Quantcast

Potomci Milana Nedića traže da im se vrati imovina

111111

Legenda
Banovan
Poruka
60.300
Potomci Milana Nedića, predsednika Vlade Srbije u vreme nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu, podneli su zahtev Agenciji za restituciju da im se vrati imovina oduzeta posle rata, prenela je danas Radio-televizija Srbije.

Među imovinom koju naslednici traže su zgrada u Nemanjinoj ulici u kojoj je danas Narodna banka Srbije, Zemunski park, placevi u Grockoj, u Vrtlarskoj ulici u Zemunu i nadoknada za pet knjiga koje je Nedić izdao.

Milan Nedić se ubio pre izricanja presude za saradnju s okupatorom, te formalno nije osuđen, zbog čega njegovi naslednici, kako su naveli, nisu ni tražili njegovu rehabilitaciju. Jedini zahtev koji su do sada podnosili je da im se kaže gde je sahranjen.

Sada su odlučili da traže ono što im je Milan Nedić ostavio testamentom iz 1941. godine. Praunuk Milana Nedića Aleksandar rekao je da porodica samo traži ono što joj pripada.

- Mi smo svesni da ćemo dobiti malo ili ništa, ali je ovo naš način da bacimo malo više svetla, da nadležne institucije počnu drugačije da govore, ne samo o Milanu Nediću, već i o istoriji - rekao je Aleksandar Nedić.

Šabački advokat Gojko Lazarov koji se bavio slučajevima restitucije, rekao je za RTS da je za odluku o vraćanju imovine potrebna dokumentacija o imovini i njenom oduzimanju.

- U slučajevima gde su vlasnici proglašeni saradnicima okupatora to nije kraj procedure. Kod onih lica koja su osuđena i kažnjena, potrebno je rešenje o rehabilitaciji ili dokaz da je taj zahtev podnet - rekao je Lazarov.

U Agenciji za restituciju koja je dobila zahtev porodice Nedić rekli su da je taj slučaj komplikovan, iako ga sud nije proglasio krivim. To pokazuju i dokumenta Agencije.

- Postoji akt tadašnje komisije za ratne zločine, neophodno je da se sudski rehabilituje. To je teško pitanje i ogromna je odgovornost na sudijama, ali ne može se kroz ovaj sudski postupak ići u istorijski revizionizam - rekao je direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić.

Nedićeva Vlada nacionalnog spasa trajala je od 29. avgusta 1941. do oktobra 1944. godine.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/333468/Potomci-Milana-Nedica-traze-da-im-se-vrati-imovina

ne bi me čudilo da im Đilas nešto i vrati
 

SrBkinja_

Zainteresovan član
Poruka
416
Тестамент Милана Недића

Армијски ђенерал
Милан ђ. Недић

- Т Е С Т А М Е Н Т -

Три примерка

Београд, 2. априла 1941. године

Мој тестамент

Ја полазим у рат сутра 3. априла 1941. године. Господ Бог нека благослови нашу војску, наш народ и мајку Србију. Не знам какве ћу јуначке среће бити и да ли ћу се из рата жив вратити, зато са својом имовином чиним овакву расподелу:
1) Ја имам од деце: сина Душана; кћери: Десанку, Бранку и Анђу. Сви они, сви четворо су равноправни моји наследници. Они да поделе моју имовину на равне делове.
Моју имовину, ако умрем или погинем.
Моја супруга Живка имаће на уживање моју пензију, која је једна од највећих. Ако, пак, не буде имала на уживање пензију, из ма којаких разлога, онда и она учествује у деоби моје имовине као равноправин члан, на пети део;
2) Имам честито и поштено зарађено, највише на продаји мојих књижевних радова, и то:
а) Удео у плацу и кући у Немањиној улици број 35 у Београду у заједници са мојим братом армијским ђенералом Милутином ђ. Недићем и његовом супругом Јелицом Недић, рођена Христић, једну четвртину вредности целокупне и плаца и куће;
б) Половину вредности куће и плаца у улици Вуковој бр. 6, у Земуну, у Земунском парку, до станова милосрдних сестара истоимене болнице.
Ову половину поседујем (плаца и куће) заједно са својом снајом Ангелином Б. Недић, супругом мога брата Божидара ђ. Недића.
в) Моја књижевна дела:
''Србска војска и Солунска офанзива''
''Србска војска на албанкој Голготи''
''Србска војска на Крфу и Африци'' и још, још непродато.
Ово је моја последња воља и жеља. Да моји наследници поступе овако, како горе - напред - наложих.
Овај је мој тестамент написан у три равногласна примерка, од којих је један у Београдском окружном суду (за варош Београд); други код мог брата Божидара ђ. Недића; и трећи носим са собом.
Другог тестамента нисам ни имао, ни писао, до ли овај који написах и потписах својеручно другога априла хиљаду девет стотина и четрдесет и прве године.

Милан ђ. Недић
Армијски ђенерал
и министар у пензији


Према томе, целокупна имовина треба да се врати наследницима овог великог човека.
Нек ти је вечна слава и хвала, Милане Недићу!
 
Poslednja izmena:

Alekasandar3

Buduća legenda
Poruka
35.728
Тестамент Милана Недића

Армијски ђенерал
Милан ђ. Недић

- Т Е С Т А М Е Н Т -

Три примерка

Београд, 2. априла 1941. године

Мој тестамент

Ја полазим у рат сутра 3. априла 1941. године. Господ Бог нека благослови нашу војску, наш народ и мајку Србију. Не знам какве ћу јуначке среће бити и да ли ћу се из рата жив вратити, зато са својом имовином чиним овакву расподелу:
1) Ја имам од деце: сина Душана; кћери: Десанку, Бранку и Анђу. Сви они, сви четворо су равноправни моји наследници. Они да поделе моју имовину на равне делове.
Моју имовину, ако умрем или погинем.
Моја супруга Живка имаће на уживање моју пензију, која је једна од највећих. Ако, пак, не буде имала на уживање пензију, из ма којаких разлога, онда и она учествује у деоби моје имовине као равноправин члан, на пети део;
2) Имам честито и поштено зарађено, највише на продаји мојих књижевних радова, и то:
а) Удео у плацу и кући у Немањиној улици број 35 у Београду у заједници са мојим братом армијским ђенералом Милутином ђ. Недићем и његовом супругом Јелицом Недић, рођена Христић, једну четвртину вредности целокупне и плаца и куће;
б) Половину вредности куће и плаца у улици Вуковој бр. 6, у Земуну, у Земунском парку, до станова милосрдних сестара истоимене болнице.
Ову половину поседујем (плаца и куће) заједно са својом снајом Ангелином Б. Недић, супругом мога брата Божидара ђ. Недића.
в)''Србска војска и Солунска офанзива''
''Србска војска на албанкој Голготи''
''Србска војска на Крфу и Африци'' и још, још непродато.
Ово је моја последња воља и жеља. Да моји наследници поступе овако, како горе - напред - наложих.
Овај је мој тестамент написан у три равногласна примерка, од којих је један у Београдском окружном суду (за варош Београд); други код мог брата Божидара ђ. Недића; и трећи носим са собом.
Другог тестамента нисам ни имао, ни писао, до ли овај који написах и потписах својеручно другога априла хиљаду девет стотина и четрдесет и прве године.

Милан ђ. Недић
Армијски ђенерал
и министар у пензији


Према томе, целокупна имовина треба да се врати наследницима овог великог човека.
Нек ти је вечна слава и хвала, Милане Недићу!
Odmah posle Pavelića

I nemojte da falsifikujete i ubacujete idiotsku tvorevinu "srBska"




- T E S T A M E N T -

Tri primerka

Beograd, 2. aprila 1941. godine

Moj testament

Ja polazim u rat sutra 3. aprila 1941. godine. Gospod Bog neka blagoslovi našu vojsku, naš narod i majku Srbiju. Ne znam kakve ću junačke sreće biti i da li ću se iz rata živ vratiti, zato sa svojom imovinom činim ovakvu raspodelu:
1) Ja imam od dece: sina Dušana; kćeri: Desanku, Branku i Anđu. Svi oni, svi četvoro su ravnopravni moji naslednici. Oni da podele moju imovinu na ravne delove.
Moju imovinu, ako umrem ili poginem.
Moja supruga Živka imaće na uživanje moju penziju, koja je jedna od najvećih. Ako, pak, ne bude imala na uživanje penziju, iz makojakih razloga, onda i ona učestvuje u deobi moje imovine kao ravnopravin član, na peti deo;
2) Imam čestito i pošteno zarađeno, najviše na prodaji mojih književnih radova, i to:
a) Udeo u placu i kući u Nemanjinoj ulici broj 35 u Beogradu u zajednici sa mojim bratom armiskim đeneralom Milutinom Đ. Nedićem i njegovom suprugom Jelicom Nedić, rođena Hristić jednu četvrtinu vrednosti celokupne i placa i kuće;
b) Polovinu vrednosti kuće i placa u ulici Vukovoj br. 6, u Zemunu, u Zemunskom parku, do stanova milosrdnih sestara istoimene bolnice.
Ovu polovinu posedujem (placa i kuće) zajedno sa svojom snajom Angelinom B. Nedić, suprugom moga brata Božidara Đ. Nedića.
v) Moja književna dela:
„Srpska vojska i Solunska ofanziva“
„Srpska vojska na albankoj Golgoti“
„Srpska vojska na Krfu i Africi“ i još, još neprodato.
Ovo je moja poslednja volja i želja. Da moji naslednici postupe ovako, kako gore - napred - naložih.
Ovaj je moj testament napisan u tri ravnoglasna primerka, od kojih je jedan u Beogradskom okružnom sudu (za varoš Beograd); drugi kod mog brata Božidara Đ. Nedića; i treći nosim sa sobom.
Drugog testamenta nisam ni imao, ni pisao, do li ovaj koji napisah i potpisah svojeručno drugoga aprila hiljadu devet stotina i četrdeset i prve godine.

Milan Đ. Nedić
Armiski đeneral
i ministar u penziji
 

Alekasandar3

Buduća legenda
Poruka
35.728
Potomci Milana Nedića, predsednika Vlade Srbije u vreme nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu, podneli su zahtev Agenciji za restituciju da im se vrati imovina oduzeta posle rata, prenela je danas Radio-televizija Srbije.

Među imovinom koju naslednici traže su zgrada u Nemanjinoj ulici u kojoj je danas Narodna banka Srbije, Zemunski park, placevi u Grockoj, u Vrtlarskoj ulici u Zemunu i nadoknada za pet knjiga koje je Nedić izdao.

Milan Nedić se ubio pre izricanja presude za saradnju s okupatorom, te formalno nije osuđen, zbog čega njegovi naslednici, kako su naveli, nisu ni tražili njegovu rehabilitaciju. Jedini zahtev koji su do sada podnosili je da im se kaže gde je sahranjen.

Sada su odlučili da traže ono što im je Milan Nedić ostavio testamentom iz 1941. godine. Praunuk Milana Nedića Aleksandar rekao je da porodica samo traži ono što joj pripada.

- Mi smo svesni da ćemo dobiti malo ili ništa, ali je ovo naš način da bacimo malo više svetla, da nadležne institucije počnu drugačije da govore, ne samo o Milanu Nediću, već i o istoriji - rekao je Aleksandar Nedić.

Šabački advokat Gojko Lazarov koji se bavio slučajevima restitucije, rekao je za RTS da je za odluku o vraćanju imovine potrebna dokumentacija o imovini i njenom oduzimanju.

- U slučajevima gde su vlasnici proglašeni saradnicima okupatora to nije kraj procedure. Kod onih lica koja su osuđena i kažnjena, potrebno je rešenje o rehabilitaciji ili dokaz da je taj zahtev podnet - rekao je Lazarov.

U Agenciji za restituciju koja je dobila zahtev porodice Nedić rekli su da je taj slučaj komplikovan, iako ga sud nije proglasio krivim. To pokazuju i dokumenta Agencije.

- Postoji akt tadašnje komisije za ratne zločine, neophodno je da se sudski rehabilituje. To je teško pitanje i ogromna je odgovornost na sudijama, ali ne može se kroz ovaj sudski postupak ići u istorijski revizionizam - rekao je direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić.

Nedićeva Vlada nacionalnog spasa trajala je od 29. avgusta 1941. do oktobra 1944. godine.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/333468/Potomci-Milana-Nedica-traze-da-im-se-vrati-imovina

ne bi me čudilo da im Đilas nešto i vrati


Osobe koje nikada nisu osudjene:

1. Adolf Hitler
2. Alija Izetbegović
3. Franjo Tudjman
4. Pol Pot

Da li i njihovim porodicama treba vratiti imovinu?
 

SrBkinja_

Zainteresovan član
Poruka
416
Mene ili gramatiku, svejedno.
Ако ти је свеједно, заобиђи ме. ;)

Слово Б сам намерно задржали из више разлога:
1) корен речи за назив нашег народа, државе и језика јесте СРБ;

2) слово Б је писао свети Сава као први и највећи просветитељ Срба, и сви писци после њега, кроз читав средњи век све до Вука Караџића;

3) и сам Вук је у почетку писао Б, док најзад није, колебајући се између Мушицког и Копитара, послушао овог другог;

4) и данас у нашем правопису постоје изузеци од једначења по звучности (брдски, одштета, вођство);
такође, правило каже да се промена не врши, ако би дошло до удаљавања од основе, поготово ако би и значење речи постало нејасно (штабски, а не: штапски официр, Градац: Градца, а не Гратца или Граца);
једначење се не врши у властитим именицама страног порекла (Хабсбург, Вашингтон, Мидхат, Едхем);

5) сам назив слова Б јесте БУК што значи Бог (Свезнајући);

6) сам облик слова Б је величанствен: оно је начињено од слова О и Г, тако да кад се саставе сва три слова добијемо реч БОГ;
оно нам казује на само да је Бог Света Тројица него и начин Њиховог постојања: из Б излазе и О и Г, баш као што се Син рађа од Оца и као што Дух Свети исходи од Оца;
у једном слову главна православна истина (догма)!











 

Alekasandar3

Buduća legenda
Poruka
35.728
ма јашта, убио и 8 тисућа муслимана у сребреници
25,000 Srba i Jevreja, to je ono što je imenom i prezimenom pobrojao.
Streljao sve koji nisu htelid a saradjuju sa Nemcima, veliku Milunku Savić je strpao u zatvor samo zato što nije htela da se sretne sa nemačkim komandantom.
***** od čoveka je bio.
 

Alekasandar3

Buduća legenda
Poruka
35.728
Ако ти је свеједно, заобиђи ме. ;)

Слово Б сам намерно задржали из више разлога:
1) корен речи за назив нашег народа, државе и језика јесте СРБ;
A onda je nastala promena po zvučnosti

2) слово Б је писао свети Сава као први и највећи просветитељ Срба, и сви писци после њега, кроз читав средњи век све до Вука Караџића;
Sveti Sava je živeo u Srednjem veku, valdja se nešto promenilo do tada. A uz to nikako nije bio najveći prosvetitelj.


3) и сам Вук је у почетку писао Б, док најзад није, колебајући се између Мушицког и Копитара, послушао овог другог;

4) и данас у нашем правопису постоје изузеци од једначења по звучности (брдски, одштета, вођство);
такође, правило каже да се промена не врши, ако би дошло до удаљавања од основе, поготово ако би и значење речи постало нејасно (штабски, а не: штапски официр, Градац: Градца, а не Гратца или Граца);
једначење се не врши у властитим именицама страног порекла (Хабсбург, Вашингтон, Мидхат, Едхем);
Što je naravno glupost.

Ne kaže se araBski nego - arapski
Ne kaže se srBski nego - srpski
Ne kaže se vraBci nego - vrapci


5) сам назив слова Б јесте БУК што значи Бог (Свезнајући);
Imbecilnost.
"B" dolazi od Hebrejskog "Bet" (Alef, Bet, Gimel, Dalet a to opet od feničanskog )

6) сам облик слова Б је величанствен: оно је начињено од слова О и Г, тако да кад се саставе сва три слова добијемо реч БОГ;
оно нам казује на само да је Бог Света Тројица него и начин Њиховог постојања: из Б излазе и О и Г, баш као што се Син рађа од Оца и као што Дух Свети исходи од Оца;
у једном слову главна православна истина (догма)!
Ne bavim se ezoterijom.
 

Alekasandar3

Buduća legenda
Poruka
35.728
Јел требало побити нпр.све француске полицјаце,жандарме,општинске чиновнике,.... који су радили под њемачком окупацоијом?:think:
Sve koji su direktno učestovali u masakru patriota, kao što su i uradili. U Francuskoj ej ubijeno 100,000 ljudi za tri meseca od oslobodjenja.

A Denić je bio stoka koja je bila glavni izdajnik i koljač Srba, dakle krvolok.
 

SrBkinja_

Zainteresovan član
Poruka
416
Трагедија у Крагујевцу 21.10.1941

У низу трагедија, које су у септембру и октобру 1941. задесиле србски народ у окупираној Србији, трагедија која је, 20. и 21. октобра 1941. године задесила Крагујевац заузима посебно место. Иако крагујевачка трагедија ни по броју жртава ни по последицама није била највећа, њој је комунистичка пропаганда дала посебно место.
Главни разлог за то био је у томе што се ова трагедија, коју су као и све друге изазвали побуњеници, доводи у везу, иако сасвим неоправдано, са Марисавом Петровићем, који се, са својим добровољачким одредом нашао тих дана у Крагујевцу.
Комунисти имају посебан разлог што су ову трагедију у својој пропаганди перувеличали, јер су они њени директни проузроковачи. Прећуткујући и Шабац, и Мачву, и Горњи Милановац, и Краљево, југословенски комунисти истичу крагујевачку трагедију на прво место. Узрок за то може бити, а вероватно их има више, али се чини да је овај најглавнији: У Крагујевцу се тих дана у току своје акције против партизана, нашао V србски добровољачки одред, који је био под командом Марисава Петровића.
Овај одред који је имао око 200 доборовољаца, успешно се борио против партизана и тукао их при сваком сусрету. Чињеница да је одредом командовао један сељак, човек из народа, бола је комунисте у очи; уз то још и због тога што је овај човек био активан члан ЈНП Збор.

У вези трагичног случаја у Крагујевцу интерсантно је и ово; ни у самом Крагујевцу нити у његовој близини нису тих дана вођене борбе између Немаца и партизана и четника. Одмазда у Крагујевцу која је била извршена 20. и 21. октобра 1941. године, последица је напада партизана и четника на Немце који су се враћали из Горњег Милановца према Крагујевцу. При повратку у Крагујевац, Немци су на положајима чачанског партизанског одреда код Враћевшнице поново нападнути и у стопу гоњени до села Љуљака, одакле су гоњење наставили крагујевачки партизани.

Према званичном немачком податку у борбама са партизанима код села Љуљка укупно је погинула девет Немаца, а рањено двадесет седам; један од рањених је умро од задобијених рана. Тако се за одмазду, рачунало десет мртвих и двадесет шест рањених. По прокламованом окупаторском кључу одмазде, требало је да будет стрељано 2.300 Срба. Убијене Немце нападачи су и физички унаказили. Немци су погинуле и унакажене лешеве фотографисали и те фотографије донели шефу окупаторског Управног штаба у Београду, др Турнеру, који их је показао генералу Недићу и Димитрију Љотићу.

Кад је генерал Недић био код Турнера да моли да се не шаље казнена експедиција „шеф Управног штаба, и сам блед и узбуђен, дигао се и из блока извукао је серију фотограгија које је баш пре тога примио. То су били снимци лешева немачких војника поубијаних код села Љуљка и потом страховито унакажених.“ Недић се и сам згрозио када је видео ове ужасне слике дивљаштва каквa никада србска војска у својој историји није починила. Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно скинутим, били су одсечени удови, трећи су били располовљени и доњи део трупа је био постављен са ногама у вис да чини Черчилово слово „V” – Victory (победа).

Турнер је тада рекао Недићу и Љотићу: „Шта мислите шта би сада Фирер урадио када би ове ужасе видео? Овако нешто још се није догодило у Европи. То је чисто балканско дивљаштво. Не само сто за једног, већ ово може довести да се одмазда још више пооштри.“
Турнер је даље рекао да су Хитлеру сви Срби исти, комунисти или некомунисти, који су сада уосталом заједнички напали немачку оружану снагу и ове ужасе починили. Турнер, на Недићеву и Љотићеву молбу, ипак, није ове фотографије са унакаженим немачким лешевима послао у Берлин, тако да нису ни могле доћи до Хитлера. Да су ове фотографије доспеле до Хитлера још више би се погоршало и онако тешко стање нашег народа у окупираној Србији.

О приказу крагујевачке трагедије постоје три верзије; комунистичка, званична немачка, и она коју је дао Марисав Петровић у једном писаном извештају. „Борба“ у броју од 25. октобра 1941. године доноси да је у „Крагујевцу похапшено 2.000 људи и да се врше масовна стрељања. А „Борба“ од 15. новембра 1941. године доноси извештај о случају у Крагујевцу и вели да су Немци поубијали 5.000 мушкараца и жена. Даље у тексту се наводи да је укупно ухапшено око 10.000 људи.

Исцрпан извештај о стању у Крагујевцу поднео је 20. октобра 1941. године, крајскомадант у Крагујевцу Бишофсхаузен (Bischofshausen). Даје се у почетку број мртвих и рањених Немаца (9 мртвих и 27 рањена). Даје исто тако податке о хапшењима, која су почела тек 18. октобра 1941. у касним вечерњим часовима. Прво су хапшења вршена по списковима. Ухапшени су сви мушкарци са списка и Јевреји и известан број комуниста, укупно њих 70. Пошто овај број ни издалека није одговарао броју 2.300, колико је требало стрељати, одлучено је да се потребан број прикупи хапшењем по улицама, трговима и кућама.

Војска је претресла села Грошницу, Мечковац и Маршић при чему је одмах убијено 422 мушкараца, међу којима и један поп у чијем се црквеном торњу нашла скривена муниција. Да би се попунио број од 2.300 поново је наређено прочешљавање Крагујевца за 20. октобар 1941. године. Похапшени су сви мушарци од 16 до 60 година и одведени у логор. У извештају капетана Бишофсхаузена нигде се не спомиње учешће било којих србских органа ни у хапшењу становништва, ни у стрељањима. И иницаијатива и њено извођење дело су Немаца. Др. Ђоко Слијепчевић у својој књизи „Југославија уочи и за време другог светског рата“ пише да су Немци 20. октобра рано ујутро, око пет часова, блокирали основну школу где је био V Добровољачки одред, који се није могао појављивати изван зграде. Блокада школе трајала је све до 15 часова, тј. до завршетка рације.

Марисав Петровић је заједно са Милошем Војновићем, који је дошао у Крагујевац са циљем да формира X Добровољачки одред, отишао до немачке Крајскомандантуре да се обавести о разлозима блокаде и сабирања грађана.

У Крајскомадантури су дознали да је наређена одмазда за 10 погинулих и 26 рањених Немаца и да ће, због тога, бити стрељано 2.300 људи. Запрепашћени овом страшном вешћу Петровић и Војиновић одлазе до мајора Кенига, шефа казнене експедиције, који прек и љут, одбија да разговара са њима.
У свом извештају Марисав Петровић пише: „На дан 19. октобра изјутра у читавом граду почела је рација. Немци су све мушкарце од 16-60 година похапсили и затворили у артиљеријску касарну код Сајмишта. Хапсили су све одреда; по кућама, на улици, у кафани, ђаке и професоре у школи, чиновнике из свих надлештва па и раднике који су радили на улицама и Леперници. Било је ухапшено преко 6.000 људи.“

Немци су почели стрељање 20. октобра у 18 часова. Стрељали су групе од по 400 људи. Овде су били разни похапшеници и међу њима Јевреји и родитељи и фамилија оних који су у шуми. Стрељање је настављено и у току 21. октобра, сада су стрељања вршена у групама од по 100 људи. Стрељање је вршено док није подмирен број 2.300. Ни у хапшењеу, ни у извођењу на стрељање, а још мање у стрељању, добровољци нису имали никаквог удела. Када су се стицајем околности ту нашли, покушавали су да спасу што већи број људи.
Немци су пристали да се из групе могу издвојити присталице генерала Недића. За сваког издвојеног морало се гарантовати, што је било и тешко и опасно, јер су Марисав Петровић и добровољци познавали мали број људи у Крагујевцу. „Као прво“ вели Марисав у свом извештају „спасавани су ђаци-гиманзијалци као и професори. Ту смо се морали претварати пред Немцима да сваког лично познајемо. Тај посао је ишао тако што смо од сваког узимали легитимацију, видели његово име и звали га по имену.
Затим су извлачени радници.
На трећем месту су се нашли они који су се тог дана случајно затекли у Крагујевцу.
Затим смо извлачили оне испод 15 и преко 60 година старости. Такође смо се трудили да извучемо што више младих и здравих људи.
На крају извучен је далеко већи број интелигенције него што је стрељан ... Но опет истичем, све нисмо могли да извучемо.“
Од ђака нису могли бити спашени само они који су „носили комунистичку фризуру по којој су се познавали да су комунистички омладинци.“


Марисав Петровић даље истиче да су добровољци тог дана морали много да се понизе пред окупатором, само да би што више спасили људи. Он истиче да су и неки Немци у овоме помагали, нарочито један подофицир који је био професор и знао мало србски тако да је служио као тумач.
Нарочито је помогао у извлачењу ђака.
Петровић признаје да су он и добровољци учинили, у настојању да спасу што више Срба, и једно тешко огрешење; наиме ухватили су довели око 200 Цигана и заменили их Србима.

следи наставак....
 

SrBkinja_

Zainteresovan član
Poruka
416
Када је стрељање завршено, Немци нису желели да претекли број Срба пусте на слободу него су их држали као таоце, да би имали на рсполагању одређен број људи ако погине још који Немац.
Да би издејствовали пуштање на слободу бар једног дела похапшених, добровољци и њихов комадант су морали трократно да се закуну да нико од њих неће отићи у шуму. Комадант добровољаца је морао три пута да понови: гарантујем. На то су Немци пристали да пусте кућама све сем 600 људи. Ови су морали остати као таоци у логору.


Добровољци су и после 21. октобра имали неколико борби са партизанима, растерали их и одбацили од града и железничке пруге. „И то смо“ пише Марисав Петровић „одмах искористили код Немаца. Немци су на наш захтев пустили све таоце – 600 људи. Још су пристали да никог не хапсе без нашег знања. И да уопште не стрељају без наше сагласности. И од 21. октобра па све док је Добровољачки одред био у Крагујевцу, до 29. новембра 1941, нико и није у Крагујевцу и околини стрељан.

Због различитих података о броју стрељаних у Крагујевцу, генреал Милан Недић је послао пуковника Бошка Павловића, који је са собом понео списак који му је дао немачки комадант Крагујевца, мајор Кенинг. У њему су била исписана 2.300 имена. То је био и остао званични број стрељаних талаца за 10 убијених и 27 рањених Немаца. Комунистички извори инсистирају да је било 7.000 жртава, али та цифра, вероватно, никада неће бити утврђена.

Генерал Недић је, потрешен и забринут због свега онога што се дешава у Србији, упутио 2. новембра 1941. године поруку и опомену „онима у шуми“ покушавајући да бар неке од њих уразуми. Он им је рекао: „Ви вашом безумном акцијом изазивате одмазде окупатора. За једну немачку главу узима се сто србских. Је л' то хоћете ви? Желите ли ви стрељање србског народа? Кажите шта хоћете? Ви бежите у шуму, а остављате незаштићене своје миле и драге, родитеље и породице, село и град. Хоћете ли њих да доведете у опасност? ... Шта сте постигли досадашњим својим радом и акцијом? Само зло. Само уништење. Само безбројне угашене србске животе. Само тешку проливену крв. Србску крв.“

Комунисти су, међутим, продужили својим путем.Њима није било стало ни до народа ни до његове слободе. Занети илузијама и похлепни на власт они су, безобзирно газећи преко хиљаде жртава недужних људи и преко згаришта србских села и градова, упорно ишли својим путем – остваривали своју револуцију.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.