http://fs1.****************/images/150131/tb7f9t9p.jpg
UČINI DA SE NEŠTO DESI (Modiljani i Ahmatova)
Podovi natopljeni alkoholom i zvuci poezije mešali su se sa prigušenim kafanskim svetlom. Sedeo je sam, zavaljen u svoju svakodnevicu i siromaštvo, u društvu poznatog mirisa koji je dopirao iz poluprazne staklene čaše. Opijao ga je Pariz, dok je alkohol bio samo jedan od načina da ugasi žeđ i nahrani strast koju je osećao zamišljajući oči svojih žena. Recitovao je pijan, ali stihove nikada nije zaboravljao. Recitovao je i plakao, rukama čupajući kosu, raskopčavajući košulju i bacajući flekavi kafanski stolnjak na pod. Zvučao je kao bolna violina, tražeći idealne oči, pevajući gradskim ulicama u zoru, hvatajući se za već zgasle lanterne.
Kafanski sto je bio njegov „krov nad glavom“. Poslednji boem. Prokleti slikar. Najbolji prijatelj uličnih pasa. Kratka ljubavna priča u životu mnogih žena Pariza, koje su vrata njegovog ateljea otvarale kao modeli, a zatvarale ih kao njegove ljubavnice.
„Oči jedne mlade konobarice u kafani Italija podsećaju na oči Modiljanijevih žena...“
Da. Modiljanija je najlakše prepoznati po očima njegovih žena. Oživeti oči na platnu. Biti njihov Đepeto. Ludi Italijan. Majstor iluzije. Bio je fanatični ljubitelj uklete poezije Šarla Bodlera. Najbolje obučeni slikar po rečima Pabla Pikasa. Večno zaljubljen u mistiku Ane Ahmatove.
Strastvena ruska pesnikinja Ana Ahmatova je bila jedna od ljubavi Amadea Modiljanija. Opčinjen njenom aristokratskim izgledom i temperamentom, Modiljani je Anu Ahmatovu nazivao svojom opsesijom. Emotivnu i poetsku bliskost uzajamno su prepoznali već prilikom prvog susreta.
Upoznali su se u Parizu u 1910. godine, kada je Ana, zajedno sa svojim mužem, ruskim pesnikom i oficirom Nikolajem Gumiljovim, doputovala u Pariz na medeni mesec. Ana nije mogla da ostane imuna na Modiljanija. Njegova harizma, fizički izgled, način života, snovi, ideali, bili su upravo ono što je Modiljanija približilo Ani. Ona je u njemu videla svoj muški ekvivalent i nekoga ko je imao iste opsesije kao i ona. Iako su se te 1910. godine u Parizu videli samo nekoliko puta, po njenom povratku u Rusiju, Modiljani joj kontinuirano šalje pisma.
„U Parizu sam ga viđala veoma retko, možda samo nekoliko puta, ali pisao mi je tokom čitave zime. Pamtim neke delove njegovih pisama: Ti si opsesivno deo mene. Nikada mi nije rekao da je pisao pesme. Sada znam šta ga je najviše fasciniralo kod mene, a to je bila moja sposobnost da čitam misli drugi ljudi, da sanjam snove drugih ljudi i još nekoliko drugih stvari, kojih su odavno bili svesni oni koji su me poznavali. Govorio mi je: Mi se razumemo i Samo ti možeš učiniti da se stvari dese. Međutim, oboje smo propustili da shvatimo jednu veoma važnu stvar, a to je da sve što nam se događalo, bila je praistorija naših života, njegovog veoma kratkog i mog veoma dugog. Umetnost nam tada još uvek nije zapalila strasti, taj oganj koji se nije gasio nas još uvek nije bio promenio, to mora da je bilo onaj laki i prozračni čas pred zoru. Ali budućnost je, koja svoj dolazak najavljuje mnogo pre nego što stigne, kucala na prozor. Ona je vrebala iza fenjera, ona je napala naše snove koji su uzeli oblik tog zastrašujućeg Bodlerovskog Pariza, ležeći i uvek vrebajući negde u blizini, iz zasede. Modiljanijevi božanski atributi su i dalje ostali skriveni. Imao je glavu Antinoja i zlatni sjaj u očima – niko nije bio kao on. Nikada neću zaboraviti njegov glas.“
U proleće 1911. godine, Ana Ahmatova, iako udata, odlazi u Pariz i posećuje Modiljanija. Inspirisan pesnikinjom, Modiljani je uradio šesnaest njenih portreta-crteža, upoređujući njeno lice i gracioznost sa egipatskim boginjama. Te radove joj je Modiljani poklonio. Kasnije, ona je tvrdila da su ti radovi uništeni tokom revolucije 1917. godine, te da je „preživeo“ samo jedan, dok je navodno crteže uništila upravo ona. Iako je Ana Ahmatova, čak i posle pet decenija od njihovog poznanstva, negirala postojanje bilo kakve intimne veze sa Modiljanijem, činjenice kao što su njen povratak u Pariz, njegovi radovi (prvenstveno aktovi pesnikinje), duh njene poezije, potvrđuju da je njihova povezanost ipak bila mnogo dublja i intimnija.
„Jednom, kad sam trebala da se nađem sa Modiljanijem, dozivala sam ga, ali je on već bio izašao: očigledno smo se pogrešno razumeli, pa sam odlučila da sačekam par minuta. U rukama sam stezala buket crvenih ruža. Modiljanijev prozor, iznad zaključanih kapija njegovog ateljea, bio je otvoren. Kako nisam imala pametnija posla, počela sam da ubacujem ruže kroz prozor u njegov atelje. Više nisam čekala ni minut i otišla sam. Kada smo se sreli nakon toga, on je bio zbunjen i pitao me kako sam uspela da uđem u njegov atelje, kada je ključ imao samo on. Objasnila sam mu šta se dogodilo, a on je rekao da to nije moguće, jer su ruže bile divno složene na podu.“
Ahmatova i Modiljani su imali ista interesovanja i delili su istu strast prema poeziji. Oboje su bili dobri poznavaoci francuskih pesnika, prvenstveno Pola Verlena i Šarla Bodlera. Modiljani je bio opčinjen ne samo njenom pojavom, nego i njenom upornošću i nastojanjem da živi svoju poeziju u realnosti. Ubacivanje ruža kroz njegov prozor je dobar primer iz koga je vidljivo na koji način je Ahmatova doživljavala svet. Ona je živela svoju poeziju, ona je, kako je Modiljani i govorio „jedina mogla da učini da se stvari dese“. Neki bi to nazvali zanosom, sanjarenjem, iluzijom, ali iz ugla Ane Ahmatove, to je bila poetika realnosti.
„Kad god je kišilo u Parizu, Modiljani je nosio sa sobom jedan ogromni, stari, crni kišobran. Sedeli bismo zajedno, pod njegovim kišobranom, na klupi u Luksemburškom parku, na toploj letnjoj kiši... recitujući Verlena istovremeno i bilo nam je drago što pamtimo iste stvari.“
Veza Ane Ahmatove i Amadea Modiljanija je trajala oko godinu dana. Oboje veoma mladi, ona udata, on anonimni siromašni slikar, oboje stranci u Parizu. Ova ljubav nije imala budućnost. Ona prekida vezu i donosi odluku da se vrati u Rusiju svom mužu, a u tom braku zvanično ostaje do 1918. godine. Amadeo Modiljani umire od tuberkoloze 1920, a njen muž biva streljan 1921. godine.
Duge ruske zime. Kratka proleća u Parizu. Dani. Njih 365. Jedna godina. Potom još pedeset godina. A sećanje? Ono ipak ne prolazi tako brzo.
„Dobro je znao grad, a onda smo, ipak, nekako zalutali.“
