Povelje bosanskog bana Mateje Ninoslava (1232-1250) o Srbima (Bošnjanima) i Vlasima (Dubrovčanima)

Q. in perpetuum hibernum

Stara legenda
Poruka
87.911
Ne bi bilo loše da otvorimo i zasebnu temu o ovome. Postojale su neke slične, a s obzirom da su se promenile i okolnosti, zbog kojih danas imamo i odličan uvid u lepo digitalizovane fototipe srednjovekovnih povelja, ne bi bilo loše da to postavimo ovde, da svi imaju uvid.

Ban Matej Ninoslav vladao je Bosnom sredinom XIII stoleća, između 1232. i 1250. godine. Njegova vladavina bila je obeležena krvavim krstaškim ratovima koje je pokretala Rimokatolička crkva i nizom pohoda koji su stizali iz pravca Hrvatske, možda najkrvaviji od svih sukoba koji su izbijali pre nego što će ban Stjepan II Kotromanić konačno sredinom XIV stoleća dopustiti franjevcima da dođu pod sankcijom bana u njegovu zemlju.

Bosna je kroz svoju istoriju bila do XII veka dosta dugo deo srpske države. O tome svedoči veliki broj istorijskih izvora, uključujući i Spis o narodima vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita. Zapravo, oba izvora o našoj najranijoj prošlosti se ovde slažu, zato što kontroverzni Pop Dukljanin ― bilo da govorimo o latinskoj ili hrvatskoj redakciji, ili hrvatskom letopisu koji je nastao kada je Marko Marulić preveo hrvatsku na latinski, pa sve do Orbinovog italijanskog prevoda ― svedoče jedno te isto, da je Bosna bila u sastavu Srbije (po DAI kao jedno zasebno područje, dok se po tzv. dosta kontroverznom i anahronističkom Letopisu Popa Dukljanina Srbija delila na Bosnu i Rašku). Međutim, da je to bio slučaj saznajemo posredno i od nekih drugih izvora, kao što su npr. franački anali, koji beleže da se slavonski vladar Ljudevit Posavski u jednom trenutku bio iz Siska sklonio kod Srba, koji drže značajan deo Dalmacije, što se sa puno prava koristi kao zaključak da su Srbi držali i Bosnu svakako do 822. godine. U zavisnosti od toga koga pitate, postoje i neka tumačenja koja slično viđenje imaju i o falsifikovanoj buli pape Zaharija I iz 743. godine. Naime, pošto se u njoj ne pominje nigde Bosna, a pominje Srbija i druge sklavinije, neki su iz toga izvlačili da je to možda mogao biti posredni dokaz da je još i pre sredine VIII stoleća Bosna bila srpska. Da je Bosna ostala u sastavu srpske zemlje, odnosno da se najverovatnije pod njom i dalje krajem XI stoleća podrazumevala, dokaz je i pečat kralja Konstantina Bodina, koji na njemu pominje samo da je vladar Diokleje i Srbije. Svedočanstvo toga je i Kratka istorija vizantijskog hroničara Jovana Kinama, koji u drugoj polovini XII st. navodi da Bosnu od ostatka Srbije razdvaja reka Drina, ali i celi niz papskih i uopšteno katoličkih dokumenata, pre svega iz Dubrovnika, koji Bosnu nazivaju srpskim kraljevstvom. (pismo pape Urbana III iz 1187, Klimenta III iz 1188, Grgura IX iz 1227. i drugi put iz 1238; spisku se mogu dodati i neki drugi predstavnici Rimokatoličke crkve ― varadinski kanonik Rudger 1245. i dubrovački arhiepiskop 1252. godine). Neko bledo sećanje o pripadnosti Bosne Srbiji opstalo je čak i u nekim srednjovekovnim ugarskim hronikama, kao npr. u hronici Janoša Turočkog iz druge polovine XV stoleća.

Važan izvor za sve ovo što pominjemo, ali u izvesnom smislu i etničkog identiteta srednjovekovnih Bosanaca (ili, autentičnije, Bošnjana) jesu i diplomatički akti bana Mateje Ninoslava. Oni su od posebnog značaja zato što dolaze iz sredine XIII stoleća, dakle, i više od celog veka nakon što se Bosna definitivno u političkom smsilu razdvojila od česti srpske države, kojom su, bez Bosne, zavladali pripadnici dinastije Nemanjića. Sve ti povelje su jedan prilično ozbiljan trn u oku raznim nacionalistima i romantičarima sa hrvatske i bošnjačke strane, danas, usled čega su i predmet relativizacije, o čemu možemo reći nešto više kasnije.

E pa, postavimo ovde i sve tri povelje.

1) Prva, iz perioda 1232-1235):

Prva.jpg

Prva1.jpg


2) Druga, iz 1240. godine:

1240.jpg

1240sl.jpg


3) Poslednja, iz 1249. godine:

1249.jpg




Ova je povelja pisana u vreme dok je vlaško ime još uvek bilo generalno korišćeno kao naziv za romansko stanovništvo na Balkanu, odnosno nije došlo još uvek do emancipacije Latina, urbanih stanovnika gradova iz Primorja, koji će u budućnosti biti izdvajani kao posebna etnička i pravna kategorija, te se zbog toga Dubrovčani u ovim dokumentima nazivaju Vlasima, slično kao i u ranijim ugovornim dokumentima srpskih vladara.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Ne bi bilo loše da otvorimo i zasebnu temu o ovome. Postojale su neke slične, a s obzirom da su se promenile i okolnosti, zbog kojih danas imamo i odličan uvid u lepo digitalizovane fototipe srednjovekovnih povelja, ne bi bilo loše da to postavimo ovde, da svi imaju uvid.

Ban Matej Ninoslav vladao je Bosnom sredinom XIII stoleća, između 1232. i 1250. godine. Njegova vladavina bila je obeležena krvavim krstaškim ratovima koje je pokretala Rimokatolička crkva i nizom pohoda koji su stizali iz pravca Hrvatske, možda najkrvaviji od svih sukoba koji su izbijali pre nego što će ban Stjepan II Kotromanić konačno sredinom XIV stoleća dopustiti franjevcima da dođu pod sankcijom bana u njegovu zemlju.

Bosna je kroz svoju istoriju bila do XII veka dosta dugo deo srpske države. O tome svedoči veliki broj istorijskih izvora, uključujući i Spis o narodima vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita. Zapravo, oba izvora o našoj najranijoj prošlosti se ovde slažu, zato što kontroverzni Pop Dukljanin ― bilo da govorimo o latinskoj ili hrvatskoj redakciji, ili hrvatskom letopisu koji je nastao kada je Marko Marulić preveo hrvatsku na latinski, pa sve do Orbinovog italijanskog prevoda ― svedoče jedno te isto, da je Bosna bila u sastavu Srbije (po DAI kao jedno zasebno područje, dok se po tzv. dosta kontroverznom i anahronističkom Letopisu Popa Dukljanina Srbija delila na Bosnu i Rašku). Međutim, da je to bio slučaj saznajemo posredno i od nekih drugih izvora, kao što su npr. franački anali, koji beleže da se slavonski vladar Ljudevit Posavski u jednom trenutku bio iz Siska sklonio kod Srba, koji drže značajan deo Dalmacije, što se sa puno prava koristi kao zaključak da su Srbi držali i Bosnu svakako do 822. godine. U zavisnosti od toga koga pitate, postoje i neka tumačenja koja slično viđenje imaju i o falsifikovanoj buli pape Zaharija I iz 743. godine. Naime, pošto se u njoj ne pominje nigde Bosna, a pominje Srbija i druge sklavinije, neki su iz toga izvlačili da je to možda mogao biti posredni dokaz da je još i pre sredine VIII stoleća Bosna bila srpska. Da je Bosna ostala u sastavu srpske zemlje, odnosno da se najverovatnije pod njom i dalje krajem XI stoleća podrazumevala, dokaz je i pečat kralja Konstantina Bodina, koji na njemu pominje samo da je vladar Diokleje i Srbije. Svedočanstvo toga je i Kratka istorija vizantijskog hroničara Jovana Kinama, koji u drugoj polovini XII st. navodi da Bosnu od ostatka Srbije razdvaja reka Drina, ali i celi niz papskih i uopšteno katoličkih dokumenata, pre svega iz Dubrovnika, koji Bosnu nazivaju srpskim kraljevstvom. (pismo pape Urbana III iz 1187, Klimenta III iz 1188, Grgura IX iz 1227. i drugi put iz 1238; spisku se mogu dodati i neki drugi predstavnici Rimokatoličke crkve ― varadinski kanonik Rudger 1245. i dubrovački arhiepiskop 1252. godine). Neko bledo sećanje o pripadnosti Bosne Srbiji opstalo je čak i u nekim srednjovekovnim ugarskim hronikama, kao npr. u hronici Janoša Turočkog iz druge polovine XV stoleća.

Važan izvor za sve ovo što pominjemo, ali u izvesnom smislu i etničkog identiteta srednjovekovnih Bosanaca (ili, autentičnije, Bošnjana) jesu i diplomatički akti bana Mateje Ninoslava. Oni su od posebnog značaja zato što dolaze iz sredine XIII stoleća, dakle, i više od celog veka nakon što se Bosna definitivno u političkom smsilu razdvojila od česti srpske države, kojom su, bez Bosne, zavladali pripadnici dinastije Nemanjića. Sve ti povelje su jedan prilično ozbiljan trn u oku raznim nacionalistima i romantičarima sa hrvatske i bošnjačke strane, danas, usled čega su i predmet relativizacije, o čemu možemo reći nešto više kasnije.

E pa, postavimo ovde i sve tri povelje.

1) Prva, iz perioda 1232-1235):

Pogledajte prilog 1481940
Pogledajte prilog 1481941

2) Druga, iz 1240. godine:

Pogledajte prilog 1481942
Pogledajte prilog 1481943

3) Poslednja, iz 1249. godine:

Pogledajte prilog 1481944

Pogledajte prilog 1481945

Ova je povelja pisana u vreme dok je vlaško ime još uvek bilo generalno korišćeno kao naziv za romansko stanovništvo na Balkanu, odnosno nije došlo još uvek do emancipacije Latina, urbanih stanovnika gradova iz Primorja, koji će u budućnosti biti izdvajani kao posebna etnička i pravna kategorija, te se zbog toga Dubrovčani u ovim dokumentima nazivaju Vlasima, slično kao i u ranijim ugovornim dokumentima srpskih vladara.
Интересантно је колико проток времена доноси промене у схватању људи. Власи су тада за Босанце Дубровчани, од времена Турака Власи су у Босни углавном Срби.
За Дубровник је тада Босна 'Србија', данас би то била јерес из уста Дубровчана.
 
Интересантно је колико проток времена доноси промене у схватању људи. Власи су тада за Босанце Дубровчани, од времена Турака Власи су у Босни углавном Срби.
За Дубровник је тада Босна 'Србија', данас би то била јерес из уста Дубровчана.

S druge strane, u XV veku nakon toliko vekova i nakon stvaranja Bosne kao izvesnog kolektiviteta (kada imamo na mestu Srba Bošnjane i kada se pominje i bosanski jezik) Bosna zauzima poziciju „drugosti“ u dihotomiji mi-oniba relaciji Dubrovčanin-suses izvan zidina grada. To je ona faza bosnocentričnosti ili bosizma ako hoćeš, koja se javlja u dubrovačkoj literaturi od pesnika Milecija i traje sve do Orbinovog vremena.

U tom periodu, samo je Bosna u zaleđu. I sve su to bosanski vladari i kraljevi. Bosanski kralj jeo Konstantin Bodin, bosanski kraljevi su i Nemanjići. Samo Bosna postoji u umu mnogih Dubrovčana kao ono što se nalazi u kontinentalnoj unutrašnjosti, izvan domašaja Republike.
 
S druge strane, u XV veku nakon toliko vekova i nakon stvaranja Bosne kao izvesnog kolektiviteta (kada imamo na mestu Srba Bošnjane i kada se pominje i bosanski jezik) Bosna zauzima poziciju „drugosti“ u dihotomiji mi-oniba relaciji Dubrovčanin-suses izvan zidina grada. To je ona faza bosnocentričnosti ili bosizma ako hoćeš, koja se javlja u dubrovačkoj literaturi od pesnika Milecija i traje sve do Orbinovog vremena.

U tom periodu, samo je Bosna u zaleđu. I sve su to bosanski vladari i kraljevi. Bosanski kralj jeo Konstantin Bodin, bosanski kraljevi su i Nemanjići. Samo Bosna postoji u umu mnogih Dubrovčana kao ono što se nalazi u kontinentalnoj unutrašnjosti, izvan domašaja Republike.
Често ја то себи објашњавам поредећи данашње Црногорце, у оном етничком смислу и то оне ' ми немамо ништа с Србима' с тим временом и Босном, па и схватању 'добрих Бошњана'. Да ли је то било у називима тако 'оштро' подељено како уобичајено ми схватамо данас, велико је питање !?
 
Уколико би прихватили да је неки дијак из Рашке писао повеље босанских владара, у којима би написао Србин или српски језик, шта мислите, како би се провео а да владар сазна шта је написао, а да је 'осећај' тог владара био другачији?
Узгред, дијак је тада озбиљно занимање и никако га не треба поистовећивати с термином 'писар'.
 
Ne bi bilo loše da otvorimo i zasebnu temu o ovome. Postojale su neke slične, a s obzirom da su se promenile i okolnosti, zbog kojih danas imamo i odličan uvid u lepo digitalizovane fototipe srednjovekovnih povelja, ne bi bilo loše da to postavimo ovde, da svi imaju uvid.

Ban Matej Ninoslav vladao je Bosnom sredinom XIII stoleća, između 1232. i 1250. godine. Njegova vladavina bila je obeležena krvavim krstaškim ratovima koje je pokretala Rimokatolička crkva i nizom pohoda koji su stizali iz pravca Hrvatske, možda najkrvaviji od svih sukoba koji su izbijali pre nego što će ban Stjepan II Kotromanić konačno sredinom XIV stoleća dopustiti franjevcima da dođu pod sankcijom bana u njegovu zemlju.

Bosna je kroz svoju istoriju bila do XII veka dosta dugo deo srpske države. O tome svedoči veliki broj istorijskih izvora, uključujući i Spis o narodima vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita. Zapravo, oba izvora o našoj najranijoj prošlosti se ovde slažu, zato što kontroverzni Pop Dukljanin ― bilo da govorimo o latinskoj ili hrvatskoj redakciji, ili hrvatskom letopisu koji je nastao kada je Marko Marulić preveo hrvatsku na latinski, pa sve do Orbinovog italijanskog prevoda ― svedoče jedno te isto, da je Bosna bila u sastavu Srbije (po DAI kao jedno zasebno područje, dok se po tzv. dosta kontroverznom i anahronističkom Letopisu Popa Dukljanina Srbija delila na Bosnu i Rašku). Međutim, da je to bio slučaj saznajemo posredno i od nekih drugih izvora, kao što su npr. franački anali, koji beleže da se slavonski vladar Ljudevit Posavski u jednom trenutku bio iz Siska sklonio kod Srba, koji drže značajan deo Dalmacije, što se sa puno prava koristi kao zaključak da su Srbi držali i Bosnu svakako do 822. godine. U zavisnosti od toga koga pitate, postoje i neka tumačenja koja slično viđenje imaju i o falsifikovanoj buli pape Zaharija I iz 743. godine. Naime, pošto se u njoj ne pominje nigde Bosna, a pominje Srbija i druge sklavinije, neki su iz toga izvlačili da je to možda mogao biti posredni dokaz da je još i pre sredine VIII stoleća Bosna bila srpska. Da je Bosna ostala u sastavu srpske zemlje, odnosno da se najverovatnije pod njom i dalje krajem XI stoleća podrazumevala, dokaz je i pečat kralja Konstantina Bodina, koji na njemu pominje samo da je vladar Diokleje i Srbije. Svedočanstvo toga je i Kratka istorija vizantijskog hroničara Jovana Kinama, koji u drugoj polovini XII st. navodi da Bosnu od ostatka Srbije razdvaja reka Drina, ali i celi niz papskih i uopšteno katoličkih dokumenata, pre svega iz Dubrovnika, koji Bosnu nazivaju srpskim kraljevstvom. (pismo pape Urbana III iz 1187, Klimenta III iz 1188, Grgura IX iz 1227. i drugi put iz 1238; spisku se mogu dodati i neki drugi predstavnici Rimokatoličke crkve ― varadinski kanonik Rudger 1245. i dubrovački arhiepiskop 1252. godine). Neko bledo sećanje o pripadnosti Bosne Srbiji opstalo je čak i u nekim srednjovekovnim ugarskim hronikama, kao npr. u hronici Janoša Turočkog iz druge polovine XV stoleća.

Važan izvor za sve ovo što pominjemo, ali u izvesnom smislu i etničkog identiteta srednjovekovnih Bosanaca (ili, autentičnije, Bošnjana) jesu i diplomatički akti bana Mateje Ninoslava. Oni su od posebnog značaja zato što dolaze iz sredine XIII stoleća, dakle, i više od celog veka nakon što se Bosna definitivno u političkom smsilu razdvojila od česti srpske države, kojom su, bez Bosne, zavladali pripadnici dinastije Nemanjića. Sve ti povelje su jedan prilično ozbiljan trn u oku raznim nacionalistima i romantičarima sa hrvatske i bošnjačke strane, danas, usled čega su i predmet relativizacije, o čemu možemo reći nešto više kasnije.

E pa, postavimo ovde i sve tri povelje.

1) Prva, iz perioda 1232-1235):

Pogledajte prilog 1481940
Pogledajte prilog 1481941

2) Druga, iz 1240. godine:

Pogledajte prilog 1481942
Pogledajte prilog 1481943

Evo jednog primera kako je Mak Dizdar (1917-1971) objavio ovu povelju u zbirci Antologija starih bosanskih tekstova, izdanje Sarajevo 1997. godine, str. 46:

Dizdar.jpg

Dizdarp.jpg

MakDizprof.jpg


:think::mrgreen:
 
Уколико би прихватили да је неки дијак из Рашке писао повеље босанских владара, у којима би написао Србин или српски језик, шта мислите, како би се провео а да владар сазна шта је написао, а да је 'осећај' тог владара био другачији?
Узгред, дијак је тада озбиљно занимање и никако га не треба поистовећивати с термином 'писар'.

Sve tri povelje su pisane od strane različitih ljudi. Prvu je pisao bosanski dijak Desoje, drugu je napisao dubrovački prezbiter Paskal, a treću neko sasvim treći. Paskal sasvim sigurno nije iz Raške, a ne znam ni otkud bi bio to gramatik Desoje.
 
Forumaš @Urvan Hroboatos je svojevremeno na ovom forumu pokušavao ponuditi obrazloženje tumačenja povelja na osnovu zastarelog mišljenja hrvatskog istoričara Tomislava Raukara.

Povelje u kojima se spominju Vlasi i Srbi iz bosansih i dubrovačkih povelja označuju gastarbajtere, Srbe i Vlahe, a ne Bošnjane ni Dubrovčane, jer Bošnjani, kao Slaveni, jednostavnije sude Srbima zbog slavenskog jezika, a Dubrovčani, u to doba još dosta romanofoni, romanofonim Vlasima.

https://www.hercegbosna.org/STARO/ostalo/sredobos.html#peto

"Srblin"i "Vlah"​


Istraživanje o etnodruštvenom razvoju srednjovjekovne Bosne suočava se s teskocama vec pri tumacenju narodnosnih izricajau bosanskim cirilskim ispravama XIII. stoljeca, primjericeu trima ispravama bana Mateja Ninoslava. U njima MatejNinoslav stanovnika Bosne naziva "Srblinom"i suprotstavlja ga "Vlahu", tj. stanovniku Dubrovnika To je nazivlje bilo uzrokom brojnim tumacenjima sto su se gibala u rasponu od apsolutnog odbacivanja do potpuna prihvacanja. Da bismo mogli objasniti tu zagonetku historiografije, nuzno je pomnije razmotriti cirilske isprave XII. i XIII. stoljeca i njihovo narodnosno nazivlje.


Analiza tih isprava pokazuje, prije svega drugoga, da sporni izricaj o narodnosnoj suprotnosti: "Srblin"-> "Vlah" nije potekao iz srednjovjekovne Bosne, nego iz srednjovjekovne Srbije. U sacuvanoj gradji ti se izricaji prvi put pojavljuju u ispravi raskog velikog zupana Stefana Dubrovniku, napisanoj oko godine 1215. Tu ispravu danas poznajemo u prijepisu dubrovackog notara Paskala, sto je za objasnjenje naziva "Srblin"i "Vlah" veoma vazno, jos vise cinjenica daje isti notar pisao i dvije od tri spomenute isprave bana Mateja Ninoslava, iz 1240. i 1249. Prvu Ninoslavovu ispravu (prije 1235) pisao je, doduse, "gramatik"Desoje, a ne notar Paskal, ali to ne mijenja zakljucak da je narodnosna suprotnost "Srblin" -->"Vlah" u bosanske isprave dospjela iz raskih isprava, i to posrednistvom dubrovacke kancelarije. Da nazivlje Ninoslavovih isprava nije odrazavalo narodnosno ustrojstvo Bosne u prvoj polovici XIII. stoljeca i da se ono u njoj nije upotrebljavalo, pokazuje cinjenica da isprava bana Kulina Dubrovniku iz godine 1189. ne samo da nepoznaje naziv "Srblin", a kao starija od Ninoslavovih isprava ona bi taj naziv morala poznavati da se on upotrebljavao u Bosni, nego ni Dubrovcanina ne naziva "Vlahom" Naziv "Vlah" za Dubrovcanina u ispravama Mateja Ninoslava ocigledno nije bio bosanskoga podrijetla,jednako ni naziv "Srblin" za stanovnike Bosne.

Raukar je pokušao povezati to kao nešto što je upalo preko Dubrovačke republike i stoga neautohtono u Bosni, no ovo je stanovište naučno neuverljivo i odbačeno i ne može se čuti sem i dalje ponegde u krugovima bliskim portalu Herceg-Bosna.

Prošlogodišnja (2023) studija profesora Danijela Džina, izdanje iz istoriografske serije o srednjovekovnoj istoriji i kulturi prestižne izdavačke kuće Rutledž:

Dzino.jpg


ROutlaf.jpg

Džino, Danijel. Early Medieval Hum and Bosnia, ca. 450-1200: Beyond Myths, Routledge, 2023, pp. 133.

Dzinojpe.jpg


U knjizi koja je posvećena prvenstveno demitologizaciji istorije Huma i Bosne u ranom srednjovekovlju, Džino je ubrojao među mitove ove pokušaje relativizacije činjenice da su Bošnjani (Bosanci) u ranom srednjem veku bili Srbi.
 
Poslednja izmena:
Често ја то себи објашњавам поредећи данашње Црногорце, у оном етничком смислу и то оне ' ми немамо ништа с Србима' с тим временом и Босном, па и схватању 'добрих Бошњана'. Да ли је то било у називима тако 'оштро' подељено како уобичајено ми схватамо данас, велико је питање !?

Rekao bih da nije uopšte pitanje. Naravno, potpuno je drugačije. Srb(lj)in u XIII veku nije značio isto što ono što znači više od sedam i po vekova docnije. Kao ni nijedan drugi pojam, svi evoluiraju i imaju svoje značenje.

Tako i, primera radi, u istoj povelji u kojoj on naziva svoje podanike Srbima, ban Matej pravi odredbe o zaštiti Dubrovačke republike protiv Srpskog kraljevstva. Primer iz jedne druge povelje, izdate 1235/6.:

povelja Ninoslava.jpg


s kraljem raškim. U tim dokumentima, pre nego što je ban Tvrtko uzeo srpsku krunu, istočni sused Bosne se uglavnom naziva Raškom i Rašanima, Po mišljenju raznih istoričara to je praksa koja je proizašla još iz vremena disolucije starije srpske države, iz perioda dinastija Vlastimirovića i Vojislavljevića, zbog čega su oni na istoku redovno Rašani, a ne Srbi.

No, da se vratimo na poentu. Zamislite danas da kojim slučajem Milorad Dodik potpisuje u Prištini sporazum da će Republika Srpska vojno stati u odbranu Kosova, ukoliko li izbije neki vojni sukob sa Republikom Srbijom. Nešto takvo je čak i u teoriji potpuno nezamislivo. Bosanski vladar je, dakle, lišen bilo kakve percepcije modernog nacionalnog identiteta. Bošnjani nisu Srbi u nacionalnom smislu, već u kulturološkom, etničkom i istorijskom i njihovo Srpstvo ne uzima nikakvog udela u donošenju realpolitičkih interesa. Ne postoje krovni interesi koji bi dolazili iznad interesa bosanskog banata — izuzev, eventualno, straha od Boga. Srbi, tj. Rašani, za Bosance ili ako hoćete, bosanske Srbe (ili bolje rečeno, za bosanski dvor), bili su u političkom (nacionalnom, neko bi možda rekao) smislu jedan susedni faktor, kao i npr. Dubrovčani. Braneći svoje interese (a kada se kaže svoje, misli se na interese bosanskog bana i vlastele, zajedno sa vrhuškom Crkve bosanske — dakle, jednog vrlo malenog broja populacije bosanske srednjovekovne države, koji jeste bio akter u regionalnim političkim zbivanjima), bosanski Srbi bi skoro jednako ratovali protiv raških Srba, kao i protiv drugoga.
 
Poslednja izmena:
Како имамо три повеље, које су писала три аутора за времена истог владара, "ван сваке разумне сумње" се може закључити да су за двор бана Матеја Нинослава становници његове бановине Србљи а становници Дубровника Власи, кроз ове повеље су дефинисана права и обавезе у односима становника Босне и Дубровника.
Не чуди, ако је вјеровати аутору теме, глупаво тумачење једног форумаша да су Србљи и Власи заправо гастарбајтери у Босни и Дзбровнику. Којем наравно није замјерити, нема шансе да он тако глупав и тупав те ствари разумије. Но слично "тумачење" имамо и од хрватских назови историчара.

Ако је историја циљ ваља уважавати рукописе. Ако је историја средство до циља, а овдје је циљ потирање било какве српске компоненте и српског присуства западно од Дрине у тим минулим временима, и историјске списе ваља "тумачити" (пише то, али аутор заправо мисли) зарад потреба тог циља. И ту је мало или никако историје и подоста тумачења историје, историчари који тумаче историју зарад политичких мотива нису историчари него политички радници.

Погледао сам мало неке хрватске радове, ту кроз то "тумачење" (како није то што пише, него аутор мисли) провејава углавном комотно а и бесмислено објашњење како је "невјероватно" да би Дубровчани себе звали Власима.

За историчара је један од најважнијих а реално и најтежи задатак урадити реконструкцију духа времена који обрађују. Какав бјеше начин живота, схватања, какав бјеше вриједносни систем, којим су моралним и иним скрупулама робовали.
Код схватања користили би се термини за колективитете који би у различитим временима имали различито значење. Шта ти ја знам, Сарацени су у раном средњем вијеку етничка одреница, у развијеном вјерска што је из списа недвосмислено примјетно, Латини су такође у свом зачетку етничка одредница, касније вјерска као одедница сљедбеника западног хришћанства. Примјера је пуно.
И термин Власи, како је аутор примијетио, је кориштен у византијским и списима који би били под утицајем византијског схватања у развијеном средњм вијеку за романизовано становништво, говорнике латинског. У каснијим временима имао би другачије значење и користио би се као одредница и других колективитета.

Но овдје шта год написали, колико год аргумената изнијели, никакве вајде. Ако је историја средство до циља а циљ је како написах потирање било каквог српског присуства западно од Дрине у тим временима, циљна група ће понављати мамтрање и "тумачење" неких хрватских политичких радника и самозваних историчара, ту мјеста разборитој полемици нема.
 
Naravno, potpuno je drugačije. Srb(lj)in u XIII veku nije značio isto što ono što znači više od sedam i po vekova docnije.
Наравно, Србин у XIII је одредница припадника српског народа, Србин седам и по вијекова касније је одредница припадника српског народа. Као што видимо, потпуно другачије.
 
И ту је мало или никако историје и подоста тумачења историје, историчари који тумаче историју зарад политичких мотива нису историчари него политички радници.

Погледао сам мало неке хрватске радове, ту кроз то "тумачење" (како није то што пише, него аутор мисли) провејава углавном комотно а и бесмислено објашњење како је "невјероватно" да би Дубровчани себе звали Власима.

Neki ti pokušaji relativizacije od nekoliko hrvatskih istoričara, uglavnom su bezuspešni, kao što to prikazuje Džino.

Pošto pomenuh doktorsku disertaciju Marka Pijovića na susednoj temi, da je citiram i ovde. Napomena 121 na str. 54:

Screenshot_2024-01-15-12-08-58-335_com.google.android.apps.docs-edit.jpg


https://core.ac.uk/download/pdf/197910206.pdf

Pijović odbacuje te pokušaje pravljenja konstrukcija objašnjavajući ih kao, tobože, zabunama koje proizlaze iz nedovoljno svesti.

I verovatno nije slučajno što su Raukarovi prethodnici baš Krunoslav Draganović i Dominik Mandić. :mrgreen:

P. S. Ono što je je svakako interesantno jeste da su pokušaji relativizovanja ovih akata mnogo više interesovali pojedine hrvatske istoričare, negoli bošnjačke, iako bi se možda očekivalo suprotno.
 
Poslednja izmena:
U tim dokumentima, pre nego što je ban Tvrtko uzeo srpsku krunu, istočni sused Bosne se uglavnom naziva Raškom i Rašanima
Ovo će se pojavljivati povremeno i u kasnijim fazama srednjovjekovne Bosne. Primjerice često se javljaju raška gospoda u poveljama ili čak i sami Rašani.

"Sada obznanjujem vašu jasnost, da je moj preljubljeni sin, svijetli Stjepan, na osmicu iza Uskrsa uzeo za ženu kćer nekadanjega despota Lazara, te je preuzeo čitavo njegovo vladanje u Ugarskoj i Raškoj, u koliko je Turci nisu još osvojili; uz to je po prejasnom kralju ugarskom Matijašu učinjen despotom na mjesto svoga pokojnoga tasta Lazara, i to složnom voljom svih Rašana."

Pismo kralja Stjepana Tomaša Kotromanića (1459)
 
Ovo će se pojavljivati povremeno i u kasnijim fazama srednjovjekovne Bosne. Primjerice često se javljaju raška gospoda u poveljama ili čak i sami Rašani.

"Sada obznanjujem vašu jasnost, da je moj preljubljeni sin, svijetli Stjepan, na osmicu iza Uskrsa uzeo za ženu kćer nekadanjega despota Lazara, te je preuzeo čitavo njegovo vladanje u Ugarskoj i Raškoj, u koliko je Turci nisu još osvojili; uz to je po prejasnom kralju ugarskom Matijašu učinjen despotom na mjesto svoga pokojnoga tasta Lazara, i to složnom voljom svih Rašana."

Pismo kralja Stjepana Tomaša Kotromanića (1459)

Povremeno, da. Ne mogu neke preko noći da se izbace, već je sve dug proces.
 
franački anali, koji beleže da se slavonski vladar Ljudevit Posavski u jednom trenutku bio iz Siska sklonio kod Srba, koji drže značajan deo Dalmacije, što se sa puno prava koristi kao zaključak da su Srbi držali i Bosnu svakako do 822. godine.

Fol 120r i 120v rukopisa E (Austrijska nacionalna biblioteka u Beču) malih kraljevskih anala Franačke iz manastira Lorš (koji obuhvataju period od 741. do 829. godine).

hronikafranacka.jpg

Exercitus de Italia propter Liudewiticum bellum conficiendum in Pannoniam missus est, ad cuius adventum Liudewitus Siscia civitate relicta ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem optinere dicitur, fugiendo se contulit et uno ex ducibus eorum, a quo receptus est, per dolum interfecto civitatem eius in suam redegit dicionem. Missis tamen ad exercitum imperatoris legatis suis ad eius praesentiam se velle venire promisit.
Iz Italije je u Panoniju poslata vojska da dokrajči rat s Ljudevitom. Suočen sa vojskom, Ljudevit je napustio grad Sisak i potražio zaklon kod Srba; narod za koji se kaže se da taj narod obuhvata veliki deo Dalmacije, gde je na prevaru ubio jednog od njihovih vojvoda koji ga je bio prihvatio, a njegov je grad doveo pod svoju vlast. Ipak je k carevoj vojsci uputio svoje poslanike i obećao da je će se pojaviti pred carem.

Ove završne delove, smatra se, napisao je lično Ajhnard, biograf slavnog kralja Karla Velikog.

Digitalizovani fototip: https://bibliotheca-laureshamensis-digital.de/view/onb_cod510_foll31-133?ui_lang=eng

Transkript: http://www.thelatinlibrary.com/annalesregnifrancorum.html
 
U zavisnosti od toga koga pitate, postoje i neka tumačenja koja slično viđenje imaju i o falsifikovanoj buli pape Zaharija I iz 743. godine. Naime, pošto se u njoj ne pominje nigde Bosna, a pominje Srbija i druge sklavinije, neki su iz toga izvlačili da je to možda mogao biti posredni dokaz da je još i pre sredine VIII stoleća Bosna bila srpska.

Servilie.jpg

Yahar2.jpg


Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae I, pp. 35/6.

https://archive.org/details/codexdiplomatic00unkngoog/page/n73/mode/2up

Paleografska istraživanja su ukazala da je reč o crkvenom falsifikatu nastalom pre sredine XIII stoleća, kada imamo — od uspona privrede i igradova — jedan izuzetno veliki talas falsifikata iz crkvenih krugova, koji je uzeo svog maha i na ovim prostorima. Međutim, neki istraživači kao npr. Tibor Živković ukazuju da je ova povelja, kao i većina drugih, morala nastati na osnovu autentičnog predloška, te tako smatra da je to slučaj i sa ovom, ukoliko li se odstrani interpolisani sadržaj.

Naravno, ovde treba uzimati izuzetno značajne rezerve sa izvođenjem bilo kakvih zaključaka, ali postoj između ostalih i mogućnost da je odsustvo Bosne u ovoj povelji posledica činjenice da ni u 743. godini ona nije postojala izvan Srbije. Naime, primetiti i upotrebu iste terminologije — regnum Serviliae — ista formulacija kojoj će u docnijim diplomatičkim aktima iz rimokatoličkih krugova (što falsifikovanim, što autentičnim) biti dodato quod est Bosna.
 

Ovo, na samom kraju 32. poglavlja (posvećenog Srbima i zemlji u kojoj su tada obitavali) Spisa o narodima vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita iz sredine X stoleća, predstavlja ujedno i najstariji poznati primer pominjanja Bosne u istorji. Najstariji rukopis DAI, rkp Parisinus grecus 2009, čuva se u nacionalnoj biblioteci Francuske u Parizu, gde se čuva od (tada francuske kraljevske biblioteke) 1599. godine, u vreme vlasti kralja Anrija IV (1589-1610) poznatijeg kao Dobri kralj. Folio 101r i 101v dotičnog rukopisa:

DAI1.jpg

DAI2.jpg


https://gallica.bnf.fr/ark:/12148/btv1b10722809z/f107.item

Hoti en tēi baptismenēi Serblia eisin kastra oikoumena to Destinikon, to Tzernavouskē, to Meguretous, to Dresneēk, to Lesnēk, to Salinès kai eis to chōrion Bosona to Katera kai to Desnēk.

U krštenoj Srbljiji nalaze se nastanjeni gradovi Destinik, Černavusk, Međurečje, Dresnik, Lesnik, Salines, a u zemljici Bosni Kotor i Desnik.
 
Bošnjani nisu Srbi u nacionalnom smislu, već u kulturološkom, etničkom i istorijskom i njihovo Srpstvo ne uzima nikakvog udela u donošenju realpolitičkih interesa. Ne postoje krovni interesi koji bi dolazili iznad interesa bosanskog banata — izuzev, eventualno, straha od Boga. Srbi, tj. Rašani, za Bosance ili ako hoćete, bosanske Srbe (ili bolje rečeno, za bosanski dvor), bili su u političkom (nacionalnom, neko bi možda rekao) smislu jedan susedni faktor, kao i npr. Dubrovčani. Braneći svoje interese (a kada se kaže svoje, misli se na interese bosanskog bana i vlastele, zajedno sa vrhuškom Crkve bosanske — dakle, jednog vrlo malenog broja populacije bosanske srednjovekovne države, koji jeste bio akter u regionalnim političkim zbivanjima), bosanski Srbi bi skoro jednako ratovali protiv raških Srba, kao i protiv drugoga.
Ма да, то јасно. Сви владари имају своје политике и своје интересе, без обзира на нпр.етничке везе. Тога има чак и на нижим нивоима у једној држави. Није то ни данас ништа необично, ми само не можемо то сад да сагледамо јер још увек не знамо последице.
 
Ма да, то јасно. Сви владари имају своје политике и своје интересе, без обзира на нпр.етничке везе. Тога има чак и на нижим нивоима у једној држави. Није то ни данас ништа необично, ми само не можемо то сад да сагледамо јер још увек не знамо последице.

Osim što pominjasmo te primere, i vlaški etnonim je primer evolucije. Kao što rekoh, kasnije u srednjem veku bilo je došlo do razvoda pojma Latin/Dubrovčanin i više ih ne nazivaju Vlasima, koji su posebna statusna (pravna) kategorija, sa druga ijin pravima.

Iz ekvivalente povelje velikog župana Stefana Nemanjića:

Screenshot_2024-01-16-16-40-56-460_com.android.chrome-edit.jpg
Screenshot_2024-01-16-16-41-14-740_com.android.chrome-edit.jpg


Ona je dragocena jer nam je ostalo sačuvana u oba jezika. Vlaško ime u upotrebi za Dubrovčane je bilo specifično kao etnička odrednica, isto kao i srpsko za Bosance, ali to se na latinski prevodi samo kao Raguseus (a na mestu Srbina, Sclavus).

Nemamo sačuvanu latinsku varijantu niti rani prevod nijedne od tri referentne povelje bosanskog bana, ali van je svake sumnje da je u njima stajalo isto.
 
Osim što pominjasmo te primere, i vlaški etnonim je primer evolucije. Kao što rekoh, kasnije u srednjem veku bilo je došlo do razvoda pojma Latin/Dubrovčanin i više ih ne nazivaju Vlasima, koji su posebna statusna (pravna) kategorija, sa druga ijin pravima.

Iz ekvivalente povelje velikog župana Stefana Nemanjića:

Pogledajte prilog 1482782Pogledajte prilog 1482783

Ona je dragocena jer nam je ostalo sačuvana u oba jezika. Vlaško ime u upotrebi za Dubrovčane je bilo specifično kao etnička odrednica, isto kao i srpsko za Bosance, ali to se na latinski prevodi samo kao Raguseus (a na mestu Srbina, Sclavus).

Nemamo sačuvanu latinsku varijantu niti rani prevod nijedne od tri referentne povelje bosanskog bana, ali van je svake sumnje da je u njima stajalo isto.
Овај латински текст је истовремен као повеља Првовенчаног?
 
Osim što pominjasmo te primere, i vlaški etnonim je primer evolucije. Kao što rekoh, kasnije u srednjem veku bilo je došlo do razvoda pojma Latin/Dubrovčanin i više ih ne nazivaju Vlasima, koji su posebna statusna (pravna) kategorija, sa druga ijin pravima.

Iz ekvivalente povelje velikog župana Stefana Nemanjića:

Pogledajte prilog 1482782Pogledajte prilog 1482783

Ona je dragocena jer nam je ostalo sačuvana u oba jezika. Vlaško ime u upotrebi za Dubrovčane je bilo specifično kao etnička odrednica, isto kao i srpsko za Bosance, ali to se na latinski prevodi samo kao Raguseus (a na mestu Srbina, Sclavus).

Nemamo sačuvanu latinsku varijantu niti rani prevod nijedne od tri referentne povelje bosanskog bana, ali van je svake sumnje da je u njima stajalo isto.
Узгред, и у Немањином уговору с Дубровником су Raguseos et Sclauos. Али , то је латински језик.
 
Овај латински текст је истовремен као повеља Првовенчаног?

Nisam našao tačno datovanje latiničnog teksta. Jedino što sam našao jeste da se navodi da je to stari dubrovački prevod.

To se obično kaže kada se misli da je blizak vremenu same povelje, ili ne mnogo mlađi od nje.
 

Back
Top