Ćao opet ja. Ne znam ni zašto pišem, valjda jer mi treba neki ventil i možda malo razumevanja od nekoga ko nije iz mog okruženja.
Od poslednjeg posta (gde sam govorila o proslosti sa promiskuitetnim online nalozima) sam mislila da će vreme da zaleči stvar, da će ljudi da zaborave ili bar prestanu da me spominju kad prodje x vremena. Mislila sam da ako krenem ispočetka, ako radim normalan posao i sklonim se iz svega, da će sve proći. Ali izgleda da ne ide tako lako.
Zaposlila sam se u jednoj firmi kao korisnička podrška. Rekla sam sebi evo ovo je prilika da se maknem od svega, da budem normalna, da živim normalno. Par dana sve bilo ok dok jednog dana nisam zapala u smenu sa jednim likom i primetila da me čudno gleda. Ispostavilo se da je ili bio moj pretplatnik, ili me prepoznao sa Instagrama (jer sam se tu promovisala svakako nije nešto čime se ponosim), ne znam više. Uglavnom, priča se proširila po muškom delu firme. Onda su krenule nepristojne poruke tipa da pravim sa njima snimke ili koliko naplaćujem i tako dalje, možete da zamislite.
Svaki put kad bih ušla u kancelariju imala sam osećaj da me par njih što znaju gledaju kroz to šta sam radila, kao da sam obeležena. Jedan dan sam došla znači običnim farmerkama i jedan od tih kolega se pribio uz mene i rekao da možemo do njega posle posla. Samo sam taj dan ustala pokupila stvari i otišla. Nisam čak ni dala otkaz, samo sam nestala a nisam imala ni petlju da objašnjavam HRu šta je razlog da ne nastave da šire iz osvete. Nisam imala snage da objašnjavam bilo šta.
Sad radim opet kao konobarica. I dalje živim u strahu da će neko iz nove okoline da me prepozna. Svaki put kad me neko duže pogleda, ja se ukocim. U glavi mi je samo da možda opet neko zna možda je video možda je video pre nego što sam i došla. Počela sam da izbegavam ljude, ne družim se ne izlazim a i drugarice su me šutnule, muški prijatelji gledali kao seksualni objekat. Idem posao pa kuća a i tu imam cimerku.
Razmišljam da upišem novi faks, da počnem ispočetka ali i tu imam ono isto šta ako opet neko prepozna, šta ako opet krene priča, sprdnja, komentari. Iskreno, paralizovana sam time. Kao da me ta prošlost juri gde god da krenem. I kad god mi pridje neki dečko na ulici samo stavim verbalni zid izmedju nas.
Ne znam više da li je problem u meni, u ljudima u tome što živimo gde živimo. Samo znam da ne mogu više da živim u konstantnom strahu da će neko da me izloži, osramoti, proziva, širi dalje. I da večno slike moje budu na internetu. To se već desilo previše puta.
Razmišljam da odem kod psihologa jer osećam da više ne mogu sama. Ali ne znam ni kako da počnem priču, kako da objasnim sve ovo a da me ne gledaju kao da sam neka prostit... sa interneta. Da li je neko imao iskustva sa ovim? Da li psiholog uopšte može da pomogne kod ove vrste straha i srama koji te guši nonstop?
Samo želim da prestanem da se osećam kao hodajuća greška. Da živim normalno. Da prošlost ne bude prva stvar koju ljudi vide kad me upoznaju.
Ako neko ima savet, bilo kakav… stvarno bi mi značilo. Dane provodim radeći i onda kod kuće duvam i osećam se sjebano jako
Od poslednjeg posta (gde sam govorila o proslosti sa promiskuitetnim online nalozima) sam mislila da će vreme da zaleči stvar, da će ljudi da zaborave ili bar prestanu da me spominju kad prodje x vremena. Mislila sam da ako krenem ispočetka, ako radim normalan posao i sklonim se iz svega, da će sve proći. Ali izgleda da ne ide tako lako.
Zaposlila sam se u jednoj firmi kao korisnička podrška. Rekla sam sebi evo ovo je prilika da se maknem od svega, da budem normalna, da živim normalno. Par dana sve bilo ok dok jednog dana nisam zapala u smenu sa jednim likom i primetila da me čudno gleda. Ispostavilo se da je ili bio moj pretplatnik, ili me prepoznao sa Instagrama (jer sam se tu promovisala svakako nije nešto čime se ponosim), ne znam više. Uglavnom, priča se proširila po muškom delu firme. Onda su krenule nepristojne poruke tipa da pravim sa njima snimke ili koliko naplaćujem i tako dalje, možete da zamislite.
Svaki put kad bih ušla u kancelariju imala sam osećaj da me par njih što znaju gledaju kroz to šta sam radila, kao da sam obeležena. Jedan dan sam došla znači običnim farmerkama i jedan od tih kolega se pribio uz mene i rekao da možemo do njega posle posla. Samo sam taj dan ustala pokupila stvari i otišla. Nisam čak ni dala otkaz, samo sam nestala a nisam imala ni petlju da objašnjavam HRu šta je razlog da ne nastave da šire iz osvete. Nisam imala snage da objašnjavam bilo šta.
Sad radim opet kao konobarica. I dalje živim u strahu da će neko iz nove okoline da me prepozna. Svaki put kad me neko duže pogleda, ja se ukocim. U glavi mi je samo da možda opet neko zna možda je video možda je video pre nego što sam i došla. Počela sam da izbegavam ljude, ne družim se ne izlazim a i drugarice su me šutnule, muški prijatelji gledali kao seksualni objekat. Idem posao pa kuća a i tu imam cimerku.
Razmišljam da upišem novi faks, da počnem ispočetka ali i tu imam ono isto šta ako opet neko prepozna, šta ako opet krene priča, sprdnja, komentari. Iskreno, paralizovana sam time. Kao da me ta prošlost juri gde god da krenem. I kad god mi pridje neki dečko na ulici samo stavim verbalni zid izmedju nas.
Ne znam više da li je problem u meni, u ljudima u tome što živimo gde živimo. Samo znam da ne mogu više da živim u konstantnom strahu da će neko da me izloži, osramoti, proziva, širi dalje. I da večno slike moje budu na internetu. To se već desilo previše puta.
Razmišljam da odem kod psihologa jer osećam da više ne mogu sama. Ali ne znam ni kako da počnem priču, kako da objasnim sve ovo a da me ne gledaju kao da sam neka prostit... sa interneta. Da li je neko imao iskustva sa ovim? Da li psiholog uopšte može da pomogne kod ove vrste straha i srama koji te guši nonstop?
Samo želim da prestanem da se osećam kao hodajuća greška. Da živim normalno. Da prošlost ne bude prva stvar koju ljudi vide kad me upoznaju.
Ako neko ima savet, bilo kakav… stvarno bi mi značilo. Dane provodim radeći i onda kod kuće duvam i osećam se sjebano jako
