Приче и беседе

martta:
O BOGU

Pravoslavni hrišćani veruju u jednog Boga, Tvorca neba i zemlje, i svega vidljivog i nevidljivog. Bog je duhovno (nevidljivo) biće i sila, On nema ni početak ni kraj, On sve vidi, sve zna, svuda je prisutan u svakom trenutku, upravlja svim stvarima, i svim svetovima, i vidljivim i nevidljivim. On je jedan po suštini, ali je trojičan po svojim licima, postoji Bog Otac, Bog Sin - Gospod Isus Hristos i Bog Duh Sveti(U ime Svete Trojice mi se krštavamo. Iz istog razloga se krstimo sa tri prsta desne ruke, kažiprst, palac i srednji prst).

Jedna od najboljih definicija Boga jeste da je hrišćanski Bog Ljubav, i to Ljubav nesebična, koja od večnosti postoji i od večnosti ima Sina i Duha Svetoga..

Bog je nevidljiv za ljudske telesne oči, ipak On nije potpuno nepoznat ljudima. On se otkriva na dva načina:

1)posredno - preko vidljive prirode

2)neposredno - preko Sina svoga.

Ovo su dva puta bogopoznanja, prvi je prirodan, a drugi natprirodan.
Prirodni put bogopoznanja poznat je još starozavetnim ljudim, koji su polazeći od stvorenja dolazili do Tvorca.

Natprirodni, neposredni, put bogopoznanja jeste preko Drugog lica Svete Trojice, Sina Božjeg, koji je sišao na zemlju i na čudesan način ovaplotio se od Presvete Djeve Marije kao čovek Isus, sjedinivši u svojoj Ličnosti Boga i čoveka. Time je zadovoljena iskonska želja ljudi i omogućeno im da vide Boga. “Koji vide mene vide Oca... Ja sam u Ocu i Otac je u meni.” (Jovan 14;9,10).

Nažalost za mnoge ljude sve ovo nije dovoljno te još uvek traže dokaze Njegovog postojanja, pa Tvorca zamenjuju tvorevinom, bilo da je to priroda i razne prirodne pojave, ili u novije vreme čovek i razna ljudska dostignuća.
Kliknite za proširenje...

два пута су:
природа без н
природан без над.
 
Bozicna prica

Na Badnje vece, jednom coveku dodje do ruku slika ispod koje je pisalo "Usamljena na Bozic". Na slici snegom zavejane kucice, svaka svetli kao zvezdica, viju se tanki tracci dima iz dimnjaka. Oseca se radost, veselje i toplina. Praznik je. Svi su na okupu, samo je jedna sitna krhka zena, plemenitog lika, u skromnom ogrtacu, sama. Naslonjena na tarabe gleda put osvetljenih prozora. Sirotica, nema nigde nikog svog u ovoj blagoj noci. Zagledao se bolje i video tanak oreol iznad glave usamljene zene. Oci su mu se ispunile suzama. Pa to Mati Bozja sama pred vratima ceka da se neko seti Nje i Njenog Sina. Zaokupljeni ovozemaljskim dobrima, trpezom i obicajima, ljudi se ne secaju sta to oni slave. Ne secaju se Onoga zbog koga su se okupili oko trpeze, za kojom za sve ima mesta sem za Njega i Majku Njegovu.

Ova slika je povukla bujicu misli. Ni pre dve hiljade godina, kad je na zemlju dosao Bogocovek Hristos, Tvorac i Car, za Njega nije bilo mesta. A Presveta Majka nije imala glavu gde da skloni. "I rodi sina svoga Prvenca, i povi ga, i polozi u jasle; jer im ne bijase mesta u gostionici" (Lk. 2, 7). Pa zar se nista nije promenilo za dva milenijuma?

Podignuti su hramovi, divno ukraseni, osvetljeni i udeseni, gde pevamo umilne bozicne pesme, okitili smo kuce badnjakom i darovima, ali na jedino mesto gde bi On zeleo da udje, nema pristupa. Ne pustamo Ga da udje u nase srce. To bi znacilo da moramo da se odreknemo nekih navika, da pocnemo da se menjamo.

I tako Ga stalno izneveravamo, odlazuci sve za drugi dan, drugi praznik, a zivot prolazi daleko od Boga. Nazalost, na kraju tako i prodje, jer niko ne zna koliko mu je vremena preostalo.

Tada je poceo da se moli: "Ti Koji si se rodio u Vitlejemu, da bi nas oziveo i spasao, ucini najvece od svih cuda: obnovi srca nasa! Putevima kojima Ti znas vrati nas Sebi i izbavi nas od sramote neverja. Ucini da Te ne izgonimo iz svoje sredine ove svete Bozicne noci, kao ni u ostale dane nasega zivota, nego da Ti, Gospode, uvek vladas u srcima Svoje nezahvalne dece koja Te vole." Zavrsio je pricanje price E. Poseljanina moj kum.

Ja od suza nista nisam videla, Alekseju je drhtala brada, a i kum je krisom obrisao suzicu koja se kotrljala niz obraz.

Ove blage veceri mnogo sam naucila, a kad je Aleksej uzeo gitaru i poceo da peva psalme, preplavila me radost, a moje pokajnicke suze su cistile dusu, dok je brujao Aleksejev glas: "Milost i istina sresce se, pravda i mir poljubice se... Istina ce niknuti iz zemlje i pravda ce s neba proniknuti... I Gospod ce dati dobro i zemlja nasa dace plod svoj... Pravda ce pred njim ici i postavice na put stope svoje!" (Ps. 85; 11, 12, 13.).
 
Uoci Bozica ,paroh crkve u malenom selu Sen Marten u francuskim Pirinejima spremao se da sluzi misu kad, najedanput,oseti neki cudesan miris.Bila je zima i odavno je nestalo cveca,ali sad je u vazduhu lebdeo taj opojni miris,kao da je inenada granulo prolece,kad mu vreme nije.
Radoznao da otkrije odakle potice to cudo,paroh izadje iz crkve i ugleda nekog decaka kako sedi ispred skolske kapije.Pored njega je stajalo nesto nalik na bozicno drvo,s’ pozlacenim granama.
-Kakvo divno drvo!-uskliknu paroh.-Izgleda kao da je dotaklo nebesa,sudeci po bozanskom mirisu koje siri.A sazdano je od suvoga zlata!Gde si ga samo nasao?
Ove parohove reci kao da nisu narocito obradovale decaka.
-Istina,sto sam duze isao,ovo sto nosim sa sobom bivalo je sve teze i teze,a i grancice su postale tvrde i krute.Ali to ne moze biti zlato i ja se plasim sta ce roditelji da mi kazu.
I tu decak isprica svoju pricu:
,,Jutros rano krenuo sam u veliki grad Tarb s’ novcem koji mi je majka dala da kupim jedno lepo bozicno drvo. Medjutim,prolazeci kroz neko selo sreo sam jednu usamljenu staricu,bez ikog svog s’ kim bi proslavila veliki hriscanski praznik.Dao sam joj nesto novca za veceru jer sam bio ubedjen da cu drvo platiti jeftinije.
Elem,stigavsi u Tarb,prosao sam pored jednog velikog zatvora i tamo video mnostvo ljudi koji su nestrpljivo iscekivali vreme posete.Svi su bili tuzni jer ce provesti noc daleko od svojih milih i dragih,a neki su se zalili da nisu cak uspeli da kupe parce kolaca.Cim sam to cuo,resio sam,iz romanticnih pobuda tipicnih za moje godine,da podelim novac s’ tim ljudima kojima je svakako bio potrebniji nego meni.Zadrzao sam samo neku sitninu za rucak.Uostalom,cvecar je bio nas porodicni prijatelj i sigurno bi mi dao drvo za badava,a ja bih mogao iduce nedelje da mu pomazem u poslu i tako vratim dug.
Ali,kad sam napokon stigao na pijacu,saznao sam da cvecar koga sam poznavao nije tog dana dolazio. Pokusavao sam na sve nacine da nadjem nekog ko bi mi pozajmio novac,ali uzalud.
Ubedio sam sebe da cu bolje da mislim s’ punim stomakom,ali jos nisam stigao ni da udjem u kafanu,kad mi pridje jedan decak koji je delovao kao stranac i zamoli me da mu udelim neki dinar jer vec dva dana nista nije jeo.Tada sam pomislio da je i Isus u detinjstvu sigurno iskusio sta je glad,pa sam zato dao decaku i ono malo sto mi je preostalo i krenuo kuci.Pri povratku,odlomio sam granu sa jedne jelke.Trudio sam se, kako sam znao i umeo,da je ispravim,okresem,ali ona je postala kruta,kao da je od metala,i ni priblizno ne lici na bozicno drvo koje moje majka ocekuje.’’
-Dragi decace-rece paroh-nema nikakve sumnje da miris koje ovo drvo ispusta potice pravo s’ nebesa.Dozvoli da ti ispricam nastavak tvoje price:
,,Cim si ostavio onu staricu,ona je odmah zamolila Bogorodicu koja,kao majka,najbolje razume zene i majke,da te nagradi za dobro koje si joj ucinio.Rodjaci onih zatvorenika bili su ubedjeni da su sreli andjela i zahvaljivali su andjelima sto su im omogucili da kupe kolace za svoje bliznje.Decak koga si sreo ispred kafane zahvaljivao je Isusu sto mu je utolio glad.
Bogorodica,andjeli i Isus uslisili su molitve onih kojima je pruzena pomoc.Kad si odlomio granu sa jelke, Bogorodica joj je udahnula miris milosrdja.Dok si je nosio,andjeli su je doticali preobrazivsi njene grancice i iglice u zlato.Naposletku,kad je delo bilo zavrseno Isus ga je pogledao,blagoslovio i od ovoga casa svakome ko dodirne ovo bozicno drvo grehovi ce biti oprosteni,a zelje ispunjene.’’
I tako je i bilo.Legenda kaze da se sveto drvo i dan danas nalazi u Sen Martenu,ali njegova moc je toliko jaka da svakog ko pomogne svom bliznjem uoci Bozica,ma koliko daleko se nalazio od malenog sela u Pirinejima, prati njegov blagoslov.

(po motivima jedne hasidske legende)
Paulo Koeljo
 
Не браните овакве стихове речима: ”Па шта, то је народна песма, то пише прост народ”.
Tо не пише прост народ, јер прост народ је народ који није завршио неке школе, али држи до Божијег морала, па макар и несвесно.
Овакве стихове може да пише неко кога је нечастиви узео под своје и послао да нас све повуче ка њему.

“До поноћи да ти срећан није, од поноћи да га Бог убије”. (клетва)
“Немој да се хвалиш да си са мном спаво однео те ђаво”. (блуд)
“Синоћ мога убише колегу, да се више барабе не легу”. (убијање)
“Богови су уписали у књигу живота, проклета је за мене твоја лепота”. (многобоштво)
“Да Бога има моја би била, моја ил ничија”. (атеизам)
“Превара, прељуба то је живот мој”. (прељуба)
“Ми смо вештице најбоље другарице”. (вештичарење)
“Због тебе би вила остала без крила, и светица свака постала би лака”. (светогрђе)

Псалам 34,13 каже: ”Устављај језик свој од зла, и уста своја од преварне речи”
 
martta:
O BOGU

Pravoslavni hrišćani veruju u jednog Boga, Tvorca neba i zemlje, i svega vidljivog i nevidljivog. Bog je duhovno (nevidljivo) biće i sila, On nema ni početak ni kraj, On sve vidi, sve zna, svuda je prisutan u svakom trenutku, upravlja svim stvarima, i svim svetovima, i vidljivim i nevidljivim. On je jedan po suštini, ali je trojičan po svojim licima, postoji Bog Otac, Bog Sin - Gospod Isus Hristos i Bog Duh Sveti(U ime Svete Trojice mi se krštavamo. Iz istog razloga se krstimo sa tri prsta desne ruke, kažiprst, palac i srednji prst).

Jedna od najboljih definicija Boga jeste da je hrišćanski Bog Ljubav, i to Ljubav nesebična, koja od večnosti postoji i od večnosti ima Sina i Duha Svetoga..

Bog je nevidljiv za ljudske telesne oči, ipak On nije potpuno nepoznat ljudima. On se otkriva na dva načina:

1)posredno - preko vidljive prirode

2)neposredno - preko Sina svoga.

Ovo su dva puta bogopoznanja, prvi je prirodan, a drugi natprirodan.
Prirodni put bogopoznanja poznat je još starozavetnim ljudim, koji su polazeći od stvorenja dolazili do Tvorca.

Natprirodni, neposredni, put bogopoznanja jeste preko Drugog lica Svete Trojice, Sina Božjeg, koji je sišao na zemlju i na čudesan način ovaplotio se od Presvete Djeve Marije kao čovek Isus, sjedinivši u svojoj Ličnosti Boga i čoveka. Time je zadovoljena iskonska želja ljudi i omogućeno im da vide Boga. “Koji vide mene vide Oca... Ja sam u Ocu i Otac je u meni.” (Jovan 14;9,10).

Nažalost za mnoge ljude sve ovo nije dovoljno te još uvek traže dokaze Njegovog postojanja, pa Tvorca zamenjuju tvorevinom, bilo da je to priroda i razne prirodne pojave, ili u novije vreme čovek i razna ljudska dostignuća.
Kliknite za proširenje...

:klap::super::ok:
 
"ПОВЕСТ О ДЕЛАТНОЈ ВЕРИ
Старац Клеопа
- Велики је Бог -




...Бејаше у Цариграду неки златар који прављаше сатове, прстене, наруквице и ствари за свету Цркву: путире, Јеванђеља, дискосе, сасуде за Свети Престо, било шта. И бејаше веома побожан. Он је имао узречицу: "Велики је Бог!" А жена његова га прекораваше што сувише често говораше тако. Он, уз сваку реч казиваше: "Велики је Бог!" Кад би му неко рекао штогод, он говораше: " Да, хришћане, велики је Бог!" Други би му рекао да ће што настрадати, он говораше: "Ништа, јер велики је Бог!" Други би га корео, а он говораше: "Ништа, јер велики је Бог!" Толико је често казивао ову реч, да сви говораху: "Код оног златара што казује да велики је Бог". И веома многи долажаху код њега.

"Брате, да ми направиш прстен" -"Направићу, брате, јер велики је Бог!". "Хоћеш ли ми калајисати путир?" - "Калајисаћу, јер велики је Бог!". "Хоћеш ли ми оковати Јеванђеље?" - "Оковаћу, јер велики је Бог!". "Хоћеш ли ми направити наруквицу?" - "Направићу, брате, јер велики је Бог!"

Дочуо је и цар Лав Мудри - јер беше за његово време - да има неки златар кoји уз сваку реч казује: "Велики је Бог!". И рече: "Искушаћу га, да видимо говори ли из вере или се навикао да казује тако!" Цар се прерушио, обукао се грађански и отишао је код тог златара са врло скупим прстеном. нa прстену имађаше камен што се назива "камен остриге", најскупоценији камен, што се веома тешко налaзи. Има једна рибица што пребива на дну мора.

Како се тешко налази ова рибица! Али се у њој налази овај камен, звани "острига". Колико је траже рониоци и морнари! "Хеј, нађемо ли камен остриге, купићемо толико двораца!" Толико је скупоцен. Доликовало је да цар има камен остриге. Одакле ли га је он примио у наследство?! И камен беше велик и уграђен у прстен.

Одлази прерушен цар код овог златара:

- Добар дан, мајсторе!

- Добар дан, брате, јер велики је Бог!

- Можеш ли да ми поправиш прстен?

- Поправићу, господине, јер велики је Бог! Где је прстен?

- Ево, овде је запакован!

- Стави га тамо, господине, на полицу, јер има тамо још неко прстење!

- Пази, јер мој прстен има драги камен!

Али цар беше узео камен.

- Остави га, господине, јер велики је Бог! Стави га у ону кутију!

Није га ни погледао, јер беше веома заузет.

- Хеј, али нека ти буде на памети, да којим случајем не нестане мој камен! Ово је скупоцени камен.

Али му није тачно рекао какав камен има.

- Брате, неће нестати, јер велики је Бог!

- Када да дођем? Кад ће бити готов прстен?

- Дођи за осам дана! Јер имам још посла на неким Светим сасудима, па ћу очистити и оно прстење, јер их се више сакупило.

- А тада ће бити готов?

- Готов, господине, јер велики је Бог!

- Збогом!

- Збогом, јер велики је Бог!

Али цар беше узео камен са прстена, и како Цариград беше на обали мора, бацио је камен у море. Ово је рекао: "Изгубићу га! Али ћемо видети да ли онај што вели да велики је Бог, да видимо да ли ће у га Бог избавити из мора?". И баци га у море.

Након осам дана долази код њега цар, такође прерушен.

- Познајеш ли ме, брате?

- Познајем те, господине, јер велики је Бог! Дао си ми прстен на оправку.

- А јеси ли га оправио?

- Јесам!

- А да ли још има камен?

- Господине, рече златар, ја сам поправио прстен, али нисам нашао камен на њему!

- Охо! Знаш ли ти с ким говориш? Ја сам цар Лав!

Склонио је на страну хаљине и показа му царске ознаке.

- И шта ако си цар?

- Ако ми не даш камен, глава оде!

- Ништа, величанство, јер велики је Бог!

- Је л' тако? Показаћу ја теби колико је велик! Ако ми за три дана не вратиш камен на прстен, погубићу те.

- Величанство, ако ме оставиш три дана, велики је Бог, мислим да ћу ти га вратити!

- Али откуд да вратиш ти онакав камен? Видећу те ја! Ево имаш три дана, и за три дана да поставиш камен на место!

А жена почела плакати:

- Тешко мени, изгубио си камен са царевог прстена!

- Хеј, жено, ћути, јер велики је Бог!

- Човече, каже она, па цар ће ти за три дана одсећи главу! Али ће и мени одсећи главу, и свима! Чујеш ли да је имао драги камен, камен остриге.

- Жено, ћути, јер велики је Бог!

- Та види га, море, шта говори!

И почела га је прекоравати, али он је имао веру у Бога. Жена, будући огорчена тога дана, отишла је на пијацу да купи неку рибу и мислила је: "Тешко мени, сад ће му одсећи главу! Ово је цар био! И чујеш какав је драги камен имао?".

Деца исто тако говораху:

- Тешко нама, татице!

- Хеј, дечаци, велики је Бог! Гледајте своја посла.

Када је дошла жена кући, имала је велике рибе, купила је на пијаци, и кад распори прву рибу, нађе у њеном стомаку каменчић, али га она не познаваше. Леп; веома јако сијаше.

- Види, море човече, шта је ово? Када сам секла рибу, нашла сам га овде.

Погледа га он.

- Хеј, жено, ово је камен са царевог прстена! Рекао сам ти да је велики Бог!

- Шта говориш?

- Да га ја сад оперем. И кад га је ватио у прстен, за чудо се уклопио. Ехе, нека, очистићу га ја добро и поставити му га! Ћути! Видиш да велики је Бог!

Узе он прстен, добро га очисти, очисти и камен и постави га на место. Цар дође за три дана, овога пута обучен у униформу.

- познајеш ли ме?

- Познајем те, величанство, јер велики је Бог!

- Је ли готов прстен?

- Готов је, величанство, јер веики је Бог!

- Јеси ли камен поставио?

- Поставио сам га, величанство, јер велики је Бог!

- Видећу те ја колико је велики! Дај прстен овамо!

Дође цар, и кад погледа прстен, загледа га добро, обрне га на све стране и каже:

- Хеј, човече, ако сам ја овај камен извадио одавде и бацио га у море, па га видим овде натраг, заиста и ја онда велим да велики је Бог! Како си га нашао? Ко ти га је донео? Где се могао наћи овакав камен, вредан колико и царство?

- Величанство, велики је Бог! Ето жена је донела рибу са пијаце и нашла га је у стомаку једне рибе.

Тада је цар рекао:

- Од данас си мој саветник, и држаћу те уз себе целога живота, јер сам спознао да ти не казујеш "велики је Бог" само устима. Ти, кад казујеш ову реч, казујеш је из дубине срца и имаш веру у Бога ваистину делатну, постојану и стамену веру у моћ Божију. Ти имаш тако снажну веру, да у свему успеваш, јер је Бог с тобом, јер ти не само што говориш језиком, него верујеш од срца. Прави си верник!

Од тога дана узео га је за саветника на двору. И тако је тога златара са вером његовом да "је велики Бог" учинио Бог великим на земљи и сигурно и на небу, после његове смрти."
 
bored.jpg
 
"МОЈ ЂАК СТЕФАН
Ем. Глоцар




У животу сваког човека постоје проблеми, сукоби и кризе. Није ни чудо што нам се понекад чини да ти проблеми и кризе нашега живота имају свој тајанствени значај, да нека виша апсолутна сила стоји иза нас или изнад нас и да удешава ток и исход тих наших душевних борби и патњи тако да оне буду на поуку не само оном који ту кризу проживљава, него да буду на поуку и утеху и осталима које ће слична криза стићи касније. Случај мога ђака Стефана јесте заиста у многоме поучан.

Мој ђак Стефан је био син једног адвоката. То је био љубазан човек високог раста и достојанственог изгледа, који се само занимао политиком и својим адвокатским послом, који је додуше био веома пријатељски расположен према мени као свештенику, али који је сматрао да као образован човек није упућен на помоћ цркве и Христовог учења. У цркву је долазио само о Божићу и Ускрсу да се испуни старински обичај. Мати мога ђака Стефана била је још занимљивији тип. Жена врло лепа и врло оштроумна, одлична мати и кућаница и уз то несебично вредна јавна радница која је доспела и у Црвени крст и друга добротворна друштва. Она је помагала сваку племениту акцију не Христа ради него због својих хуманитарних идеја сматрајући исто тако као и њен супруг а можда још више да су религија и црква старинске установе, које у наше модерно доба потпуно надокнађују философија, литература и уметност.

После овакве карактеристике сваки се чудом пита како се онда догодило да су адвокат X. и његова супруга поверили свога сина мени и Цркви?

Њихов син Стефан био је дечко невероватно несташан. Стално је висио на плотовима и по дрвећу и нису прошле ни једне ферије да му се нешто не догоди и да не одлежи у болници. Једних ферија је пребио чашицу на колену те је претила опасност да ће му нога остати укочена. Других ферија, у скоку преко плота у мојој црквеној порти, он заглави прст међу жичано плетиво плота и просто одсече прст који је остао висећи на плоту. Ја сам други дан нашао тај његов прст где виси те сам исти покопао под вишњу. Трећих ферија пао је са јабуке у башти свога стрица и озбиљно повредио лакат. Његова мати је са страхом дочекивала сваке ферије. И сигурно да га обузда, да га примора да контролише и обуздава свој необуздани темперамент она га је поверила мени да буде мој ђак и да служи приликом Свете Литургије и других обреда. И тако је мој ђак Стефан почео да служи. Добио је бели стихар са златним крстом, ја сам га поучио како да се влада, како да хода приликом входа, како да звони, кад треба да донесе хлеб, вино и воду, али је све то испрва мало вредело. Мој ђак Стефан се вртео за време Свете Литургије као шило.

Како је изгледао неспретан и несташан! Очи на све стране. Дошао сам до закључка да моје опомене не помажу. Рачунао сам да ће време учинити своје и да ће он сам под утицајем богослужења удесити своје владање.

Као ђак цркве Св. Димитрија он је сматрао да има право да црквену порту претвори у игралиште фудбала и других игара. Он је доводио велику групу својих вршњака из околине цркве. Граја коју су играјући се правили била је ужасна. Неколико пута сам излазио у порту да зауставим страшну вику и дерњаву, јер су и комшије претиле и звале ме телефоном да интервенишем. Требало је доста времена док су приметили да сам међу њима. Двадесетак усијаних и ужарених лица се окреће према ђаку Стефану. Као да кажу, он их је довео, он нека види шта хоће тај свештеник и зашто им смета у игри.

- То је моја група, оче – представља Стефан своје другове - има их ту већина протестаната, има и католика - додаје још мудро, само да забашури непријатност.

- Ко је од њих протестант а ко католик то се мене не тиче, то те нисам питао Стефане. Али ви толико вичете да ја не могу да радим, а и комшије се већ буне.

- Јесте ли чули децо - окрену се Стефан својој групи. Отац каже да не може да ради због нас. Зато од сада да буде тишина, јесте ли чули? Добро, шефе - вичу једним гласом његови другови, а Стефан се мени окреће па пита - Оче, је ли сад све у реду?

Осећам да сам побеђен и склањам покајнички очи - хтео сам да их најурим из црквене порте, а ето одлазим натраг унапред знајући да ће граја за пет минута почети изнова.

После једне седнице црквеног одбора на којој сам имао доста приговора и неприлика, чим је почела у порти граја, ја изађем решен да заиста забраним игре у порти.

- Стефане, јуче ми је због вас приговорила црквена управа. На црквеним прозорима има 53 рупе и пукотине од ваших лопти, плот је разваљен и трава сва уништена.

Мој ђак Стефан се снуждио, али одједном су његове очи заблистале:

- Лепо, нас има двадесет, пошаљите нам рачун, колико ти прозори коштају па ћемо ми скупити паре да платимо.

Још није мој ђак Стефан свршио са својим обећањем кад један мали риђо разглави уста и подругљиво рече:

- Послаћемо рачун право градској управи, нека они плате штету кад за нас немају игралиште.

- Алал ти вера, сјајна идеја - повикаше остали.

- Заиста, оче, - поче да објашњава Стефан, - градска управа требало би да се побрине за игралиште. Није се побринула. Ако нас истерате напоље ми ћемо се играти на улици, ако који аутомобил кога од нас прегази ваша савест ће вас узнемиравати. Зар није тако?

- Тако је Стефане - кажем ја и опет се побеђен, вратим кући. Али сутрадан у недељу чекало ме је изненађење. Стајао сам већ обучен у одежде и читао молитве пред почетак Св. Литургије чудећи се што још нема мога ђака Стефана, кад одједном, ево га на вратима, једва вукући пуно наручје црвених божура, а иза њега онај мали риђо што је казао да шаљем рачун управи града. И он се једва провлачи кроз врата са великим нарамком дивних божура. Очи мога ђака Стефана су блистале победом. Био је празник Духова када се код нас по старинском обичају у цркви простире трава и цвеће. Мој ђак Стефан је божурима украсио олтар, свете иконе и остатак просуо по црквеном поду. Читава црква је замирисала од тих њихових божура. Да изразим своје задовољство насмеших се на њега и климнух му главом, али да га питам откуда му толико цвећа - то нисам имао када, јер је Литургија управо отпочела. У души био сам задовољан - то је ваљда због тих полупаних црквених прозора, помислих - хоће деца да ми се извине - и са тим задовољством и у дивном мирису цвећа отпочех службу. Мој ђак Стефан је био овога пута некако сређенији и достојанственији, очигледно поносан на своје цвеће.

На крају Литургије приликом завршених духовских молитава народ по обичају плете венце од оне траве и цвећа који су просути по црквеном поду. То се чини за спомен празника сеница - у спомен лутања по пустињи када су Израиљци од траве и грања правили себи сенице (колибе, склоништа). После службе народ те венце односи својим кућама. Тако сам и ја одабрао себи неколико дивних божура и понио кући, кад ме на мом трему дочека једна непозната госпођа која презриво и злобно погледа моје драге божуре и одмах се представи: "Ја сам госпођа Мартин из суседне улице", изговори са неким прекором. "Драго ми је, изволите унутра" - рекох јој, не знајући о чему се ради, али нека слутња ме одмах пресече због њеног прекорног погледа на моју руку која је држала диван букет божура.

"Изволите сести и реците ми шта желите?" Али госпођа одби да седне и љутито рече: "Одакле вам то цвеће?" И не дозволивши ми да јој одговорим настави: "То је моје цвеће, из моје баште, то је моја својина".

Одједном ми све постаде јасно! Мој ђак Стефан и онај риђо у славу сошествија Св. Духа покрадоше госпођи Мартин цвеће из њеног врта.

Запрепашћен приступих госпођи и пружих јој руку да изразим своје дубоко жаљење, али госпођа Мартин не прима тако лако моје жаљење и мени не остаје ништа друго него да покушам да је ублажим на други начин. Узимам телефон и зовем мога ђака Стефана. Одазива се његова мати.

- Молим вас пошаљите ми Стефана одмах овамо.

- Је ли има још какво закашњено крштење – пита она.

- Није крштење, него ми је хитно потребан због једне друге ствари.

- Добро, послаћу га одмах - рече ми она и ја се поново обраћам госпођи Мартин да је одобровољим док мој ђак Стефан не стигне.

- Заиста госпођо Мартин, потпуно се с вама слажем. И ја имам кубуру са том децом. Двадесет њих долази у порту, сву траву су погазили, плотове развалили, на црквеним прозорима управници набројаше јуче 53 рупе и пукотине, та деца ништа не поштују туђу имовину, али шта да се ради, имовина није све; да их терамо на улицу и да тамо пострадају, шта је имовина у поређењу са животом и здрављем детињим?

Али узалуд моје речи и моје ублажавање, госпођа Мартин постаје још раздраженија: "Ако ви не марите за своју имовину то је ваша ствар, али ја своју имовину чувам и поштујем. Ја своју имовину не дам пустошити. Ви свештеници, нарочито ви православни, ви сте као црквени мишеви, ни ова столица није ваша, ни кашика којом се храните није ваша, зато и немате смисао за поштовање туђе имовине; да имате своју властиту имовину ви би другачије говорили!"

- Потпуно се с вама слажем, госпођо Мартин, потпуно - настојим опет да је смирим јер ево долази мој ђак Стефан и за њим се невољно вуче онај његов помоћник риђо. Већ су на трему; ђак Стефан се чеше иза ува, јер је кроз врата назрео госпођу Мартин, риђо мудро застаје и остаје на трему. С муком, као да га за косу вучеш, улази и мој ђак Стефан, али ипак се прави да се не плаши. Но његове велике црне очи клизе час према мени час према намргођеној госпођи.

- Како си могао отићи на туђе имање и почупати толико цвеће Стефане? - повичем очајнички - ко ти је дао такав луди савет?

- Ви оче! - одговори не трепнувши мој ђак Стефан. Госпођа Мартин нагло оживи и победопосно ускликну - Гле, баш сам то и мислила! - њезино лице се малко разведри. - Ја, како ја? – упитам са запрепашћењем. "

nastavice se...
 
"...- Зар нисте казали прошле недеље да нико од људи није прави поседник имања. Нико од људи не може имање са собом понети у гроб и да је према томе све Божије и све се мора употребити за славу Божију и Христову - објашњава отресито мој ђак Стефан.

- Лепо ви то васпитавате омладину - упада госпођа Мартин победоносно - ја сам одмах знала да дечко није крив, него да је кривица до вас.

Стајао сам пред њима поражен као истински кривац. Није ми преостало ништа друго, него да госпођи Мартин понудим новчану одштету за њене упропашћене божуре.

- Ха, знам добро да немате новаца, шта се правите кад сав свет зна да сте ви попови увек шворц - одбила је заједљиво.

- Општина ће вам надокнадити штету. Изнећу ствар на првој седници - браним се свом снагом.

- Ни ви, ни иста ваша општина немате тих пара којима би могли да платите ту штету - одбруси заједљиво госпођа Мартин. У муци и невољи усудим се да јој кажем да ћу се молити за њено здравље и срећу.

- Не марим за вашу молитву, Ја нисам ваше вере - одбија она.

- Наша Црква се моли за све људе без обзира, госпођо Мартин објашњавам ја.

- Не марим, мени ваша молитва не треба, ја хоћу да оставите на миру моје имање и моје божуре - одговори заједљиво г-ђа Мартин. И тако госпођа Мартин отиде дубоко увређена а за њом клизне и мој ђак Стефан који је био сведок моје тешке борбе. Сав исцрпљен сручим се у наслоњачу, обришем зној са лица и тужно се загледам у букет црвених божура. Како је то све дивно и славно почело. Толико красоте, толико мириса због тих божура данас у цркви, а сад ево толико горчине због њих! Госпођа Мартин, љута, ожалошћена, ја додуше изувређан, још да кажем родитељима мога ђака Стефана ражалостићу и њих па злу никада краја. Тужан и жалостан утонух у дуго ћутање кад се одједном пренух. Неко куца па врата. Кроз завесу назирем мога ђака Стефана и иза њега оног његовог помоћника риђу.

- Оче, опрости нам - шапуће кроз завесу мој ђак Стефан и брзо додаје - ми то више никад нећемо чинити, обећавамо вам. Био сам дубоко дирнут њиховом пажњом. Одмах ми је синуло, те успех да се насмешим и да кажем: "Добро децо, у реду".

Данас ми се чини да су ти божури значили неку врсту прекретнице у ђаковању мога ђака Стефана. Одмах друге недеље опазио сам да је мој ђак Стефан прибранији, и да са већом пажњом прати ток богослужења. Када сам подизао свети путир опазим на златној облици путира као у огледалу његово лице, његов поглед који је можда први пут пратио помно то свечано подизање Свете тајне. Од тога дана осећах увек његов поглед на мом лицу и на мојим рукама. Ускоро опазих како се крате рукави његовог белог стихара. Мој ђак Стефан је такорећи преко ноћи израстао, његов храпав глас се чистио, тако да се једне недеље зачуо његов пријатан баритон. Његов ход и сваки покрет постајали су све достојанственији и достојанственији.

Дошло је време да белу ђачку ризу замени брокатна риза коју носе чтеци и ђакони. Али таква риза од тешког броката кошта прилично новаца. Добро би било када би његов деда купио ту ризу, јер је имућан човек. Али деда ђака Стефана није баш познат по својој дарежљивости. Једанпут ме одбор упутио њему да тражим мали зајам за цркву. "Ако вама не да онда неће дати никоме" - говорили су ми чланови одбора. Отишао сам му, али, поред све моје умешности - деда није дао! Но ваљда ће дати кад је у питању брокатни стихар у коме ће његов једини унук служити Христовом олтару. Отишао сам и нисам се преварио. Деда је изабрао и одмах платио за свога унука лепи стихар. Брокат, златни цветови на љубичастој основи! И у том дивном стихару примио је о Ускрсу дужност чтеца и тада је први пут читао антифоне и апостол. Његови родитељи, његов деда и ми сви заједио поносили смо се његовом лепом појавом и достојанственим држаљем. Сви су се чудили да се из несташног и неспретног дечка могао створити такав диван чтец.

И тако је служио на моју радост и задовољство извесно време, кад одједном га задеси страшна несрећа. У нашем граду појави се тога љета епидемија дечије парализе. Новине и јавност целе земље од Пацифика до Атлантика пратили су развој епидемије у нашем граду. Најбољи специјалисти са свију страна из чувених клиника долазили су у наш град да испитују узроке те страшне епидемије. Цео град и околина живели су у паничном страху. Матере су стрепиле при помисли да та страшна болест може сваки час упропастити њихово дете. У болници већ није било места па је и суседна школа привремено претворена у болницу. Ову страшну и поражавајућу вест о болести мога ђака Стефана добих у петак увече преко телефона. - Јесте ли већ чули? - упита плачни женски глас чим сам се одазвао.

- Шта - упитам препознавајући глас тетке мога ђака Стефана. - Нашег Стефана су јуче одвели у болницу, морали су га одмах метнути у гвоздена плућа, јако је болестан – одговорила је тетка Стефанова. Нисам могао да проговорим. Мој ђак Стефан добио је парализу. Мој ђак Стефан који сваке недеље служи олтару Христовом добио је ту страшну болест. Сама реч "гвоздена плућа" јасно је показивала да је његов случај тежак и озбиљан. Шта ће рећи његова мати? Служба у Цркви и олтару дотерала је његово понашање али није могла да га заштити од несреће! Седео сам код телефона потпуно смрвљен. Ова несрећа мога ђака Стефана чинила ми се као мој лични и најдубљи пораз. У моменту када сам сматрао да су родитељи мога ђака Стефана изведени помоћу свога сина на прави пут веровања у снагу Христа и његовог учења - све се уједно сруши у пропаст. Шта да радим, питао сам себе. Ово није обични случај, ту неће помоћи обично рутинирано саучешће и речи о помоћи Божјој. Осећах да сам клонуо, као онај отац из Светога писма, па повиках у себи: "Господе, помози моме неверју!" Борећи се тако са својом властитом слабошћу, дођох до закључка да не могу да ћутим, да нешто морам предузети. Подигнем слушалицу и окренем број да зовем несретне родитеље мога ђака Стефана. Телефон тужно одзвања у њиховом дому, али нико се не одазива. Чекам још мало стрепећи да ћу ускоро чути глас несретне матере и уједно ухватим сам себе да се радујем што се нико не одазива. Са олакшањем спуштам слушалицу, кад одједном из моје најдубље упутрашњости изби један страшан прекор: "Какав си слабић и јадник, свештениче Божји? Где ти је храброст? Јадниче, радујеш се што се нико не одазива. Хоћеш да телефоном забашуриш целу трагедију свога ђака Стефана! Како си јефтин! Пар речи преко телефона само да не видиш лице матере која пати због свога сина. Немаш храбрости да одеш као човек и као свештеник и да подупреш храброшћу својом несретне родитеље твог ђака Стефана.”

Мрак је, палим светло да умирим тај страшан и неумољив унутарњи прекор и глас. После кратког размишљања закључујем да је тај глас био у праву и покајнички се журим на пут дому тужних родитеља мога ђака Стефана. Моји кораци су тешки и троми и опет се ухватим у мисли у надању и жељи да они не буду код куће само да не морам да се суочим с њиховим погледом. Као кривац који је лично крив за страшну болест њиховог сина, довлачим се с муком у њихову улицу. На свим околним кућама блистају осветљени прозори, само су њихова кућа и њихови п@озори црни. Нигде зрачка светлости. Њихова кућа је обавијена тамом као неком тугом и жалошћу. Било ми је јасно да се стално налазе у болници, код свога сина чије је стање критично.

Ту ноћ нисам склопио ока. Борба са тим страшним унутарњим гласом продубљивала се и јачала. Преко дана сам поново покушао да позовем на телефон родитеље, али се нико није јављао. Звао сам болницу. Њихов одговор је био да је стање мога ђака Стефана критично. Увече када је пао мрак, дошла је тетка мога ђака Стефана са страшном и поражавајућом вешћу: доктори, најпозванији ауторитети за дечију парализу, изјавили су после конзилијума да Стефан не може да издржи до среде. Жена која је дошла с њом предложи да пођемо у цркву и да се молимо за спас и оздрављење Стефаново. Падосмо све троје пред иконом Христовом озарени кандилом. И тада се коначно у мени провалило нешто страшно и неодољиво. Ја који нисам сузу пустио када сам сахрањивао своје рођено дете, отпочео сам своју највећу и најдубљу молитву без речи, молитву за спас и чудесно оздрављење мога ђака Стефана, молитву сузама прекидану, са уздахом библијскога оца: "Верујем, Господе, али помози моме неверју!" То није била само молитва, то је био пожар који је у мојој унутрашњости спаљивао и сагоревао сву моју сујету, сав страх, слабост и кукавичлук, пламен који је очишћавао највећи и најдубљи молитвени подвиг. Не знам колико дуго је трајала ова најдубља молитва мога живота. Нисам ни осећао да клечим на поду црквеном, не само душа него и тело је лебдило у висинама где се потпуно осећа стварност мистерије нашега живота и присутност чудесне и целебне снаге Христове. .."

nastavice se...
 
Овако очишћен служио сам други дан ујутру Св. Литургију молећи народ да се заједно са мном моли Христу Господу за оздрављење нашега ђака Стефана. Сви су знали да је његов случај најтежи и да су славни лекари рекли да не може издржати до среде. У тој тузи и грозничавој преданости молитви за спас ђака Стефана нисам посветио пажњу ни туторима који су такорећи у по Литургије донели на олтар две велике вазе пуне црвених божура. Пошто је сукоб са госпођом Мартин због њених божура пре пар година био већ сасвим заборављен, ја нисам тим божурима придавао никакав значај. Али на крају Литургије тутори су ми предали писмо којим је госпођа Мартин пропратила свој дар. И она је чула за болест нашег ђака Стефана и цвеће послала као молитвени дар.

Овако оснажен могао сам се коначно усудити да посетим родитеље мога ђака Стефана. Пошто их опет нисам затекао код куће, ја се упутих у болницу.

Срели смо се у холу. Не знам како је изгледало моје лице, али њихово лице било је мирно и ведро.

- Како сте спавали? - упитам у недоумици како да отпочнем разговор.

- Нисмо баш добро. У таквим моментима се не спава добро – рокоше обоје.

- Знам из властитог искуства - приметих - али ваша лица не показују умор, нарочито ваше лице госпођо!

Мати мога ђака Стефана се насмеши. Видите да сам се нафарбала као и увек, мој син не сме да позна да сам клонула и да сам изгубила наду!

Моје срце се опет побоја. Сад, сад ће мати мога несретног ђака Стефана да изусти ону страшну и поражавајућу реч: "Где је сад твој Христос, где је сад та твоја сила Божја?" Али моја бојазан је била излишна. Преко њених уста не пређе прекор. Тражио сам тај прекор и у њеном погледу, али ни тамо га не нађох, те сам себе упитах: Одакле црпи ова жена оволику снагу у најтежем часу свога живота.

Као у сну довукли су ме до мог болесног ђака Стефана. Баш су га извукли из гвоздених плућа да се мало одмори. Једна сестрица је мазала његово тело. Лежао је немоћан, слаб и исцрпљен, само његове очи су биле живе и гореле. - Кажите му нешто да га охрабрите - пожуривала ме његова мајка. - Стефане, било нам је тешко данас у цркви без тебе.

- Познао је ваш глас - примети са радошћу мајка и поново прошапута: - Кажите му још нешто. - Ми смо се сви у цркви молили да ускоро оздравиш.

- Кажите још нешто - рече ми његова мајка тихо јер његове очи су очигледно оживиле као да траже моје речи. У недоумици шта да још кажем сетим се божура госпође Мартин те наставих: - Ми сви хоћемо да се што пре вратиш у цркву, чак и госпођа Мартин је послала на олтар божуре ради твога оздрављења!

Сви смо утајили дах и загледали се у немоћно тело његово.

- О, - изашло је из његових уста, али то његово "о" није било уздах, то је био израз задовољства, радости и олакшања.

На овом месту не вреде више моје речи јер нико њима неће поверовати. На овом месту би требало прикачити изјаве лекарских ауторитета који су за време епидемије сматрали случај мога ђака Стефана за најтежи и за безнадежан. Али догодило се чудо - чудесно оздрављење за :>јим је вапила наша немоћна душа. Дошла је среда, дан који је по оцени лекарских ауторитета требало да значи крај земаљског живота мога ђака Стефана. Али Стефан је жив и за три месеца вратио се кући својим родитељима и својој цркви. Шта више, кобна страшна болест није на њему оставила никаквих видних последица. У мом свештеничком животу било је пуно великих тегоба али и доста узвишених и светлих момената. А један од најсветлијих био је тај, када је мој ђак Стефан поново стајао пред олтаром, пред путиром Св. Тајни Крви и Тела Христовог и када је пуним гласом из дубина срца свога изговарао речи: "Верујем Господе и исповедам да си Ти заиста Христос Син Бога живога." Какве су се дубине том приликом отварале у мојој души? А какве тек дубине у души његових родитеља, нарочито у души његове матере, која од тога времена предњачи у настојању да упозна Христа и његову животворну науку.

Ово је моја прича о мом ђаку Стефану. Ако се кадгод догоди да ову истинску причу буде неко читао, нека из ње поцрпи не слабости моје, него снагу и потпору за тешке часе живота који свакога од нас понекад сналазе."
 
Sopstveno rasuðivanje
Sakupili su se jedanput oci oko Svetog Antonija, da bi ispitali koja je vrlina najsavršenija,
tj. koja može da sačuva monaha od svih đavolskih zamki.
Svaki je od njih rekao šta mu je izgledalo najbolje.
Jedni su hvalili post i bdenje, pošto oni usredsređuju pomisli, doprinose lakoći duha, i olakšavaju čovekovo približavanje Bogu.
Drugi su više cenili siromaštvo i preziranje zemaljskih stvari, zato što njima duh postaje spokojniji, čistiji i slobodniji od svetskih briga, usled čega približavanje Bogu postaje lakše.
Neki su opet hteli dati prvenstvo milosrđu, zato što će Gospod milosrdnima reći: Hodite blagosloveni Oca moga, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt.25,34).
Bilo je još i drugih predloga.
A Sveti Antonije je rekao: "Sve vrline koje ste spomenuli veoma su spasonosne i vrlo potrebne onima koji traže Boga i koji gore željom da mu se približe.
Meðutim, videli smo da su mnogi iznuravali svoje telo prekomerenim postom,
bdenjem, samovanjem u pustinji, da su usrdno revnovali u naporima, voleli siromaštvo,
prezirali svetske udobnosti do te mere da nisu ostavljali za sebe ni onoliko koliko je potrebno za jedan dan,
već sve razdavali bednima.
Pa ipak se dešavalo da su posle svega toga skrenuli ka zlu i padali,
te se lišavali ploda svih vrlina, postavši dostojni osude.
Uzrok tome nije ništa drugo do odsustvo vrline rasuðivanja i blagorazumnosti.
Oni nisu mogli da se koriste njenom pomoću.
Jer, baš je to vrlina koja uči i pobuðuje čoveka da ide pravim putem, i da ne skreće u bespuća.
Ukoliko idemo carskim putem, nikada nas neće privući naši klevetnici,
ni sa desne strane - na prekomereno uzdržanje,
ni sa leve - na nemar, bezbrižnost i lenjost.
Rasuđivanje je oko duše i njen svetilnik, kao što su oči svetilnik telu:
ako oko bude svetlo, onda će sve naše telo (dela) biti svetlo; a ako bude tamno, i sve telo naše biće tamno, kao što je rekao Gospod u svetom Jevanðelju (Mt.6,22-23).
Pomoću rasuđivanja čovek shvata svoje želje, reči i dela, i odustaje od onih koji ga udaljuju od Boga.
Rasuđivanjem on rastura i uništava sve zamke koje je ðavo spremio protiv njega, jasno razlikujući šta je dobro, a šta zlo".
Na isti predmet odnosi se i sledeća izreka: Uzevši komad gvožða kovač unapred gleda šta može od njega da načini - kosu, mač ili sekiru. Tako i mi treba da rasuðujemo kakvoj vrlini da pristupimo da se ne bismo uzalud trudili.
 
Stari Cherokee je podučavao svog unuka životu. "Borba se dešava unutar mene", reče dečaku. "To je strašna borba, i ona je između dva vuka. Jedan je zlo. On je bes, zavist, tuga, žaljenje, pohlepa, oholost, samosažaljenje, krivica, ljutnja, inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego. Drugi je dobro. On je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, humanost, ljubaznost, dobrodušnost, empatija, darežljivost, istina, saosećanje i vera. Ista borba se dešava unutar tebe, i unutar svake druge osobe takođe. "

Unuk razmisli o tome minut i priupita dedu, "Koji vuk će pobediti?"

Stari Čeroki je jednostavno odgovorio: "Onaj kojeg hraniš."
 
jokoonoko:
Stari Cherokee je podučavao svog unuka životu. "Borba se dešava unutar mene", reče dečaku. "To je strašna borba, i ona je između dva vuka. Jedan je zlo. On je bes, zavist, tuga, žaljenje, pohlepa, oholost, samosažaljenje, krivica, ljutnja, inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego. Drugi je dobro. On je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, humanost, ljubaznost, dobrodušnost, empatija, darežljivost, istina, saosećanje i vera. Ista borba se dešava unutar tebe, i unutar svake druge osobe takođe. "

Unuk razmisli o tome minut i priupita dedu, "Koji vuk će pobediti?"

Stari Čeroki je jednostavno odgovorio: "Onaj kojeg hraniš."
Kliknite za proširenje...

istina je
:ok:
 
jokoonoko:
Stari Cherokee je podučavao svog unuka životu. "Borba se dešava unutar mene", reče dečaku. "To je strašna borba, i ona je između dva vuka. Jedan je zlo. On je bes, zavist, tuga, žaljenje, pohlepa, oholost, samosažaljenje, krivica, ljutnja, inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego. Drugi je dobro. On je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, humanost, ljubaznost, dobrodušnost, empatija, darežljivost, istina, saosećanje i vera. Ista borba se dešava unutar tebe, i unutar svake druge osobe takođe. "

Unuk razmisli o tome minut i priupita dedu, "Koji vuk će pobediti?"

Stari Čeroki je jednostavno odgovorio: "Onaj kojeg hraniš."
Kliknite za proširenje...


Eskimi love vukove tako što umoče oštricu noža u krv od foke i onda pobodu nož, balčakom u led tako da oštrica stoji uspravno.

Vuk iz daleka namiriše krv, pronađe nož i krene da liže krv sa oštrice. Pri tom poseče stveni jezik i ne znajući, nastavi da lapće sopstvenu krv dok se ne od nje ne naduje i tako umre.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Jasna
Priče o Carstvu nebeskom
Odgovora
20
Pregleda
314
DedaStojan
D
H
Da li su biblijske priče o postanku i potopu pozajmljene iz mesopotamske mitologije?
2 3
Odgovora
59
Pregleda
683
hm337
H
Vilgefortz
Pričest
17 18 19
Odgovora
468
Pregleda
4.564
anajade
anajade

Back
Top