Pitam se do koje granice može ići ljudska zloba, zavist i pokvarenost. Naime, imam 6 pulina, tj. imala sam do jutros. Svako od njih je na svoj način specifičan i svojstven. Iako su poznati kao dobri goniči za goveda i ovce, moji pulini su nadareni i za druge stvari. Neki love pacove i miševe, neki su obučeni isključivo za rad u polju kod ovaca, dok jedan, moj miljenik, ostaje kući, danonoćno čuvajući celo imanje. Ne postoji čovek koji je mogao ući u dvorište neopažen od strane Srećka. Na svaki šum je reagovao. A posebno ističem odnos koji je imao sa mnom. Od kada je rodjen znao je za bezrezervnu ljubav koju sam mu pružala i kad je bio bolestan i kad je bio potpuno zdrav. Najviše je uživao dok sam ga mazila na kućnom pragu. Znao je da se rukuje, da poskakuje dugo na zadnje noge a posebno je uživao kad bi mi stavio glavu na moje stopalo i tako zaspao. Na žalost toga i još mnogo čega drugog mogu se samo sećati uz njegovu sliku koja mi je na pozadini kompa. Jutros ga je moj otac pronašao mrtvog ispred kućnog praga otrovanog. A da zlo bude još veće, na ulazu u dvorište pronašli smo i Srećkovu ćerku Ribicu koja je bila maher za glodare, takodje otrovanu. Pa se sada pitam kakvo čovek može imati srce kad je posegnuo da učini takvo nedelo. Zapravo,gotovo da sam sigurno da je to uradio prvi komšija koji je inače Srećku već jednom polomio nogu, samo zato jer ga je nervirao njegov lavež koji nikad nije bio neosnovan.
