ne mislim da postoji problem.
Mislim da se negiranjem vise hiljada godina tradicije (da se prezime dobija po ocu) pravi problem.
No ok, ti bi da ustanovimo zasto su deca dobijala prezime pre 1000 godina po ocu?
Ok, moje misljenje, bez dublje analize...jer su muskarci bili gazde.
Zato jer su ratovali, lovili divljac, prehranjivali porodice, i segmenti koji su u tom periodu bili bitni za porodicu da bi prezivela i prehranila se padali su na muska(jacha) pleca.
Ako to prevedemo na danasnji jezik, ko placa taj i yebe, dodjes do odgovora
Обичај фиксних презимена која се преносе са генерације на генерацију је релативно млад. Не улазећи у обичаје старих народа и цивилизација, у неким нашим крајевима он није старији од 150-200 година.
Презимена, такође, нису толико била део имена колико додатак уз име који је нешто говорио о пореклу или породици дотичне особе. Презиме није морало бити по оцу, могло је бити и по стрицу, деди, газди, тасту, мајци, баби итд. Свака породица је била целина, а у имућнијим породицама је понекад и послуга називана именом породице. Имамо презиме Миличић, оно је очигледно по некој Милици. Михајло Пупин се тако презива по својој баби која се звала Пупа. Удовичићи су од удовице итд. Углавном су се презимена надевала по најпознатијем или најутицајнијем укућанину, по његовом занимању, надимку, или су се преносила од ранијих генерација. Тај најутицајнији укућанин је некад био отац, некад деда, а некад мајка, баба или други члан породице попут стрица, ујака, очуха или тече. У племенском уређењу Црне Горе где је једно становништво вековима опстајало на једној територији, куће су имале стална презимена. У другим крајевима, где су биле честе миграције становништва, промене и где је уопштено владао бржи начин живота и мање окамењен, презимена су се мењала из генерације у генерацију. У трећим крајевима је постојала комбинација - црква или држава су установиле обавезу сталних и наследних презимена, а народ је наставио са старим обичајима, па имамо појаву двоструких презимена, једног званичног, а другог неформалног.
Вук Караџић је, на пример, оригинално Вук Стефановић, по оцу Стефану. Тек касније је почео интензивно да употребљава и старо породично презиме. По таквом обичају, његова деца не би носила ни његово ни мајчино презиме, већ би се презивала директно по њему, Вучић.
Потом је настало друго доба чији смо ми директни наследници. Презимена су постала обавезна, човек их није могао лако мењати, већ су постала део његовог идентитета, а постала су и наследна. Разлог због којег читава породица носи мужевљево презиме не треба тражити у праисторији и далекој прошлости, већ у младом грађанском друштву 19. и 20. века и обичајима и начину живота који су тада важили. Данас живимо по инерцији тог времена и, док владају другачија правила по питању мушко-женских односа и обавеза и права мушкарца и жене у друштву, обичајну праксу вучемо из једног претходног времена. Са том праксом смо срасли, са њом се саживели и она је сасвим обична. Због тога необично делује појава да жена не узме мужевљево презиме, а нарочито појава да, у случају различитих презимена, деци упише своје. Због навике и устаљених образаца, овакве појаве су често директан ударац за мушку сујету (да, сујету), а понекад показатељ непоштовања сопственог супруга као особе. Слично као и са обичајима каваљерства чија је сврха и примена у друштву у којем влада равноправност бесмислена, па се опет мушкарцу узима као тешка непријстојност уколико није и каваљер. Наравно, говорим о ситуацијама када не постоји нарочит разлог за неприхватање мужевљевог презимена, већ се он своди на дневнополитичке флоскуле.
Парадоксално, управо у оним најпатријархалнијим временима и заједницама попут породичних задруга, жена условно није ни губила своје презиме. Кажем условно, јер право презиме као део имена није постојало у данашњем смислу, а жена која се удала и преселила у мужевљеву породичну кућу је и даље за народ остајала Милка Јовова или Милка Петрушић, а због чврстих родбинских веза, заједничка деца, иако су своје презиме носила по оцу, била би и те како свесна да у себи носе и мајчин идентитет. Не само због своје природне јаче везаности за мајку која је са њима проводила више времена него отац (упоредите са тиме да се и данас у Црној Гори све може псовати, чак и рођени отац, али мајка никако), већ и због свести о својим ујацима и о свом другом деди, са мајчине стране.
У Шпанији је то на леп начин сређено, видим да су неки већ и помињали, мада непотпуно. Свака особа носи два презимена, где је, традиционално, прво по оцу, а друго по мајци. Међутим, нису у питању целовита презимена оца и мајке, већ се, по истом принципу, узима прво презиме оца и прво презиме мајке. Другим речима, дете носи презимена очева својих родитеља, тако да се у неку руку све опет своди на слично. Нигде немамо праксу постојања чистих презимена по женској линији, него се и ту најчешће ради о презимену жениног оца.