Kod svoje kuće pušim gde god hoću, jer je to moja prokleta kuća. Nemam male niti bilo kakve dece, a za muža nikad ne bih birala nekoga ko mrzi pušače, ili koji bi zahtevao da pušim u špajzu. Moj muž inače nije pušač, ali mu ne smeta što ja jesam.
U tuđe kuće u kojima je zabranjeno pušenje idem samo ako moram i to na pola sata, i uvek odbijam kafu, uz obrazloženje, koje je iskreno, da je meni kafa bez cigare isto ko da sam čašu vode popila. U smislu, ne treba mi.
Kod drugarice sam prestala ići iz istih razloga, kad je upala u svoju "organsku" fazu, pa počela dozvoljavati pušenje samo na terasi. Rekla sam joj da mogu dolaziti svaki dan tokom leta, ali zimi mi ne pada na pamet da čučim u snegu i pušim jer je ona, eto, nakon sto godina kako je nije bilo briga da li su ljudi koji joj dolaze u kuću, ili s njom žive, pušači, sad odjednom postala politički korektna. Rekla sam joj da poštujem njeno pravo da u svojoj kući postavlja pravila kakva hoće, ali da ona isto tako mora poštovati moje pravo da mi se to ne sviđa, i odbijam dolaziti.
To je poenta, inače. Priznajem svakom pravo da u svojoj kući zabrani pušenje, kao i da uvodi kakva god pravila hoće inače. Isto tako, ne dozvoljavam nikome da mi pod mojim krovom drži predavanja, jer to su moja pravila.
Moje mišljenje o celokupnosvetskom stavu da pušenje izaziva sve od raka do lomova nogu i cunamija, svakako nije relevantno jer je pristrasno. Jedino što mogu reći da se malo s tim preteralo. Ima po zdravlje loših stvari koje ne izazivaju ni upola toliko zgražanja kao pušenje, niti ih iko zabranjuje. Sve mi to smrdi više nego ova pepeljara koja mi je evo sad na stolu pored laptopa.
