Поезија Десанке Максимовић

i.PNG
 
Волела се два ветра с две планине

као што се воле два сунца, два духа,

као што се воле два вида и два слуха,

или сјај сунца са сјајем месечине,



или с небесима ледене висине.

Грлили се изнад брда и пољана,

у лишћу грана и изнад бездана,

нису знали шта да од себе чине,



нити грлећ' се које је од њих које,

ни умели да се размрсе, раздвоје -

као два пљуска и две грмљавине.



Кад се поломе о кршеве, о грање,

волели се тугом и сећањем -

два ветра са две далеке планине.



( Волела се два ветра - Д. Максимовић )
​
 
Утеха

Ако нисмо заједно по априлској газили трави
сачекаћемо заједно прве мирисе снега.
Ја волим више зиме чистоту мирну
од болеснога дана пролећњега
кад руке без страсти не могу да се дирну.

Живећемо заједно свечане дане
кад душа почиње тихо да сазрева,
и бивају пуне плода њене гране,
и о вечности већ крадом снева.

Смејаћемо се заједно у вечерње часе
кад се човек смеје тише и ређе.
Волећемо се кад почињу да се
живота овог сагледају међе,
кад љубавници постају једно другом
пријатељи благи и браћа.
Растаћемо се само пред путањом дугом,
са које не може да се пише,
ни да се враћа.
 
Dopusti, majko, kroz prozor svoj
da se osmehnem na njega.

On peva kako ga srećom poli
osmeh moj;
on peva da iz dna duše voli
jedinu mene.

Sa onolike daljine plave
kako su mogle da se jave
njegovoj pesmi zvezde jasne?

Dopusti, majko, sa praga svog
da ga pozdravim rupcem belim.

On peva da pogled oka mog
dan mu donosi;
on peva: pozdravi ruke moje
njemu su ponosi.

Kako je mogao mesec bled
noć da pretvori u prostran dan,
da zaleprša svoj rubac beo,
zvezdama tkan,
u pozdrav njemu?

Dopusti, majko, da zoru
dočekam u vrtu sa njim.

On peva da zajedno ćemo
do zvezda se peti;
on peva: ili ja njegova,
ili mora umreti.
 
Danas počinje proleće
Desanka Maksimović govori svoju PROLEĆNU PESMU (PROLETNJE PESME)
Proleće, danas zvaću te čistotom:
još sunce vrelo poljubilo nije
oka ti dva;
a stidljivo ti lice još se krije,
i nekom svežom, nevinom lepotom
danas ti sja.
Proleće, danas radost ću te zvati:
jer za osmehe čelo tvoje vedro
jedino zna.
Na tvoje čisto, nasmejano nedro
danas prljavom nogom ne bih stati
želela ja.
Već kad bih kako danas leptir bila,
pa da visoko u zrak se uznesem,
nadvisim sve:
da tebi nigde mrlju ne nanesem,
da samo senkom svojih tankih krila
dodirnem tle.
II
Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
ko vidik u lepe, nasmejane dane:
kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako ko krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;
kako čezne za svim što bi život mogo
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
toliko su velike čežnje mu i nade.
Osećam da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliku bih mogla i koliku htela;
Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni’,
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.
 
NEMAM VIŠE VREMENA

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad da pregovaram,
Otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice
sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao kad sam je pila sa kladenca;
Nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

Desanka Maksimović
 
Самоћа

Од јутра ходам адом
Између набујалих вода
Нигде никога, само тајна
Замршена грања,
Само ја и самоћа
Бескрајна, слатка и очајна.

Нигде зверке, детета, човека,
А мирис сунца наноси те отуд
Одакле нећеш доћи никад,
И небо има сјај твојих беоњача
И одјек једног поноћног плача
Уза ме корача.

И кад год ме грана дирне,
Чини ми се твоје раме
Иде уза ме,
Од сенке на стази учини се
Да ти чекаш,
А знам да то не може бити
Од сад па довека.


​
​
 
ZEMLJA GDE SE RODIO ONAJ ŠTO MENE LJUBI
Zemlja gde se rodio onaj što mene ljubi
najlepša je od svih na svetu:
snegovi su u njoj čisti žrtveni golubi;
nebom mirišu prašnici u cvetu.
Šumno i slatko potoci teku gorski,
brže od krvi zaljubljenog mladića;
livade su zeleni bezdani morski;
vrhove grle magli mirisna bića.
U zemlji toj uza me verno hoda
i čuva me od zla tihi roj njegovih snova.
Prospu se preda me crvena srca jagoda,
vodopadi me nišu svu noć poput belih duhova.
Čime li ja svemu u njoj ljubavbezumnu usadih?
Kad prolazim planine se razmiču i ćute,
klekne preda me milion borova mladih,
kao pred kraljicom jele prostiru skute.
U kraju tom sa suncem pričaju hladni glečeri,
u anđele gledaju visoki obronci grubi.
Pa ću i ja biti blizu, već prve rajske večeri,
zemlji gde se rodio onaj što mene ljubi.

 
Ako nismo zajedno po aprilskoj gazili travi,
sačekaćemo zajedno prve mirise snega.
Ja volim više zime čistotu mirnu
od bolesnoga dana prolećnjega
kad ruke bez strasti ne mogu da se dirnu.

Živećemo zajedno svečane dane
kad duša počinje tiho da sazreva,
i bivaju pune ploda njene grane,
i o večnosti već kradom sneva.

Smejaćemo se zajedno u večernje čase,
kad se čovek smeje tiše i ređe.
Volećemo se kada počinju
da se života ovoga sagledaju međe,
kad ljubavnici postaju jedno drugom
prijatelji blagi i braća.

Rastaćemo se samo pred putanjom dugom
sa koje ne može da se piše,
ni da se vraća.

Poezija Desanka Maksimović,Uteha

 
OPOMENA

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jeden dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

Desanka Maksimović
 
SLOVO O LJUBAVI

Ako se volite ljubavlju koja buja u samoći,
od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
I u ponoć hodaš budan po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikada se nećeš spasiti.

Onih s kojima se igramo oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa slušajići bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima pred tobom zabelasa.

Ako veruješ, sedeći uz nju,
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu, pisali pismo.

Oni koji se kao reka ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući, kao da ćete tog časa umreti,
pamtiče te on, setiće te se i umirući.

Oni zbog kojih srca osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.


Desanka Maksimović
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top