maleni:
To je i nacin javnog ispovedanja da prihvatamo Hrista kao Boga i Spasitelja...
Типично је за протстанте да срозавају чин крштења на ниво "јавне објаве", тј. "накит који неко носи". У Божјој Православној Цркви, сам чин крштења је део самог процеса спасења, плус много више. Ево мало на ту тему:
Сва многобројна написанија првих дана хришћанства указују на необориву чињеницу да је рана Црква једна велика Божја Тајна како у телошком, тако и у практичном погледу. Две од свих Светих Тајни Божјих, поновно рађање из воде у Духу Светоме и ломљење хлеба нису биле само церемоније, него извор и испуна, само срце раног хришћанства.
Свето Писмо на многим местима помиње крштење и то као незаобилазни део спасења душе:
- Христов опис новог рађања из воде у Духу Светоме је још у раној Цркви значило Свету Тајну Крштења (Јн 3,5).
- Христово упуство ученицима да иду по свету и проповедају и крштавају (Мт 28,19)
- Св. Петар је на Педесетници рекао да је једини начин да се одрекну греха и крену у нови живот преко покајања и крштења (Дела 2,38)
- Ананије је познавао значај крштења и то је и показано када се обратио новом вернику Савлу (Дела 22,16)
- Говор Св. Павла Римљанима је имао за циљ да не забораве шта се десило на њиховом крштењу (Рим. 6,3-6)
… итд. итд.
Има тих примера још много: (1 Кор. 6,11; 10,2; 12,13; Тит. 3,5; 1 Пет. 3,21; Јев. 10,32). Међутим, најјаснији од свих примера који говори о важности крштења и објашњава везу са спасењем је свакако (Мк 16,16).
Из свих наведених примера, јасно је да крштење није било нешто као што је накит који носимо како бисмо показали другима да га имамо. Крштење је један од критичних момената везан за наше спасење, и представља много више од доказа јавности да је неко Хришћанин. Крштење није само дело човека, него је и дело Бога. Овакво схватање и прилаз Светој Тајни крштења се налази свугде у текстовима Светих Отаца ране Цркве.
У тексту Светог Јустина Мученика, који је рођен пред крај првог века, Првој Апологији, која представља одбрану хришћанске вере и службе, говори се о троструком поливању водом у име Светог Тројства, са описом свих инструкција како за кандидата који се крштава, тако и за присутне а и саму Цркву. Он говори о крштењу као о “прању” и “освећењу”. Одакле сва ова упуства ? Сам Св. Јустин у свом тексту каже: “О овоме чину и разлозима смо научили од Апостола…”
Ова изјава је само још један од многих доказа о Светом Предању које су Апостоли пренели на Свете Оце ране Цркве. Документ познат под називом Пастир Хермаса је написан око 100. године А.Д., око 10 година након Апостола Јована. Пастир пише: “Морамо да се оперемо кроз воду, тако да можемо да поново оживимо, јер другачије не можемо ући у Царство Небеско, осим да се одрекнемо греха нашег претходног живота. Ти, који су претходно били мртви, примили су печат Божјег Сина, и ушли су у Царство Небеско. Јер је речено, пре него што примимо име Божјег Сина, ми смо мртви. Али, када примимо Његов печат, одлазимо из смрти у поновни живот.”
Свети Јован Златоусти је приметио да не-хришћани лове рибу тако што је ваде из воде напоље, док Хришћани лове рибу тако што је бацају у воду. У то рано време Црква није морала да објашњава верницима зашто је крштење неопходно. У то време је то било познато да онај који жели да следи Христа, мора прво да умре у старом животу и да се роди наново са Њиме и у Њему. Хришћански живот започиње са тим чином и разлика између форме и суштине је неважна апстракција.
Тешко је и заправо немогуће занемарити ова древна сведочанства. Једнако је тешко замислити да наглашеност крштења у Новом Завету може бити сведено на ниво јавне објаве која не представља ништа друго него ли дело људи, као што је то урађено у протестантизму.
