Трагедија у Крагујевцу 21.10.1941
У низу трагедија, које су у септембру и октобру 1941. задесиле србски народ у окупираној Србији, трагедија која је, 20. и 21. октобра 1941. године задесила Крагујевац заузима посебно место. Иако крагујевачка трагедија ни по броју жртава ни по последицама није била највећа, њој је комунистичка пропаганда дала посебно место.
Главни разлог за то био је у томе што се ова трагедија, коју су као и све друге изазвали побуњеници, доводи у везу, иако сасвим неоправдано, са Марисавом Петровићем, који се, са својим добровољачким одредом нашао тих дана у Крагујевцу.
Комунисти имају посебан разлог што су ову трагедију у својој пропаганди перувеличали, јер су они њени директни проузроковачи. Прећуткујући и Шабац, и Мачву, и Горњи Милановац, и Краљево, југословенски комунисти истичу крагујевачку трагедију на прво место. Узрок за то може бити, а вероватно их има више, али се чини да је овај најглавнији: У Крагујевцу се тих дана у току своје акције против партизана, нашао V србски добровољачки одред, који је био под командом Марисава Петровића.
Овај одред који је имао око 200 доборовољаца, успешно се борио против партизана и тукао их при сваком сусрету. Чињеница да је одредом командовао један сељак, човек из народа, бола је комунисте у очи; уз то још и због тога што је овај човек био активан члан ЈНП Збор.
У вези трагичног случаја у Крагујевцу интерсантно је и ово; ни у самом Крагујевцу нити у његовој близини нису тих дана вођене борбе између Немаца и партизана и четника. Одмазда у Крагујевцу која је била извршена 20. и 21. октобра 1941. године, последица је напада партизана и четника на Немце који су се враћали из Горњег Милановца према Крагујевцу. При повратку у Крагујевац, Немци су на положајима чачанског партизанског одреда код Враћевшнице поново нападнути и у стопу гоњени до села Љуљака, одакле су гоњење наставили крагујевачки партизани.
Према званичном немачком податку у борбама са партизанима код села Љуљка укупно је погинула девет Немаца, а рањено двадесет седам; један од рањених је умро од задобијених рана. Тако се за одмазду, рачунало десет мртвих и двадесет шест рањених. По прокламованом окупаторском кључу одмазде, требало је да будет стрељано 2.300 Срба. Убијене Немце нападачи су и физички унаказили. Немци су погинуле и унакажене лешеве фотографисали и те фотографије донели шефу окупаторског Управног штаба у Београду, др Турнеру, који их је показао генералу Недићу и Димитрију Љотићу.
Кад је генерал Недић био код Турнера да моли да се не шаље казнена експедиција „шеф Управног штаба, и сам блед и узбуђен, дигао се и из блока извукао је серију фотограгија које је баш пре тога примио. То су били снимци лешева немачких војника поубијаних код села Љуљка и потом страховито унакажених.“ Недић се и сам згрозио када је видео ове ужасне слике дивљаштва каквa никада србска војска у својој историји није починила. Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно скинутим, били су одсечени удови, трећи су били располовљени и доњи део трупа је био постављен са ногама у вис да чини Черчилово слово „V” – Victory (победа).
Турнер је тада рекао Недићу и Љотићу: „Шта мислите шта би сада Фирер урадио када би ове ужасе видео? Овако нешто још се није догодило у Европи. То је чисто балканско дивљаштво. Не само сто за једног, већ ово може довести да се одмазда још више пооштри.“
Турнер је даље рекао да су Хитлеру сви Срби исти, комунисти или некомунисти, који су сада уосталом заједнички напали немачку оружану снагу и ове ужасе починили. Турнер, на Недићеву и Љотићеву молбу, ипак, није ове фотографије са унакаженим немачким лешевима послао у Берлин, тако да нису ни могле доћи до Хитлера. Да су ове фотографије доспеле до Хитлера још више би се погоршало и онако тешко стање нашег народа у окупираној Србији.
О приказу крагујевачке трагедије постоје три верзије; комунистичка, званична немачка, и она коју је дао Марисав Петровић у једном писаном извештају. „Борба“ у броју од 25. октобра 1941. године доноси да је у „Крагујевцу похапшено 2.000 људи и да се врше масовна стрељања. А „Борба“ од 15. новембра 1941. године доноси извештај о случају у Крагујевцу и вели да су Немци поубијали 5.000 мушкараца и жена. Даље у тексту се наводи да је укупно ухапшено око 10.000 људи.
Исцрпан извештај о стању у Крагујевцу поднео је 20. октобра 1941. године, крајскомадант у Крагујевцу Бишофсхаузен (Bischofshausen). Даје се у почетку број мртвих и рањених Немаца (9 мртвих и 27 рањена). Даје исто тако податке о хапшењима, која су почела тек 18. октобра 1941. у касним вечерњим часовима. Прво су хапшења вршена по списковима. Ухапшени су сви мушкарци са списка и Јевреји и известан број комуниста, укупно њих 70. Пошто овај број ни издалека није одговарао броју 2.300, колико је требало стрељати, одлучено је да се потребан број прикупи хапшењем по улицама, трговима и кућама.
Војска је претресла села Грошницу, Мечковац и Маршић при чему је одмах убијено 422 мушкараца, међу којима и један поп у чијем се црквеном торњу нашла скривена муниција. Да би се попунио број од 2.300 поново је наређено прочешљавање Крагујевца за 20. октобар 1941. године. Похапшени су сви мушарци од 16 до 60 година и одведени у логор. У извештају капетана Бишофсхаузена нигде се не спомиње учешће било којих србских органа ни у хапшењу становништва, ни у стрељањима. И иницаијатива и њено извођење дело су Немаца. Др. Ђоко Слијепчевић у својој књизи „Југославија уочи и за време другог светског рата“ пише да су Немци 20. октобра рано ујутро, око пет часова, блокирали основну школу где је био V Добровољачки одред, који се није могао појављивати изван зграде. Блокада школе трајала је све до 15 часова, тј. до завршетка рације.
Марисав Петровић је заједно са Милошем Војновићем, који је дошао у Крагујевац са циљем да формира X Добровољачки одред, отишао до немачке Крајскомандантуре да се обавести о разлозима блокаде и сабирања грађана.
У Крајскомадантури су дознали да је наређена одмазда за 10 погинулих и 26 рањених Немаца и да ће, због тога, бити стрељано 2.300 људи. Запрепашћени овом страшном вешћу Петровић и Војиновић одлазе до мајора Кенига, шефа казнене експедиције, који прек и љут, одбија да разговара са њима.
У свом извештају Марисав Петровић пише: „На дан 19. октобра изјутра у читавом граду почела је рација. Немци су све мушкарце од 16-60 година похапсили и затворили у артиљеријску касарну код Сајмишта. Хапсили су све одреда; по кућама, на улици, у кафани, ђаке и професоре у школи, чиновнике из свих надлештва па и раднике који су радили на улицама и Леперници. Било је ухапшено преко 6.000 људи.“
Немци су почели стрељање 20. октобра у 18 часова. Стрељали су групе од по 400 људи. Овде су били разни похапшеници и међу њима Јевреји и родитељи и фамилија оних који су у шуми. Стрељање је настављено и у току 21. октобра, сада су стрељања вршена у групама од по 100 људи. Стрељање је вршено док није подмирен број 2.300. Ни у хапшењеу, ни у извођењу на стрељање, а још мање у стрељању, добровољци нису имали никаквог удела. Када су се стицајем околности ту нашли, покушавали су да спасу што већи број људи.
Немци су пристали да се из групе могу издвојити присталице генерала Недића. За сваког издвојеног морало се гарантовати, што је било и тешко и опасно, јер су Марисав Петровић и добровољци познавали мали број људи у Крагујевцу. „Као прво“ вели Марисав у свом извештају „спасавани су ђаци-гиманзијалци као и професори. Ту смо се морали претварати пред Немцима да сваког лично познајемо. Тај посао је ишао тако што смо од сваког узимали легитимацију, видели његово име и звали га по имену.
Затим су извлачени радници.
На трећем месту су се нашли они који су се тог дана случајно затекли у Крагујевцу.
Затим смо извлачили оне испод 15 и преко 60 година старости. Такође смо се трудили да извучемо што више младих и здравих људи.
На крају извучен је далеко већи број интелигенције него што је стрељан ... Но опет истичем, све нисмо могли да извучемо.“
Од ђака нису могли бити спашени само они који су „носили комунистичку фризуру по којој су се познавали да су комунистички омладинци.“
Марисав Петровић даље истиче да су добровољци тог дана морали много да се понизе пред окупатором, само да би што више спасили људи. Он истиче да су и неки Немци у овоме помагали, нарочито један подофицир који је био професор и знао мало србски тако да је служио као тумач.
Нарочито је помогао у извлачењу ђака.
Петровић признаје да су он и добровољци учинили, у настојању да спасу што више Срба, и једно тешко огрешење; наиме ухватили су довели око 200 Цигана и заменили их Србима.
следи наставак....
