Поезија Десанке Максимовић

Sudbina je kada Sunce čim zađe
opet se istim putem vrati.
Sudbina kada na tek zalečene rane
padne vruć pepeo ili ljuta slana.
Sudbina je kad čije leto
pozastane i pričeka
da ga stigne nečije proleće.
Sudbina je kada ste se životom kleli
da nećete nešto počiniti,
i počinite.
Sudbina kada cela života ne sanjate
i najednom vas snađu snovi.
Sudbina kada ljubav naglo digne
s nečijeg srca nadgrobnu ploču.
Desanka Maksimović - 'Sudbina'
 
"Uhvaćena sam i ja, begunica iz života.
Porobljeno je sve što mi bi nekada dato:
jutarnja mlečna snova lepota,
i čistoga srca detinjeg zlato!
Htela sam pobeći kao ptica sa strukom slamke
što beži pred lovcem pod jutra luke;
ali na kapiji svakoj iz života stoje zamke
i sputale su moje u neznano pružene ruke.
Živela sam od snova ludo i nerazumno;
sad moram biti bačena u duboku tminu,
sa zrnima drugim ići na opšte gumno,
spustiti se u život kao reka u dolinu.
Sputana sam i teškim ću platiti dugom,
jer sam volela rosu i samoću
ovde gde zagrljeni idu drug s drugom
i dele krov, greh, i sunce, i hladnoću.
Uhvaćena sam na planinskom strmom putu,
na litici koje se i srne plaše.
Živeću sad sa mravima u istome kutu,
piti iz zajedničke svima čaše."
DESANKA MAKSIMOVIĆ
 
cfel5u5w.jpg
EDkmm-TZWk-AAh-UVq.jpg
 
ZEMLJA GDE SE RODIO ONAJ ŠTO MENE LJUBI

Zemlja gde se rodio onaj što mene ljubi
najlepša je od svih na svetu:
snegovi su u njoj čisti žrtveni golubi;
nebom mirišu prašnici u cvetu.

Šumno i slatko potoci teku gorski,
brže od krvi zaljubljenog mladića;
livade su zeleni bezdani morski;
vrhove grle magli mirisna bića.

U zemlji toj uza me verno hoda
i čuva me od zla tihi roj njegovih snova.
Prospu se preda me crvena srca jagoda,
vodopadi me nišu svu noć poput belih duhova.

Čime li ja svemu u njoj ljubavbezumnu usadih?
Kad prolazim planine se razmiču i ćute,
klekne preda me milion borova mladih,
kao pred kraljicom jele prostiru skute.

U kraju tom sa suncem pričaju hladni glečeri,
u anđele gledaju visoki obronci grubi.
Pa ću i ja biti blizu, već prve rajske večeri,
zemlji gde se rodio onaj što mene ljubi.
 
Kisa
Ti kisu volis,evo kisa pada
Ne cini li ti se,blage uspavanke,
sto bi ih s najdrazih usana hteo cuti
glasovi o kojima uvek sa zudnjom snevas
po svoj vasioni da su razasuti?
Ne cini li ti se da najsladji snovi
u suze teku pretvoreni mnoge?
Ne cini li ti se,negde kao plima
necija neznost prema tebi raste
i prosipa se tu pred tvoje noge?
Ne cini li ti se,neko tiho zove:
dodji k meni,dodji,dodji.
Ne cini li ti se da govore kapi
da odjekuju svi prostori suri:
pozuri k meni,pozuri,pozuri.
Ne cini li ti se,bezbroj neznih grla
necijim mekim glasom umiljatim
da ti govori:
patim,patim,patim.
Ne cini li ti se,pljusak milovanja
o kom se u najtisim casovima sanja
da lije sa svih grana i oluka,
buja po gradskim plocicama golim,
i da glas neki toploga prizvuka
sumori odasvud:
volim,volim,volim...
(Desanka Maksimovic)
 
Dodir
Noćas me u snu tače tvoja ruka,
Ne znam kako,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dodje do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta -
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh -
Sem tvoje ruke
Zaboravih sve u trenu.
D.Maksimović
 
U zimskom danu
"Celoga je dana sneg polako pado
kao s voćki cvet.
O, kako večeras, o, kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz cvetove snežne
kao leptir lak,
i nekome htela reći reči nežne,
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.
I sutona celog sneg je tiho pado
umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado;
ali njega nema. Put je davno pust.
Samo s bledog neba beloj zemlji sleće
snežni pram po pram.
O, kako je bolno pred noć kada cveće
pahuljica veje, a ti sediš sam."
Desanka Maksimović
 
Reci mi sad, kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi -

reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kad me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duše ti samo kad me vidiš seća -

reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?

Desanka Maksimović
 
O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio, ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame,
žeđi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude –
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo
kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reči
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tako gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

Desanka Maksimović, Naša tajna
 
  • Voli
Reactions: Tea
O, ma ko da si, ostani
nocas kraj moga skuta,
nikuda ne polazi.
Za onim cega nema
dusa mi gori i luta,
i boli, jer sve prolazi.
I cini mi se, negde ljudi sad
prolaznost imaju na umu,
pa ce doci nocas na nas breg
da spokojno svega se odreku.
Vecno nihaju jasike na drumu
dusu nemirnu.
cute blago plaveti neba i teku.
Nocas me samo pogladi
nezno i blago po kosama
i kazi rec mi sto greje.
Srce je moje pusto,
Dusu mi mori osama,
i boli, jer prazno sve je.
I cini mi se, negde u blizini
rodjeno srce da nekome smeta,
pa ce doci nocas na nas breg
da nasmeje se svemu sto biva.
Oblak u suton iznad sume sleta
i vrh livada brodi.
Putuju jutrom magle ponad njiva.
O, ma ko da si, zagrljaj
nocas mi vreo podari.
Srce je moje umorno,
dusa je moja strana
gomili ljudi i stvari,
i cuti u meni sumorno.
I cini mi se, nedaleko negde
od tuga teskih ljudi boluju,
pa ce doci nocas na nas breg
da radosno svi poumiru.
Grlice tihe brdom nasim stoluju
i jecaju meko.
Putevi beli u nebesa uviru.
Desanka M
 
Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena

I iste zadatke teške
rešavala:koliko može
putnik ako ide peške...
i tako redom.

Misli su im bile pune
istih brojki,
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo bezbroj
petica i dvojki.

Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo,
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog poslednjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

Desanka Maksimović

Ova pesma opisuje masakr od strane okupatora nad nedužnim srpskim stanovnišvom, među kojima je bilo 300 kragujevačkih učenika
i petnaestoro dece starosti između 8 i 15 godina. Ovaj događaj se odigrao 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu.
 
  • Voli
Reactions: Tea
"Dok je žena pesnika,
nek se u proleće peva o ljubavi,
o srcu što ga,kao plod granu,
ona polomi,do zemlje povi.
Neka niču ti topli stihovi
kao proleće goluždravi."
"Dok nam je zemlje,
dok je njenih zelenih griva,
zlatnih nedara,
hrabrosti njene gordih plima,
neka je pesnik u stih saliva,
nek večno o njoj pesama ima"
DESANKA MAKSIMOVIĆ
U PROLEĆE....
 
Takva sam ja

Odavno sam, sugrađani čestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnje i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.

Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
što će me jednom nestati .

Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
pošla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

Desanka Maksimović
 
  • Voli
Reactions: Tea
BEGUNICA

Uhvaćena sam i ja, begunica iz života.
porobljeno je sve što mi bi nekada dato:
jutarnja mlečna snova lepota,
i čistoga srca detinjeg zlato!

Htela sam pobeći kao ptica sa strukom slamke
što beži pred lovcem pod jutra luke;
ali na kapiji svakoj iz života stoje zamke
i sputale su moje u neznano pružene ruke.

Živela sam od snova ludo i nerazumno;
sad moram biti bačena u duboku tminu,
sa zrnima drugim ići na opšte gumno,
spustiti se u život kao reka u dolinu.

Sputana sam i teškim ću platiti dugom,
jer sam volela rosu i samoću
ovde gde zagrljeni idu drug s drugom
i dele krov, greh, i sunce, i hladnoću.

Uhvaćena sam na planinskom strmom putu,
na litici koje se i srne plaše.
Živeću sad sa mravima u istome kutu,
piti iz zajedničke svima čaše.

Desanka Maksimovic
 
Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i noću, jedno da me susreće,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči:
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.

D. Maksimović
 
Sutradan

Sećam se sad: žedno piše
oči njegove pogled neke žene
večera dugoga;
neko je gledao mene,
a ja sam gledala drugoga
i smejala se veselo.

I tako je gorko bilo
i lažno moje smejanje
večera celoga;
i tako tužno vejanje
bilo je snega beloga
negde po tihim poljima.

I tako je odvijorio beli dan,
oči kad njegove prvi put moje biše
kao vetrima nošen steg.
I sada ja ne volim nikoga više;
ja volim samo sneg,
beli sneg
u vrtu mom.​
 
  • Voli
Reactions: Tea
SEĆANJE NA OCA
Tek sada smem da ga se sećam
posle tolikih tužnih godina i dana.
Čelo mu se sijalo kao da su misli od plamena,
dlanovi mirisali na lisku duvana;
išao je dignutog desnog ramena.

Zašto li je u osmehu imao nečeg detinjega?
Zašto li je žurio uvek kao da mu je zima
i kao da ide ispod kakvog stega?
Zašto mu je rame bilo dignuto
kao krilo heruvima?

Možda je kraj božanskog nekog saputnika
hitao, i hteo se dići do njegovog stasa;
možda je zato padala svetlost sa njegovog lika
i toplina iz njegovog glasa.

Ali tamni sad pomalo u života tami
njegov glas i osmeh i čelo puno sjaja,
samo u snu, kad smo opet srećni i mladi
i sa svojom dušom sami,
setim se jasno njegove reči, hoda i zagrljaja.

U snu mi se samo živo učini,
kad prođe ponoć i bude blizu zori,
kao da na nedoglednoj nekoj pučini
s nekim, koga ja ne znam, tiho zbori.

U snu samo njegov lik ugledam ceo kao i pre
dok smo živeli zajedno u ovom kraju,
i vidim ga kao da opet negde žurno gre
i kao da oči njegove nešto što ja ne znam znaju.
 

Opomena​


Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći
u tome času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.
- - - -
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.
 
Kisa
Ti kisu volis,evo kisa pada
Ne cini li ti se,blage uspavanke,
sto bi ih s najdrazih usana hteo cuti
glasovi o kojima uvek sa zudnjom snevas
po svoj vasioni da su razasuti?
Ne cini li ti se da najsladji snovi
u suze teku pretvoreni mnoge?
Ne cini li ti se,negde kao plima
necija neznost prema tebi raste
i prosipa se tu pred tvoje noge?
Ne cini li ti se,neko tiho zove:
dodji k meni,dodji,dodji.
Ne cini li ti se da govore kapi
da odjekuju svi prostori suri:
pozuri k meni,pozuri,pozuri.
Ne cini li ti se,bezbroj neznih grla
necijim mekim glasom umiljatim
da ti govori:
patim,patim,patim.
Ne cini li ti se,pljusak milovanja
o kom se u najtisim casovima sanja
da lije sa svih grana i oluka,
buja po gradskim plocicama golim,
i da glas neki toploga prizvuka
sumori odasvud:
volim,volim,volim...
--Desanka Maksimovic
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top