Рано хришћанство - IV. вијек, прве хришћанске државе

То је раширени мит. Постоји само један римски документ који спомиње икакво празновање Сол Инвиктуса 25. децембра а то је Хронографија из 354. године.
KOD mnogih starijih naroda je slavljeno rodjenje Boga Sunca na isti datum, kad je kratkodnevica prošla, a Sunce je na položaju 0 stepeni sazveždja Jarca.
POČNI OD Srba gde je najočuvaniji koledarski obred, a ima tragova kod svih Slovena.. Počinje u noći izmedju Badnjedana i Božića. A traje najmanje 7 dana
Mitar u Persiji i sl.

No, grešite svi u vezi sa Konstantinovom ulogom. Oni nije primio. hriscansku veru, ali njegov a majka jeste.
NIJE on uopšte odredjivao datume i sl... Nego. se to dogovaralo i izglasa valo na Vaseljen skim. Saborima... I pitanje kad da se proslavlja rodjenje Pomazanika, i svašta drugo.
 
KOD mnogih starijih naroda je slavljeno rodjenje Boga Sunca na isti datum, kad je kratkodnevica prošla, a Sunce je na položaju 0 stepeni sazveždja Jarca.
POČNI OD Srba gde je najočuvaniji koledarski obred, a ima tragova kod svih Slovena.. Počinje u noći izmedju Badnjedana i Božića. A traje najmanje 7 dana
Mitar u Persiji i sl.

No, grešite svi u vezi sa Konstantinovom ulogom. Oni nije primio. hriscansku veru, ali njegov a majka jeste.
NIJE on uopšte odredjivao datume i sl... Nego. se to dogovaralo i izglasa valo na Vaseljen skim. Saborima... I pitanje kad da se proslavlja rodjenje Pomazanika, i svašta drugo.
Код којих то "много народа"? Историјски извори не потврђују такве тврдње.
 
Код којих то "много народа"? Историјски извори не потврђују такве тврдње.
Lakše mi je po Bogovima da ti kažem: Oziris, Mitra, Dionis, naš Koleda, Sol I nvi ctus, možda i Saturn jer su proslave u decembru bile..
Što se naroda tiče, oni koji su imali dobre zvezdoznance slavili su astronomski tačno rodjenje Sunce.. Trebalo bi proveriti Kolde, Vavilon i Hetiti jer su svakako posedovala znanja o solsticiju. ALI, kao sto rekoh, najlakše je shvatiti preko naših koledara suštinu obreda i datuma

https://books.google.com/books/about/Filozofija_i_kršćanstvo.html?id=2Ww_AAAAIAAJ
... Apolon, Ado nis...
https://books.google.com/books/about/Kulturni_život.html?id=ZN_lAAAAMAAJ
content


HERKUL, Bal, Tamuz
https://books.google.com/books/about/Kulturni_život.html?id=ZN_lAAAAMAAJ
content
 
Poslednja izmena:
Lakše mi je po Bogovima da ti kažem: Oziris, Mitra, Dionis, naš Koleda, Sol I nvi ctus, možda i Saturn jer su proslave u decembru bile..
Što se naroda tiče, oni koji su imali dobre zvezdoznance slavili su astronomski tačno rodjenje Sunce.. Trebalo bi proveriti Kolde, Vavilon i Hetiti jer su svakako posedovala znanja o solsticiju. ALI, kao sto rekoh, najlakše je shvatiti preko naših koledara suštinu obreda i datuma

https://books.google.com/books/about/Filozofija_i_kršćanstvo.html?id=2Ww_AAAAIAAJ
... Apolon, Ado nis...
https://books.google.com/books/about/Kulturni_život.html?id=ZN_lAAAAMAAJ
content


HERKUL, Bal, Tamuz
https://books.google.com/books/about/Kulturni_život.html?id=ZN_lAAAAMAAJ
content
Mitru nije rodila djevica već je nastao iz kamena.
Kip Mitre kako se rađa iz kamena:
1736542415176.png


Herakle nije rođen od djevice takođe. Otac mu je Zevs, a majka Alkmena. Ozirisovi roditelji su Geb i Nut, druga egipatska božanstva. Dionisovi roditelji su Zevs i Semela. Da ne idem dalje. Očito da je u pitanju psevdoistorijska knjiga.
"
 
Mitru nije rodila djevica već je nastao iz kamena.
Kip Mitre kako se rađa iz kamena:
Pogledajte prilog 1669819

Herakle nije rođen od djevice takođe. Otac mu je Zevs, a majka Alkmena. Ozirisovi roditelji su Geb i Nut, druga egipatska božanstva. Dionisovi roditelji su Zevs i Semela. Da ne idem dalje. Očito da je u pitanju psevdoistorijska knjiga.
"
Govorimo o datumu, 25.decembru.Vrati se na temu.
 
Ауторска тема;

Када пишемо/зборимо о историји раног хришћанства, IV.вијек је богат догађајима, можда и најбогатији у историји хришћанства, имамо ту тзв Милански едикт 313. који се задњих деценија афирмише као важан догађај иако реално то није био, имамо и први васељенски сабор у Никеји 325. године, и први а вјероватно и једини истински раскол у хришћанству. Вијек за хришћанство баш богат догађајима.
Има их пуно, описани су у српској википедији (овдје), а како пишехришћанство 387. постаје државном религијом у Римском царству. Написано је тако да води закључку да је хришћанство први пута постало државном религијом, и велики број људи, 95+% ће вам у разговору то поменути, истичући своје познавање материје.

Овдје се врло перфидно подмеће да све што је вриједно за историју раног хришћанства, везано је за Рим и процесе у Риму.
И то обликовање пожељније интерпретације историје раног хришћанства је у доброј мјери је стимулисано од стране Ватикана, како би се то упаковало и ставио знак једнакости Рим = хришћанство.
Морам примијетити, вјешта и парфидна манипулација, но то увјерење далеко је од истине, постојале су хришћанске државе (оне гдје је хришћанство постала државном религијом) и прије Римског царства 387-е, много прије.
Тако је Јерменија у којој је хришћанство постало државном религијом 295. (овдје, по неким изворима 301.) за времена краља Тиридата III., након тога Албанија 301.године (овдје) за времена краља Умаира и Иберија у којој хришћанство постаје државном религијом 327.године (овдје) за времена краља Миријама III.
Значи у ове двије кавкаске државе и Јерменији
Pogledajte prilog 609598
хришћанство је постало државном религијом много прије него ли је постало у Римском царству. Уз то, Јерменија вјеше респектабилна држава, уз Рим и Персију и најмоћнија држава тадашњег знаног свијета.
Можемо рећи и да су Јермени и Грузини (ПС; Иберија је уз Колхиду једна од двије античке државе од којих ће касније настати Грузија) најстарији хришћански народи, а поменути краљеви (Тиридат III., Умаир, Миријам III.) први хришћански владари.
Зашто су ове 3 ранохришћанске државе "потисунте" приликом изучавања историје, можемо захвалити, како примијетих Ватикану, и тој некој жељи да моделира “пожељнију“ интерпретацију историје.

Заслуга хришћанизације ових држава припада једном, или највише једном човјеку, Григору Лусаворичу просвјетитељу (овдје 257./или 240. - 331./или 332.) у нашој Цркви слављен као Свети свештеномученик Григорије.

Његов живот бјеше невјероватно живописан, занимљив, у приложеним изворима имамо пуно народног предања, сигурно ту има пуно фикције, домишљених догађаја.
По једном извору (Агатангелу) Григоров отац Анак убио је краља Јерменије Курсара, по налогу или у корист персијског шаха Арташира са којом Јерменија бјеше тада у непријатељским односима. У одмазди је страдала сва Григорова фамилија, сам Григор је пуким случајем преживио, касније имао узбудљиво путешествије, судбина га спојила са краљем Тиридатом III., сином Курсара, након што се одбио поклонити идолима, неко га проказа да је он син убице Тиридатовог оца, би на муке стављен и у тамницу бачен, тамновао је 12 година, некако преживио, у међувремену је краљ Тиридат полудио, па га Григор излијечио.
Но то је све предање, има ту пуно фикције, ако одбацимо чудеса и ако “читамо између редова“, да се закључити да Григор бјеше елоквентан и надахнут учитељ, просвјетитељ, који је стекао наклоност и краља Јерменије и владајуће елите, толико их импресионирао, одушевио да су прихватили нову религију.
Григор постаје јерменским патријархом а убрзо се слично десило и са Албанијом и Иберијом.

Оно што се битно разликује од каснијих процеса и покрштавања других народа, овдје хришћанизација, барем мој је закључак, би из увјерења.
Сви каснији процеси су, у доброј мјери, мотивисани политичким разлозима, и Милански едикт је политички акт, одговор на исти такав едикт који је потписао Галерије двије године раније, и иза проглашења хришћанства државном религијом у царству 387, који ће пратити репресалије према нехришћанима, стоје политички мотиви, и наредних вијекова, процеси хришћанизације и романских и германских и словенских народа праћени су у значајној мјери политичким мотивима (и сам Константин VII. Порфирогенит у дјелу ДАИ инзистира не појмовима крштена Србија и крштени Срби) и ту хришћанство бјеше више средство преко којег ће се ширити утицај и моћ.

У ове три државе, барем ја тога не видим, посебно што у случају Албаније и Иберије хришћанство није “пустило коријење“ међу поданицима (па да владар робује неким процесима, у случају Албаније није ни могло, имали сте на малом простору, на неких 23.000 км2 смјештено 20+ народа, сваки са својом културом и посебношћу), и овдје су владари прихватили ту религију јер су срцем вјеровали у то, можемо закључити да је то хришћанство истинско, неукаљано политичким мотивима.
Свакако заслуга има поменути Григор просвјетитељ.
Povodom Gruzije, koja od 326.g.zvanicno prihvata hriscanstvo, pominje se žensko ime Nina kao ime apostola koji je preobratio vladara.

ZANIMLJIVO štivo_ udžbenik_drugi deo
https://www.balby.com/istorijac/


Sv. NINA
https://sr.wikipedia.org/wiki/Света_Нина
 
Povodom Gruzije, koja od 326.g.zvanicno prihvata hriscanstvo, pominje se žensko ime Nina kao ime apostola koji je preobratio vladara.

ZANIMLJIVO štivo_ udžbenik_drugi deo
https://www.balby.com/istorijac/


Sv. NINA
https://sr.wikipedia.org/wiki/Света_Нина
Култ неког светог Ђорђа је јак код њих невероватно да су зато названи Ђорђини на енглеском је Georgia.То је очигледно био неки њихов св Патрик од давнина од апостолских времена.
 
Pa ovako suprostavite se vi Caru tada a i mnogo kasnije pa se dobro prolazi dobije se kafa sa ratlukom shtranga na prvom drvetu dzelatska sekira malo veceg obima. itd.ako je Vladalac dobro raspolozen mozete proci i sa dugim letovanjem u nekom kamenom podrumu ili besplatnim obilaskom na neodredjeno vreme zabacenih i udaljenih krajeva njegove drzave
Imas sacuvano pismo iz kog se vidi da Konstantinu ceo sukob izmedju arijanaca i ostalih hriscanja je nesto u pocetku jako efemerno. Vrlo je malo on uvrtao tu ruke episkopima koji su bili na klackalici izmedju dva ucenja. Sabor je samo ozvanicio ono sto je vecina crkve mislila, arijanstvo je jednostavno bilo u apsolutnoj manjini. Nista tu posebno Konstantin nije odlucio.
 
На другој теми један форумаш је упутио на расправу неког Иве Голдштајна Ivo Goldstein-Granica Na Drini. Коју карактерише површност, произвољна и (пре)комотна тумачења, није никакав пропуст ако је прескочимо. Иво је у тој расправи примијетио;
Mitologem o "granici na Drini" zasniva se na činjenici da se nakon smrti cara Teodozija 395. dotad jedinstveno Rimsko Carstvo definitivno podijelilo na istočni i zapadni dio, a da je u tom trenutku granica išla od Sirmija (Srijemske Mitrovice) na jug, dolinom Drine, sve do crnogorske obale.
No, i ova, kao i svaka takva povijesna činjenica samo je relativno točna - granice između istočnog i zapadnog dijela Rimskoga Carstva, granice crkvenih podjela te mnoge druge razdiobe - kulturne, civilizacijske, društvene, prostirale su se ili istočnije ili zapadnije od Drine. Naissus (Niš) bio je u podru•ju latinskog jezika; gr•ki se govorio od Naissusa na jug i na istok.
Pape su u drugoj polovici 4. i početkom 5. stoljeća nesmetano vršili crkvenu sudbenost u prefekturi Ilirika sve do rijeke Mesne (Nestos) u današnjoj južnoj Bugarskoj.
Godine 437. Gala Placidija predala je istočnorimskom (bizantskom) caru Teodoziju Dalmaciju sve do granica Panonije.
Да подјела на Источно и Западно римско царство није била идентична на подјелу јурисдикција црквених заједница у V вијеку што јесте тачно. Но није тачно да су папе вршиле судбеност (претпостављам да мисли да су свештеници под јурисдикцијом Римске патријаршије вршиле службу) у префектури Илирик све до простора западне Бугарске. Ово вишеструко није тачно.
Преторијанска префектура Илирик не постоји након 379.године.
tciw05wew l441.webp

Подијељена је на дијецезе Илирик која је са припадајућих седам провинција након 395.године потпала под управу Западног Царства и дијацезе Дакију и Македонију које су са припадајућим провинцијама потпале под управу Источног Царства.

Е сад, на Халкидонском сабору 451.године када је извршена подјела јурисдикција у пет тадашњих патријаршија, јурисдикције патријаршија заиста јесу биле усклађене са управним административним областима (дијацезема и провинцијама) у Царству.
И ту се заиста јесте јурисдикција Римске патријаршије ширила и на област Источног Царства.
Pentarchie.png

Односно обухватала је и дијацезе Дакију и Македонију које су се управно налазиле у саставу Источног Царства.

Наизглед, Римска патријашија је том подјелом 451.године на Халкидонском сабору, добила под јурисдикцију највећу територију. Но то бјеше ровито подручје под сталном најездом варварских народа, изложено походима Хуна, Гота, Вандала и других народа, ту се хришћанство борило да уопште опстане, док је Цариградска патријаршија добила под јурисдикцију у том времену богатије дијацезе са стабилнијом политичком ситуацијом, по много чему у повољнијем положају по питању ширења хришћансзва. Посебно што је Римска патријаршија у дргој половини V вијека те првој половини VI виијека имала под јурисдикцијом "де факто" само простор Италије на којем се могла несметано вршити служба духовника ортодоксног хришћанства (ортодоксног у смислу да су баштиниле одлуке са Никејског сабора 325.године), простор дијацеза Илирика, Дакије и већи део Македоније контролишу Остроготи, посебно за времена Теорорика Великог, сљедбеници аријанског учења, такође и на простору Хиспаније је успостављено Визиготско краљевсзво а на простору Африке Вандалско краљевство, гдје су представници владајуће елите, и Визиготи и Вандали, такође сљедбеници аријанизма.

Тако да тврдња Голдштајна да су свештеници под јурисдикцијом Римске патријаршије у том времену по читавом Балкану крстарили и вршили службу не одгопвара стању ствари у времену о којем пише, више пропаганда у служби данашњих политилчких процеса и како би се провуикло како је тај простор од тих времена под јурисдикцијом Рима односно у данашњем схватању потпада под католичку сферу утицаја.
 
Оно што се битно разликује од каснијих процеса и покрштавања других народа, овдје хришћанизација, барем мој је закључак, би из увјерења.
ако заненаримо нововековну експанзију европских колонијалних сила, где то христијанизација током 15 столећа који су јој претходили, није била "из уверења"?
 
На другој теми један форумаш је упутио на расправу неког Иве Голдштајна Ivo Goldstein-Granica Na Drini. Коју карактерише површност, произвољна и (пре)комотна тумачења, није никакав пропуст ако је прескочимо. Иво је у тој расправи примијетио;

Да подјела на Источно и Западно римско царство није била идентична на подјелу јурисдикција црквених заједница у V вијеку што јесте тачно. Но није тачно да су папе вршиле судбеност (претпостављам да мисли да су свештеници под јурисдикцијом Римске патријаршије вршиле службу) у префектури Илирик све до простора западне Бугарске. Ово вишеструко није тачно.
Преторијанска префектура Илирик не постоји након 379.године.
Pogledajte prilog 1768015
Подијељена је на дијецезе Илирик која је са припадајућих седам провинција након 395.године потпала под управу Западног Царства и дијацезе Дакију и Македонију које су са припадајућим провинцијама потпале под управу Источног Царства.

Е сад, на Халкидонском сабору 451.године када је извршена подјела јурисдикција у пет тадашњих патријаршија, јурисдикције патријаршија заиста јесу биле усклађене са управним административним областима (дијацезема и провинцијама) у Царству.
И ту се заиста јесте јурисдикција Римске патријаршије ширила и на област Источног Царства.
Pogledajte prilog 1768017
Односно обухватала је и дијацезе Дакију и Македонију које су се управно налазиле у саставу Источног Царства.

Наизглед, Римска патријашија је том подјелом 451.године на Халкидонском сабору, добила под јурисдикцију највећу територију. Но то бјеше ровито подручје под сталном најездом варварских народа, изложено походима Хуна, Гота, Вандала и других народа, ту се хришћанство борило да уопште опстане, док је Цариградска патријаршија добила под јурисдикцију у том времену богатије дијацезе са стабилнијом политичком ситуацијом, по много чему у повољнијем положају по питању ширења хришћансзва. Посебно што је Римска патријаршија у дргој половини V вијека те првој половини VI виијека имала под јурисдикцијом "де факто" само простор Италије на којем се могла несметано вршити служба духовника ортодоксног хришћанства (ортодоксног у смислу да су баштиниле одлуке са Никејског сабора 325.године), простор дијацеза Илирика, Дакије и већи део Македоније контролишу Остроготи, посебно за времена Теорорика Великог, сљедбеници аријанског учења, такође и на простору Хиспаније је успостављено Визиготско краљевсзво а на простору Африке Вандалско краљевство, гдје су представници владајуће елите, и Визиготи и Вандали, такође сљедбеници аријанизма.

Тако да тврдња Голдштајна да су свештеници под јурисдикцијом Римске патријаршије у том времену по читавом Балкану крстарили и вршили службу не одгопвара стању ствари у времену о којем пише, више пропаганда у служби данашњих политилчких процеса и како би се провуикло како је тај простор од тих времена под јурисдикцијом Рима односно у данашњем схватању потпада под католичку сферу утицаја.
ја сам, у вези са питањем црквене јурисдикције у овом делу Европе, отворио и посебну тему.

Српска Црква има невероватну срећу и исто тако невероватну несрећу:
- срећу да се њена надлежност пружа изван западних граница, које су одлукама васељенских сабора, постављене Цариградској патријаршији.
- несрећу да данашњи епископи СПЦ о томе, као и канонским последицама тога, немају појма.
 
Тако да тврдња Голдштајна да су свештеници под јурисдикцијом Римске патријаршије у том времену по читавом Балкану крстарили и вршили службу не одгопвара стању ствари у времену о којем пише, више пропаганда у служби данашњих политилчких процеса и како би се провуикло како је тај простор од тих времена под јурисдикцијом Рима односно у данашњем схватању потпада под католичку сферу утицаја.
Чак је касније за време иконоборства византијски цар папи одузео дијецезу Илирик као и јужну Италију.
 
ако заненаримо нововековну експанзију европских колонијалних сила, где то христијанизација током 15 столећа који су јој претходили, није била "из уверења"?
У Риму су се носиоци политичке моћи (на то сам у објави мислио, на политичку елиту која уређује амбијент у земљи, укључујући и успостављање неке религије државном) равнали према околностима, наглом ширењу хришћанства код најширих маса. По неким студијама, које наравно треба узети са резервом, број хрићчана у Римском Царству је од 300.године са око 10% од укупне популације порастао до 350. године на око 50% популације у Царству. И ту се владајућа елита равнала према околностима, давање хришћанству статус равноправне религије, да би временом за неких царева, посебно Јовијана имала све повлаштенији положај док у коначници није проглашена државном религијом крајем IV вијека бјеше, по мом мишљењу, мање ствар духовног увјерења а више прагматизма и те одлуке су биле у служби тадашњих политичких процеса.

Такође у Визиготском краљевству имали смо доминацију аријанског учења, гдје су носиоци политичке моћи, племићка визиготска елита били баштиници аријанизма, док на другој страни бјеше код нижих слојева све заступљеније ортодоксно хришћанство (ортодоксно у смислу да је баштинило одлуке са Никејског сабора 325.године), да би се 587.године краљ Рекаред одрекао аријанства у корист ортодолксног хришћанства (након чега је услиједала побуна и отпор визиготске племићке елите) опет равнајући се према околностима и чињеници да је огромна већина у краљевству све више прихватала и већ практиковала ортодоксно хришћанство.

И каснијих вијекова процес хришћанизације би знао бити у служби политичких процеса. То не значи да тадашњи носиоци политичке моћи, владари и племићка елита нису били побожни и привржени хришћанству, напротив, имамо чињења и списе који итекако упућују да су били побожни (рецимо Карло Велики), али је битно шта је било више замајцем хришћанизације, лична увјерења или политичка прагматичност и равнање према околностима.
 
Poslednja izmena:
ја сам, у вези са питањем црквене јурисдикције у овом делу Европе, отворио и посебну тему.
Учествовао сам на теми. На теми има одличних објава које помажу бољем сагледавању материје као у разумијевању проблематике
- несрећу да данашњи епископи СПЦ о томе, као и канонским последицама тога, немају појма.
Не слажем се.
 
У Риму су се носиоци политичке моћи (на то сам у објави мислио, на политичку елиту која уређује амбијент у земљи, укључујући и успостављање неке религије државном) равнали према околностима, наглом ширењу хришћанства код најширих маса. По неким студијама, које наравно треба узети са резервом, број хрићчана у Римском Царству је од 300.године са око 10% од укупне популације порастао до 350. године на око 50% популације у Царству. И ту се владајућа елита равнала према околностима, давање хришћанству статус равноправне религије, да би временом за неких царева, посебно Јовијана имала све повлаштенији положај док у коначници није проглашена државном религијом крајем IV вијека бјеше, по мом мишљењу, мање ствар духовног увјерења а више прагматизма и те одлуке су биле у служби тадашњих полоитичких процеса.
слажем се. и ја сам негде читао да, почетком 4. века, удео хришћана у укупном становништву Римског царства (имајући у виду и источне покрајине, где се та вера боље примала и захватала шире масе) није прелазио 10%. каснијем, наглом и брзом процвату хришћанства, допринела је подршка царске власти и прелазак друштвене елите на нову веру. паганство је одавно већ било мртво, без виталне снаге. хришћанство је донело нову свежину старом Царству.

но, ни то нагло ширење вере, често потакнуто површним и неискреним мотивима, није остало без реакције тврдокорних хришћана. тако се развило монаштво, као реакција на тај масовни тренд.
 

Back
Top