Dakle, obrnuto od nemoj je htědni ili preciznije htěj.
Заправо - није. Управо сам прочитао ову малу расправу око "немој" и не могу да се сложим са њеним закључком. Направићу малу анализу и навести неколико глагола на -ети, или прецизније на -(ј)ети, пошто у њима глас Е замењује некадашње јат, тако одабраних да на некадашњем јату не стоји дужина, односно дуги акценат, ако се ради о двосложним глаголима:
- хтети, смети, живети, волети, умети
Јасно је да имамо императиве живи и воли, али шта ћемо са хтети, смети и умети? Хтеј, смеј и умеј или хти, сми и уми? Збрка је тим већа што ови глаголи и немају императивни облик у говору из простог разлога што се не може некоме наредити да нешто хоће, сме или уме, пошто то не зависи од његове воље, већ од других фактора који од његове воље не зависе. Облик хтедни није прави императивни облик, јер је базиран на хтеднем, што је само облик у значењу "будем хтео", а не "хоћу". По слуху и осећају за језик, некако се пре одлучујемо за императивне облике хтеј, смеј и умеј, где би облици са негацијом гласили: не хтеј, не смеј, не умеј.
Шта је са глаголом "моћи" и како гласи његов императив? И ту је у питању глагол за који под нормалним условима не користимо императивни облик, али хајде да видимо како би он гласио. Залетели бисмо се кад бисмо рекли "могни", јер код изведених глагола од њега попут помоћи и одмоћи имамо помози и одмози, а не помогни и одмогни. Опет, код других изведених глагола од моћи, на пример, код смоћи и домоћи, имамо смогни и домогни. Због тога нам је овде од користи она прича о "хтеднем", па видимо да су сви ови облици заправо изведени од "могнем" (то јест, "будем могао"), а не од "моћи", а ако упоредимо "моћи" са својим кратким акцентом са другим двосложним глаголима сличне акцентуације, на пример, пити, лити, бити (тући), вити (гнездо), крити где се императив гради као: пиј, лиј, биј, виј, криј, мислим да по аналогији слободно можемо закључити да би прави (хипотетички) императив од моћи био "мој". Ако би се неко залетео, па пре упоредио глаголе доћи или проћи са моћи, подсећам да се код њих не ради о кратком, већ о дугом акценту и ту имамо облике дођи и прођи. Облик са негацијом би у том случају гласио "не мој", односно управо - немој.
Ово би било некакво објашњење, а, ако се не варам, у речницима управо и стоји да је то чувено "немој" заправо од моћи, а не од хтети, где би, као што рекосмо, тражени облик гласио "не хтеј". Према томе, парњак од "немој" не постоји, али ако би постојао, он би гласио "мој", а не "хтеј". То отприлике осећају и деца по слуху, па на онај чувен узвик неверице "ма немој!" одговарају са "ма мој!"
do reforme srpskog jezika
