Pуска класична књижевност je велика

[Mika]

JA ZNAM ISTINU - PUSTITE SVE DRUGE ISTINE!

Ja znam istinu - pustite sve druge istine!
Nema potrebe ratovati nigdje na svijetu.
Gledajte - večer, gledajte, skoro je noć:
O čemu pričate pjesnici, ljubavnici, generali?

Vjetar je staložen sad, zemlja odiše rosom.
Oluja zvijezda na nebu stišat će se,
I uskoro, svi ćemo spavati pod zemljom, mi
koji jedni drugima ne damo nad njom spavati!

Marina Cvetajeva

 

[Baudrillard]

Užasne su večeri hladne

Užasne su večeri hladne,
Vetar što drhti od nespokoja,
I drumom uznemirijući šum
Nestvarnih koraka bez broja.

Ko sećanje na bolest skorašnju
Hladna je svitanja pruga,
Pouzdan znak da smo u vlasti
Neraskidivog nekog kruga.

Aleksandar Blok

 

[Mika]

UČI SE DA OPRAŠTAŠ

Uči se da opraštaš. Moli se za one koji vređaju,
Pobeđuj zlo zracima dobrote,
Pridruži se bez kolebanja onima koji opraštaju
Dok gori zvezda Golgote.

Uči se da opraštaš kad ti je duša uvređena
I srce liči na čašu punu gorkih suza i jada.
Kad ti se čini da je dobrota sva isceđena,
Seti se kako oprašta Isus dok teško na Krstu strada.

Uči se da opraštaš, ali ne samo rečima
Nego svom dušom svojom i suštinom svom,
Jer samo ljubav snagu opraštanja ima,
Rođenu u bdenju noćnom molitvenom.

Uči se da opraštaš.
U praštanju je radost skrivena,
Velikodušnost leči ko lek - napitak ili balzam.
Krv je na Krstu za sve prolivena.
Uči se da praštaš, da bi oproštaj dobio i sam.



BORIS LEONIDOVIČ PASTERNAK
S ruskog prepevala Ljubica Nestorov

 

[Baudrillard]

NE GLEDAJ TAKO

Ne gledaj tako, u ljutnji ne mršti se
Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja
Niti pastirka, niti kraljica,
Čak ni monahinja-bogomoljka
U ovoj sivoj sam haljini od tralja
U cipelama izlizanih potpetica?
Ali, kao i pre, dajem vruć zagrljaj
I strah nosim u velikim zenicama
Pismo moje ne paraj, mili
Ne plači zbog laži istinske
I dobro ga, na samo dno, sakrij
Na dno svoje torbe sirotinjske.

Ana Ahmatova

 

[Rogonos]

ruska literatura je u 19. i 20 veku bila bez premca, ali počev od sredine 1990-ih, kada je sve još bilo moguće, određeni segment književnosti započeo je nostalgičnu regresiju u komunističko doba. ova regresija je u početku zvučala kao protest protiv grešaka perestrojke, kojih je bilo poprilično, ali se na kraju ponovo pojavio stari obrazac tj ruska književnost je, kao i uvek, bila podeljena između zapadnjaka i slovenofila. ovog puta, međutim, slovenofili su se oslonili na obaveštajne oficire i postavili kurs ka stvaranju diktature

dolaskom na vlast Putina, izabranika nacionalista, počeo je novi talas emigracije intelektualaca i pisaca. malo po malo, stubovi savremene ruske književnosti pronašli su put na zapad tj Sorokin, Ljudmila Ulickaja, Akunjin, Bikov, Šiškin i drugi. moglo bi se reći da se drvo književnosti toliko iskrivilo da su sve zlatne jabuke završile na zapadu

 

[Rogonos]

Ajtmatov je odličan, sve što sam čitao je pravo remek delo.
Od Rasputina još uvek nisam ništa čitao.

on je dostigao vrhunac slave tokom perestrojke. setim se njegovog romana "mesto pogubljenja“ iz sredinom osamdesetih, bavio se društvenim pitanjima koja su zaokupljala i novo sovjetsko rukovodstvo oko Gorbačova. Ajtmatov je ignorisao zvanične tabue i prikazivao negativne pojave poput zavisnosti od droga, uništavanja životne sredine, strašnih posledica pogrešnih poljoprivrednih politika i opšteg pada moralnih vrednosti.

ipak, Ajtmatov se ne može smatrati predstavnikom zapadno orijentisane reformske politike. setimo se u njegovom romanu "priča o Kasandri" iz devedesetih demonizovao je demokratiju američkog tipa.

njegovo poslednje delo snežni leopard, čija je apokaliptična dimenzija mnogo jasnije izražena u originalnom ruskom naslovu takođe odbacuje komercijalizovani način života zapada.

nezaboravimo Ajtmatov je više puta izjavljivao svoju podršku evroazijskoj ideologiji, koja se zalaže za kulturni hibrid između zapadnog racionalizma i istočnog zajedničkog duha za Rusiju i centralnoazijske republike

 

[Rogonos]

Ima odličnih pripovetki, ali romani su mu nečitljivi.

nakon oktobarske revolucije 1917. godine, ruska književnost je bila podeljena. boljševici su autorima dali značajnu slobodu do 1925. godine, ali je 1934. godine socijalistički realizam konačno proglašen obaveznim stilom za sve pisce. veliki broj talentovanih pisaca pobegao je u inostranstvo početkom 1920-ih, prvenstveno u Berlin, Prag i Pariz. iako ih je egzil štitio od progona proizvoljnog sovjetskog pravosudnog sistema, istovremeno su autori izgubili svoju tradicionalnu publiku i bili su zavisni od uske čitalačke publike ruskih emigranata. samo je nekolicina postigla svetsku slavu, poput Bunjina, koji je dobio nobelovu nagradu ili Nabokova, koji je prešao na engleski jezik

 

[Isus33]

" Да нисам Рус, био би Србин".
Захар Прилепин.

Прочитао сам двије његове књиге, роман "Патологије" и збирку прича "Седам живота". Свидио ми се као писац, има смисла, има стила. Али његов политички, ултранациоалистички став никако не подржавам. Чак је и учествовао у рату у Украјини као команир неке јединице. Причао је да је учествовао у убијању Украјинаца. Због тога га као човјека не цијеним али је као писац добар.

 

[Sanovnik]

Прочитао сам двије његове књиге, роман "Патологије" и збирку прича "Седам живота". Свидио ми се као писац, има смисла, има стила. Али његов политички, ултранациоалистички став никако не подржавам. Чак је и учествовао у рату у Украјини као команир неке јединице. Причао је да је учествовао у убијању Украјинаца. Због тога га као човјека не цијеним али је као писац добар.

Највеће његово дело, које ће сечитати и за 200 година, свакако је велки роман "Обитељ". Што сеовог другог тиче, заиста има много људи, који више воле оне Русе који су узели пушке да ратују против Русије. Био је дбровољац и у другом " чеченском" рату. Што се мене тиче, поступа исправно. На страни свог народа. Не против њега. А што се тиче његове изјаве о Србима, измешу наша два народа и наших судбина, паралеле су заиста невероватне.

 

[Наутилус]

Прочитао сам двије његове књиге, роман "Патологије" и збирку прича "Седам живота". Свидио ми се као писац, има смисла, има стила. Али његов политички, ултранациоалистички став никако не подржавам. Чак је и учествовао у рату у Украјини као команир неке јединице. Причао је да је учествовао у убијању Украјинаца. Због тога га као човјека не цијеним али је као писац добар.

Ратовао је против фашиста. Да те подсетим да су на утакмици Хрвати и Украјинци скандирали: ''Убиј Србина!''.

 

[Isus33]

Ратовао је против фашиста. Да те подсетим да су на утакмици Хрвати и Украјинци скандирали: ''Убиј Србина!''.

А шта мислип зашто су узвикивали? Зато што су неки припадници нашег народа, не баш високе интелигенције а алави на паре, отишли добровољно у рат и за паре убијају Украјинце на њиховим кућним праговима. Не фашисте, како то руска пропаганда предтавља, него Украјинце убијају у Украјини. Због те неколицине дебила наш народ је добио још једног непријатеља. Са Украјинцима апсолутно никада никаквих сукоба нисмо имали, увијек су нам били православна браћа исто као и Руси али смо и од њих направили непријатеља само зато да би се Путину увукли у ....

 

[Isus33]

Највеће његово дело, које ће сечитати и за 200 година, свакако је велки роман "Обитељ". Што сеовог другог тиче, заиста има много људи, који више воле оне Русе који су узели пушке да ратују против Русије. Био је дбровољац и у другом " чеченском" рату. Што се мене тиче, поступа исправно. На страни свог народа. Не против њега. А што се тиче његове изјаве о Србима, измешу наша два народа и наших судбина, паралеле су заиста невероватне.

"Патологије" управо и говоре о чечнском рату из прве руке. Прочитај ако ниси. Јако реалистична слика рата. Ниси у праву што се тиче његовог учешћа у овом рату. Не ратује он на страни свог народа него на страни свог Великог вође који се мало заебо па од специјалне операције коју је планирао бескрвно завршити за неколико дана направио огромни рат у којем је утопио и свој народ и своју државу у црно завивши читаву Русију. Ово је један од најбесмисленијих ратова који су се икада водили, рат који има за циљ само једно, да спаси образ човјека који га је несмотрено започео, и ништа више.

 

[Наутилус]

То ти тако мислиш. Путин је био дужан да заштити свој народ у фашистичкој Украјини. У ствари то је племенит чин.

 

[Sanovnik]

"Патологије" управо и говоре о чечнском рату из прве руке. Прочитај ако ниси. Јако реалистична слика рата. Ниси у праву што се тиче његовог учешћа у овом рату. Не ратује он на страни свог народа него на страни свог Великог вође који се мало заебо па од специјалне операције коју је планирао бескрвно завршити за неколико дана направио огромни рат у којем је утопио и свој народ и своју државу у црно завивши читаву Русију. Ово је један од најбесмисленијих ратова који су се икада водили, рат који има за циљ само једно, да спаси образ човјека који га је несмотрено започео, и ништа више.

Одавно сам прочитао и то. "Патологије" је добар доман. Обитељ је ремек дело, и нови класик. Пустимо сад рат и политику, овде на књижевности. Наравно да ни приближно ниси у праву. Можда само у оном делу, где зазиваш крај рата. Ја лично умем да командијем само десетином. Не већим формацијама, а чини ми се да би тај рат добио у року од 15 дана. Наравно, уз масовну употребу тактичнких ракета, на запду Украине, одакле и долази сво зло. Али, то ми се само чини, јер незнам много. Пустимо сад утиске. Тамо се одвија рат целог колективног запада против Русије и целог руског народа. Против руског права да постоје уопште. И то у опоште није први пут. Агенда запада и став према Русији се не мења вековима. НИје лако под тим притиском ни писати. Руси су народ. Не нација. Као и ми. Као и Енглези на пример, или као Данци. Нема национализма код народа, само код нација. Код народа има само родољубља. Уостлом, практично највећи део нашег народа инстинктивно у том рату, ( на који је Русија натерана), навија за Русију сасвим очигледно.

 

[Isus33]

То ти тако мислиш. Путин је био дужан да заштити свој народ у фашистичкој Украјини. У ствари то је племенит чин.

Извини али смијешни су ми ти пропагандни епитети "фашистички", "нацистички"... То је као у нашим ратовима деведесетих када смо ми Хрвате називали усташама а они нас четницима, а нити су они били усташе нити ми четници. И једни и други смо били насилно мобилисана маса радника и сељака без икакве идеологије и без икаквог другог циља осим преживити данашњи дан. Али морали смо једни друге називати разним именима које смо сматрали погрдним, како би што више мрзили оне друге и како би их у тој мржњи могли лакше убијати.