Ples sa djavolom

U najcrnjem kutu najdalje sobe
Sjediš i čekaš da dođe po tebe.
Da dođe po tebe i svojim plaštem te ogrne,
Da mozak ti odmah od boli utrne.

I u nastojanju da kreneš prema svjetlu
Što dalje od tame, misli ti odlutaju i
Odjednom shvatiš da nisu same.
Primijetiš da netko iz daljine te gleda
Pogledom te probada i mira ti neda.

I odjednom naletiš na nešto
Poznato samo tebi, sjetiš se tog osjećaja
I nikom dao ga nebi.
Bježiš i dalje, al' sve te brže sustiže,
Pogledaš iza sebe i vidiš nešto crno sto gmiže.
Odjednom ti je na vratu, već ulazi u tebe
I na kraju napokon shvatiš da
Bježiš od samoga sebe!
 
6.gif
 
Okrećem se, ali ne oslobađam se,
Smeten sam, čitam iz prošlosti, još jednom, no još
u tami.

Obalu seče britki ledeni vetar, tutnje topovi
brodoloma,
Stišava se oluja, evo mesec stiže tumaravo kroz
pljusak.

Gledam kako brod bespomoćno srlja u svoj svršetak,
čujem lomljavu pri udarcu, čujem urlike strave,
sve su slabiji i slabiji,

Ne mogu da im pomognem ovim prstima što se krše,
Mogu samo da pohrlim do talasa, da me oni
promoče i smrznu se na meni.

Tragam zajedno s mnoštvom, nikoga sa broda more
ne naplavljuje a da živ je;
Izjutra pomažem da se mrtvi pokupe i poslažu u
redovima u jednom ambaru.
 
Тешку молитву узми за тајну
Тражим да одеш зато што те волим
Молитве милости и спасења.
Тонем у његовом ћутању,
Страст зебе у нама
Са својим часним урликом,
Са самогласником и сугласником.
А ми би и не би,
Или би, па би, али…
Љубав клија својом сржи,
Разнежена и размажена,
Уз то говорим о свом срцу.
Сретни ме.
Има ко ће се сећати
И ко ће у самоћи имати смелости
Да сабере, одузме и опет да воли.
Први и последњи сретни ме.
Шта спутава слободне потезе и мисли?
Слика из речи скрива дугу
Бог је сведок ломног тока,
Надзорниче робова.
Не оштри те љубомора
Савладава те сигурност
и вара огледало које вас огледа као једно
Уз предигру, игру речи
Година, година и залогаја.
Љубави крштена мојим именом,његовим презименом,
Хвала твом срцу и веровању.
Ништа не остаје сем
Моћног ишчекивања.
 
Ne budi daleko od mene ni jedan jedini dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i cekacu te kao na nekoj stanici
kad negdje daleko usnu vlakovi.
Nemoj otici ni samo na sat, jer tada,
u tom satu, spoje se kapi nesanice
i mozda ce sav dim sto trazi svoju kucu
doci da ubije i moje izgubljeno srce.
I neka se ne razbije tvoj lik u pijesku,
, neka ne lete tvoje vijede u odsutnosti:
ljubljena, ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom casu otici ces tako daleko
da cu obici zemlju ispitujuci
hoces li se vratiti ili me ostaviti da umrem?!?!
 
Kad se vec naobecah i molbama kad se pomolih
- mrtvackom svetu, tad ovcu i ovna nad rupom onom
zakoljem; crna krvca potece i tada odozdo
stanu iz Ereba kupit se duse pokojnih ljudi;
neveste i mladici i s njima mnogotrpni starci,
nezne devojcice dodju, zbog skorih zalosne jada.


Mnogi sto su ih nekad probola medokovna koplja
s krvavim oruzjem stignu u borbi sto padose nekad;
okolo one rupe sa sviju stranu se nadju
s vikom i krikom, a mene bledoca obuze i strah...
A ja ostri mac potegoh od svojeg bedra
sedoh onde i praznu ne pustah nikoju senku
da se napije krvi pre nego proroke pitah...
 
Sanjala sam da bio si tu nocas,
poželjeh te u svoj tvojoj nježnosti.
Sanjala sam da voliš me
i plakala sam o srece.
Al' jutro
Okrutno izbrisa tebe
ostavi tek topline trag
I svlada me tuga do bola,
Ti probudi me
a ne bijaše tu!

U nocnom kriku prepoznajem sebe
u njegovom liku nemam tebe!
 
... I državnim idu krokom ...
- Tko je tamo? Hajde van!
Crven barjak je visoko
Sprijeda vjetrom razigran ...


Pred njima je - nanos hladni,
- U nanosu tko je - van!
To skitnički tek pas gladni
Za njima šepesa sam...


- Bocnut ću te bajonetom,
Bjež odavde, šugavi!
Stari svijete, kužno pseto,
Bježi - da ne udarim!


... Vuk se gladni dalje vuče,
Ceri zube - rep podaviv -
Pas ozebli - pas bez kuće ...
- Hej, tko ide, daj se javi!


- Tko barjakom tamo maše?
- Gledaj samo, kakva tmina!
- Tko to žurnim trkom kaše,
Krijuć se za uglovima?


- Svejedno je, bit ćeš moj,
Bolje predaj nam se sam!
- Hej, ti druže, bit će zlo,
Izlazi da ne pucam!


Trah-tah-tah! - I samo eho
Po kućama zvoni plah ...
A mećava dugim smijehom
Zavija kroz snježni prah . ..
Trah-tah-tah!
Trah-tah-tah......

I državnim krokom tako
Idu - pas ih slijedi tragom,
Sprijeda, s krvavim barjakom,
S vijavica nedoglediv,
Od taneta nepovrediv,
Nad mećavom hodom nježnim,
I bisernim prahom snježnim.
 
I do takvog nistavila, sitnicarstva i gnusobe mogao se covek spustiti! Mogao se tako promeniti! Da li to lici na istinu? Sve lici na istinu, svasta se moze od coveka uciniti. Danasnji vatreni mladic uzasnut bi ustuknuo kad biste mu pokazali njegovu sliku kakav ce biti u starosti. Ponesite sa sobom, kad prelazite iz neznog, mladog doba u surovo i bezdusno zrelo doba- ponesite sa sobom sve lepe pokrete duse covecje, ne ostavljajte ih uz put, docnije ih necete naci. Strasna je i uzasna starost sto vam ide u susret; ona nista ne daje, nista ne vraca. Grob je milostiviji od nje; na njemu ce se napisati: " Ovde je sahranjen covek"; ali nista neces moci procitati na hladnim, neosetljivim crtama necovecne starosti.
 
Katkada-cijela!-ja sam duša; Katkada-cijela!-ja sam tijelo.-
Uranja kljun u moje krilo i tu ostaje kao mrtav . . .
Na površini od kristala, u drhtavome ogledalu jezera,
koje katkada misao moju odražava,
crvenom bojom labud plaši, a ja bjelinom strah zadajem.
 
Tko se smije s dna bezdana,
Ko demoni svi da skiče?
- Haj, karta sam proigrana,
Prošlost tvoja, moj pjesniče! –

Tko to cvili, tko to plače,
Ko aveti usred noći?
-Haj, to ja sam, moj junače,
Pjesma tvoja, što će doći! –
Tko to šapće kao mati
Nad čedancem, kada spava?
- Haj, zemlja sam na lopati,
Što ti lijes zasipava.
 
Večeras je slomljeno jedno srce.
Večeras mu je koža premalena,
I ni jedna mu reč više ne zvuči isto...
Njegovo oko više ne vidi tonove boja
I sivilo mu se uvuklo u krevet...
Ali večeras on neće zaspati
U svojoj koprcajućoj postelji od trnja...
On guliće njeno sećanje
Sa svoje kože
I pokušaće živeti sa rečima
Koje ne odzvanjaju njenim imenom...
A nebo što se iznad njega smeši
Zvezdama njenog lica
Prekriće tada oblaci njegove
Neuzvraćene dječačke zaljubljenosti...
Večeras on je osetio kandže ljubavi
Koja mu je progovorila potpuno novim jezikom...
I slomila mu srce...
 
Smrtnickuh devet dana, noci, on se
Sa svojom strasnom cetom kotrljao
Ponorom plama, potucen i proklet
Premda i besmrtan. Al' sudbina mu
Pripremi vecu kusnju; jer ga misli
O sreci iscezloj i trajnom bolu
Muce; a tuzne gledaju mu oci
Nedace strasne, jade udruzene
S gordoscu krutom i upornom mrznjom
I, dokle vidik andjeoski seze,
On zlokobnu i divlju pustos gleda:
Tamnicu strasnu sto ga okruzuje
"I plamti poput peci; ali plamen
Ne daje svetla, vec vidiljivu tamu
Sto sluzi tek da razotkrije bijedu,
Krajolik tuge, prizor bolnih sjena,
Gde nema mira, nema nade sto se
U svima budi; vec beskrajna patnja
Plameni potop sto ga vazda hrani
Goruci sumpor, neiscrpiv, vjecan.

Izgubljeni Raj , Dzon Milton

getdata.php
 
Takva je moja bol kad me ostavljaš,
ravnodušna bol kao pokret rukom.

Jedna je ljubav umrla, jedna ili obje,
a povrijeđenost,pratilica mrtve ljubavi,
već je s druge strane prozora.

Nato si ustala i izašla iz sobe.
Ipak je vedro svjetlo ušlo kroz okna.

Takva je dakle moja bol kad me ostavljaš
ravnodušna bol kao pokret rukom.
 
Kad umrem želim tvoje ruke na svojim ocima:

želim svjetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,

da me još, jednom dirne njihova svježina,

da osjetim nježnost što izmjeni moju sudbinu.


Hocu da živiš dok te, uspavan, cekam,

hocu da tvoje uši i dalje slušaju vjetar,

da udišeš miris mora koje smo zajedno voljeli

i da nastaviš hodati pijeskom kojim smo hodali.


Hocu da ono što volim nastavi živjeti,

a tebe sam ljubio i pjevao iznad svega,

zato cvjetaj i dalje, rascvjetana,


da bi dostigla sve što ti ljubav moja nareduje,

da bi sjena moja prošetala tvojim vlasima,

da bismo tako upoznali i razlog mome pjevanju.
 
Proslost se najednom promenila; sto vise nadire buducnost, vise se menja proslost, postaje bremenitija opasnostima i nepredvidljivija je od sutrasnjice, puna davno zatvorenih odaja iz kojih sve cesce izlaze zive zveri.8)
 
O noći, ljepša i svjetlija za me
neg dani što se najsvjetliji čine,
dostojna da te umne veličine
odreda slave, mjesto mene same.

Ti mi svu radost jedina iz tame
svoje podari; ti mi sve gorčine
žica pretvori u slast i miline,
u dragim rukam, što me i sad mame.

Jedino ne bjeh sretna onog trena
kao TUkmena , kojoj je kasnije
neg uvijek zora svanula rumena.

No hvalit mi te tako dano nije,
prejasna noći, jer tema smišljena
pjevanje moje nadvladat ne smije.
 
Ja sam odsutan, ali u dnu te odsutnosti
Nešto ceka na mene.
I to cekanje je drugi oblik prisutnosti,
Cekanje na moj povratak.

Nalazim se u drugim predmetima.
Putujem i dajem pomalo svoj život
Nekom drvecu i nekom kamenju
Koje me mnogo godina cekalo.

Iznemogli su cekajuci me i ostareli su.

Ja jesam i nisam.
Odsutan sam i prisutan u stanju cekanja,
Oni bi hteli moj jezik da se izraze
I ja bih hteo njihov, da ih izrazim.
Eto nesuglasice, grozne nesuglasice.

Pun teskobe i placa,
Ulazim pomalo u ove biljke,
Ostavljam svoju odjecu,
Meso s mene otpada
I moj kostur se ponovo oblaci u koru

Evo, predstavljam stablo.
Koliko puta sam se preobrazio u druge stvari...

To je bolno i puno nežnosti.

Mogao bih kriknuti, ali bi se prestrašilo preobraženje.
Treba motriti tišinu. Cekati u tišini.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top