Pravoslavlje ne postoji?

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

kainos

Zainteresovan član
Poruka
199
ПРАВОСЛАВЉЕ НЕ ПОСТОЈИ

Ранохришћански апологети су приговарали паганима да немају православље, тј. да не знају за истину јер имају мноштво филозофских секти или школа, које све за себе претендују да познају истину, која се пак губи у бесконачним расправама. И коме веровати? Никоме.
Тако и хришћанске цркве веле за себе да су православне, право-православне, једино-православне, најстварније-православне, што доживи кулминацију у Артемије=Истина. Ранохришћански апологета би им свима рекао: немате православље јер ме нико од вас не убеђује у исправност вашег учења.

Православље не постоји. Јер исправно исповедање Истине не постоји. То је нон-сенс за хришћанство. Истина није спознаја „истинитог“, као у старих Грка, није интелектуални конструкт који би се после папагајски исповедао, јер јеврејско „емет“ је делање. Зато истини није супротно погрешно разумевање, него лењост, лицемерје у рећи и радити, превара ближњег.
Истина за Јевреја – а Исус је био Јевреј – није била нешто што се спознаје, него нешто што се чини. Зато: „А ко истину твори, иде на светлост, да би се показало да су дела његова, у Богу учињена (εἰργασμένα)“ (Јн 3, 21). Не мисли или исповеда истину него је чини, врши. А Бог (Истина) је фундамент његовог деловања.

Исус ће одговорити првосвештеницима и „старјешинама народским“: „Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове“ (Мт 21, 43). Другим речима: Исповедате језиком, не творите. Једноставно: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт 7, 21).
Имамо и драматику: „Ако кажемо да имамо заједницу с Њим и у тами ходимо, лажемо и не творимо истину“ (1Јн 1, 6). Пошто је Бог светлост у којој ходимо, „као што је Он сам у светлости, имамо заједницу једни са другима, и крв Исуса Христа, Сина његова, очишћава нас од свакога греха (7)“. Тама је грех, а грех је лицемерни однос са другима.

Сада, ваља разумети да је грех за Јована немање међусобне љубави. Не чињење љубави, не бити у истини. Говори о онима који су у цркви формално или изашли из цркве управо због овога, не чињења истине.
Зато је спасење једноставно и истовремено сурово: Није резервисано за школске теологе, него за све оне који творе истину (и просте људе), јер она није скуп некаквих компликованих формула. Када би истина, и тиме условљено спасење, била ствар познавања догмата, она би била лимитирана. Зато не постоји православље као исправно мишљење. Мало дете које ништа не зна о догматима је православно ако се крсти у Православној Цркви. И то „православље“ му ништа не доноси него сами живот у Цркви; постаје црквено дете, као што и свако дете не треба да се учи да воли своју мајку него кроз сисање упија ту љубав. Или, нико му није објаснио како се дише, а док би му објаснио, он би се угушио.
То је Црква разрешила у време донатистичке кризе: Светост сакрамената (светих тајни) не може да буде нарушена неморалношћу свештенослужитеља или његовом глупошћу. Кроз један пример: блудни поп неће наудити светости евхаристије коју врши, него ће наудити само себи. Не чинећи истину, тај је угасио, ма колико био интелигентан и знао теолошких суптилних догмата. Јер чини штету ближњему, види га као ствар.

Preuzeto sa facebooka - autor sveštenik Zoran Đurović (Ava Rimski)
 
Dobra je tema...
Nema ga...
Nestalo je sa Konstantinopolom...


.
Ja nisam pravoslavac, već protestant obraćen iz katoličanstva. Hoćeš reći da je zmija iz Vatikana bolja. Baš upravo što sam pročitao o zločinima, lažima, krivotvorenjima RKC sam postao protestant. Nemoj mi samo reći da su pobožni hugenoti krivi za Bartolomejsku noć. Nego to sada nije ovdje tema, ali morao sam ti se nešto nagovoriti.
 
Православље не постоји. Јер исправно исповедање Истине не постоји. То је нон-сенс за хришћанство. Истина није спознаја „истинитог“, као у старих Грка, није интелектуални конструкт који би се после папагајски исповедао, јер јеврејско „емет“ је делање. Зато истини није супротно погрешно разумевање, него лењост, лицемерје у рећи и радити, превара ближњег.
Истина за Јевреја – а Исус је био Јевреј – није била нешто што се спознаје, него нешто што се чини. Зато: „А ко истину твори, иде на светлост, да би се показало да су дела његова, у Богу учињена (εἰργασμένα)“ (Јн 3, 21). Не мисли или исповеда истину него је чини, врши. А Бог (Истина) је фундамент његовог деловања.
Ovaj deo je glupost totalna. Spoznaja istine nije intelektualna, već duhovna.
To što se kasnije pretvori u reči da bi se drugima objasnila je nešto drugo.
Onaj ko spoznaje doživljava i oživljava istinu u sebi. Kako ćeš delati kada
istinu nisi spoznao? :dontunderstand:
 
pop.jpg

Sta bese predstavljaju zmije u hriscanstvu?
 
НИЈЕ ГОЛУБ СИШАО НА ИСУСА НЕГО ГОЛУБИЦА

Пошто ми се жалио један колега да ме нема на ФБ, рекох да се јавим, иако болестан (нико да ми не пише у инбокс или да ме зове, јер је само нека вирусна прехлада, па ће да претекнем).
Мт. 3, 16 у преводу давне синодске комисије звучи: „И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса, и видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на њега“.
Ово је погрешно, јер треба превести са голубица. Именица је περιστερὰν, од περιστερά, и у женском је роду. Српски зна за голуба и голубицу. Зато је погрешно рећи голуб. Не би било погрешно када би српски знао само за голуба, него би била омашка.
На страну граматика, теолошки концепт је важан. Наиме, у јеврејском Дух је Руах (רוח), и именица је женског рода (неке незналице због облика мисле да је мушког рода). Дух, кога ми знамо, треће лице св. Тројице је у јеврејском и у грчком (мислим на περιστερά) женског рода. Без да улазим у детаље, једно ћу рећи: Бог је пуноћа свега. Зато има мушко и женско у себи. Када је човек стваран, вели се да је Бог створио човека по својој слици, „мушко и женско створи их“ (Пост 1, 27). Приметите да користи сингулар (човека створи по слици), и плурал (мушко и женско створи их). Антиохијски свети оци, буквалисти, не само на основу овог стиха, него и других, доводили су у сумњу да је и жена створена по Божијој слици. – Дакле, Бог обухвата у себи све аспекте бића и мири подвојености, као што је ова на мушко-женско.

Истицао сам да је Бог створио човека по слици оваплоћеног (плеоназам) Исуса Христа, па су ме често питали где је ту жена?; ту сам протежирао теологију св. Иринеја Лионског, нисам био оригиналан.
Сада, ваља знати да ова моја примедба није талибанска, јер не постоје 100% корисподенције у језицима, и зато ваља користити мозак. Но, када она постоји, и теолошки је важна, треба да се поштује. Да појасним, преводио сам ових дана св. Августина De Genesi ad litteram, и ту сам наишао на 2 проблема. Августин говори како се преко Речи створио свет, а то је у латинском именица мушког рода, и онда је лако да се повеже са Ис Хс, који је мушкарац, јер у лат. Verbum је мушки род који одговара грчком λόγος. Ја сам преводио са Слово, што је неко средње решење, да не бих упао у реч која је женски род (та реч), али нисам ни користио Логос који је многима непознат, јер ни сами Августин није писао за научни скуп, него за народ.

Такође, превео сам погрешни латински превод у Августина са грчког погрешно, тј. буквално по том погрешном преводу: et Deus erat Verbum (Бог беше Слово), јер у грчком имамо одређени члан уз логос, а не уз теос (καὶ Θεὸς ἦν ὁ Λόγος), тако да је субјект логос, а не теос. Грешка у латинском је настала због реда речи, теос-логос, а ту грешку су пренели и у многе европске језике, па ју је и Хроми Вук усвојио, јер није преводио са оригинала, али је и синодска комисија то преузела. Исту грешку је и Чарнић поновио, иако се хвалио да је радио по критичком издању Нестле-Аланд. Дакле, то се преводи са оригинала: И логос беше бог, а не са: И бог беше логос. По мени, ваља увек преводити шта ти каже тај текст са кога преводиш, а не шта је у оригиналу, а онда у ноти забележити где је грешка. Знамо да је у оригиналу казано: Логос беше бог, и онда се направи примедба да у тексту који преводимо стоји грешка: бог беше логос.
Ово није важно само због интелектуалног поштења, него због тога што су ти преводи – као и погрешни - вековима одређивали форму ментис у верника. Зато је мени битно да се реформисање верничке праксе врши кроз просвећивање, не кроз насиље. Ко неће да напредује, не мора. Моје је као и Исаијино да говорим.

ZORAN ĐUROVIĆ

Nije on liberalan, dobar je, baš tumači Bibliju kao mi protestanti.
 
Pratio sam nešto malo što je Đurović pisao. Čini se kao "liberalnija" struja u SPC. Ne sviđa mi se to nimalo.
Baš čudno piše. Nije dovoljno samo poznavati dogmu, već spoznati istinu,
pa iz toga i delati. A on spoznaju gurnuo među grke kao intelektualno saznanje,
kao dapravoslavlje nema monaški red i duhovne prakse.
 
Ti si budist i nemaš ništa sa pravoslavljem, zato niko tvoje komentare ne shvaća ozbiljno, niti si neki stručnjak za kršćanstvo, pa onda.....
Ja nisam budist, ali imaš sva prava da moje komentare ne shvataš ozbiljno
osim kada te pitam za svrhu i smisao teme.
Da li je ideja da se ovde razgovara o tome da li pravoslavlje postoji?
Da li je ideja da se postavljaju i komentarišu tekstovi Zorana Đurovića?
Pošto ovaj drugi tekst nema veze sa temom, smisao teme postaje
načisto nejasan.
 
ПРАВОСЛАВЉЕ НЕ ПОСТОЈИ

Ранохришћански апологети су приговарали паганима да немају православље, тј. да не знају за истину јер имају мноштво филозофских секти или школа, које све за себе претендују да познају истину, која се пак губи у бесконачним расправама. И коме веровати? Никоме.
Тако и хришћанске цркве веле за себе да су православне, право-православне, једино-православне, најстварније-православне, што доживи кулминацију у Артемије=Истина. Ранохришћански апологета би им свима рекао: немате православље јер ме нико од вас не убеђује у исправност вашег учења.

Православље не постоји. Јер исправно исповедање Истине не постоји. То је нон-сенс за хришћанство. Истина није спознаја „истинитог“, као у старих Грка, није интелектуални конструкт који би се после папагајски исповедао, јер јеврејско „емет“ је делање. Зато истини није супротно погрешно разумевање, него лењост, лицемерје у рећи и радити, превара ближњег.
Истина за Јевреја – а Исус је био Јевреј – није била нешто што се спознаје, него нешто што се чини. Зато: „А ко истину твори, иде на светлост, да би се показало да су дела његова, у Богу учињена (εἰργασμένα)“ (Јн 3, 21). Не мисли или исповеда истину него је чини, врши. А Бог (Истина) је фундамент његовог деловања.

Исус ће одговорити првосвештеницима и „старјешинама народским“: „Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове“ (Мт 21, 43). Другим речима: Исповедате језиком, не творите. Једноставно: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт 7, 21).
Имамо и драматику: „Ако кажемо да имамо заједницу с Њим и у тами ходимо, лажемо и не творимо истину“ (1Јн 1, 6). Пошто је Бог светлост у којој ходимо, „као што је Он сам у светлости, имамо заједницу једни са другима, и крв Исуса Христа, Сина његова, очишћава нас од свакога греха (7)“. Тама је грех, а грех је лицемерни однос са другима.

Сада, ваља разумети да је грех за Јована немање међусобне љубави. Не чињење љубави, не бити у истини. Говори о онима који су у цркви формално или изашли из цркве управо због овога, не чињења истине.
Зато је спасење једноставно и истовремено сурово: Није резервисано за школске теологе, него за све оне који творе истину (и просте људе), јер она није скуп некаквих компликованих формула. Када би истина, и тиме условљено спасење, била ствар познавања догмата, она би била лимитирана. Зато не постоји православље као исправно мишљење. Мало дете које ништа не зна о догматима је православно ако се крсти у Православној Цркви. И то „православље“ му ништа не доноси него сами живот у Цркви; постаје црквено дете, као што и свако дете не треба да се учи да воли своју мајку него кроз сисање упија ту љубав. Или, нико му није објаснио како се дише, а док би му објаснио, он би се угушио.
То је Црква разрешила у време донатистичке кризе: Светост сакрамената (светих тајни) не може да буде нарушена неморалношћу свештенослужитеља или његовом глупошћу. Кроз један пример: блудни поп неће наудити светости евхаристије коју врши, него ће наудити само себи. Не чинећи истину, тај је угасио, ма колико био интелигентан и знао теолошких суптилних догмата. Јер чини штету ближњему, види га као ствар.

Preuzeto sa facebooka - autor sveštenik Zoran Đurović (Ava Rimski)
Toliko pravoslavaca na celom svetu,a ti pises da pravoslavlje ne postoji.
 
Pa nek dođe slobodno. Tako sam jednom nagrdila neku čiji su tekst
kopirali na forum, pa je došla da se objasnimo. :mrgreen:
Nemoj da se uvredis za ovo sto cu sad napisati. Potpuno bi te ignorisao. On je covek od vere i ne zeli da gubi vreme u nekim raspravama osim sa ljudima iz te branse. Recimo uopste ni o cemu ne polemise sa ateistima. Zbog svog "jezika" nagrabusio je u SPC-u. Inace episkop David ga je stavio medju 10 najduhovnijih Srba.
 
Nemoj da se uvredis za ovo sto cu sad napisati. Potpuno bi te ignorisao. On je covek od vere i ne zeli da gubi vreme u nekim raspravama osim sa ljudima iz te branse. Recimo uopste ni o cemu ne polemise sa ateistima. Zbog svog "jezika" nagrabusio je u SPC-u. Inace episkop David ga je stavio medju 10 najduhovnijih Srba.
Ma što da se ljutim. Nisam ja ateista nego ti.. :mrgreen:
Mene sa ova dva teksta nije oduševio. Možda je nekada napisao i nešto bolje,
ali ovo je Kainos odabrao.

Za sada smo saznali da pravoslavlje ne postoji i da je Sveti Duh zapravo
Duša Sveta. Ovo drugo mi se baš sviđa..
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top