Pomiriti se sa tim i živeti bez očekivanja

[Araon]

Lane Gutović je jednom prilikom dobro objasnio život, rekao je nešto tipa "ko je meni obećao sreću?" i zaista kad malo bolje pogledamo, ko je nama obećao život ispunjen ljubavlju, blagostanjem, svim i svačim, na koga se mi to ljutimo tačno ako nije tako?

Druga stvar, čim ti moraš da se pomiriš sa nečim znači da to nije tvoja priroda i da ti nešto ide uz dlaku, inače se ne bi mirila sa tim već bi sa tim bila u miru. Protiv svega u životu možeš, osim protiv svoje prirode.

 

[Aska bez vuka]

Bitno je da se čovek oslobodi nepotrebnog balasta i bude potpuno iskren prema sebi. I misli prvo na sebe i na svoje želje, pa makar došao u sukob sa celim svetom.

Ovo jako lepo zvuči, ali je većini ljudi danas neizvodivo.
Ja potpuno iskreno želim da napustim posao koji trenutno radim i da putujem sa detetom. Eto. Ali, koliko je realna ta želja?
Ako napustim posao, nemam od čega da platim stanarinu i da prehranim dete. Ako nađem dodatni posao da bih imala novac za putovanja, rizikujem zdravlje jer fizički ne mogu da izdržim, a i dete bi mi bilo po ceo dan samo kod kuće i odgajala bi ga verovatno ulica i pekara iza ćoška.
Tako da, neke želje prosto uvenu u nama u golom preživljavanju.
Pre neki dan su neke moje kolege s posla čitale knjigu koju sam napisala, knjiga je za decu. Svako od njih je bez laskanja rekao da sam ja ludak (pozitivno) i da ne treba ni dana da radim tu gde radim, da je to prosto šteta.
Ja želim da pišem i da stvaram, recimo, ali me posao koji ne volim toliko iscrpi da kada dođem kući nisam ni za šta.
Emotivno sam bila do nedavno na ivici ambisa. Sada sam ok, ali i dalje postoje stvari koje me trigeruju i izbace iz šina, posledica vrlo bolnog manipulativnog odnosa od kojeg se oporavljam.
I tako te želje i silne mogućnosti u nama sede i čekaju. Godinu, dve, pet. Neke umru sa nama, neke udavi tuga i melankolija, a neke uguši ono "sad mi je već svejedno".
I samo hoću da kažem da ste svi divni i da mi je lepo da vas čitam.

 

[Keva]

Ovo jako lepo zvuči, ali je većini ljudi danas neizvodivo.
Ja potpuno iskreno želim da napustim posao koji trenutno radim i da putujem sa detetom. Eto. Ali, koliko je realna ta želja?
Ako napustim posao, nemam od čega da platim stanarinu i da prehranim dete. Ako nađem dodatni posao da bih imala novac za putovanja, rizikujem zdravlje jer fizički ne mogu da izdržim, a i dete bi mi bilo po ceo dan samo kod kuće i odgajala bi ga verovatno ulica i pekara iza ćoška.
Tako da, neke želje prosto uvenu u nama u golom preživljavanju.
Pre neki dan su neke moje kolege s posla čitale knjigu koju sam napisala, knjiga je za decu. Svako od njih je bez laskanja rekao da sam ja ludak (pozitivno) i da ne treba ni dana da radim tu gde radim, da je to prosto šteta.
Ja želim da pišem i da stvaram, recimo, ali me posao koji ne volim toliko iscrpi da kada dođem kući nisam ni za šta.
Emotivno sam bila do nedavno na ivici ambisa. Sada sam ok, ali i dalje postoje stvari koje me trigeruju i izbace iz šina, posledica vrlo bolnog manipulativnog odnosa od kojeg se oporavljam.
I tako te želje i silne mogućnosti u nama sede i čekaju. Godinu, dve, pet. Neke umru sa nama, neke udavi tuga i melankolija, a neke uguši ono "sad mi je već svejedno".
I samo hoću da kažem da ste svi divni i da mi je lepo da vas čitam.

Ma ajde, ja sam neki dan rekla sebi, sta sad, sacekacu za vezu jos jedno desetak godina imam si posla, sta mi tesko

 

[Aska bez vuka]

Ja ću sačekati da zaradim pare i selim se u Dalmaciju

 

[Nolole]

Ma ajde, ja sam neki dan rekla sebi, sta sad, sacekacu za vezu jos jedno desetak godina imam si posla, sta mi tesko

Istu metodu sam ja primenio.

Zapravo, poželeo sam da postoji mogućnost neke indukovane kome kada je emotivnost u pitanju, i onda lepo da me emotivno komiraju barem na neke 2-3 godine, da ja lepo odmorim, budem rasterećen i uživam u ostalim čarima života...
Pa kad istekne taj period da se osetim emotivno vaskrslim i euforičnim za neke nove priče.
Pa u slučaju da ne daj bože izaberem put emotivnog ostvarivanja kao što je bio prethodni, e onda bih tražio emotivnu eutanaziju.

 

[Keva]

Pa mozes sam da se stavis u indukovanu komu, samo kazem

Poruka je automatski spojena: 05.04.2022.

Mislim meni je uspelo

 

[Aska bez vuka]

Mene iz te kome bude neke pesme, random slike iz gradova koje smo zajedno obilazili, razglednice, stihovi, poznata stvar na radiju...
Nekako, kao da me tada sve to spuca po grudima, i na neki tužan način zlobno šapne - živa si još, i ti i tvoja bol.
Ali proći će. Flaster po flaster, zarašće sve.

 

[Keva]

Treba ti vremena.

 

[Keva]

Mene iz te kome bude neke pesme, random slike iz gradova koje smo zajedno obilazili, razglednice, stihovi, poznata stvar na radiju...
Nekako, kao da me tada sve to spuca po grudima, i na neki tužan način zlobno šapne - živa si još, i ti i tvoja bol.
Ali proći će. Flaster po flaster, zarašće sve.

Mada, vreme samo po sebi ne radi nista.
Ja sam mesecima, odvojim vece za cuganje, pustim tugaljive pesme i smaram ih ovde po krsti, kad su mene preziveli i tebe ce. Mora da se otuguje.

 

[Aska bez vuka]

"Kad su mene preživeli i tebe će..."
Tačno vidim temu u nastajanju "Survivor Aska, sezona V"

 

[forlorn]

Ne slušaj Lauru, ona je baksuz žena, radije bi sela na ekser nego na ***** i još ponavlja ''ja to zaslužujem, ja to zaslužujem'' (ekser).

 

[Aska bez vuka]

Au, a na šta si ti seo, bokte? Što tako?

 

[Nolole]

Ja sam mesecima, odvojim vece za cuganje, pustim tugaljive pesme i smaram ih ovde po krsti, kad su mene preziveli i tebe ce. Mora da se otuguje.

Ne razumem, je l' ovo predkomatozna ili komatozna faza?

Ako ja krenem da cugam uz patetične plejliste mogu samo da se komiram od alhohola.

 

[Keva]

Ne razumem, je l' ovo predkomatozna ili komatozna faza?

Ako ja krenem da cugam uz patetične plejliste mogu samo da se komiram od alhohola.

Predkomatozna.To su faze, ti mislis to tek tako

 

[forlorn]

Dva vinjaka, jedan deprozepam, na svaka tri sata, i posle 15 godina ti bude isti *****

 

[Marko_smt]

Ako treba da se mirite sa nečim u životu žnači da želite više ali nemate volje ili uslova da željeno ispunite. To nije nužno da sve zavisi od vas, možda je još neka osoba u pitanju. Iz iskustva znam da sa nekim stvarima treba da se pomirim, tačnije da se odreknem u korist člana porodice koji mi je pružio sve što je mogao ali ne može da shvati da bi meni na neki drugi način bilo bolje i da ja to želim. I ne žalim mnogo zbog toga, sa tim sam se pomirio. Gledam da postojeću situaciju okrenem u korist svih bitnih ljudi u svom životu, ja balansiram negde između. A mogao sam što šta. Da budem ono o čemu sanjam ali na tuđu nesreću. Ali ne mogu, nisam tako programiran. Sa godinama dolazi iskustvo i treba pratiti svoj instinkt. Po meni, velika je glupost kad neko kaže da ću se za nešto kajati kad ostarim, nikad nisam čuo nekog starca da kaže kako je mogao ovo ili ono ali nije i da ga to izjeda i da pada u depresiju. Ne, većina kaže ono ko zna zašto je to dobro. Zvuči besmisleno ali nije. Gledam šta imam trenutno u životu i šta mogu da postignem, nikom život nije sam ništa dao, uvek se neko trudio za nešto, da li mi sami ili neko pre nas.

 

[Golub]

Mislila sam da danas više neću ići na forum, prošetala sam se do Ušća i nazad i skapirala nešto. A to je da sreća nikome nije zagarantovana.
Eto. Ja sam melanholik uvek bila, sa ponekim pauzama, i život mi je bio pun odricanja, patnji, učenja, rada, samoće, itd...

Da li još neko ima da ispovedi sličnu sudbinu?

Zašto da se stalno kao nečemu nadamo? Mislim, ja se često zaista i nadam, ali npr sasvim je moguće da se nikada više ni sa kim neću voleti. I šta sad? Pa ništa. Eto, moja baka je bila udovica od 29. ubili joj muža, do 85. pa ništa. Nije se ponovo udavala, koliko znam nije ni imala veza. Tako su mnogi ljudi u prošlosti živeli. Zašto danas mislimo da svi imamo PRAVA na neku sreću u smislu imanja partnera sa kojim je sve ok? Ko nam to garantuje?

Pomiriti se i... živeti onda lepo. Mislim, lepo je shvatiti i da si nesrećan i opet biti srećan u tome Ne OČEKIVATI ništa, to je poenta.

Pošto ovo treba da bude tema: šta mislite o tome? (da svi očekuju nešto kao extra sasvim bezrazložno, valjda je to uticaj potrošačke kulture, šta znam)
Ne, nije za forum Filozofija

Paki, zrela si da mi daš.
Bez očekivanja, ne mo'š se razočaraš...

 

[Disko Kauč]

baba devojka

Apelujem na forumsku ekselenciju da ovaj izraz cenzuriše!!!!!

 

[FDDD]

Apelujem na forumsku ekselenciju da ovaj izraz cenzuriše!!!!!

ne možeš da zabraniš ljudima da govore. zaspala si u ludilu političke korektnosti, Dzegi

 

[Disko Kauč]

ne možeš da zabraniš ljudima da govore. zaspala si u ludilu političke korektnosti, Dzegi

Džegi?

 

[Aska bez vuka]

Danas sam nekako u razmišljanju da je sreća zaista u malim stvarima. I da možemo sami napraviti svoje male sreće, neki mikrokosmos, pa eto, malo po malo, k'o bašticu iza kuće u dvorištu, danas zasadiš luk, sutra malo salate, kad šta imaš da poseješ.
Negde, kad maknemo fokus sa onoga šta nemamo i samo bar na tren pogledamo šta imamo, shvatimo da ipak i nismo tako loše sreće.
Gledam moje dete kako spava, hej, imam dete, zdravo, pravo, veselo, radoznalo.
Imam šolju kafe i mir i tišinu, imam ovaj krevet kupljen na sniženju od novca koji sam zaradila sa mojih deset prstiju, imam oči i bistar um da sve ovo napišem i podelim sa vama, imam moć da razumem druge i da se otvorim da me drugi razumeju. Da me nauče nešto i da ih možda naučim nešto.
Imam par prijatelja, ne mnogo ali ne ni previše, imam ljude kojima svakodnevno pomažem i od njih dobijem "puno hvala", "divni ste", eto, dobijem dve tri porcije sreće svakoga dana. Imam drndavi automobil u koji posadim moju ludu drugaricu pa idemo tako kojekuda, lupetamo gluposti i smejemo se.
Imam i četrdeset čitavih godina punih borbi iz kojih sam izašla sa dosta ožiljaka, ali živa, i evo opet se smejem.
Dakle, imam moć da samoproizvodim sreću.
Mali pogon, jedna traka, skromno pakovanje. Ali je moja.

 

[Mr No]

Danas sam nekako u razmišljanju da je sreća zaista u malim stvarima. I da možemo sami napraviti svoje male sreće, neki mikrokosmos, pa eto, malo po malo, k'o bašticu iza kuće u dvorištu, danas zasadiš luk, sutra malo salate, kad šta imaš da poseješ.
Negde, kad maknemo fokus sa onoga šta nemamo i samo bar na tren pogledamo šta imamo, shvatimo da ipak i nismo tako loše sreće.
Gledam moje dete kako spava, hej, imam dete, zdravo, pravo, veselo, radoznalo.
Imam šolju kafe i mir i tišinu, imam ovaj krevet kupljen na sniženju od novca koji sam zaradila sa mojih deset prstiju, imam oči i bistar um da sve ovo napišem i podelim sa vama, imam moć da razumem druge i da se otvorim da me drugi razumeju. Da me nauče nešto i da ih možda naučim nešto.
Imam par prijatelja, ne mnogo ali ne ni previše, imam ljude kojima svakodnevno pomažem i od njih dobijem "puno hvala", "divni ste", eto, dobijem dve tri porcije sreće svakoga dana. Imam drndavi automobil u koji posadim moju ludu drugaricu pa idemo tako kojekuda, lupetamo gluposti i smejemo se.
Imam i četrdeset čitavih godina punih borbi iz kojih sam izašla sa dosta ožiljaka, ali živa, i evo opet se smejem.
Dakle, imam moć da samoproizvodim sreću.
Mali pogon, jedna traka, skromno pakovanje. Ali je moja.

Nije skromno. Vise lici na priblizno kompletno pakovanje.

 

[Aska bez vuka]

"Sreća
Pa sam slobodan od želja... "

Ima toliko istine u tim rečima... Ljudi koji konstantno nešto žele, i kad dobiju ono što žele, opet žele, ne mogu biti srećni.
Mislim da svako od nas treba ponekad da odmori od željenja.
Da odmori dušu od osećaja da nešto nedostaje. A da više zvirne u onaj popunjeni deo, čega sve ima.
Ona dosadna priča, da li je čaša polupuna ili poluprazna.
Tako možemo i sa sobom. Pa i sa srcem, dušom... Ima nečega unutra, zar ne? Nije baš da je prazno.

 

[Keva]

Sem kad jeste prazno

 

[Aska bez vuka]

Baš baš prazno? Ne znam, nešto ne verujem da postoje baš baš prazni ljudi. Svako ima nešto.