U 19. veku su leksičke razlike bile daleko manje. U Bugarskoj su se nasilno izbacivali turcizmi i zamenjivali ruskim rečima ili su izmišljane nove reči. Npr nekad ekser, danas пирон, nekad jastuk a danas Възглавница. I govornici bugarskog van Bugarske imaju problem da razumeju sve u Bugarskoj zbog ovakvih promena. Npr. Pomak iz Trakije neće baš najbolje razumeti komšiju iz Haskova iako nominalno govore na istom jeziku.
Књижевном бугарском и призренско-тимочком једнак је архаизам и неке просте граматичке одлике као одсуство падежа. Али, то не указује да је ПТ такав због бугарског, или под знантним утицајем бугарског. Верујем да је утицаја постојало, али ипак, много је јачи утицај српског на бугарски него обратно. Ипак, у Бугарској се дуго писало по рашкој и ресавској школи.
Prizrensko-timočki je pripadao severozapadnim dijalektima verovatno sve do 14-15. veka kad je pod vladavinom Nemanjića a zatim i despotovine potpao pod leksički uticaj srpskog i poprimio neke osobine srpskih govora i kada je zaustavljen njegov dalji zajednički razvoj sa makedonskim i bugarskim dijalektima, a zatim je pod turskom vladavinom nastavio samostalni razvoj nezavisno od oba jezika. Bugarski uticaj na PT je bio uglavnom leksički jer gomila starih reči i glagola koji postoje mogu da se čuju jedino još po selima u Bugarskoj, međutim na polju gramatike se vidi da je bar od 16. veka imao samostalan razvoj.
Na osnovu čega tvrdiš ovo kada PT dijalekat nigde nije zapisan u vremenu koje spominješ?
Nije postojao pa nije ni mogao biti zapisan. Svrljiški zapis iz 12. veka ne odstupa gramatički od drugih bugarskih spomenika tog doba. PT dobija karakterne crte tek nakon turskih osvajanja tokom 16. veka.
Сврљишки одломци јеванђеља су значајан ћирилични споменик српске и српскословенске писмености из 13. века. Одломци јеванђеља су настали у Сврљигу 1279. године, а писани су на пергаментским листовима, на српској редакцији старословенског језика. Сачувано је само 11 пергаментских листова величине 190x140 мм. Листови су пронађени 1866. године у црквеним просторијама у селу Извору (код Сврљига). Чувају се у Српској академији наука и уметности, у Београду.
Osim što nisu, standardno srbijansko prisvajanje tuđeg. Svrljig je te 1297. godine pa do kraja 14. veka bio deo bugarske države. Etnografski muzej u Sofiji čuva sačuvanu žensku narodnu nošnju iz Svrljiga koja se datira na pozni 14. vek.
Ti znaš da tvoje mišljenje nije merodavno jer si velikobugarski agitator.
Znaš šta još nije merodavno? Velikosrpska pseudoistorija i pseudo lingvistika koju svet ne priznaje. Velikosrbi prisvajaju čak i dubrovačku književnost, svojataju goranski jezik, taman posla da se nešto ne prisvoji. I Solun bi bio stari srpski grad da se ne daj Bože našao u Srbiji.
Srbi prisvajaju dubrovačku književnost jer su u njegovom zaleđu živeli Srbi, pa zbog toga, a sad je drugo pitanje kkao su se ti Srbi katolici smateali kada su tu književnost stvarali. A što se tiče goranskog govora (ne jezika) izlišno je govoriti zbog čega. Baš si me uhvatio kada sam slušao danas autentični govor jednog Goranaca na vikipediji i mogu reći da to nije bez osnova.
Ne prisvajaju Srbi nego Velikosrbi poput tebe.
Postoje - to je nekoliko sela kosa naseljenicima iz centralne Bugarske, na primer zaječarski Izvor i par sela kod Svilajnca.
Ne lupaj gluposti. Sanstefanske frustracije su beskrajne, to nam je jasno, samo da podvučem da mi vas uopšte ne izazivamo nego vi neprestano pokušavate da dokazujete svoje sanstefanske teorije van prostora i vremena.
Dabome, a kako je ta narodna nošnja tamo dospela? Pljačkom za vreme Prvog i Drigog svetskog rata.
Ovo o “pripadanju severozapadnim dijalektima” je velikobugarska laž koju ozbiljna lingvistika izvrgava humorisanju i već i otvoreno ismeva: štokavski fonetski lik prizrensko-timočkog je u XIV veku već bio kompletiran. To što bugarska “filologija” ne želi da zna za Balkanski jezički savez je njen sanstefanski kompleks bogomdanosti.
Da li @Nenad1331 iza svoje sanstefanske dimne zavese može da vidi da su recimo Matija Ban i Milan Rešetar bili Srbi - rođeni Dubrovčani i katolici? Da li znaš po kome je nazvano Banovo brdo u Beogradu? Upravo po dubrovačkom Srbinu Matiji Banu.
‘Ajde da Velikobigarin Neško (od tija “Zapadni Krajevi”) nečim dokaže svoju ad hoc tvrdnju o toj “ženskoj nošnji iz Svrljiga” iz XIV veka i objasni kada su je Bugari opljačkali iz Srbije.
Zapisan je još u doba Svetog Save - tada je bio samo Prizrensko-moravski - to je jezik Miroslavljevog Jevanđelja, mnogo su krupno zinuli ovi Baja Ganjini.
Ma dabome BRE, kako da nije.
Da Velkobugarin @Nenad1331 više ne bi ovde lagao i lupao što svoje lične, što zvanične sanstefanske bugarske teorije i nastavljao sa krađama može se ovde pročitati o najstarijem obliku Prizrensko-timočkog - jednom od dva dijalekta Miroslavljevog jevanđelja, i to je valjda “bugarsko”, a valjda su i svi Srbi “u stvari Bugari” - čega se god dotakneš automatski prisvajaju.
Pa nije li Miroslavljevo jevanđelje napisano u Zahumlju, tamo gde je stolovao knez Miroslav, brat Stefana Nemanje?
Pisari su unosili elemente svog maternjeg govora: jedan od pisara je govorio Prizrensko-južnomoravskim i uneo i elemente iz njega u Jevanđelje - to su prva dva dokumentovana srpska dijalekta - na sredini između njih je kičma srpskog jezika, tj Kosovsko-resavski i govori Šumadije.
Ako si kojim slučajem u prilici izbaci ovde taj deo Miroslavljevog jevanđelja gde se javlja prizrensko-moravski dijalekt.
Ovde je detaljna analiza tragova najstarijih oblika savremenih srpskih dijalekata (posebno prizrensko-timočkog) u Miroslavljevom jevanđelju, ceo fajl ima preko 100 strana, ispod je link za download.
