Prasrpski jezik među najstarijima u svetu

[Konstantin Veliki]

sta je se ?

cakavica se pricala na celom podrucije srednjovecne drzave.


Makar ako su istoricari koje sam citao u pravu.

 

[250392duki]

Sve mi se cini , da ce na ovom forumu , Luzicki Srbi biti ubrzo proglaseni za etnicke Hrvate .

ma jok be
sad ce bude da su luzicki srbi potomci crnogoraca koji su se tamo odselili

 

[čvrsnica]

cakavica se pricala na celom podrucije srednjovecne drzave.


Makar ako su istoricari koje sam citao u pravu.

ikavica daleko zastupljenija



ŽENIDBA VIDAK KAPETANA

(Dolazeći s Bune osvajaju Bunjevci kulu Subotičku)

Lipa ti je Sučićeva Mara,
Te lipote u svoj Bosni nema,
U svoj Bosni i Hercegovini:
Kako šeće, kako stidno kreće,
Nema momka, tko je uzet ne će.
To se čudo nadaleko čulo,
Prosci prose na sve četri strane,
Al divojka ni jednoga ne će.
Besidili Mari roditelji:
«Udaji se, ćeri naša mila!
Prosci su nam tvoji dodijali,
Svu ledinu našu iskopali;
Jablan-drvo konji prižuljali».
Al im Mara lipo odgovara:
«Kako ću se tužna udavati,
Kad sam mlada tvrdu viru dala,
Viru dala Vidak harambaši,
Još sam mlada za ovcama bila.
Evo danas sedam godinica,
Kako 'e ot'šo u zemlju Ugarsku,
I tamo je Vidak kapetane,
Pa od njega ni habera nema.
Ne daj, Bože, da je privario,
Već ako je glavu izgubio.
A ja neću viru pogaziti,
Makar jadna sidu kosu plela».
Istom oni u riči su bili,
Al evo ti prosci Vidakovi.
Lipo su ih oni dočekali,
Za junačko zdravlje upitali;
Uvode jih prid sobom u sobu,
Za pune ih posidaju stole.
Isprosiše Maricu divojku
Za junaka Vidak kapetana.
A govore prosci Vidakovi:
«Svadba naša za godinu dana;
Daleko je s mora do Dunava,
Pa da bile subotičke kule:
Sedamdeset i sedam konaka,
Još toliko turskih je čardaka,
Valja skupit poizbor junake,
Da nam Turci ne otmu divojku».
Tu se oni lipo oprostiše,
U junačko lice izljubiše,
I darove rodu otpremiše.
Nije dugo potrajalo vrime,
Kad Vidaku bila knjiga stigla,
Knjigu štije, grozne suze lije.
Gledala ga njegova družina,
Gledala ga pa je besidila:
«Oj Vidače, naša poglavico!
I dosad si bile knjige štio,
Ali nisi grozne suze lio.
Otklem knjiga, od kojega grada,
Otklem knjiga, ognjem izgorila?»
Al besidi Vidak kapetane:
«Braćo moja i družbino moja,
Što su dosad knjige dolazile,
Nisu bile krvljom napisane,
A ova je krvljom od obraza.
Pisala je Marica divojka,
Da im Turčin krvav harač sprema,
Već da iđem što god brže znadem,
Da ne vidim kićene svatove,
Već poizbor nekoliko druga,
Koji znadu klance jadikovce
I poznadu careve drumove
I skrivene hajdučke putove,
Kudan triba provoditi društvo,
Da ga ne bi opazili Turci,
Da uludi ne gubimo glave.
Turski im je zulum dojadio,
Pa ga više podnosit ne mogu».
Svu noć Vidak misli primislio,
Primislio, na jedno smislio.
Još ni zora nije zabilila,
A od dana ni spomena nema,
Opravlja se Vidak kapetane,
Opravlja se u tursko odilo
I uzima dva najbolja druga.
Posidaše konje od mejdana,
Pa krenuše s Bogom putovati;
Gone konja i danju i noću,
Da što prije do Neretve dođu.
Kad su došli na domak Neretve,
Al se ništo u daljini bili,
Pa beside dva njegova druga:
«Oj Vidače, naša poglavico!
Šta se ono u daljini bili:
Il su bile na plandištu ovce
Il na vodi bili labudovi,
Il su cure razastrle platno?»
Al besidi Vidak kapetane:
«Nit su bile na plandištu ovce,
Nit na vodi bili labudovi,
Nit su cure razastrle platno,
Već su kule naše bile Bune!
Vidite li ponajvišlju kulu?
To je kula Sučića župana.
Još dan hoda, i mi smo kod roda».
Kad su stigli Sučićevom dvoru,
Al u dvoru sitna družba stoji:
Opremljeno malo i veliko,
Sam' da krenu s Bogom putovati.
Jedva su ih oni dočekali:
Ruke šire, u lice se ljube,
Za junačko pitaju se zdravlje.
Konje vode u podrume dolnje,
A junake na visoku kulu.
Još se pravo odmorili nisu,
Al eto ti fra Anđelka fratra,
Pa besidi fratar franciškane:
«Braćo moja i družbino moja!
Nije doba da se odmaramo,
Nit je doba da razgovaramo,
Već je doba da s' na put spremamo,
Da nas ne će iznebušit Turci»
Al podviknu Sučiću župane:
«Braćo moja i družbino moja!
Došlo doba pa da putujemo!
Turski nam je zulum dojadio,
Da ga više podnet ne možemo.
Zalud puška, zalud desna ruka,
Kad nam Turčin polja popalio,
S plandišta ovce odagnao,
Pa od glada izginit moramo.
Već na noge, braćo moja mila!
Tko je konjik, nek steže kolane,
Tko je pišak, na noge opanke,
Pa što Bog da i srića junačaka!»
Konji hržu, a junaci viču,
Dica plaču, a žene jauču,
I studen bi kamen proplakao.
Al besidi Vidak kapetane:
«Braćo moja i družbino moja!»
Ne plačite, glave ne gubite!
Što da ovdi uzalud ginete
I od pusta glada umirete,
Kad vas tamo1) bolja srića čeka:
Ravna polja, zelene livade,
Guste šume, bratski zagrljaji?
Vež'te glave svilenom maramom
A srdašca zlaćanim pojasom,
Pa ne dajte, da vas tuga svlada!»
Svi klekoše na gola kolina,
Pa se dragom Bogu pomoliše,
Da im Bog da sretno putovati.
Pa se krene sva družbina listom.
Često su se natrag obzirali.
Naprid jezde dva Vidina druga,
A za njima Vidak kapetane,
S njim poredo Sučiću župane,
A izmed njih Marica divojka,
A za njima fra Anđelko fratre
I s njimekar ostala družbina:
To su svati Vidak kapetana.
Ne čuju se bubnji ni svirali,
Nit se čuju glasi, ni uzdasi,
Nit se viju svileni barjaci.
Ta ne bi jih vile opazile,
A kamoli Turci krajišnici.
Sritno dođu do vode Dunava.
Kad su Dunav vodu priplivali,
Lipo su ih braća dočekali
I u bilo lice izljubili,
Za junačko zdravlje upitali.
Istom oni riči razdilili,
Kad iz kule 2) hitar glasnik dođe:
«Što imade od boja junaka,
Nek što brže biloj kuli dođu,
Da gonimo janičare Turke,
Da jim pustim ne ostane traga!»
Nabrzo se četa opremila,
Dvi hiljade poizbor junaka,
A prid njima Sučiću župane
I barjaktar Vidak kapetane.
Još do zore biloj kuli dođu,
Iznenada udare na Turke
I do sunca kulu osvojiše.
Biže Turci glavom brez obzira,
Al jih siku Bunjevci junaci:
Pet stotina glava odsikoše.
Koje nisu sabljom pogubili,
U Tisu su vodu utirali,
A tri bega živa uvatili,
Tri stotine oslobode roblja
Pa se vrate subotičkoj kuli.
Tu veliko veselje činiše,
Fra Anđelko svetu misu reče.
Kada reče, na kolina kleče
I dragom se bogu zafališe,
Pa divojku Maricu vinčaše
Sa junakom Vidak kapetanom.
On je vodi svomu dvoru bilom;
Lip je porod s njome izrodio:
Dvi divojke i sedam momaka
Ko dvi vile uz sedam junaka.
Onda bilo, sad se spominjalo!.

Zapisao Ilija Kujundžić, a čuo od slijepog Stipe, franjevačkog pojca u Subotici

 

[Konstantin Veliki]

od coveka iz subotice cuo.

Hoces da me zezas.


Iz koje godine

 

[Bogart]

nerazumjem,sta imaju njemacki SORBI i balkanski SERBI/SERVI

Исто што и панонски ХОРВАТИ са далматинским КРОАТИМА. Ама баш ништа заједничко...

P. S. Само идиот може на српском језику народ који себе зове СРБИМА и чије је име у преводу ЛУЖИЧКИ СРБИ да зове "Сорбима"...

http://www.serbske-nowiny.de/

SERBSKI INSTITUT
http://www.serbski-institut.de/

http://dsb.wikipedia.org/wiki/Serby
http://hsb.wikipedia.org/wiki/Serbja

Serbska ludowa strona je strona Serbow w Zwjazkoweje republiki Němska.
http://hsb.wikipedia.org/wiki/Serbska_Ludowa_Strona

Лужичкосрпска химна:
Rjana Łužica, mojich serbskich wytcow kraj! (Красна Лужица, мојих српских отаца крај)
http://en.wikipedia.org/wiki/Rjana_Łužica

Категорија: Српство (лужичкосрпска Википедија)
http://dsb.wikipedia.org/wiki/Kategorija:Serbstwo

итд.

 

[Konstantin Veliki]

da dodam da su balkanski i luzicki srbi dva naroda.


Jesmo dva naroda za jednim imenom.


To i da su kod nasih predaka neki Serbi prevladali nas spaja.

Ali nisu ta dva naroda jedan te isti nego dva razlicita.

 

[Mrkalj]

serbiano у јевропу би чича и готова прича: Ko shto vidimo, to su Serbi (tako i nas zvahu - Vostani Serbie, nesudjena srpska himna)...
a Sorbima ih zovu stranci!

Himna Lužičkih Srba

"Hišće Serbstwo njezhubjene"

Hišće Serbstwo njezhubjene,
swój škit we nas ma,
nowy duch wšo wosłabjene
sylnje pozbeha:
Bóh je z nami, wjedźe nas,
njepřecel so hižom hori,
Serbjo, Serbjo wostanu,
Serbjo dobudu!

Jeno złósć so na nas meri,
by nas póžreła,
njech pak zawistna so šćeri,
njech so přisłodźa:
Bóh je z nami, wjedźe nas,
njeprecel so hižom hori,
Serbjo, Serbjo wostanu.
Serbjo dobudu!

Zaspanć žadyn pokhwaleŕski
Serba njezluda,
swobodny duch rjeńši serbski
křidła rozšerja:
Bóh je z nami, wjedźe nas,
njepřecel so hižom hori,
Serbjo, Serbjo, wostanu,
Serbjo dobudu!

Serbow khwalbu, serbske słowo
přemóc njeskazy,
Serbstwo rozsylnja so z nowoh'
w krasnej Łužicy:
Bóh je z nami, wjedźe nas,
njepřećel so hižom hori,
Serbjo, Serbjo wostanu,
Serbjo dobudu!

Serbska Klio nowe mjena
wšednje zapisa;
Łužica njej' přewinjena
a so njepodda:
Bóh je z nami, wjedźe nas,
njepřećel so hižom hori,
Serbjo, Serbjo wostanu,
Serbjo dobudu!

Kao što vidiš, Srbi Lugovnjaci su je usvojili - ipak je suđeno.

 

[Bogart]

То нико ни не спори. (@Константин)

 

[Konstantin Veliki]

То нико ни не спори. (@Константин)

Bogarte citat

to bi bilo isto kao da ja tvrdim da Beli Hrvati i Hrvati nisu isti narod.
pises besmislice.

 

[Mrkalj]

Konstantin Veliki: Ali nisu ta dva naroda jedan te isti nego dva razlicita.

Naravno da nije u pitanju isti narod. Kada bi danas 50% Srba iz Srbije otputovalo na novootkrivenu planetu na kojoj je moguć život, a da sredstva telekomunikacije ne dopiru donde jer, na primer, postoji neka velika elektromagnetska oluja na putu emitovanih talasa, i da tamo žive u okruženju drugih naroda, i pod uslovom da usput ostanu bez bilo kakvog zapisa jezika, bilo pisanog bilo snimljenog, da li bi nakon 1350 godina ti Srbi bili isti narod sa Srbima u Srbiji nakon 14 vekova?

Donekle.

 

[Bogart]

Bogarte citat

to bi bilo isto kao da ja tvrdim da Beli Hrvati i Hrvati nisu isti narod.
pises besmislice.

Не разумем.

 

[Konstantin Veliki]

Не разумем.

dobro pogresno sam svatijo citat.

Moja greska

 

[Mrkalj]

Slaven777:

Zahvaljujući Rozeta projektu "crvenoj knjizi" UNESKO iz 1993. godine - projektu namenjenom spasavanju ugroženih jezika, jezik Lužičkih Srba, prasrpski ili sarpski, proglašen je jednim od najstarijih jezika na svetu. Samim tim, Srbi i srpska kultura konačno su zauzeli mesto koje im je pripadalo odvajkada - mesto starog svetskog i proevropskog naroda. Upravo dobar primer žilavosti i otpornosti - u krajnjem, opstajanju je prasrpski (sarbeki) jezik Lužičkih Srba, ili kako kažu Nemci sorbski, odnosno srpski. Sebe Lužički Srbi, u dve varijante ovog jezika zovu "Serbja" i "Serbi". Oficijelno, u Nemačkoj se ova nacionalna manjina naziva Lužičkim Srbima. Prasrpskim, odnosno lužičkim srpskim jezikom danas govori oko 60.000 ljudi. Zapravo, to se ne zna tačno, jer "jedina autentična nemačka manjina", kako se zvanično govori u Lužičkim Srbima u Nemačkoj, ne živi više kompaktno uz nemačko-poljsku granicu, u močvarama uz Nisu (Nišavu) i Spreju.

http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2007/06/15/srpski/F07061402.shtml

Interesantno...

Istini za volju, meni je malo bljutavo. Feljton je urađen na osnovu knjige "Istorijsko poreklo Srba" M. Mićanovića. Autor (feljtona) ad hoc proglašava sadašnji jezik Lužičkih Srba za naš pra-jezik - "prasrpski". Da li je feljtonista loše preneo autorove misli ili je autor mislio da UNESCO pokušava zaista da spase prasrpski, kako feljtonsita piše...

Eto, javi ako ima još nešto interesantno

 

[čvrsnica]

od coveka iz subotice cuo.

Hoces da me zezas.


Iz koje godine

ti mene zezas


iz knjige:

ANDRIC, Nikola. 1942. Hrvatske narodne pjesme: Haremske pricalice i bunjevacke groktalice. Knjiga deseta. Zenske pjesme: Svezak sesti. Zagreb: Matica hrvatska





jos jedna pjesma iz hercegovine,pisana na ikavici,nepoznat autor,pisana 1825-1826

LIPA TI SI, MOJ DILBERE, BOG TE VIDIO

Lipa ti si, moj dilbere, Bog te vidio,
lipo t' lisce imas, ja te ljubio,
bile t' ruke imas, mene grlile,
lipa t' medna usta imas, mene ljubile!
Sto su tvoje trepavice i oci,
vrlo ti me, moj dilbere, namuci,
al, me bogme asikovat nauci!
Sto su tvoje catme, kapci, obrve,
odnesose moju pamet na more!
Pod kucom ti jedan duvar viran,
vazda idem ja za tobom u divan
nad kucom ti jedan mecit oklacan,
vazda z tebe, dilbere, u nje sam oplacan.
Za kucom ti jedno vrilo mocilo,
ne bi l' drago u nidarce skocilo,
a skocivsi jednu noccu nocilo.

 

[serbiano]

Naravno da nije u pitanju isti narod. Kada bi danas 50% Srba iz Srbije otputovalo na novootkrivenu planetu na kojoj je moguć život, a da srědstva telekomunikacije ne dopiru donde jer, na primer, postoji neka velika elektromagnetska oluja na putu emitovanih talasa, i da tamo žive u okruženju drugih naroda, i pod uslovom da usput ostanu bez bilo kakvog zapisa jezika, bilo pisanog bilo snimljenog, da li bi nakon 1350 godina ti Srbi bili isti narod sa Srbima u Srbiji nakon 14 věkova?

Doněkle.

Hehe, pravo poredjenje, ali ipak je ostalo SERBSKO ime kao svetionik kroz mrachnu istoriju Srba...Bash bi bilo super da su se Luzichki Srbi izborili za svoje mesto gore na Severu, imali bi mozda dve Srbije danas - ne znam da li bi bilo spora oka imena i slichno!

 

[250392duki]

Hehe, pravo poredjenje, ali ipak je ostalo SERBSKO ime kao svetionik kroz mrachnu istoriju Srba...Bash bi bilo super da su se Luzichki Srbi izborili za svoje mesto gore na Severu, imali bi mozda dve Srbije danas - ne znam da li bi bilo spora oka imena i slichno!

hehe

nije mi jasno sto se zdrao izgubi....
bio je bas uveren da nemamo nikakve veze sa luzickim srbima

 

[Konstantin Veliki]

ti mene zezas


iz knjige:

ANDRIC, Nikola. 1942. Hrvatske narodne pjesme: Haremske pricalice i bunjevacke groktalice. Knjiga deseta. Zenske pjesme: Svezak sesti. Zagreb: Matica hrvatska





jos jedna pjesma iz hercegovine,pisana na ikavici,nepoznat autor,pisana 1825-1826

LIPA TI SI, MOJ DILBERE, BOG TE VIDIO

Lipa ti si, moj dilbere, Bog te vidio,
lipo t' lisce imas, ja te ljubio,
bile t' ruke imas, mene grlile,
lipa t' medna usta imas, mene ljubile!
Sto su tvoje trepavice i oci,
vrlo ti me, moj dilbere, namuci,
al, me bogme asikovat nauci!
Sto su tvoje catme, kapci, obrve,
odnesose moju pamet na more!
Pod kucom ti jedan duvar viran,
vazda idem ja za tobom u divan
nad kucom ti jedan mecit oklacan,
vazda z tebe, dilbere, u nje sam oplacan.
Za kucom ti jedno vrilo mocilo,
ne bi l' drago u nidarce skocilo,
a skocivsi jednu noccu nocilo.

ili znas kad je tomislav ziveo.

 

[čvrsnica]

ili znas kad je tomislav ziveo.

sta si mislio rec s tim

 

[=STEFAN=]