Ko bi rekla, niko nema dete u školi ovde.
Izvinjavam se na dojmu. Ako.
Imam ja.
Ako pričamo o osnovnoj školi, moram reći da sam se nagledala svega i svačega: učiteljica koje se frljaju padežima, učiteljica koje ne umeju da izračunaju procenat, nastavnika biologije koji od larvi komaraca u akvarijumu misli da su ribice i uče decu da su gljive - biljke, školskih psihologa koji smatraju da je poželjno da dete ima malo "uličnog vaspitanja", direktora koji u zbornici drži noge na stolu i pljucka semenke.
Pompezna obeležavanja školskih slava – kada se škole takmiče koja će dovesti viđenijeg sveštenika; školske proslave kao vrhunac neukusa (red recitacija o Sv. Savi, red Cece); ujdurme sa biznisom oko ekskurzija; maturske večeri za 100 evra po ekskluzivnim restoranima i hotelima, gde se maturanti samo jedanput mogu poslužiti sa švedskog stola (dok profesori imaju zaseban sto na kome je servirana druga vrsta hrane, u većim količinama); iznajmljivanja sale za fizičko plesnim školama u terminu kada deca po rasporedu imaju čas fizičkog; školske kuhinje kao rasadnici zaraza; donacije koje pojede mrak ... Ocenjivanja u rasponu od 4 do 5, kako bi škola imala reputaciju škole sa visokom prosečnom ocenom (važi naročito za niže razrede), privilegovani đaci, čiji roditelji školi poklanjaju nove klupe, finansiraju krečenje ili kupuju učiteljici mobilni; roditeljski sastanci, ili sastanci školskog odbora, koji se svode na kuknjavu o malim platama – a loša plata je, jel'te, alibi za loš rad. Potom – nepotizam: direktor zapošljava svoje rođake, ljubavnice; učiteljice predaju sopstvenoj deci koja su – gle! – najbolji đaci u odeljenju.
Ako, pak, pričamo o srednjoj školi/gimnaziji, stvari stoje ovako:
Profesorke srpskog koje su diplomirale engleski, profesori fizike koji su studirali rudarstvo, ili profesori fizike koji su zapravo nastavnici tehničkog ali su postavljeni na to mesto zbog nedostatka stručnijeg kadra; falš diplome ili diplome univerziteta koji su poznati po korupcionaškim aferama ... Profesorka istorije koja, na pitanje đaka o II sv. ratu, odgovara kako "taj period nije zanimljiv za srpsku istoriju", i koja na času plače kad se spomene Milošević; direktor koji nagrađuje uspešne školske sportiste ali u godišnjem almanahu zaboravlja učenike koji su osvojili značajnije nagrade na takmičenjima iz društvenih nauka, i takvo ponašanje obrazlaže rečima: "Sve je to lepo, ali budućnost leži na sportu i prirodnim naukama." Zatim nastavničko veće koje pokušava da, u aprilu, izbaci iz gimnazije vrlo dobrog učenika III razreda, zbog 30 neopravdanih časova iz prvog polugodišta ... a zapravo zbog toga što je dete socijalni slučaj koji remeti ugled elitne škole a i "bilo bi mu bolje, s obzirom na to u kakvim porodičnim prilikama živi, da pređe na neki zanat i što pre se osamostali".
Udžbenici – većinom katastrofa: luksuzna štampa, puno slika a malo korisnog i artikulisanog teksta. Lektira koja se jedva promenila za poslednjih nekoliko decenija, i koju retko ko čita, nego se analize skidaju sa neta. Tu već imamo dvostruki problem: s jedne strane deca nisu stekla naviku čitanja u svojim kućama, s druge – profesori ne umeju da animiraju, iliti – nisu zainteresovani.
Uzajamno poštovanje je na nuli. Profesori su za đake "matori debili", "ona krava iz matematike" ... Za profesore su đaci dobra i loša deca, ali i "stoka neopevana", "mala drolja". Kako se oseća šesnaestogodišnjak kad mu se profesor obrati sa: "Hajde da odgovaraš, ti, bubuljičavi" ... ?
Govorim o konkretnim školama u centru Beograda.
Moja deca su išla u jednu od takvih škola. Srećom te nisu imali probleme; ali još veća sreća je što smo se preselili pa je mlađi sin prešao u drugu školu (stariji je već bio u gimnaziji). Bili smo prijatno iznenađeni razlikom: bolji nastavni kadar, bolja disciplina, bolji odnos profesor-đak, a iskreno – bolja i deca. Nova škola je, međutim, bila samo odskočna daska: iz nje je, već naredne godine, po pozivu prešao u drugu. Ta se ispostavila kao pravo otkrovenje: profesori koji đake doživljavaju poput SVOJE dece, đaci koji o profesorima govore sa strahopoštovanjem i ljubavlju, topao odnos pun razumevanja, podrške, deca koja neguju zdrav, takmičarski duh i jedni drugima pomažu, deca koja vole da uče i jedva čekaju da se završi raspust; deca koja su došla iz svih krajeva Srbije i kojima nije važno ko nosi kakve patike; deca koja ne samo da se ističu iz predmeta po kome ova škola nosi ime, već su mnogi među njima talenti u drugim oblastima: dobijaju priznanja za poeziju, uspešno učestvuju na sportskim takmičenjima ... i svaku nagradu, svakom pojedinačno, lično čestitaju direktor i profesori. Svaki uspeh se beleži. Iz te škole ove godine je regrutovano čak 7 stipendista za jake univerzitete u inostranstvu.
Prema tome, nije sve tako crno kao što na prvi pogled izgleda.
A ponekad baš izgleda.
Ja nisam volela osnovnu školu. Zapravo, volela sam društvo iz škole, odmor , druženja pri odlasku i povratku. Bilo mi je dosadno, i nikako nisam mogla da se svrtim u klupi. Sa ove vremenske distance otpor prema školi tumačim kao rezultat traume: u I razredu o.š, trećeg dana, učiteljica mi je zavalila keca zato što sam napisala celu reč a nisam ispunila zadatu reč samo slovom a; naljutila se što sam umela da pišem! Bilo je to vreme striktnih pravila: misli onako kako ti učiteljica kaže da misliš, nosi školsku uniformu i crvenu pionirsku, skloni šiške sa čela, ustani kad nastavnik ulazi u učionici i kad iz nje izlazi, ne govori ono što se kosi sa pravilima o mišljenju jer i zidovi učionice imaju uši, ne ističi se previše, ne zaboravljaj Osmi mart (cveće učiteljici). Jedno od pravila bilo je i: deca u I razredu uče da pišu i čitaju, sabiraju i oduzimaju ... nikako PRE toga. Pre toga se uči "Pačija škola". Kad uđeš u pubertet, to ne sme da se oseti. Pričanje o seksu je tabu; pričanje o menstruaciji je tabu ... pa čak i pričanje o brushalteru je tabu, jer niko ne mora da zna da su ti grudi sazrele za brushalter, ma koliko se videle. Postojale su i tzv. ružne reči, koje danas deluju prilično naivno.
Strogi nastavnici su nastupali sa čuvenom sentencom: "Bog zna za 5, ja za 4 a najbolji među vama za 3." To je značilo da će dotični nastavnici tražiti od vas da uvek sve znate iz njihovih predmeta. To jest, da umete da rešite jednačinu sa dve nepoznate i kad vas probude u sred noći. Eventualno su vas oni nadžak-nastavnici udarali svežnjem ključeva po glavi, ili gađali dnevnikom ... ali se nije dešavalo da đak uzvrati. Deca su bila uniformno disciplinovana, sa tu i tamo nekim izrodom, koji je dobijao ukor tek kad bi prevršio svaku meru: pljunuo u učinioci, na primer. Ili zalepio žvaku na katedru.
Gimnazijaci bi dobijali ukor zbog bežanja sa časova i konzumiranja cigareta u školskom toaletu.
Ne znam da li je tada bilo bolje ili lošije, ali se sećam reči čuvene profesorke filozofije, koja nam je na prvom času rekla: "Vi ste, svako za sebe, unikum, potencijal nastao iz genetskog sklopa i vaspitanja. Ja vam nisam roditelj, i ne mogu da vas volim kao mama i tata, ali mogu da vas volim kao svoje đake, i poštujem kao individue. Zovem se Dara Pašić, i ovde sam zbog vas."
sta znaci 
