О МОЛИТВИ, О ЉУБАВИ, И О ДОМИЦАЈУ СА ИНИМ СВЕТОВИМА
Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, сине ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао, и која ће те изнова охрабрити, и разумећеш да је молитва васпитање. Још запамти: свакога дана, и кад год само можеш понављај себи: "Господе, смилуј се на све који су данас пред Тебе изишли", Јер сваког сата и сваког тренутка хiљаде људи остављају живот свој на овој земљи, и душе њихове долазе пред Господа - а колико се много њих са земљом растало усамљених, никоме незнаних, у тузи и терету душевном, за којима нико неће зажалити, неће чак ни знати за њих да ли су живели. И гле, можда ће се с другог краја земље уздићи твоја молитва ка Господу за покој душе његове, макар ти њега никако и не знао, нити он тебе. Како ли слатко и умилно мора бити души његовој, која је у страху стала pред Господом, да осети да се у тај час и за њега неко Богу моли, да је остао на земљи човечански створ који и њега воли. А сам Бог ће милостивије погледати на обоје вас, јер кад си већ ти онога толико пожалио, колико ли ће га више пожалити Он, који је бесконачно милосрднији и љубазнији, него ти, i опростиће му тебе ради.
Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека и грешног, то је већ слика Божанске љубави, и врхунац је љубави на земљи. Волите све створење Божије, и целокупно, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар - и тајну ћеш Божију разумети у стварима А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас!
Децу волите нарочито, јер су она безгрешна као анђели, и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете. Мене је отац Антим учио да децу волим: тај мили и ћутљиви човек, кад смо бивали на путу, он је за оне грошиће што нам их је свет делио куповао шећерлеме и колаче, и деци их раздавао. Он није могао проћи поред дечице без душевног потреса: такав је то човек био,
Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ; "Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу?" Свагда одлучуј овако: победићу смиреном љубављу". Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити. Љубавна смиреност је страшна сила, од свих најјача, нема јој равне на свету! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе и пази на себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим си можда већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздражао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.
Браћо, љубав је учитељка, али је треба знати стећи, јер се она тешко стиче, скупо се купује, дугим радом и после дугог времена; јер волети треба не само случајно и на један тренутак, него насвагда. Случајно може свако заволети. Младић, брат мој, птице је за опроштење молио: то изгледа скоро бесмислено, али је истина, јер је све као океан, све тече и додирује се: на једном месту додирнеш, на другом се крају света одазива и разлеже. Нека је безумље птице за опроштење молити! Али и птицама би било лакше, и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти сам био бољи но што си сад - макар једну мрвицу би им било лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, васионом љубављу мучен, као у неком одушевљењу - молио би их да ти и оне твој грех опросте. Цени и воли то одушевљење, ма како оно људима изгледало бесмислено.
Другови моји, молите радост од Бога. Будите радосни као деца, као птичице небеске. И нек вас у вашем делању не буни грех људски; не бојте се да ће он затрти дело ваше, и да му неће дати да се изврши. Не говорите: "Јак је грех, јако је непоштење, јака је гадна околина, а ми смо усамљени и немоћни, сатрће нас гадна околина и неће дати да се изврши добра ствар". Клоните се, децо, од те бојазни! Једини је ту спас: узми и учини себе одговорним за сав грех људски. А то, брате, збиља и јесте тако: јер чим ти себе искрено начиниш одговорним за све и свакога, онога часа ћеш увидети да тако и јесте у самој ствари, а да ти и јеси за све и за свакога крив. А збацујући и товарећи своју рођену леност и своју немоћ на људе, свршићеш тим да ћеш се сатанском гордошћу опасати, и на Бога узроптати.
А о гордости сатанској овако мислим: нама на земљи је тешко њу схватити, и стога је тако лако пасти у погрешку па се здружити са њом, па још при том држати да нешто велико и лепо радимо... И много шта од најјачих осећања и покрета природе наше, ми на земљи схватити не можемо; али ти се тиме не саблажњавај, нити помишљај да ти то ма у чем може служити као оправдање; јер ће вечни Судија од тебе тражити оно што си могао учинити, а не оно што ниси могао; сам ћеш се о том убедити, јер ћеш тада све правилно увидети и нећеш спорити и порицати. На земљи пак, збиља као да лутамо; и да нема драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо пропали и залутали сасвим - као некада род људски пред потопом. Много је на земљи од нас скривено, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе свезе наше са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати овде на земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао их на овој земљи, и однеговао врт Свој, и никло је све што је могло никнути, и све што је збиља живо, живо је свешћу о додиру с другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби и уништава се, онда умире и оно што је однеговано у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути. Ја тако мислим.
Дoстojeвcки
treba na vreme razmisliti o toj mogucnosti
