Историја Кине, период антике и средњи вијек

[Khal Drogo]

На овом форуму немамо теме посвећену историји Кине. То је велики пропист јер је кинеска цивилизација једна од најстаријих на свијету, по много чему фасцинантна.

Према кинеским научницима, њена старост може бити пет хиљада година, док доступни писани извори подржана археолошким доказима покривају период од XVI вијека прије нове ере.. За корњачин оклоп који се користио за прорицање са ознакама које подсећају на древно кинеско писмо из династије Шанг је установљено да потичу из времена око 1500. п. н. е. Кинеска држава потиче од градова-држава у долини Хоангхоа. Година 221. п. н. е. се често узима за годину у којој је Кина уједињена у велико краљевство или царство. Те године Ћин Ши Хуанг је први ујединио Кину. Временом су кинеске династије развиле бирократски систем који је омогућио кинеском цару да контролише огромну територију.

У спојлеру сажет ход кроз кинеску историју из српске википедије (овдје) у периоду антике

Spojler: Историја Кине - период антике до 439.године

Династија Шанг

Око 1600. п. н. е. Кина је ушла у бронзано доба с првом археолошки потврђеном владарском династијом - династијом Шанг, која је владала је од око 1520. п. н. е. до 1027. п. н. е. У потрази за рудницима бакра династија Шанг је мењала своју престоницу барем шест пута, а три су ископане: код Ченгчоуа, Ерхлитоуа и Анјанга. Пронађена су и многа мања налазишта, од којих су нека смештена у долини ријеке Јангце и указују на ширење династије Шанг према југу.[
Велики градови са заштитним зидовима, богате гробнице, раскошне бакрене посуде, развијени обрт и најранији кинески записи показују богатство и оригиналност Шанг културе. Тада се почела обликовати кинеска култура у облику писаног језика, филозофије, а постепено се јавила и стабилна социјално-политичка и економска структура. Та је династија почела да развија и трговачке везе са подручјима централне, северне и источне Азије.
Величина државе Шанга се не може прецизно одредити, иако јој је средиште било у долини Жуте реке. Карактеристика Шанг културе су познавање писма, развој првих градова и широко развијена обрада бронзе. У доба Шанга се почиње развијати и кинеска економија, а пужеви служе као први облик валуте. Док је у доба Шанга технологија била добро развијена, бронза се сматрала изузетно вредном, те се користила готово искључиво за израду оружја или израду драгоцених предмета. Већина Кинеза је још увек живела на разини каменог доба.

Династија Џоу

У 11. веку п. н. е. су подручја династије Шанг покорили освајачи пореклом их западних делова долине Жуте реке - некадашњи вазали Шанга - који ће потом установити династију Џоу, најдуговечнију владарску династију у кинеској историји, за чији се почетак традиционално наводи 1027. п. н. е. а крај 256. п. н. е. Период династије Џоу, који се сматра врхунцем кинеског бронзаног доба, је важан због развоја многих институција кинеске културе, укључујући филозофију и религије као што су конфучијанство и таоизам. У Кини се у то време наставила ширити употреба бронзе, а јавља се и гвожђе.
Владавина династије Џоу се традиционално дели на два велика периода. Први од њих је Западни Џоу, назван по томе што се престоница владара Џоуа налазила на западу, око данашњег Сијана, и који је трајао од 1027. п. н. е. до око 772. п. н. е. За њега је карактеристично да се кинеска држава и култура по први пут почела ширити на југ, односно јављати у подручјима долине Јангцеа.

Период Пролећа и Јесени

Период Пролећа и Јесени, који је почео 772. п. н. е. и, према традицији, завршио са Конфучијевом смрћу 481. п. н. е., име је добио по историјском тексту Анали Пролећа и Јесени. У њему су краљеви Чоуа, пресељени из своје постојбине на исток и присиљени овисити о милости својих вазала, постепено губили своје политичке овласти, те постајали церемонијалне фигуре. То је довело до развоја феудализма, односно низа мањих политичких ентитета од којих ће неки постепено постајати државе, а чији ће број порасти на стотину. Међу њиховим владарима се јављало интензивно супарништво и борба за територију, које се одражавало кроз низ оружаних сукоба, али је исто тако довело и до потребе за међусобним савезима и развоја дипломатије. Кинески феудални господари су због сталног међусобног надметања потицали развој технологије и реформе државне управе, а што је потицало и развој кинеске интелигенције чији ће им представници - касније познати као Сто школа мишљења - служити као саветници. Уз конфучијанизам и таоизам, у том се периоду развио и легализам и мохизам.

Период зараћених држава

До почетка 5. века п. н. е. су велики кинески феудалци, односно њихове државе, успели постепено анектирати мале, тако да се њихов број значајно смањио. С друге стране малобројне феудалне државе добијају толико војне, политичке и економске снаге да се њихови владари постепено почињу називати краљевима и одбацивати чак и формалну оданост церемонијалним владарима Џоуа.

Зараћене државе, око 260. п. н. е.
Те државе такође почињу да проводе значајне управне и организацијске реформе у смеру сопствене централизације, те из тога периода потиче подела Кине на провинције и округе која ће се одржати до данашњих дана. До 3. века п. н. е. тзв. Седам зараћених држава је у стању да мобилише дотада незамисливо бројне војске. У свему томе је највише успеха имала западна и у ранијим периодима маргинализована држава Ђин, која је крајем 4. века п. н. е. освајањем богатог Сечуана стекла значајну предност над својим супарницима.

Уједињење Кине

Јачање државе Ђин се наставило и у 3. веку п. н. е. али је њене војне, економске и интелектуалне ресурсе максимално искористио њен владар Женг Јинг, који ће касније постати познат као Ћин Ши Хуанг. У низу војних похода од 230. п. н. е. до 221. п. н. е. је покорио свих шест супарничких држава, те се након тога прогласио првим царем. Због тога га кинеска историја традиционално сматра оснивачем династије Ђин, односно од 221. п. н. е. потиче тзв. царска ера Кине која ће завршити тек успоставом Републике 1911. године.
Ђин Ши Хуанг је значајан владар пре свега због тога што је први успео да уједини Кину у политички ентитет који би се могао назвати националном државом у савременом смислу речи. То је провео не само војним путем, него и бруталном политиком државне централизације, односно стандардизације мера, писма и језика којом су гушене регионалне посебности. Ћин Ши Хуанг је такођер саградио први Кинески зид (дограђен у доба касније династије Минг) уз помоћ робовске радне снаге. Зид је изграђен као одбрана од непријатељских племена из средње Азије. Заштићено Кинеским зидом, царство Ђин обухватало је данашњу северну и источну Кину, те се почело ширити на југ.
Династија Ђин се, међутим, није одржала. Његов син Ћин Ши Ер се показао неспособним угушити серију сељачких устанака, те је свргнут 207. п. н. е. након чега је Кина пала у доба вишегодишње анархије

Династија Хан

Разједињеност Кине након пропасти династије Ђин је кратко трајала. Већ 202. п. н. е. је Љу Банг (刘邦), један од устаничких вођа, успео да се наметне свим осталима и прогласио се новим царем по имену Гаозу (高祖) те основао династију са седиштем у Чангану познату као династија Хан. Његова владавина је представљала својеврстан компромис између феудализма карактеристичног за Зараћене државе и централизма династије Хан. У ту је сврху почело промицање конфучијанства као својеврсне државне идеологије и строгог меритократског система кадровирања, који је омогућио квалитету и стабилност државне управе. У таквим условима је у Кини дошло до процвата културе и технологије, али су створени услови за територијалну експанзију, која је била карактеристична за дуготрајну владавину цара Вуа када се кинеска власт крајем 2. века п. н. е. и почетком 1. века п. н. е. проширила на делове данашње Северне Кореје и Вијетнама.

Карта из времена династије Хан

Власт династије Хан је накратко прекинута захваљујући амбициозном канцелару Ванг Мангу који је 9. године н.е. преузео престол прогласивши се царем и оснивачем династије Сјин. Тај је период, међутим, кратко трајао, јер је Ванг Мангова влада године 23. срушена у сељачким устанцима. Неколико година касније је Љу Сју, један од побуњеничких вођа у сродству са ранијим царевима, себе прогласио новим царем под именом Гуангбу. Престоница је премештена на исток у Луојанг, због чега се овај период назива Источна династија Хан, а ранији период Западна династија Хан. Гуангву и његови наследници су донели нови период благостања и процвата културе у Кини; из тог периода потиче проналазак папира. Истовремено је дошло до продора кинеске војске на запад у Таримску котлину одакле се почео контролирати Пут свиле. Преко њега је у Кину по први пут почео долазити и будизам.
У другој половици 2. века, међутим, на двору династије Хан све више почиње јачати утицај еунуха, захваљујући којима је завладала свеопшта корупција у царској управи. Све тежи намети за обично становништво, серија природних катастрофа, као и деловање апокалиптичних таоистичких секти је 184. довело до великог сељачког устанка чији су учесници били познати као Жути турбани. Иако устаници нису успели да свргну царску власт, она је изгубила свој ауторитет те постала тек обичном марионетом у рукама војних команданата, претворених у господаре рата, а чије ће супарништво прерасти у перманентни грађански рат који ће раскомадати земљу.

Три краљевства

Од свих господара рата на крају династије Хан највише успеха је имао Цао Цао, чија је база била у северној Кини, и који је од 196. држао под "заштитом" Сјана, последњег цара династије Хан, те као канцелар користио његов ауторитет да прошири његову територију и покуша да поновно уједини земљу. Његови напори су међутим доживели неуспех захваљујући великој бици код Црвених стена 208. у којој су северњачку војску зауставиле удружене снаге друге двојице великих господара рата - Љу Беја, чија је база била у данашњем Сечуану, и Сун Ћуана, који је контролисао долину Јангцеа. Након још неколико година међусобних сукоба Кина се поделила на три велика подручја под њиховом контролом. Године 220. је Цао Цаов син Цао Пи формално свргнуо цара Xиана и прогласио себе царем нове династије Веј, која је у стварности контролисала само северну Кину, односно државу касније познату као Цао Веј. Љу Беј и Сун Ћуан су следили његов пример те се такође прогласили царевима, основавши тако државе познате као Шу Хан и Источни Ву. Те три државе су касније постале познате као Три краљевства

Период Веј и Ђин (265 - 420)

Тако створена подела Кине на Три краљевства се одржала четрдесет година, све док Цао Веј није постала довољно снажна да нападне и анектира државу Шу Хан 263. године. Међутим, у самој Цао Веј је нагло ојачао клан везан уз премијера Сима Јија, чији су потомци само две године касније свргнули потомке Цао Цао те основали нову царску династију под именом Ђин. Под њиховом влашћу је 280. покорен Источни Ву те је Кина поновно уједињена. Период политичког јединства је, међутим, врло кратко потрајао.

Период Ву Ху (304 - 439)

Династија Ђин није била у стању да обезбеди политичку стабилност. Тако су већ 291. чланови саме династије отпочели Рат осам принчева, који је имао катастрофалне последице. Настали метеж су искористили Ву Ху или тзв. "Пет варварских народа" који су живели на западним и северним границама Кине, односно као најамници/колонисти у њеном северном делу. Почетком 4. века је дошло до великог Ву Ху устанка који је довео до колапса царске власти на северу земље, која је била присиљена да се повуче јужно од реке Хуај, а заједно са њом и велики број домицилног кинеског становништва; тај егзодус ће се одразити на културну поделу између Северне и Јужне Кине која се одражава до данашњих дана. Победнички Ву Хуи су у северној Кини почели оснивати сопствене државе као Ченг Хан и Хан Жао; оне, међутим, нису дуго трајале, а њихове владарске династије су брзо падале као жртве династијских и међусобних сукоба.

Толико у уводној објави. Надам се да ће тема заживјети. А и ако не заживи, повремено ћу је обнављати јер то кинеска цивилизација заслужује.

 

[Khal Drogo]

У спојлеру сажет ход кроз кинеску историју из српске википедије (овдје) у периоду између 420. и 1644.године

Spojler: Историја Кине; период 420- - 1644.године

Северне и Јужне династије (420 - 589)

Године 420. је у јужној Кини свргнут последњи цар династије Ђин. То је значило почетак низа краткотрајних династија и у том подручју Кине, које се називају Јужне династије, док су на северу потомци Ву Ху династија познати као Северне династије. Упркос перманентном грађанском рату, дошло је до процвата културе, делом и због тога што се уз дотада доминантно конфучијанство као владајућу идеологију почео користити дуго потиснути таоизам,[18] али и нова религија - махајана будизам, који ће значајно придонети очувању културног јединства у том политички хаотичном периоду. Исти је период забележио и технолошки напредак - тако да кинеска коњица почиње користити стремен, а забележен је и напредак на пољу медицине, астрономије, математике и картографије.

Династија Суеј (589 - 618)

Године 581. је на северу Кине династију Северни Џоу срушио Јанг Јиан (楊堅), који се прогласио царем Веном и основао нову династију Суеј. Године 588. је подузео велики поход на југ, присиливши на предају тамошњу династију Чен. Тако је године 589. Кина први пут уједињена након више од три века. Вен је уложио велики напор у поновно стварање не само политичких, него и економских и културних веза између Северне и Јужне Кине, као што је градња Великог канала. Сви ти пројекти су дугорочно успели, али су краткорочно исцрпили државну благајну, а порези створили дубоко незадовољство које ће ескалирати за време Венових мање способних наследника и довести до сељачког устанка и пада династије 618. године. Кинески историчари су касније династију Суеј почели упоређивати са исто тако краткотрајном династијом Ћин.

Династија Танг

Године 618. је власт у Кини преузео аристократа по имену Ли Јуан, који се прогласио царем Гао−цуом и основао династију Танг. Њена владавина, која је потрајала све до 907. године, се сматра једним од златних доба кинеске историје, односно периодом дуготрајног мира, просперитета и константног јачања државе. Чанган (данашњи Сијан), тадашњи главни град државе, био је у то време највећи град на свету.[ Гаоцу и његови наследници су се у својој политици наслањали на достигнућа династије Суеј, али су настојали избегавати њихове погрешке. Период је познат по успону будизма који постаје државна религија. Истовремено су отворене нове трговачке руте према западу и југу, те је Кина имала развијене трговачке и дипломатске односе са многим удаљеним земљама, истовремено успоставивши своју културну и војну хегемонију над многим суседним земљама Далеког истока.

The Tang dynasty territory and inspection circuits (道 dào) in 742, according to the Cambridge History of China.

На унутрашњем плану је њено постигнуће Царски испитни систем, чији је задатак био изабрати образоване грађане да служе царству; он се одржао до почетка 20. века. Читава је Кина била повезана мрежом поштанских путова, док је превоз добара између подручја у долини реке Јангце и севера била омогућена ефикасном мрежом канала и пловних путова. Цареви династије Танг су такође увели и бројне аграрне реформе чија је сврха била побољшати положај обичних сељака.
Династија је почела слабити захваљујући граничарском генералу Ан Лушану који је 755. покренуо Ан Ши побуну како би се домогао власти. Иако је ипак на крају изгубио 763, брутални грађански рат однео је животе око 33,000,000 Кинеза.[20] Много је озбиљније последице имала побуна генерала Хуанг Чаоа, који је 881. накратко освојио царску престоницу. Иако на крају угушена, ова је побуна значајно начела ауторитет царске династије, како на међународном, тако и на унутрашњем плану.

Династија Сунг

Пад династије Танг године 907. је довео до још једног периода дуготрајног политичког нејединства и сталних сукоба, познатих као Пет династија и десет краљевстава. "Пет династија" се односи на пет династија које су се до 960. изредале у северној Кини као номинални владари целе земље. У исто време су у јужним и западним деловима Кине колапс централне власти искористили локални велможе и господари рата који су створили 12 независних држава, иако се традиционално наводи само "Десет краљевстава".

Године 960. династија Сунг, чија је престоница била у Кајфенгу, је успела да донесе какву-такву стабилност и успостави власт над највећим делом Кине. Период од следећих неколико векова је такође карактеризовао релативни просперитет и мир, иако се морала помирити са постојањем супарничких династија које су то време држале велике делове Кине. На северу је то била династија Љао или Китанско Царство (916 - 1125) од које потиче реч "Китај" којом се у неким језицима означава "Кина". На западу је то била династија Западни Сја (1038 - 1227). Упркос томе, династија Сунг је остала упамћена по развоју културе и технологије. Прва је издавала банкноте, користила барут у војне сврхе, увела модерне технике штампе и основала прву сталну ратну морнарицу у кинеској историји.

Династија Сунг је године 1121. настојећи поразити династију Љао склопила савез са Ђурченима, номадским народом на северу, који се сматрају прецима данашњих Манџураца. Године 1125. Ђурчени су поразили династију Љао, али су се две године касније окренули против својих савезника, заузели Кајфенг и протерали династију Сунг из северне Кине. Ђурченски владари су тада основали сопствену династију Ђин, а династија Сунг, која се отад назива Јужни Сунг, им је била присиљена плаћати данак и сматрати их сизеренима.

Кина под Монголским Царством

Почетком 13. века је дотада разједињена племена номадских Монгола почео је уједињавати Темуџин, касније познат као Џингис Кан. Под његовим вођством су Монголи 1209. заузели подручје државе Западни Сја, а потом године 1211. напали северну Кину, односно подручје под управом династије Ђин, освојивши до 1215. северни део њеног подручја. Џингис Кан се потом окренуо освајању других подручја Евроазије, док ће освајање остатка Кине (којег је држала династија Јужни Сунг) наставили његови наследници. Џингис Канов унук Кублај Кан, који је био велики поклоник кинеске културе, се године 1271. прогласио кинеским царем и основао династију Јуан. Након тога покренуо је поход на југ - познат као први у историји у коме је важну улогу имало ватрено оружје - и којим је 1279. окончана династија Сунг. Кина је у том тренутку први пут постала уједињена након краја династије Танг, иако први пут потпуно под влашћу страних освајача. Кублај Канова држава се истовремено простирала на ширем подручју Евроазије, па се може рећи, ако Монголско Царство схватимо као Кинеско Царство, да је у том тренутку Кина имала највећи територијални обим у историји, односно представљала најпространију државу у историји уопште.

Yuan dynasty (c. 1290

Кублај Кан и његови наследници су на свом огромном подручју донели мир и политичку стабилност касније познату као Монголски мир, односно предуслове за дотада незапамћен развој трговине и културних веза међу његовим поданицима. Сматра се како је такво стање искористио познати светски путник Марко Поло, захваљујући коме је Кина по први пут дошла у нешто чвршћи контакт са западним светом. Са друге стране, пописи становништва и други подаци сугеришу да су монголска освајања због своје бруталности имала озбиљне демографске последице по Кину; такође се сматра да је бубонска куга, односно епидемија која ће касније бити позната као Црна смрт, под монголском влашћу у 14. веку погодила и саму Кину. Неки историчари, укључујући Вилијама Мекнила и Дејвида Моргана, сматрају да је куга била главни фактор демографског пада током овог периода. У 14. веку Кина је претрпела додатна разарања због епидемија куге, за које се процењује да су убиле око четвртине становништва Кине.:348–351 Верује се да је та и друге катастрофе подстакла дуго тињајући национализам међу Кинезима, односно покрет за збацивање стране власти. Он ће резултовати устанком којим је године 1368. династија Јуан истерана из Кине од стране Таи−цуа, оснивача династије Минг. Остаци династије Јуан су владали Монголијом, да би у 17. веку формално власт предали манџурској династији Ћинг.

Династија Минг

Таи−цу је, након што је отерао Монголе, себе прогласио царем по имену Хунг Ву, установивши династију Минг са седиштем у Пекингу. На свом почетку династија Минг је Кину не само ослободила, него учинила и великом војном силом. У доба династије Минг подигнут је, као заштита од провале народа из унутрашње Азије, чувени Кинески зид. Држи се да је почетком 15. века Кина била најцивилизованија, најбогатија, најпросвећенија и најнапреднија држава на свету. У то је доба је чувени морепловац Женг Хе кренуо у своје експедиције. Од 16. века почиње и интензификовање контаката са европским земљама, односно европске у Кини, а истодобно се развијају трговачке везе с индијским просторима.
У каснијим периодима династија Минг је Кину, првенствено под утицајем конзервативне неоконфучијанске идеологије, аграрних схватања која су подстицала предрасуде према трговини и ксенофобије све више изоловала од остатка света. Делом је то била и последица раних успеха династије Минг, који су довели до синоцентричког и конформистичког погледа на свет, који је гушио иновативност. То је постепено довело до стагнације и пада који је године 1644. Кину довео под власт династије Ћинг. У 19. и 20. веку, под снажним дојмом страних освајања, колонизације и безбројних понижења, Кинези су често династију Минг идеализовали као златно доба властите историје.
1556. године, током владавине цара Ђјађинга, земљотрес у Шенсију убио је око 830.000 људи, најсмртоноснији земљотрес свих времена.

 

[Khal Drogo]

Анимација територијакних промјена кинеских земаља кроз историју

 

[Khal Drogo]

 

[skura58]

Kinezi su pisali pesme i poznavali barut
dok smo mi živeli u pečinama

Ne sudite o njima na osbovu njihiovuh trgovaca kod nas
Bio sam puta 1990 Pekingu
Samo jedan primer.
perjane jakne.
Najjeftinije 5 USD
Najskuplja (kupio ženi 50 USA - "made in California,USA"
Svilene košulje 5 USD
U Centrotekstilu, BG ze iste 50 USD

Da ne pričam njihovoj kuči svile
Zabranjni grad se ne može opisati
To mora da se vidi
Ima gomila stbari koje jednostavno nemaju cenu
Npr. Ogroman komad čistog žada
Negde 4x4x6 metara

 

[Khal Drogo]

Већ сам у уводној објави пренио сажет осврт из српске википедије, но да се напише која о династији Хан која је трајала пд 202.године п.н.е до 9.године н.е, па након прекида од 16 љета опет од 25-220.године. И династија са којом (по мени) почиње права историја Кине. Јер је за времена ове династије, након кратког периода разједињености након пропасти династије Ђин већ 202. године п. н. е., оснивач ове династије Лиу Банг успео да уједини Кину, наметне се успостављеним политичким творевинама те се прогласио новим царем по имену Гаозу.

Владавину династије Хан је обиљежио период економског просперитета, значајан раст новчане економије. Дошло је до низа технолошких и институционалних иновација. Да би финансирала војне кампање и насељавање новоосвојених пограничних територија, влада династије Хан је национализовала индустрије соли и жељеза. Остварен је значајан напредак у науци и технологији, укључујући појаву производње папира, кормила за управљање бродовима, негативних бројева у математици, мапа с рељефом, хидраулички покретаних армиларних сфера за астрономију и сеизмометара који су одређивали кардиналне смјерове удаљених земљотреса употребом обрнутих клатна.

Династија Хан водила је бројне ратове са конфедерацијом номадских племена Хсионгну. У првим годинама Хсионгну су остварили успјехе, 200. године п.н.е у бици код Баиденга нанијели су тежак пораз армији династије Хан. Равнајући се према процјенама у бици су са обје стране учествовале огромни војни ефективи (на кинеској страни 320.000 војника, на страни Хсионхну 400.000 ратника), незамисливи за тадашње вријеме. Након пораза династија Хан је прибјегла дипломатији, баланс моћи је одржавала брачним савезима, једно вријеме су плаћали данак.

У почетку периода Западног Хана, царство је уређено тако да је тринаест централно контролисаних командорија, укључујући и регију главног града, успостављено у западној трећини царства, док су источне двије трећине биле подијељене у десет полуаутономних краљевстава .

Тринаест директно потчињених командорија, укључујући регију главног града (жуто) и десет полуаутономних краљевстава, 195. год. п.н.е.

До 196. године п.н.е, двор Хан је замијенио све ове краљеве члановима краљевске породице Лиу, с јединим изузетком краљевства Чангша. Лојалност оних који нису били у сродству с царем била је упитна и након неколико устанака од којих је највећи устанак под именом побуна седам држава 154. године п.н.е, царски двор је 145. год. п.н.е. почео спроводити низ реформи које су ограничиле моћ ових краљевстава, дијелећи њихове бивше територије на нове командорије под централном власти. Kраљеви су постали номиналним господарима својих феуда и прикупљали су дио пореских прихода као своје личне приходе. Kраљевства иако су имала све мање аутономије, никада нису у потпуности укинута и постојала су током периода и западног и источног Хана.

У сукобима династије Хан са Хсионгну конфедерацијом, околности су се промијениле 133. године п.н.е., под царем Ву Диом, армија династије Хан започела је са низом војних кампања како би остварила доминацију. Племена Хсионгну су на крају поражена и присиљени прихватити статус вазала династије Хан, конфедерација Хсионгну је дошла у подређен положај, никад нису обновили моћ коју су имали крајем III вијека п.н.е, временом се конфедерација распала. Династија Хан је освојила значајне територије на простору унутташње Азије успостављајући маршруте које ће постати познате као пут свиле. Цар Ву је покренуо и успјешне војне операције и освајања на југу, анектирајући 111.-109. године п.н.е нове теритоприје, проширио је територију Хана и на сјеверно Kорејско полуострво.

До своје смрти, 87.гопдине п.н.е Ву Диово царство је било велико попут Римског царства за времена Октавијана. Освајања су имала за посљедицу пражњење државне ризнице, што је довело до снажног повећања пореза и јачања државна контрола над економијпм. Ове мјере су биле добре у краћем периоду, на дугорочно су слабиле династију.

Први национални попис становништва у кинеској историји спроведен је 2. године нове ере. Укупна пописана популација царства Хан бјеше 57.671.400 душа у 12.366.470 домаћинстава.

Ву Диови насљедници су неко вријеме успјели очувати царство, али владања три слаба владара су почетком I вијека омогућила царском регенту Ванг Мангу да концентрише сву политичку моћ у својим рукама.

Моћ му је све више јачала, да би се, 9. године прогласио царем кратког периода династије Сјин. Иако се дограбио власдти злочињењима и интригама, био је реформиста који је тежио бољој и мање корумпираној политичкој власти. Земљу која је већим дијелом била у власништву феудалаца, који су је по астрономским цијенама изнајмљивали сељацима, Манг је ставио под управу централне власти, подривајући темеље моћи властеле. Земља је била подијељена на једнаке дијелове и давана сељацима који су је култивисали. Укинуо је ропство, давао безинтересне зајмове сељацима и постао вођа Конфучионистичког учења. Ове промјене су створијле снажну опозиоцију

Локални велможе су основали савез и успротивили се Ванг Мангу. Ујединила их је Лиу породица и слиједио је грађански рат. Царством је завладао метеж, војна тајна друштва су оснивали банде и нападала села и градове. Да би 23. године, војска предвођена кланом Лиу срушила је врата Ханг'ана, убила Ванг Манга, и поновно успоставила династију Хан.

За времена грађанског рата, стари главни град Ханг'ан је био уништен, породица Лиу се преселила у главни град источно од Луoјанга . Име Хан се опет употребљава, али кинески историчари радије користе израз за династију након Ванг Манга Источни или Каснији Хан. Први владар, Гуанг Ву Ди (25-57 год.) повратио је сва подручја царства, попут његових предака наставио је са Конфучијским учењем и реформом власти.

Након његове смрти, све чешће владари млади долазе на пријесто а политичка моћ и управљање је препуштено министрима. Сељачки устанци бивају све чешћи. Милитантни Даоистички култ, жути турбани) потицали су немире по цијелом царству. Иако је династија наставила континуитет владања, метеж у борби за превласт негирала је сваку власт династије Хан.

Током турбулентне владавине Ванг Манга, Kина је изгубила контролу над Таримским базеном, који су Сјеверни Хсионгну освојили 63. године и користили као базу за инвазију на коридор Хехи у Гансу .

У бици код Ик Бајана 89. године, генерал Доу Ксиан поразио је војску Хсионгну, који су се повукли у планински вијенац Алтај. Након што су се сјеверни Хсионгну повукли у долину ријеке Или 91. године, номадска племена конфедерације Хсианбеи су заузели огромно пространство од граница краљевства Бyео у Манџурији до ријеке Или.

Територија конфедерације Хсианбеи под Таншибуијем крајем 2. вијека

Племенска конфедерација протомонголских, туркијских и тунгуских племена Хсианбеи је достигли свој врхунац за владања Таншибуија (156-181.године) који је константно наносио поразе армији династије Хан.
Након смрти Таншибуија конфедерација Хсианбеи губи моћ, убрзо се распада а огранци који су мигрирали на јужније просторе постају вазалима кинеског царства.

Владавина цара Лиу Жанга (75-88. год. ) сматра се врхиунцем моћи Источног Хана. Накнадне владавине све су више обиљежавали уплитања дворских евнуха у дворску политику и интриге, те њихово учешће у насилним борбама за превлаѕст царских кланова супруга и удовица царева.
Евнуси су наредних деценија били важним актерима и имали битну улогу у дворској политици и превирањима, интригама и завјерама, у политици двора су све више присутни похлепа, корупција, тежња за моћи.
Повремено би моћ и утицај евнуха због нагомиланог незадовољства били спутани, за времена цара Хуана (146-168.год.) студенти царског универзитета организовали су широко распрострањене протесте против дворских евнуха и њиховог штетног чињења. Цар Хуан је додатно разгњевио бирократију када је покренуо грандиозне грађевинске пројекте и угостио хиљаде конкубина у свом харему у вријеме економске кризе.

Након Хуанове смрти, бјеше покушаја државног удара који м би се потиснула политичка моћ дворских службеника ервнуха, но завјера је откривена и доживјела неуспјех.
Под царем Лингом (168–189. год.), дворски еунуси су обновили и проширили забране страначког политичког дјеловања, истовремено су на аукцијама продавали највише владине функције и гомилали богатство. Многи државни послови повјерени су еунусима, док се цар Линг препуштао ужицима, блудничењу и хедонизму.

Све тежи положај нижих слојева, све веће раслојавање и забрана дјеловања партијских странака довела је до усзанака који су упамћени као "побуна жутих марама" и "побуна пет куглица риже".
Велики устанци кинеских сељака против власти цара Линга. Покренули су га 184.године присталице тајних таоистичких секти и удружења, чији су сљедбеници као знак распознавања око главе носили жуте мараме. Устаници су на самом почетку имали велике успјехе, али су већ након годину дана поражени; мање групе су наставиле пружати отпор царским снагама све до 205.године.

Провинције и командорији 219. год.е, претпосљедње године династије Хан

Иако није остварили свој циљ, устанци су посредно довели до краха царског режима, јер је ауторитет двора гдје су важну улогу имали евнуси крајње компромитован, те ослабљен јачањем војних команданата који су као господари рата свргнули династију и замијенили је дугим периодом анархије познатом као Три краљевства.

 

[Khal Drogo]

У историји се десе тако догађаји који у свом времену не побуде велику пажњу, некад прођу непримјетно, незапажено, а знају изазвати велике промјене или покренути стигију догађаја кроз које значајну утичу на ток историје

Нешто тако се десило на далеком истоку половином VI вијека. Бјеше тада успостављен у знаном свијету баланс моћи, имали смо три велике империје, три велике цивилизације, Ромејску која је за цара Јустинијана поново јачала преотимајући територије Западног Царства од Вандала и Гота. Персијску империју са способним краљем краљева Хозројем, првим свог имена. Додуше трећа велика империја и цивилкизација бјеше фрагментирана, подијељена на Јужно и Сјеверно царство, а ово Сјеверно опет на Западно и Источно, но свако то царство бјеше великом силом.
Бјеше и моћних конфедерација племена, простор некадашњег Кушанског царства су контролисали Хефталити, моћна сила од које су стрепиле све околне политичке творевине и нације укључујући и Персијско царство, на простору сјеверно од Кинеског царства доминирао је Роурански каганат држећи у покорности околна племена и нације. Ту су се друге политичке творевине и нације, мање или више аутономне равнале према тим околностима и балансу моћи, имали би свој атар али се знало докле ко смије ићи.

А онда се у алтајској недођији појавио неки Тумен или Бумин како је више упамћен, из клана Ашин, поглавар Гок Турака који су у тим годинама јачали.
У Западном кинеском царству Веи, за читавог постојања 535-557.године бејаше сталних превирања, у том периоду смјењивала се власт тројице царева који су владали номинално, но сва политичка моћ бјеше концентрисана у рукама моћног канцелара Јувена Таиа, који је хегемонистички управљао царством. Јувен Таи, тражећи савезнике преко којих би ослабио моћ Роуранског каганата који су опасно пријетили, послао је 545.године изасланика, неког Согдијанца, Тумену како би успоставили дипломатске односе, што је имало повољан епилог и 546.год. Тумен је платио данак Западном Веиу.

Тих година племе Тиел почело је побуну против Роуранског каганата, њихових господара. Тумен их је око 550.године током војног похода са својим ратницима пресрео, поразио их и угушио устанак. Оим успјехом се осјећао овлаштеним да од Роурана затражи принцезу, кћерку кагана, за жену. Роурански каган, Анагуи , послао је поруку у којој је одбио овај захтјев са ријечима: "Ти си мој роб ковач. Kако се усуђујеш изговорити такве ријечи?" Бумин се разгњевио, убио Анагуијевог изасланика и прекинуо подјармњен однос према Роуранском каганату. Тим чином је зсапочео побуну.
Како му је био неопходан легитимитет преко брачног савеза са моћним савезником, прешао је на план Б, затражио је 551.године принцезу и царске куће из царства Западни Веи. Јувен Таи је учинио грешку која ће у каснијим временима имати посљедице и по Кинеско царство, али кудикамо више по земље њима далеког запада. Одобрио је захтјеву и послао принцезу из Западног Wеија Бумину. Овим брачним савезом Буминов ауторитет међу Турцима је опасно ојачао, успио је ујединити турска племена, одбацио је јарам Ропурана, 552.године, Буминова армија је поразила Анагуијеве снаге, након чега је Анагуи починио суицид.

Убрзо умире Бумин, вјероватно од рана задобијених у бици са Роуранима, но под синовима Муганом и Таспаром креће експанзија Турака на запад, експанзија каква никад до тог времена у историји није забиљежена. Сличну грешку коју је учинио Јувен Таи, учинио је Хозроје I, владар Персијског царства. У немогућности да сам сузбије пријетњу и моћ Хефталита, потражио је савезнике у новој сили у најави, Турцима. Заједничким снагама након одлучујуће битке код Букаре 557.године су скршили моћ Хефталита, од којих се један део повукао на скјевер а други придружио Аварима у бјежанији птред Турцима. Турци су наставили своје ширење на запад, тај народ који је не тако давно био ограничен на алтајске пролесије, сада је угрожавао сва три велика царства, Кинеско, Персијско и Ромејско.
Успоставившу први Турски Каганат, царство какво никад прије тог времена није постојало у историји, царство које се простирало од Пацифика до Понтских степа и Понтског мора.

Наредних деценија то огромно царство, Први Турски каганат се подијелило на Западни и Источни каганат. Истина, династија Танг је 629.године повела војну кампању којом је скршила моћ Источног Турслког каганата 630.године, но точак историје се окренуо, десиле су се тектонске промјене у поретку моћи, помјерања бројних народа, рефлексије ће имати свих наредних вијекова све до данашњих времена.

 

[Khal Drogo]

Када пишемо о древној Кини немогуће је не поменути пут свиле, назив који је оосмишљен у XIX вијеку, који се односи на мрежу караванскјих путева кроз које је повезан простор око Медитерана са далеком Кином.
У спојлеру чланак из српске википедије (овдје) посвећен путу свиле.

Spojler: Пут свиле

Пут свиле је назив за мрежу караванских путева чији је главни циљ било повезивање Средоземља с источном Азијом. Овај назив је први користио Фердинанд фон Рихтхофен, Немац који је живио у 19. веку, иако су још Византијци користили сличан назив.

Настанак и историја

Још у најстарија времена постојале су везе између Кине и Европе. Заснивале су се на размени трговинске робе, омогућавале дипломатске контакте и доприносиле спознајама о другим културама. Те везе нису биле сталне, одвијале су се углавном преко посредника и увек наново биле прекидане и на дуже време када су трговина, саобраћај и размена информација били ометани.

Одлучујућа политичка претпоставка за потпуно отварање источног краја пута свиле била је кинеска експанзија према западу. У време владавине цара Вуа из династије Хан (141-87. п. н. е.), царство се готово удвостручило. На опасности на границама реагирао је освајањем непријатељских подручја. Његове војске продирале су далеко на север, југ и запад, освајајући бројне суседне државе. Победа над Чинг-нуима донела му је коначну контролу над средњом Азијом. Вуова војска заузела је Памир и Фергану, и тиме су могли да буду отворени путеви између Кине и Запада. Трговина путем свиле је процвала, а у главни град царства Хан долазе луксузна роба и путници са Запада.

Док је сад источни део пута био релативно безбедан, дуги сукоби између Римљана и Парта претили су да западни дио пута свиле претворе у бојно поље. Аугуст успева да дипломатском спретношћу склопи на неко време мир с Партима, што чини и западни део цесте безбеднијим, па трговина с далеким Истоком поново оживљава.

Пут свиле доживљава нови процват у време династије Танг (618—907) када она одузима Персијанцима превласт на Путу свиле. Други цар династије Танг, Танг Таизонг, доводи под своју контролу велике делове средишње Азије као и таримски басен. Византијци успевају да врате делове својих ранијих посједа у Азији, и тиме си осигуравају приступ Путу свиле. Византија остаје главно трговиште за робу с истока. У раздобљу „пет династија“ унутрашња стабилност династије Танг није могла да се одржи, па суседни народи поново нападају караване.

Одлучујући допринос директном повезивању Азије и Европе дали су Монголи у 13. веку. Монголска освајања омогућила су период редовних и разноврсних контаката. Чим би у новоосвојеним подручјима осигурали ред и стабилност, Монголи су успостављали контакте са странцима. Упркос својој огромној жељи за освајањем и влашћу, били су гостољубиви према страним путницима, па и у случајима кад су путници били из земаља чији владари нису признавали монголску власт. У то време поново долази до интензивног пораста размена роба, људи и знања.

Монголско царство није било дугог века. Већ 1262. године почиње распадање тог дивовског царства, иако је источни део под владавином Кублај-кана остао стабилан дуже време. Кинески национализам је поново оживео. 1368. године се у Кини прекида владавина странаца инсталирањем династије Минг која је заступала агресивну политику против монголских племена. Упркос миру у време владавине Монгола тим подручјима, трговина дуж пута свиле никада више није досегла обим као у време Танг династије. Трајно опадање значења пута свиле почело је још у време династије Сунг, а потицај том паду дао је пораст кинеске поморске трговине, а следом тога настајање нових трговишних центара у југоисточној Азији, као и велике царинске дажбине које су захтевали Арапи.

На поморским путовањима није било опасности дугих путовања и трошкова за посреднике. С порастом експанзије европских поморских сила на почетку новог доба Пут свиле коначно губи значење. Трговину Путем свиле замјењују бродови, а кинески трговци џункама долазе до Индије и Арабије. Од времена династије Сунг Европљани су били јако ограничени у трговању с Кином. У време поморске експанзије један од главних циљева био је поново открити морски пут до бајковитог Китаја (Кина). Тек 1514. Португалци стижу до Кине и брзо успостављају живу трговину, коју касније преузима Шпанија. Од средине 16. века Кина извлачи највећу добит од европских колонија у новом свету (Америка). Око 70% тамо добивених племенитих метала пребацивало се у Кину, како би се у Кини купила роба за Европу. С временом, бродови трговинских компанија замењују Пут свиле као везу с источном Азијом за набаву луксузне робе и уметничких предмета за племство у Европи.

У најновије време пут свиле поново добива на значењу. Градња путева, подстакнута открићем великих налазишта нафте у тим подручјима, олакшала је приступ тим непријазним, дивљим подручјима које се индустријализирају. Поново се отварају трговачки путови, а постају значајни и за туризам.

Међуконтинентална размена путем свиле

Путем свиле нису се кретале само робе, зачини, свила, стакло и порцелан. С трговином су путовале и религије и културе. Тако је путем свиле у Кину и Јапан дошао и будизам и ту постао превладавајућа религија. И хришћанство је тим путем дошло до тадашњег главног града, како је документирано на једној каменој плочи у данашњем Си'ану. Дуж Пута свиле су до Арапа, а од њих касније и у Европу стигли знање о папиру и баруту.

Трговина

За Запад је свила била најважнија трговачка роба која је пролазила Путем свиле. Цели пут је управо и добио име по том производу. Но, то име искривљује стварност трговине, јер су осим свиле тим трговачким путем размењиване и друге робе. Каравани који су ишли према Кини носили су, између осталог, злато, слоновачу, драго камење и стакло. Из Кине према Европи превожени су прије свега крзно, керамика, жад, бронза, лак и гвожђе. Уз пут, део тих добара замењиван је, и мењао је више пута власнике прије него би стигао на финално одредиште. Поред свиле, све до новијег времена врло важна роба за размену с југоисточном Азијом били су зачини. Користило их се не само као зачине, него и као лекове, анестетике, афродизијаке, парфеме али и за припрему „чаробних напитака“.

Но, свила је ипак била најважнији кинески производ. Развој ткања свиле може се пратити унатраг све до 2. миленија п. н. е. Производња свиле у количинама довољним и за извоз, развила се тек завршетком „времена посвађаних царства“ у 3. веку п. н. е. У то време је свила била изузетно редак материјал на Западу, као пурпур и стакло убрајала се у луксузну робу Римског царства. Скромну количину овог скупоценог материјала могли су да приуштите само најбогатији. У време Аугустовог мира, кад је и западни део Пута свиле био сигуран, римски горњи слој изражавао је повећану „глад“ за свилом, зачинима и драгуљима, хтели су да опонашају богати стил живота далеког Истока.

Организација трговине

Велики проблем је била сигурност трговачких путева. Од Кине до Египта разбојници су нападали караване на најужим местима пута, отимајући робу. Због тога је царство Хан додељивало караванама посебну војну пратњу, а и продужили су Кинески зид уз каравански пут.

Организација међуконтиненталне трговине је била веома захтевна. Требало се на једном месту да окупи хиљаде животиња, велики број гонича и тоне трговачке робе, а онда све то покренути. Уз то, требало је да се брине о очувању живота људи и животиња на дугом путу уз тешке климатске и географске услове. Трговци обично нису путовали целим путем да би продали робу. Трговина се одвијала преко више посредника. Док су западни део пута свиле дуго контролисали Парти, а касније Сасаниди, у средишњим деловима Азије су разменом доминирала пре свега номадска племена. Као превозно „средство“ велики, вероватно и највећи, значај имале су двогрбе камиле пореклом из средишње Азије. Њихова предност над једногрбим је та што су мање осетљиве на температуру а имају и зимско крзно. Тим особинама су добро прилагођене обележјима континенталне климе која влада степама и брдским подручјима с великим висинским разликама. Због тих особина двогрбе камиле се користе од почетка трговинских односа.

Размена култура и техничких новости

Размена техничких достигнућа, културних добара и идеологија догађала се мање смишљено и спорије од размене роба. Далека путовања свих врста, било из комерцијалних, политичких, дипломатских или мисионарских разлога, потицали су културну размену између различитих друштава. Песме, приче, религиозне идеје, филозофски назори као и научне спознаје размењивале су се између путника. Значајне технике, као производња хартије и штампање књига, хемијски процеси као дестилација и ефикаснија коњска опрема и јахаћи стремен проширили су се Азијом.

Ширење вероисповести путем свиле

Нарочито дуготрајно добро које се ширило путем свиле биле су вероисповести. Тако је северним путем будизам стигао из Индије у Кину и Јапан, углавном у време Северне Веи династије у 4. и 5. веку. Ширење хришћанства источно од Мале Азије - с мањим изузецима - било је могуће тек са почетком Сасанидског краљевства у 3. веку. Иако хришћанство није никада постало превладавајућа вероисповест у средишњој и источној Азији, Пут свиле кориштен је за продирање до кинеских граница. У време Монголског царства несторијанско хришћанство, потекло од грчког теолога Несторија, било је културно оружје с којим се морало да калкулише.
Ширење хришћанства било је много скромније у поређењу с исламом који је далеко надмашио све друге религије.

Након Мухамедове смрти 632. године ислам се брзо шири Арабијом, а у следећих сто година осваја једну по једну старе римске провинције: прво Сирију, затим Египат па целу северну Африку. Ускоро западни крај пута свиле, а тиме и контрола укупне трансазијске трговине, долази под исламску контролу. Након освајања Персијског царства наставља се продирање ислама према истоку. У почетку се шири градовима на Путу свиле, а касније и у њихову ширу околину. И у средишњој Азији, Кини и Бенгалу а касније и у Индонезији настају муслиманске заједнице, али без војног освајања или политичке апсорпције.
Путем свиле ширили су се и зороастризам и манихејство, обоје персијског порекла.

Ширење болести

Попут религиозних идеја или културних добара, путем свиле су се шириле су се и болести и инфекције. Путници су помагали узрочницима ширење у популације које нису имале ни наслеђен ни стечени имунитет на болести које изазивају. Тако је долазило до епидемија које су могле имати драматичне последице.

За времена владавине цара Вуа из династије Хан, царство се нагло пропширило на запад, након што се остварила контрола над стредњоазијским базреном, показала се потреба за трговачким путевима који ће повезати Кину са Западом. Тако је око 100.године п.н.е. успостављена прва мрежа караванских путева који ће касније бити названа путом свиле, јер је већ у античкој Европи свила била изузетно зтражена роба.
У наредним временима кретања каравана путем свиле овисила би од ситуације на терену, у периодима ратова, рецимо Рима са Партима па Рима са Персијом, кретања би била отежана, повремено би замрла, у мирнијим временима фреквенција каравана путем свиле би била јача.

Посебно доживљава процват за времена време династије Танг (618-907 год.) када је ова династија скршила Источни Турски каганат, поприлично ограничила доминацију и Западног, проширила сде на запад све до простора данашњег Пакистана и Ирана.
У периоду "пет династија“ (907-960.год.) унутрашња стабилност династије Танг није могла да се одржи, околни народи јачају, нападају караване и пут свиле би често био замро.
Допринос директном повезивању Азије и Европе дали су својим освајањима Монголи у XIII вијеку. Та су освајања омогућила период редовних и разноврсних контаката између Кине и простора око Медитерана. .
Како су Османлије овладале простором источног Медитерана у XV вијеку, створена је потреба налажења новог пута до Кине. Након што су Португалци 1514. године морским путем стигли до, успостављени су морски путеви преко којих је ишла трговина и пут свиле губи своју важност.

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

Династија Танг (овдје) има посебну важност. Трајала је 618-690.године, па након прекид од петнаест љета опет 705-907.године

Spojler: Династија Танг

Династија Танг је била кинеска царска династија која је наследила династију Суи и након које Кина улази у раздобље Пет династија и десет краљевстава. Основала ју је породица Ли, која је дошла на власт током зенита и распада Суи Царства. Династија је делимично била прекинута за време Друге Џоу династије када је царица Ву Цетјен преузела престо, поставши тако једина кинеска царица која је самостално владала.

Династија Танг се сматра врхунцем кинеске цивилизације и златним добом космополитске кинеске културе. Територија Кине је за време династије Танг, у бројним војним походима раних владара, нарасла више него за време династије Хан, а популација је прешла 50 милиона становника.

Династија Танг са својим главним градом у Чангану (данашњем Си'ану), најмногољуднијем граду на свету у то време, је општеприхваћена као највиша тачка у развоју кинеске цивилизације, једнаке (или чак и веће важности) од раније Династије Хан, златног доба градске културе. Њена територија, прибављена током ратова њених раних владара, је била већи него територија Династије Хан, а била је подједнака са територијом каснијих династија Јуан и Ћинг. У два пописа становништва у 7. и 8. веку Танг записи процењују број становника (према броју забележених домаћинстава) на око 50 милиона људи. Чак и кад је средишња власт постепено ослабила током 9. века и није била у могућности да направи тачан попис становништва, ипак су проценили да је број становника до тада нарастао на отприлике 80 милиона људи.

Захваљујући тако великом броју становника, династија је могла подизати професионалне и регрутоване војске од стотина хиљада војника да би се надметала с номадским народима за доминацију над средишњом Азијом и уносним трговачким путевима уздуж Пута Свиле. Многе државе и краљевства су плаћале данак Танг двору, а Танг је уједно и покорио неколико покрајина којима је посредно управљано кроз систем протектората. Изузев политичког, Династија Танг је имала и снажан културолошки утицај на суседне државе попут оних на подручју данашње Кореје, Јапана и Вијетнама.

Династија Танг је била раздобље напретка и стабилности, изузев током побуне Ана Лушана и током слабљења средишње власти у каснијој половини династијске власти. Попут претходне Династије Суи, Династија Танг је имала систем државне службе који је запошљавао службенике на основу стандардизираних испита и препорука за службу. Овај друштвени поредак је нарушен јачањем покрајинских војних управитеља званих цзедуши током 9. века. Кинеска култура је цветала и дозревала током владавине Династије Танг, те се то раздобље сматра највећим у кинеској поезији Два најпознатија кинеска песника: Ду Фу и Ли Бај су припадали овом раздобљу као и многи познати сликари попут: Хан Гана, Чжан Суана и Чжоу Фана. Многа књижевна и научна дела, енциклопедије и атласи настали током Династије Танг заузимају важно место у развоју кинеске књижевности.

Многи важни изуми су из раздобља Династије Танг укључујући и развој дрвеног штампања. Будизам има значајан утицај на кинеску културу тог раздобља и разне кинеске секте добијају на важности. Будисти ће касније бити прогоњени од стране државе и тај утицај ће бити знатно умањен. Иако су династија и средишња власт слабили током 9. века, уметност и култура су и даље цветали. Ослабљена средишња власт се углавном повукла из управљања економијом, али упркос томе трговина и производња су углавном остали нетакнути и чак напредовали.

Успон династије Танг

Династију Танг је основала породица Ли, која је преузела власт за време распада династије Суи, која је пропала делимично због терета наметнутих јавним радовима, као што је Велики канал, а делимично због скупих покушаја да се освоји територија данашње Северне Кореје.
Династија Танг је на почетку, у том времену многобројних побуна, успела са створи снажно централизирано царство са делотворним системом управљања. Њену владавину подржавао је Царски испитни систем, чији задатак је био избор образованих грађана који ће служити царству. Систем се одржао све до почетка 20. века.

Након неколико година унутрашњег јачања, династија Танг је започела ширење ван својих граница. До 660-их војска династије Танг интервенисала је у Индији, заузела Тарим и Џунгарију и накратко успоставила протекторате у Тухаристану, Согдијани и Фергани. Око 660. године Кинеско царство је имало највећу површину све до 18. века. Кинеска култура и систем управљања ширили су се паралелно са војним освајањима па су успоставили кинеско културно јединство на Далеком истоку, које се одржало и дуго након пропасти династије Танг.

Врхунац Царства

Царство је било повезано мрежом поштанских путева, док је превоз између подручја у долини реке Јангце, која су се брзо развијала, и севера био омогућен делотворним системом канала и пловних путева. Путна мрежа је била оријентисана према престолници, Чангану, који је остао политичко и стратешко средиште царства. Ипак, привредни центри су се налазили у северној равници око доњег тока Јангцеа. Већину трговине на Путу свиле водили су Кинези и номадски народи средишње Азије.
У 8. веку, као последица привредног развоја, дошло је и до знатног повећања броја становништва.

Верска и филозофска идеологија будизма је постала саставни део кинеске културе, али никада није потиснула изворна кинеска веровања, па ће у 9. веку власт прогнати будизам и његов утицај ће ослабити. Упркос силазној путањи династије Танг, уметност и култура ће наставити да се развијају. Два најславнија кинеска песника потичу из овог доба, Ду Фу и Ли Бај, као и многи други уметници.

Такође је цветало писање дела из историје, али настају и енциклопедије и књиге о географији и медицини. Јавили су се и многи проналасци, попут дрвореза, сатних механизама, унапређења картографије, па чак и примена хидраулике код покретања вентилатора.

Пропаст династије Танг

Граничарски генерал Ан Лушан дигао је 755. године буну која је знатно ослабила династију Танг. У бурним годинама које су уследиле, Кина се повукла из средишње Азије и постала затворенија, деломично и због ширења ислама који је до 8. века дошао до Фергане а потом постао доминантан и у Туркестану. На унутрашњем плану царска је власт ослабила, моћ је прешла на провинције, а многи главни градови су прерасли у велике и богате метрополе. Истовремено долази до великих премештања становништва према долини реке Јангце, где су се користиле нове пољопривредне методе. Трговина је цветала, а мрежа малих трговачких градова је расла.

Крајем 9. века велики сељачки устанак је готово уништио средишњу власт династије Танг. Кина је подељена на 10 држава са малим остатком царства којим је владало пет династија у низу (тзв. Период пет династија и десет краљевстава). Тек 960. године долази до поновног уједињења земље под династијом Сунг.

Трговина и ширење културе

Украшена-сребрна тегла из Танг периода, обликована у стилу северњачке номадске кожне торбе украшена са коњима који се играју с винском чашом у устима, попут коња цара Суан-цзуна који су били тренирани да то чине.
Путем копнене трговине дуж пута свиле и поморске трговине прекоморским једрењем, Танг династија је била у могућности да стекне мноштво нових технологија, културних обичаја, ретких луксуза, и савремених предмета. Од Блиског истока, Индије, Персије, и централне Азије, династија је стекла нове идеје у моди, нове врсте керамике и побољшано ковање сребра. Кинези су такође постепено усвојили страни концепт хоклице и столице за седење, док су раније увек седели на простиркама простртим по поду. На Блиском истоку, исламски свет је ценио и куповао знатне количине кинеских добара као што је свила, лакирано и порцеланско посуђе Песме, игре и музички инструменти из страних региона су постали популарни у Кини током Танг династије.Ти инструменти су обухватали oboe, флауте, и мале лакиране бубњеве из Куче у Таримској котлини, и удараљке из Индије, као што су чинеле. На двору је било девет музичких ансамбала (проширено са седам током Суи династије) који су представљали музику из целе Азије.

Постојао је знатан контакт и интерес у Индији као центару будистичког знања, са познатим путницима и истраживачима, као што је Суанцан (умро 664.) који је посетио Јужноазијски потконтинент. Након седамнаестогодишњег путовања, Суанцан је успео да донесе назад вредне санскритске текстове за превод на Кинески. Исто тако је постојао туркијско–кинески речник за озбиљне научнике и студенте, док су туркијске народне песме послужиле као инспирација за део кинеске поезије. У унутарашњости Кине, трговину је олакшавао Велики канал и рационализација Танг влада великог система канала, чиме су се смањивали трошкови транспорта житарица и друге робе.[17] Држава је такође управљала са око 32.100 km (19.900 mi) дугим рутама поштанске службе коњима или бродом.

Пут свиле

Мада је пут свиле од Кине до Запада иницијално формулисан током владавине цара Ву (141–87 п. н. е.) током династије Хан, био је поновно отворен у време Танг династије године 639. кад је Хоу Ђуњи (умро 643.) освојио Запад, и оставио пут отворен током скоро четири деценије. Пут је затворен након што су Тибетанци заузели територију 678, али је 699, током периода цара Ву, пут свиле поновно отворен кад је Танг династија освојила четири гарнизоан Анксија оригинално успостављена 640., јео једном повезујући Кину директно са Западом путем копнене трговине

Династија Танг је заузела виталну руту кроз Гилгит долину од Тибета 722. године. Тибетанци су је повратили 737, а Кинези поново преузели контролу под командом Гогурјео-Кореан генерала Гао Цјанџи. Кад је побуна Ана Лушана окончана 763, Танг империја је још једном изгубила контролу над својим западним земљама, пошто је Тибетанска империја у знатној мери одсекла кинески директни приступ путу свиле Једна унутрашња побуна 848. године је збацила тибетанског владара, и Танг Кина је повратила своје северозападне префектуре од Тибета 851. године. Те области су садржале кључне испашне области и пашњаке за узгој коња који су били од изузетне важности за Танг династију..

Сматра се врхунцем кинеске цивилизације и златним добом космополитске кинеске културе. За времена династијеТанг, Кина јев досегла највећи територијални опсег, у једном периоду у другој половини VII вијека обухватала је територијуопд преко 12 милиона км2.

На том територију према процјенама је битисало више од 50 милиона становника а у IX процјењена популавција је нарасла на 80 милиона душа. Пријестолница Чанг'ан бјеше у том времену најнасељенији град на свијету.Током врхунца династије Танг, остварена су изванредна достигнућа у култури, политици, економији и дипломатији . Политички систем био је систем од три провинције и шест министарстава. У раном периоду, централна власт била је у рукама цара и канцелара, али у каснијем периоду политићчка моћ је у рукама цара и дворских евнуха.

Царство Танг је имало бројну и ефикасну војску, Усвојили су војни систем фубинг, који је осмислио Јувен Таи за времена царства Западни Веи. Систем личан систему стратиота (војника-сељака) који је био заступљен у Ромејском царству од VII-XI вијека. С тим да би ови војнициу-сељаци сваког новембра били позивани да прођу обуку из метода борве и одржавања формације. Овај војни систем омогућио је војскопвођама династије Танг бројне побједе над окочним нацијама и племенима. Изузетно је значајна успјешна кампања којом су 630.године скршили Источни Турски каганат.
У посљедњим деценијама династије Танг, војсковође су држали властите трупе, нису поштовали царске едикте и често су узнемиравали двор, узрокујући унутрашња превирања и вањскепроблеме. Што је било уводом у рурбулентан период након доинастије Танг .упамћен као Пет династија и десет краљевстава.

 

[Brđanin]

Da li postoji istorijska potvrda mitske dinastije Sja?

 

[Khal Drogo]

Da li postoji istorijska potvrda mitske dinastije Sja?

Чланак из српске википедије (овдје)

Династија Сја је прва која је описана у древним кинеским текстовима као што су Записи Великог историчара и Анали на бамбусу, из око 2100. п. н. е. до 1600. п. н. е.[8][9]

Већина археолога повезује ову династију с ископинама у Ерлитоу у средишњој Хенан провинцији, где су ископане пећи за бронзу из око 2000. п. н. е. Пошто у Ерлитоуу или било ком другом локалитету из тог времена није ископано никакво писмо, нема довољно доказа који би доказали да ли је династија Сја икада постојала. Неки археолози тврде да је локација Ерлитоу била престоница Сја.[10] У сваком случају, локалитет Ерлитоу је имао ниво политичке организације који не би био неспојив са легендама о Сији забележеним у каснијим текстовима.[11] Што је још важније, локалитет Ерлитоу има најраније доказе о елити која је спроводила ритуале користећи посуде од ливеног бронзе, које су касније усвојили Шанг и Џоу.

 

[Khal Drogo]

Кинеска историја је богата догађајима и епизодама као ниједна друга. Изњедрила је велике личности, владаре, династије, хероје, умјетнике, научнике, цареве је тешко побројати, још теже знамените личности, мноштво необичних прича, интригантних личности.
Некако опет, мени је једна личност посебно занимљива, могуће зато што фаворизујем више ратнике и војковође, а овај је прекаљен у бројним биткама, војевао бројне бојеве, војсковођа и по потреби дипломата, мудри владар и по потреби подлац, владар који је знао пркосити традицији, обичсајима и који је знао бити прагматиком, Његово име је Ли Шимин, упамћен као цар Таизонг који је владао Кином 626-649.године.

Био је други син цара Гаозуа, правим именом Ли Јуана, првог цара династије Танг. Рођен је под именом Ли Шимин 598.године.
Као млад од доби од 16 љета се придружио војсци. Кроз војни позив је напредовао у хијерархији.
Истакао се током службе под генералом Џун Дингxином Посљедњи цар династиије Суеј, Јанг нашао се опкољен у једном пријевоју од стране Турака под вођством кагана Шибија. У помоћ му је притекао генерал Џун Дингxин али са само 20.000 војника. Ли Шимин је као младац (одакле му таква памет?, заје.бан малиша) предложио Џун Дингxину да рашири војску како би са вијорећим заставама дању на широком простору и буком бубњева ноћу створили привид да их је много више. Лукавство је упалило, Турци су повјеровали да се суочавају са много бројнијим непријатељем, одустали су од борве и повукли се а цар Јанг је био спашен.

У међувремено стање у Кини под династијом Суеј се погоршало, царство је огрезло у корупцији и расипоништву, народ је патио и живио у биједи и у разним дијеловима царства избиле су побуне.
Ли Шимин за разлику од оца, тада као млад био је загрејан да поведе војску гдје је већ стекао репутацију у побуну.
Отац, тада на високом положају и добре репутације је био опрезан, но постојало је пророчанство да ће породица Ли замијенити породицу Yанг на пријестољу, што је изазвало репресије царског двора и неколико сродника Ли Јуана је убијено.
Када је Ли Јуан убио неког окружног судију којег је цар Јанг послао да га надгледа, сукоб и коначни обрачун јер био неизбјежан.
Истовремено је Ли Јуан је затражио подршку источних Турака и кагана Шибија за своје акције, коју је и добио.
Кина је утонула у грађански рат. Током операција 617-е, када је Ли Jуан са војском стигао близу Хедонга, због великих киша и несташица залиха намјеравао је извршити повлачење. Због жестоког противљења Ли Шимина, сада већ једног од команданата иако још увијек млађаног, одустао је од намјере и наставио напредовати. Поново је консолидовао своје снаге и опсједаео Чанг'ан.
Зими 617. године, након што је поразио велику војску Суеј, освојио је Чанг'ан и прогласио Џанг Џоја царем, као цара Гонга. Сам је постао регент са звањем великог канцелара, Ли Шимин је постао војвода од Џина. Ипак већина војске Суеј је наставила подржавати бившег цара Јанга.

Превирања и ратне операције су се наставиле 618.године, у љето цар Јанг бива убијен у пучу који је предвбодио један генерал војске Суеј, а Ли Јуан је натјерао цара Гонга да му препусти пријестоље, успостављајући династију Танг, а сам је понио име Гаозу.
Нова династија је устоличена али је власт имала само око подручја Гуанжанг и Хедонг, тек је ваљало ујединити царство. Већ прве године династије заблистала је звијезда младог генерала Ли Шимина који је те године у 4 велике битке побиједио побуњеничке и сепаратистичке снаге.

У наредне двије године цар Гаозу (Ли Јуан) повјерио је операцији Ли Шимину који води успјешне војне кампање у спрези са вјештом дипломатијом. У љето 620 год. Ли Шимин је повео кампањи против главног непријатеља, бившег генерала династије Суеј, Ванг Чионхоа који се прогласио царем у новоуспостављеној држави Женг.
Ванг је затражио помоћ од Доу Џиандеа, моћног господара рата који је контролирао већи дио модерног Хебеија
Одлучујућа битка се одиграла код Хулаоа 621. године

У којој је Ли Шимин иако је расплоагао са двоструко мањим снагама, 50.000 ратника против 100.000 ратника генерала Џиандеа извојевао бриљантну побједу. Битку је одлучио изненадни и одважан напад коњице у критичној фази битке.

И у наредне двије године су се наставиле кампање против побуњеничких вођа, у тим превирањима су повремено узимали учешће Источни Турци, да би до краја 623.год. готова сва Кина била уједињена.
У међувремену развило се ривалство између Ли Шимина и Ли Џианченга стариујег брата и насљедника трона.
Ривалство је било све интензивније иако су браћа повремено заједнички ратовала против Гоктурака. Године 624. Ли Џианченг е противно прописима покушао ојачати своју личну гарду, чиме је пао иу немилост цара Гаозуа.

У међувремену Источни Турци су вршили све озбиљније упаде, цар Гаозу је разматрао да напусти и спали до темеља Чанг'ан, приједлог су подупирали Ли Џианченг и други у царском двору, но Ли Шимин се успротивио и кренуо је пратити кретање Гоктурака. У међувремену Ли Шимин је преживио тровање што је протумачио као покушај атентата.
До 626.године бјеше стање сталне напетости и обостраног неповјерења. Тада Гоктурци поново нападају, цар Гаозу је команду и Ли Шиминове снаге препустио Ли Јуанџију, трећем сину, што је Ли Шимину био знак да губи повјерење и позицију. Оптужио је браћу да врше прељубу са царевим конкубинама, када су ови пошли на саслушање поставио је засједу, лично је убио брата Ли Џианченга а другог брата су убили његови људи. Одмах је приморао цара и оца да га прогласи пријестолонасљедником а након два мјесеца и да му препусти пријесто када узима име цар Таизонг.

Једна од првих акција које је цар Таизонг подузео била је пуштање више дворских дама из палаче и њихов повратак кућама, како би се могле удати.
У војној доктрини посветио је пажњу јачању у том времену ефикасног система фубинг, који је осмислио Јувен Таи за времена царства Западни Веи. Систем сличан систему стратиота (војника-сељака) који је био заступљен у Ромејском царству од VII-XI вијека. Ови војници сељаци су се у времену мира посветили ,обради земље а сваког новембра били позивани да прођу обуку из метода борве и одржавања формације.
У посљедњим деценијама династије Танг, војсковође су држали властите трупе, нису поштовали царске едикте и често су узнемиравали двор, узрокујући унутрашња превирања и вањскепроблеме. Што је било уводом у рурбулентан период након доинастије Танг .упамћен као Пет династија и десет краљевстава.
Такође, одмах суочио с кризом, јер је источнотуркијски вођа Илиг Kаган Ашина Дуоби, заједно са нећаком подређеним Ашина Шибобијем, покренуо велики поход према Чанг'ану
Таизонг је прибјегао дипломатији, лично се састао са каганом Ашина Дуобијем, приступио мировним преговоприма, одао му почасти, након чега су мировни преговори уродили плодом.
Наредне три године цар Таизонг се посветио стабилизацији прилика у царству, вјештом дипломатијом и птрагматилчним потезима ојачао је своју власт.

Kрајем 629. године, вјерујући да је погодно вријеме за велики напад на источне Турке

Цар Таизонг је повјерио генералу Ли Џингу команду над вишеструком војском, којој су помагали генерали Ли Шији, Ли Даозонг, Чаи Чао, Хсуе Вангце и Су Дингфанг ,нападајући источне Турке на више тачака. Војска је била успјешна у својим нападима, присиљавајући кагана Ашину Дуобија на бјежанију, а до касног прољећа 630. године, каган Ашина Дуоби је заробљен, а источнотуркијски поглавари су се покорили Тангу. Ово је учинило Танг доминантном силом у Источној и Централној Азији, а цар Таизонг је потом узео титулу Kан Неба.

Године 631. цар Таизонг успоставља феудални систем у царству, гдје су они који су допринијели и подупирали његову владавину, поред својих тренутних положаја, добили и додатне позиције префектурних гувернера, које би наслиједили њихови потомци. Због противљења овај систем је напуштен, да би га 637.године поново реализовао. Али неколико година касније је опет због протоивљен напуштен

Око 634.год. Танг је имао све веће сукобе са државом Тујухуном (држава на сјевероисточној граници царства коју су успоставили потомци конфедерација Хсианбеи) , чији је владар Бусабо Kан Муронг Фуџун, више пута нападао префектуре Танг на границама. У једном тренутку, Муронг Фуџун је тражио да се принцеза Танга уда за његовог сина, али су преговори о браку. Љети 634. године, цар Таизонг је послао генерале Дуан Жиxуана и Фан Хинга да поведу снаге против Туиухуна, али кампања није имала никаквог идпјеха.

Зими 634. године, овластио је способног генерала Ли Џинга , уз помоћ осталих генерала да поведу нову кампању. Године 635. Ли Џингове снаге су уништиле снаге Тујухуна, кан Муронг Фуџун је убијен а Танг је успоставио контролу над држабом Тујухун.

У јесен 638. године, тибетански владар Сонгцан Гампо, незадовољан што је цар Таизонг одбио да му да за жену Танг принцезу, покренуо је велики напад са снагама од 200.000 ратника прво на државу Тујухун, а затим и на неколико Танг префектура, Цар Таизонг је ангажовао Хоу Џунџија да са 50.000 војника изврши противнапад. Акција је била успјешна и имала је епилог у поразу тибетанских снага. Сонцан Гампо се повукао и затражио мир, и даље је настојао да се ожени Танг принцезом. Цар Таизонг је овај пут пристао.

Године 640. Таизонг је започео низ кампања против Западних Турака и њихових савезника, мотивисани успостављањем контроле база у Таримском базену. Ова непријатељства између Западних Турака и Танга наставила су се све до пораза и освајања Западних Турака 657. године под Таизонговим насљедником, Гаозонгом.

Године 644. краљевство Когурио на корејском полуострву је напало Шилу која је затражила помоћ од царства Танг. Што је био разлог за кампању против краљевства Когурио.
Године 645, Цар Таизонг је лично предводио снаге Танга, остварио побједу поразивши снаге од 150.000 војника (могуће је ова бројка из кинеских списа претјерана) под командом два генерала краљевства Когурио, започео опсаду тврђаве Анси, међутим ова опсада бјеше неуспјешна због снажног отпора бранилаца и кампања је доживјела краљ.

У међувремену, користећи смутњу, на сјеверу конфедерација племена Хуејантујо (раније вазали Гоктурака, те савезници Танга у сукобу са Гоктурцима) који су дуго били покорни Тангу, под вођством Дуоми Kана Бажуа покрећу нападе на Тангове пограничне префектуре. У прољеће 646. године, Тангови генерали Џиао Шиванг и Жиши Сили извршили су контранапад, поразивши Бажуове снаге и присиливши их на бијег. Ситуацију користе подјармљени народи Хуејантујоа, међу којима су најзначајнији Ујгури, подижу побуну. Ситуацију користи и цар Таизонг, покреће велики напад против Xуејантујоа, скршивши њихову моћ, Бажуоа убијају Ујгури, царство Танг успоставља контролу над тим простором, а ти народи додјељују цару Таизонгу титулу "Небеског Kана". Након тога су подуже времена покорни царству Танг.

Након побједе над Xуејантујом, цар Таизонг је поново усмјерио своју пажњу на Когурио, покреће свбаке годиње кампање, у припреми да поведе нову 649. године са 300.000 војника, предухитрила га је смрт, а планови за кампању су се изјаловили.
До љета 649. године, цар Таизонг је био тешко оболио . По некима болест је узрокована лијеком који су му давали будисти, по другима таблетама које су му давали алхемичари. Убрзо умире у љетној палачи, насљеђује га син Ли Жи који је преузео пријестоље као цар Гаозонг .

 

[Tangying]

Хвала вам на овој теми – веома ми је драго што је отворена. Ја сам у последње време доста размишљао и читао о сличностима између кинеске и српске културе, па ево неколико запажања која бих волео да поделим. Можда делују мало необично.

Винчанска култура и кинески неолит – Кад упоредим керамику и симболе са Винче са онима из кинеског неолита, стварно ми изгледају слично. Не кажем да смо истог порекла, али неке дубоке сличности постоје.

Обе земље имају дубоко укорењену земљорадничку цивилизацију – У свету има пуно земаља где се пољопривреда развила касно или је преузета од других. Али код Србије и Кине, земљорадња није само начин преживљавања, већ је дубоко повезана са традиционалном културом. Празници, обичаји, народне песме и игре – све је то прожето духом поља, жетве и породичног рада. То већ нешто говори, зар не?

Јако родољубље – Србија има јуначке епске песме, а Кина има хронике, драме, романе, народне приче... Све то говори о култури која држи до својих корена и јунака. Та љубав према земљи и историји није свуда уобичајена.

Свети Сава и Конфуције – можда делује чудно поредити их, али кад боље размислиш: поштовање породице, обреда, морала, искрености, праведности, љубави према другима, као и важност колективизма, патриотизма и родољубља – све то је важно и код нас и код вас. Код нас се то зове "конфуцијанство", код вас "светосавље". Ми у Кини смо у ту мешавину уврстили и нешто даоске филозофије, па понекад делујемо повучено или као да смо спремни на компромис и уступке, али то не значи да ћемо се предати.

И Србија и Кина имају историју успешних сељачких устанака – Код нас је то династија Минг, код вас Карађорђе и Први српски устанак. То је у светској историји заиста ретко – то значи да народ има у глави и политику и војну вештину, и зна како да се организује кад је најтеже.

Ватрени празници и игре – Ваш Петровдан са бакљама и колом, и наш празник бакљи код народа Ји (彝族), уз игру око ватре – веома слично! Културне паралеле понекад се појаве где их не очекујеш.

Иако се на први поглед наше културе чине потпуно различитим, у дубини постоји снажна духовна сродност и унутрашњи одјек – нарочито кад је реч о аграрна цивилизација и родољубљу. Формирање оваквих традиција захтева дугу историјску праксу, можда хиљаде или чак десетине хиљада година. Разлози за то могу бити повезани са потребом великоречних цивилизација за дуготрајним управљањем поплавама, што захтева јак колективизам, као и са чињеницом да су обе земље биле изложене периодичним упадима варварских племена.

 

[Tangying]

Данас, у већини земаља национализам је настао тек у време буржоаских револуција и капитализма, а сад га полако замењује глобализам. Али има неколико народа који су задржали своју суштину – и то управо зато што им је традиција дубока, а не "измислили су је јуче".

 

[Khal Drogo]

Кинеска историја је богата догађајима и епизодама као ниједна друга. Изњедрила је велике личности, владаре, династије, хероје, умјетнике, научнике, цареве је тешко побројати, још теже знамените личности, мноштво необичних прича, интригантних личности.
Некако опет, мени је једна личност посебно занимљива, могуће зато што фаворизујем више ратнике и војковође, а овај је прекаљен у бројним биткама, војевао бројне бојеве, војсковођа и по потреби дипломата, мудри владар и по потреби подлац, владар који је знао пркосити традицији, обичсајима и који је знао бити прагматиком, Његово име је Ли Шимин, упамћен као цар Таизонг који је владао Кином 626-649.године

 

[Tangying]

Цао Жуоге је добро упућен у кинеску историју и зна да је цар Тајзонг из династије Танг заправо „гласник мудрих владара“ међу феудалним царевима.

 

[Khal Drogo]

Већ сам у уводној објави пренио сажет осврт из српске википедије, но да се напише која о династији Хан која је трајала пд 202.године п.н.е до 9.године н.е, па након прекида од 16 љета опет од 25-220.године. И династија са којом (по мени) почиње права историја Кине. Јер је за времена ове династије, након кратког периода разједињености након пропасти династије Ђин већ 202. године п. н. е., оснивач ове династије Лиу Банг успео да уједини Кину, наметне се успостављеним политичким творевинама те се прогласио новим царем по имену Гаозу.

Владавину династије Хан је обиљежио период економског просперитета, значајан раст новчане економије. Дошло је до низа технолошких и институционалних иновација. Да би финансирала војне кампање и насељавање новоосвојених пограничних територија, влада династије Хан је национализовала индустрије соли и жељеза. Остварен је значајан напредак у науци и технологији, укључујући појаву производње папира, кормила за управљање бродовима, негативних бројева у математици, мапа с рељефом, хидраулички покретаних армиларних сфера за астрономију и сеизмометара који су одређивали кардиналне смјерове удаљених земљотреса употребом обрнутих клатна.

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Rogonos]

hvala Khale moj što si otvorio ovu temu i dobar uvod. generalno imamo premalo tema o ovoj drevnoj civilizaciji. Želeo bih ukratko da skrenem pažnju na sadašnjost, naime na odnos Kine i Indije kao geopolitičkih rivala, uprkos BRIKS-u, koji takođe ima svoje istorijske korene

na primer, uloga kulturne razmene tokom vladavine kineskih careva kao i činjenica da su se indijski imigranti i trgovci preselili u pogranična područja i priobalne gradove kineske teritorije pre vekova i, na primer, izgradili hinduističke hramove i svetinje u gradu Čuandžou, bio tamo pa video. ova nekada živa razmena ideja takođe uključuje reference na kineske putnike koji su posetili Indiju u 5. i 7. veku i širili budizam u Kini tj zaboravlja se olako da naučnici su preveli hiljade sanskritskih tekstova na kineski, pre nego što su ga kasnije u velikoj meri zamenili konfučijanizam i taoizam

međutim, takve istorijske činjenice su sada prilično marginalne. fundamentalni problem Kine sa njenom realnom politikom i politikom moći, daleko je veći iz indijske perspektive tj legendarni indijski državnik Patel, na primer, rano je prepoznao da se kineski iredentizam i komunistički imperijalizam razlikuju od ekspanzionizma ili imperijalizma zapadnih sila

stvari su izgledale dobro pedesetih godina 20. veka. nakon oslobođenja od kolonijalne vlasti, delhi i peking su delili prirodnu srodnost. ali ovi autsajderi sada su postali globalni rivali. borba je teška i često žestoka

za vreme hladnog rata, Nehru i Mao Cedung proslavili su prijateljstvo pedesetih tzv pančšilskim sporazumom sa pet principa mirne koegzistencije i indijskim priznanjem Tibeta kao dela Kine. nema ni traga danas takvog sporazuma ili saradnje ...

 

[Tangying]

hvala Khale moj što si otvorio ovu temu i dobar uvod. generalno imamo premalo tema o ovoj drevnoj civilizaciji. Želeo bih ukratko da skrenem pažnju na sadašnjost, naime na odnos Kine i Indije kao geopolitičkih rivala, uprkos BRIKS-u, koji takođe ima svoje istorijske korene

na primer, uloga kulturne razmene tokom vladavine kineskih careva kao i činjenica da su se indijski imigranti i trgovci preselili u pogranična područja i priobalne gradove kineske teritorije pre vekova i, na primer, izgradili hinduističke hramove i svetinje u gradu Čuandžou, bio tamo pa video. ova nekada živa razmena ideja takođe uključuje reference na kineske putnike koji su posetili Indiju u 5. i 7. veku i širili budizam u Kini tj zaboravlja se olako da naučnici su preveli hiljade sanskritskih tekstova na kineski, pre nego što su ga kasnije u velikoj meri zamenili konfučijanizam i taoizam

međutim, takve istorijske činjenice su sada prilično marginalne. fundamentalni problem Kine sa njenom realnom politikom i politikom moći, daleko je veći iz indijske perspektive tj legendarni indijski državnik Patel, na primer, rano je prepoznao da se kineski iredentizam i komunistički imperijalizam razlikuju od ekspanzionizma ili imperijalizma zapadnih sila

stvari su izgledale dobro pedesetih godina 20. veka. nakon oslobođenja od kolonijalne vlasti, delhi i peking su delili prirodnu srodnost. ali ovi autsajderi sada su postali globalni rivali. borba je teška i često žestoka

za vreme hladnog rata, Nehru i Mao Cedung proslavili su prijateljstvo pedesetih tzv pančšilskim sporazumom sa pet principa mirne koegzistencije i indijskim priznanjem Tibeta kao dela Kine. nema ni traga danas takvog sporazuma ili saradnje ...

Колико је мени познато, право порекло будизма је Непал. А право порекло древне индијске цивилизације је у долини реке Инд, на подручју данашњег Пакистана. Данас чак и сам Непал признаје да је формирање будистичке мисли настало под утицајем ширења кинеске даоистичке културе, која се на крају вратила у Кину. Ако би Индија заиста била колевка будизма, темељи би јој били дубоки. Али зашто онда данас у Индији једва да има будиста?

Тибетанци су источни Азијати, а писмо које користе припада сино-тибетанској језичкој породици. Њихова вера је тибетански будизам. Види се да њихова етничка припадност, језик и религијска култура имају дубоке везе и сличности са кинеским копном. Не знам откуда некима образ да тврде како Тибет треба да припада Индији. Верујем да већина Тибетанаца с тим не би била сагласна.

Данас чак и друга држава тибетанског будизма — Непал — отворено корача путем маоизма, понекад чак и искреније од саме Кине у обележавању сећања на друга Маоа. Јасно је какав је општи осећај и историјско-културни избор народа у овом региону.

Нећу овде улазити у детаље о свему што је Мао Цедунг урадио за ослобођење тибетанских кметова и за то да обични људи живе мирно, једнако и достојанствено. Тибетански народ је написао бројне лепе, свима познате песме у славу председника Маоа. Ко разуме — разуме. А они који се праве да не разумеју — њима је узалуд и причати.

 

[Tangying]

Испод преносим и преводим један пост који је написао мој сународник из Кине.

Предговор:Он је оснивач будизма, кога милијарде људи поштују као "Буде", али чак ни његово држављанство данас није без контроверзе.

Једно историјско питање за које се веровало да је одавно разјашњено, недавно је поново покренуто једном једноставном реченицом непалског научника: "Буда је био Кинез."

Ова изјава потресла је Јужну Азију. Индија је одмах оштро негирала, реагујући бурно и одлучно.

Ко жели да присвоји славу овог древног човека? Ко то у тишини прекраја историју? Где се крије истина?

Где је Непал? Какав је Буда имао однос с њим?Да бисмо разумели питање Будиног порекла, прво морамо знати нешто више о Непалу.

Непал се налази јужно од Хималаја, граничи се с Тибетом (Кина). У старим временима, то је била мистериозна земља, место из легенди о "јетију".

Али што је важније — Буда и Непал су дубоко повезани.

Према будистичким списима, Буда је рођен у малом краљевству званом Капилавасту.

То краљевство се налазило у северном делу древне Индије — данашњем подручју Непала.

Будин отац био је краљ тог краљевства, а сам Буда је био принц.

Па можда ћете рећи: ако је рођен у древној Индији, онда је био Индијац. У чему је спор? Не журите, има ту још тога.

Древна Индија ≠ модерна ИндијаИако се каже да је Буда рођен на територији древне Индије, та "Индија" није имала много везе са данашњом државом.

У старини, "Индија" је била више географски и културни појам, а не јединствена држава.

Земљом су владала бројна мала краљевства, без јединствене власти.

Стога, само зато што је Буда рођен у "древној Индији", не значи да је био Индијац у модерном смислу те речи.

Буда као потомак Хуашија?Ево долазимо до врхунца приче.

Непалски научник по имену Амухансонг недавно је изнео запањујућу тврдњу: Буда је можда био Кинез!

Он је истражујући старе текстове и археолошке податке дошао до закључка да је подручје Непала у древно доба било под снажним утицајем Хуашија (древне кинеске цивилизације).

Према њему, становници тог краја били су потомци легендарног Шеннонга, једног од предака кинеског народа.

Будина породица — клан Шакја — био је, каже Амухансонг, један огранак те лозе.

Дакле, са становишта порекла, Буда и Кинези можда заиста припадају истој крвној линији!

Да ли је Непал некада био део Кине?Али то није све. Амухансонг истиче да је Непал, у више историјских периода, био под кинеском управом.

У време династије Јуен, Кублај-кан је освојио Непал и укључио га у кинеско царство.

Током династије Минг, кинески цареви су више пута примали непалске изасланике и даривали непалске владаре.

Све то указује на дубоке историјске везе између Кине и Непала.

Буде на сликама изгледа као Источњак?Осим докумената, археологија даје нове трагове.

У раним непалским статуама Буда се често приказује као висок, светле пути и благих црта лица — особине типичне за источне Азијате, а не за становнике Индијског потконтинента.

Уметност често одражава културу одакле потиче. Кинези цртају Буду као милосрдног, Западњаци Исуса као плавооког — то нам већ нешто говори.

Није случајно што непалске Будине статуе имају источњачке црте.

Кинески елементи у будистичким списима?Амухансонг указује и на концептуалне сличности између кинеске и будистичке мисли.

На пример, у сутри "Брахма-нетра" се каже: "Сви Буде се рађају из једног великог узрока и услова."

Тај израз подсећа на кинеску конфучијанску мисао о "великом подухвату настанка народа".

Слично, будистички концепт "празнине и узрочности" има паралеле у конфучијанској идеји "златне средине" и даоистичком "путу повратка".

Иако ово можда не доказује ништа директно, оно показује могуће дубоке везе у мисли.

Кина прихватила, Индија одбацила БудуБудизам је у Кини убрзо добио подршку и владара и обичног народа.

Од цара Мингдија у династији Хан, преко Танг и Сунг династија, па све до Минг и Ћинг — будизам никада није нестао из кинеске културе.

Индија, напротив, упркос томе што је Буда тамо рођен, убрзо је одбацила будизам. Данас је он тамо скоро ишчезао.

Амухансонг верује да је то зато што је будизам природно ближи кинеском културном оквиру. У Индији је увек остао као нешто страно.

Научна дебата: има основа, али није коначноОва теорија је изазвала велико интересовање. Научници из САД, Јапана и других земаља похвалили су Амухансонгову храброст и методологију.

Ипак, постоје и опрезни гласови који истичу да је непалска етничка историја врло сложена, и да сличности између култура не морају значити истоветно порекло.

Тако да за сада, Будино порекло остаје нерешена загонетка. Али то не умањује вредност расправе.

Као што сам Амухансонг каже — циљ му није био да коначно пресуди, већ да подстакне интересовање за историју будизма.

ЗакључакПратећи ова истраживања, схватамо да питање Будиног порекла није само геополитичка расправа, већ прозор у дубље разумевање културе, цивилизације и духовности.

Можда никада нећемо знати тачан одговор. Али у тражењу истине, већ смо научили много.

Будино учење већ одавно припада целом човечанству. Без обзира на порекло, његова мудрост превазилази границе и нације.

Оно што нам остаје, јесте да са смиреним срцем прихватимо његову поуку, и са отвореним духом наставимо да трагамо за истином.

 

[Лекизан]

Ако би Индија заиста била колевка будизма, темељи би јој били дубоки. Али зашто онда данас у Индији једва да има будиста?

Разлог је прост, преовладао је хиндуизам који је и старија религија од будизма.