јерусалиму, које подиже римска држава. Хришћанство 387. године постаје и званична државна религија Римског царства, а све остале вере и култови бивају забрањени. Такође, долази и до прогона свих “не-правоверних“ струја у оквиру самог хришћанства. 391. године цар Теодосије I наређује унуштавање свих паганских храмова и тада хришћани, на челу са александријским патријархом Теофилом, спаљују Александријску библиотеку.
хришћанство 387. постаје државном религијом у Римском царству. Написано је тако да води закључку да је хришћанство први пута постало државном религијом, и велики број људи, 95+% ће вам у разговору то поменути, истичући своје познавање материје.

Овдје се врло перфидно подмеће да све што је вриједно за историју раног хришћанства, везано је за Рим и процесе у Риму.
И то обликовање пожељније интерпретације историје раног хришћанства је у доброј мјери је стимулисано од стране Ватикана, како би се то упаковало и ставио знак једнакости Рим = хришћанство.
Морам примијетити, вјешта и парфидна манипулација, но то увјерење далеко је од истине, постојале су хришћанске државе (оне гдје је хришћанство постала државном религијом) и прије Римског царства 387-е, много прије.
Тако је Јерменија у којој је хришћанство постало државном религијом 295. (овдје, по неким изворима 301.) за времена краља Тиридата III., након тога Албанија 301.године (овдје) за времена краља Умаира и Иберија у којој хришћанство постаје државном религијом 327.године (овдје) за времена краља Миријама III.
Значи у ове двије кавкаске државе и Јерменији
Iberija AD 300.jpg

хришћанство је постало државном религијом много прије него ли је постало у Римском царству. Уз то, Јерменија вјеше респектабилна држава, уз Рим и Персију и најмоћнија држава тадашњег знаног свијета.
Можемо рећи и да су Јермени и Грузини (ПС; Иберија је уз Колхиду једна од двије античке државе од којих ће касније настати Грузија) најстарији хришћански народи, а поменути краљеви (Тиридат III., Умаир, Миријам III.) први хришћански владари.
Зашто су ове 3 ранохришћанске државе "потисунте" приликом изучавања историје, можемо захвалити, како примијетих Ватикану, и тој некој жељи да моделира “пожељнију“ интерпретацију историје.

Заслуга хришћанизације ових држава припада једном, или највише једном човјеку, Григору Лусаворичу просвјетитељу (овдје 257./или 240. - 331./или 332.) у нашој Цркви слављен као Свети свештеномученик Григорије.

Његов живот бјеше невјероватно живописан, занимљив, у приложеним изворима имамо пуно народног предања, сигурно ту има пуно фикције, домишљених догађаја.
По једном извору (Агатангелу) Григоров отац Анак убио је краља Јерменије Курсара, по налогу или у корист персијског шаха Арташира са којом Јерменија бјеше тада у непријатељским односима. У одмазди је страдала сва Григорова фамилија, сам Григор је пуким случајем преживио, касније имао узбудљиво путешествије, судбина га спојила са краљем Тиридатом III., сином Курсара, након што се одбио поклонити идолима, неко га проказа да је он син убице Тиридатовог оца, би на муке стављен и у тамницу бачен, тамновао је 12 година, некако преживио, у међувремену је краљ Тиридат полудио, па га Григор излијечио.
Но то је све предање, има ту пуно фикције, ако одбацимо чудеса и ако “читамо између редова“, да се закључити да Григор бјеше елоквентан и надахнут учитељ, просвјетитељ, који је стекао наклоност и краља Јерменије и владајуће елите, толико их импресионирао, одушевио да су прихватили нову религију.
Григор постаје јерменским патријархом а убрзо се слично десило и са Албанијом и Иберијом.

Оно што се битно разликује од каснијих процеса и покрштавања других народа, овдје хришћанизација, барем мој је закључак, би из увјерења.
Сви каснији процеси су, у доброј мјери, мотивисани политичким разлозима, и Милански едикт је политички акт, одговор на исти такав едикт који је потписао Галерије двије године раније, и иза проглашења хришћанства државном религијом у царству 387, који ће пратити репресалије према нехришћанима, стоје политички мотиви, и наредних вијекова, процеси хришћанизације и романских и германских и словенских народа праћени су у значајној мјери политичким мотивима (и сам Константин VII. Порфирогенит у дјелу ДАИ инзистира не појмовима крштена Србија и крштени Срби) и ту хришћанство бјеше више средство преко којег ће се ширити утицај и моћ.

У ове три државе, барем ја тога не видим, посебно што у случају Албаније и Иберије хришћанство није “пустило коријење“ међу поданицима (па да владар робује неким процесима, у случају Албаније није ни могло, имали сте на малом простору, на неких 23.000 км2 смјештено 20+ народа, сваки са својом културом и посебношћу), и овдје су владари прихватили ту религију јер су срцем вјеровали у то, можемо закључити да је то хришћанство истинско, неукаљано политичким мотивима.
Свакако заслуга има поменути Григор просвјетитељ.
 
Nije Jermenija prva hrišćanska država. Pre nje postojala je još jedna. To sam gledao na history kanalu pričao je profesor sa Oksforda ili Kembridža koji je doktorirao na istoriji hrišćanstva. Ali nigde na netu ne mogu da nađem koja je to država. Ostaci te države ogledaju se danas samo u jednoj crkvi koja se nalazi na teritoriji Turske u blizini Sirije.
 
Pa tamo u danas pogranicnom predelu izmedju Sirije i Turske je Antiohija, tamo je osnovana prva crkva ta Antiohijska patrijarsija koju je osnovao apostol Petar u 1. veku Nove ere.

Inace izmedju ostalog to direktno potvrdjuje da rimski papa nema apsolutno nikakvo pravo i legitimitet da sebe smatra naslednikom Svetog Petra (osnivaca prve crkve te drevne antiohijske patrijarsije) kako oni veruju osnivaca rimske crkve jer koliko je meni poznato apostol Petar (ciji je pravo ime bilo Shimon) je rodjen na Golanskoj visoravni, prvu crkvu je osnovao u Antiohiji, zatim je mislim putovao i propovedao hriscansku veru malo po Mediteranu, posetio je Korint i mislim da je bio jos na Kipru ili Kritu (nisam sad siguran) i zatim na kraju odlazi u Rim gde je bio zrtva Neronovih cistki i progona hriscana gde je bio razapet naopacke najverovatnije 64. godine Nove ere.
 
Nije Jermenija prva hrišćanska država. Pre nje postojala je još jedna. To sam gledao na history kanalu pričao je profesor sa Oksforda ili Kembridža koji je doktorirao na istoriji hrišćanstva. Ali nigde na netu ne mogu da nađem koja je to država. Ostaci te države ogledaju se danas samo u jednoj crkvi koja se nalazi na teritoriji Turske u blizini Sirije.
U pitanju je Osroene, državica koja je bila pogranična oblast u odnosu na Rimsko carstvo i Partsko kraljevstvo i s obzirom na to uživala određenu poluautonomiju od obe strane, zavisno koga bi prihvatala za suverena u određenom trenutku. To o prvoj kršćanskoj državi dolazi iz apokrifnih izvora (pokušao sam saznati kojih ali nisam uspeo na brzinu), ali nije sigurno, pogotovo ne zbog poluvazalnog odnosa prema svojim većim i moćnijim susedima. Mislim da je to pre priča koju potencira današnja Sirijska crkva, mada moguće je i da je bilo nekog lokalnog prihvatanja kršćanstva.

Nešto ranije je još jedna država nešto istočnije, kraljevina Adiabene prihvatila judaizam pa su njene snage učestvovale u odbrani Jeruzalema sedamdesete godine naše ere.

By 201 AD or earlier, under King Abgar the Great, Osroene became the first Christian state.[43][44] It is believed that the Gospel of Thomas emanated from Edessa around 140. Prominent early Christian figures have lived in and emerged from the region such as Tatian the Assyrian, who came to Edessa from Hadiab (Adiabene). He made a trip to Rome and returned to Edessa around 172-173. Tatian was the editor of the Diatessaron, which was the primary sacred text of Syriac-speaking Christianity until in the 5th century the bishops Rabbula and Theodoret suppressed it and substituted a revision of the Old Syriac Canonical Gospels (as in the Syriac Sinaiticus and Curetonian Gospels).[45]

https://en.wikipedia.org/wiki/Osroene
 
U pitanju je Osroene, državica koja je bila pogranična oblast u odnosu na Rimsko carstvo i Partsko kraljevstvo i s obzirom na to uživala određenu poluautonomiju od obe strane, zavisno koga bi prihvatala za suverena u određenom trenutku. To o prvoj kršćanskoj državi dolazi iz apokrifnih izvora (pokušao sam saznati kojih ali nisam uspeo na brzinu), ali nije sigurno, pogotovo ne zbog poluvazalnog odnosa prema svojim većim i moćnijim susedima. Mislim da je to pre priča koju potencira današnja Sirijska crkva, mada moguće je i da je bilo nekog lokalnog prihvatanja kršćanstva.

Nešto ranije je još jedna država nešto istočnije, kraljevina Adiabene prihvatila judaizam pa su njene snage učestvovale u odbrani Jeruzalema sedamdesete godine naše ere.



https://en.wikipedia.org/wiki/Osroene

Hvala kolega.:hvala:
 
Можемо рећи и да су Јермени и Грузини (ПС; Иберија је уз Колхиду једна од двије античке државе од којих ће касније настати Грузија) најстарији хришћански народи, а поменути краљеви (Тиридат III., Умаир, Миријам III.) први хришћански владари.
Зашто су ове 3 ранохришћанске државе "потисунте" приликом изучавања историје, можемо захвалити, како примијетих Ватикану, и тој некој жељи да моделира “пожељнију“ интерпретацију историје.
У ове три државе...

Нажалост не памтим баш тачно предавања с прве године, али сигурна сам да је било речи о четири хришћанска богослужења из којих су сви остали, мислим на Европу , пре свега, примили литургијску праксу....Нисам сигурна за четврту хришћанску групу..чини ми се да је реч о Сирији (у коју је свакако укључена Антиохија), а ипак не Едеса. Сад кад покушавам да се сетим (боље памтим како сам погрешно схватила да Ибери живе на Иберијском полуострву па нисам могла да повежем како се Шпанија уклапа у ту причу))) , конкретна српска литургијска пракса подразумева осмогласје (осам тоналних модуса) као што је и сиријска(антиохијска) користила.

Мој стални утисак је да је у раном хришћанству, а најкасније до 10.века, преовладавало мистично поимање вере у Месију/Христа..и, колико површно знам, јерменска и ђурђијанска(грузијска) религијска пракса је то задржала, за разлику од нас.
 
Inace izmedju ostalog to direktno potvrdjuje da rimski papa nema apsolutno nikakvo pravo i legitimitet da sebe smatra naslednikom Svetog Petra (osnivaca prve crkve te drevne antiohijske patrijarsije) kako oni veruju osnivaca rimske crkve jer koliko je meni poznato apostol Petar (ciji je pravo ime bilo Shimon) je rodjen na Golanskoj visoravni, prvu crkvu je osnovao u Antiohiji, zatim je mislim putovao i propovedao hriscansku veru malo po Mediteranu, posetio je Korint i mislim da je bio jos na Kipru ili Kritu (nisam sad siguran) i zatim na kraju odlazi u Rim gde je bio zrtva Neronovih cistki i progona hriscana gde je bio razapet naopacke najverovatnije 64. godine Nove ere.

Кад се читају Посланице у Новом Завету, колико донатора, путовања, успешних преобраћења..све то изгледа као данашње политичке турнеје и налажење бирача. Ако ми не верујете, отворите Посланице, већи део текста је посвећен пропагирању а не самој вери или религијском учењу.
Петар (на рођењу назван Кифа, што значи Стена , па је грчки превод Петар) је кренуо ка Риму (има аутора који сматрају да ниакд није стигао) , Павле другим путем.. Петар/Павле и католици/православци.
 
U pitanju je Osroene, državica koja je bila pogranična oblast u odnosu na Rimsko carstvo i Partsko kraljevstvo i s obzirom na to uživala određenu poluautonomiju od obe strane, zavisno koga bi prihvatala za suverena u određenom trenutku. To o prvoj kršćanskoj državi dolazi iz apokrifnih izvora (pokušao sam saznati kojih ali nisam uspeo na brzinu), ali nije sigurno, pogotovo ne zbog poluvazalnog odnosa prema svojim većim i moćnijim susedima.
Када имамо те информације, опрез је увијек добро дошао, прије свега да стекнемо увид да ли је та држава, у овом случају Осроене, имала неку аутономију или бјеше у том времену провинција моћних држава између којих бјеше уклијештена, Римског и Парћанског царства које су водиле баш на том простору борбу за доминацију.

И да, како пише римски историчар Касије Дион Кокејан који је савременик Абгаров (живио око 155-235., самим тим како описује личности и догађаје свог времена, може се сматрати поузданим извором) у књизи 78 (овдје);
12 1 Such was his character in general; I will now state what sort of person he was in war.

1 Abgarus, king of the Osroëni, when he had once got control of the kindred tribes, visited upon their leaders all the worst forms of cruelty. Nominally he was compelling them to change to Roman customs, but in fact he was indulging his authority over them to the full.

1 Antoninus tricked the king of the Osroëni, Abgarus, inducing him to visit him as a friend, and then arresting and imprisoning him; and so, Osroëne being thus left without a king, he subdued it.
пише да је Абгар поштовао римске обичаје, но у стварности је имао потпуну власт над својом државом.
Такође у наставку стоји да га је Каракала (Marcus Aurelius Severus Antoninus Augustus) на кваран начин ухапсио и тако потчинио ову државу римској власти.

Како Касије Дион (значи римски извор, иако је битисао ту у комшилуку али ипак Римљанин) тврди да је Абгар (у стварности) имао потпуну власт, сасвим исправно је за Осроене, барем у том кратком периоду за времена цара Септимија Севера (док овај Каракала на кваран начин није зајебао Абгара) сматрати државом, и да у праву си, може рећи да је Осроене
Osroene.jpg

прва хришћанска држава.
Остаје ми да се коригујем у посту којим сам отворио тему.
 
Poslednja izmena:
Да, у краљевство Аксум (српска википедија овдје, енглеска википедија овдје) хришћанство је постало држаном религијом између 325 и 328.године за времена краља Езана. Уједно, то је прва држава која је користила мотив крста на кованицама.
Занимљиво да је око 520. аксумски краљ Калеб повео "вјерски рат" против краљевства Химјар, гдје се укоријенио јудаизам и гдје је хришћанска заједница за времена краља Ду Нуваса била изложена прогону. Рат је завршио повољно за Калеба.
Краљевство Аксум је обукватало простор већег дијела данашње Етиопије, данашњу Еритреју, Џибути и Јемен.
Aksum.jpg
 
Poslednja izmena:
Љета господњег 451. десила су се два важна догађаја. У граду Халкидону одржан је четврти васељенски сабор на којем ће бити донесени канони који ће значајно одредити судбину хришћанства у наредним вијековима. Други важан догађај је битка на Каталунским пољима која ће такође имати велики значај за наредне процесе. Но те године бјеше још један важан догађај, који ће такође имати велики значај за судбину хришћанства на истоку, у првим краљевствима у којима је хришћанство пострало државном религијом, то је чувена Авараирска битка (овдје) која се одиграла 2.јуна 451.године, и могуће прва битка у историји узрокована вјерским разлозима кроз коју је хришћанство бранило оружјем своје право на постојање.

Како сам већ примијетио у претходним постовима, краљевства Јерменија, Албанија и Иберија су на самом почетку IV вијека прогласиле хришћанство државном религијом. Сасанидско царство које је на ова три краљевства гледало као на вазалне привјеске, на отклон од зороастризма је гледало као на непријатељски чин, повремено би предузимали акције одмазде према непослушним државицама које су се приклониле хришћанству, а занимљиво да је терор над хришћанима ескалирао за владавине Јаздегерда II који је по свој прилици и сам прешао на хришћанство (што је још један примјер да потезе владара мање одређују лична увјерења а више политички разлози, у овом случају подилажење у том времену све агресивнијим сљедбеницима зороастризма), а кулминацију ће имати 451.године, када су се одиграла ова битка..
Yаздегерд и сасанидска војска су остварили побједу, епилог ће имати у заточењу више јерменских свештеника и аристократа, именован је нови и послушнији гувернер Јерменије.
Јерменска црква разумљиво због рата није била у могућности да пошаље делегацију на Халкидонски сабор ,а по завршетку није прихватила одлуке и каноне донесене на сабору и све више се окреће монофизитизму.

Ево и документарца који обрађује ту битку
 
Ako govorimo o ovom vremenu, prema rimskom pravu, mrtvi su mogli biti sahranjeni samo van grada. Na ulicama ispred gradskih kapija formirali su se pravi gradovi mrtvih, što se može videti i u Ostiji. Vremenom je prostor postao oskudan. Hrišćani su verovatno prvi sahranjivali svoje mrtve u podzemnim prolazima iskopanim u mekoj steni. Ali postoje i paganske i jevrejske katakombe.

Vremenom su izgrađene višespratnice u kojima je sahranjeno na desetine hiljada ljudi. Na godišnjicu smrti parohijana, hrišćani su održavali ceremonije na njihovim grobovima. Grobovi mučenika i papa, na čije je komemoracije dolazilo mnogo ljudi, stoga se uglavnom nalaze u većoj kripti ili takozvanom kubikulumu

S druge strane, nije tačno da su se hrišćani krili od progona u katakombama, jer su katakombe bile poznate rimskim vlastima. Od 5. veka Rim je više puta napadan od strane "varvara" koji su takođe pljačkali katakombe. Stoga su mošti svetaca koji su tamo sahranjeni postepeno premeštane u crkve u gradu da bi ih zaštitile

U katakombama je prilično prohladno, posebno ako ostanete tamo duže vreme.
 
Документарац који описује живот јерменског краља Тиридата III кроз који су посебно обрађене околности и догађаји који су одредили да се пригрли хришћанство и постане државном религијом у Јерменији на самом крају III вијека.
 
Документарац који обрађује једну од првих држава у којој је хришћанство постало државном религијом, краљевство Аксум са освртом и на рани развој хришћанства на том простору
 
Љета господњег 451. десила су се два важна догађаја. У граду Халкидону одржан је четврти васељенски сабор на којем ће бити донесени канони који ће значајно одредити судбину хришћанства у наредним вијековима. Други важан догађај је битка на Каталунским пољима која ће такође имати велики значај за наредне процесе. Но те године бјеше још један важан догађај, који ће такође имати велики значај за судбину хришћанства на истоку, у првим краљевствима у којима је хришћанство пострало државном религијом, то је чувена Авараирска битка (овдје) која се одиграла 2.јуна 451.године, и могуће прва битка у историји узрокована вјерским разлозима кроз коју је хришћанство бранило оружјем своје право на постојање.

Како сам већ примијетио у претходним постовима, краљевства Јерменија, Албанија и Иберија су на самом почетку IV вијека прогласиле хришћанство државном религијом. Сасанидско царство које је на ова три краљевства гледало као на вазалне привјеске, на отклон од зороастризма је гледало као на непријатељски чин, повремено би предузимали акције одмазде према непослушним државицама које су се приклониле хришћанству, а занимљиво да је терор над хришћанима ескалирао за владавине Јаздегерда II који је по свој прилици и сам прешао на хришћанство (што је још један примјер да потезе владара мање одређују лична увјерења а више политички разлози, у овом случају подилажење у том времену све агресивнијим сљедбеницима зороастризма), а кулминацију ће имати 451.године, када су се одиграла ова битка..
Yаздегерд и сасанидска војска су остварили побједу, епилог ће имати у заточењу више јерменских свештеника и аристократа, именован је нови и послушнији гувернер Јерменије.
Јерменска црква разумљиво због рата није била у могућности да пошаље делегацију на Халкидонски сабор ,а по завршетку није прихватила одлуке и каноне донесене на сабору и све више се окреће монофизитизму.

Ево и документарца који обрађује ту битку
Још један документарац који обрађује Авараирску битку 451.године. Извињавам се што нема превода, а сумњам да неко зна јерменски, међутим, баш је добро одрађен
 
Још један документарац који обрађује живот јерменског краља Тиридата III кроз који су обрађене околности које су одредиле да се пригрли хришћанство и постане државном религијом у Јерменији на самом крају III вијека
 
Бесједа историчарке Снежане Ферјанчић посвећена цару Константину Великом
Који је за ову тему важан јер је љета Господњег 313. у Медиолану са тетрархом Лицинијем донио законски акт, тзв Милански едикт, којим је проглашена вјерска равноправност и престанак прогона хришћана. Њиме хришћанство није постало државном религијом како то некад неки погрешно тумаче, нити је било привилеговано, већ је дозвољено хришћанима да исповиједају своју вјеру а да за то не сносе посљедице.

Тренутно на крсти на овом птф (на птф религија постоји неколико тема) тема о Константину Великом осим теме КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ - СРПСКА ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТ која је закључана. Како се на овом птф све чешће отварарају теме (у працвилу будаластим) питањем, пренесеним чланком са свакојаких портала или неком тривијалном тврдњом опскурних аутора, апсурдно је да Константин Велики нема "своју тему", то ваља исправити, ако нико не отвори тему о Константину, мораћу ја.
 
Јерменска црква је свакако најзначајнија као прва народна или национална црква која је и аутокефална и самостална.
Утицала је на Грке и на Римљане а и сама је прихватила неки византијски утицај литургије.
Међутим она има неко другачије учење од православне и католичке цркве. Прихватила је монофизитизам и није прихватила учење првог Никејанског сабора.
Зато није призната од свих васељенских сабора али у новија времена је ближа са католицима него православцима. Нешто више
https://hr.m.wikipedia.org/wiki/Armenska_apostolska_Crkva
Значајна је и као библијска земља која према библији потиче од Арама једног Нојевог праунука.
Тако да је то једна од старих старозаветних држава.
Херодот им даје нешто другачије порекло са Балкана али то није битно за ову причу.
 
Mnogo Velicaju ovog Konstantina-Rimskog Cara on nije bio verujuci Hriscanin kako se pogresno misli on jeste bio pragmaticar koji je zajedno sa Licinijem obnovio jedan Galerijev edikt od ranije-tako je nastao tzv.Milanski edikt kojim je Hriscanstvu data ravnopravnost i sloboda prakse i veroisp[ovedanja,ni na pamet mu nije padalo da ukida i progoni staru Rimsku veru i ostale paganske kultove jer da je to uradio u svoje vreme verovatno bi se odmah oprostio od zivota i vlasti sto je on kao lukav inteligentan i pragmatican Vladalac dobro znao Hriscanstvo je pocelo da se ucvrscuje u oba Rima i zapadnom i istocnom tek generaciju posle njega skoro 50-god mislim na period od negde 380- ne pa na dalje kada se pokazalo da se Hriscanstvo uz pomoc tadasnje drzave pretvara sve vise u netolerantnu rigidnu i osvetoljubivu sektu sto se tice drugih verovanja..
 

Back
Top