Ples sa djavolom

[lunao]

NOĆ PUNOG MESECA

Zvuk klavira,
pucketanje vatre,
svetlost plamičaka,
u polumraku
sobe koja miriše
na medenjake i vino.

Prstima šetaš po dirkama,
dok pogled ti klizi
niz moju haljinu.
Osećam dodire
u vazduhu,polupijane,
mahnite od strasti.

Nazdravljamo ludilu,
dodirujem kristal
crvenim usnama.
Oči ti cakle u
polutami,gutaš me,
odaje te uzdah.

Besramno sam
čarobna ove noći.
Ti bezobrazno
žedan i pored
toliko vina.
Popij me...
Veštica sam,
otrovnog pogleda.
Prilazim,drhtiš.
Ovlaš ti usnama
dodirujem tetovažu
na ramenu.

Pokora tvoja
bedra mi vlaži
pomamom.
Uzimaš me
misleći da sam plen.

Proždiremo se
kao zveri.
Poniremo
u vrtloge požude,
krici se prolamaju.
Pao si na moje čini
u noći punog meseca

 

[Beskraj]

Da, ta zver je u nama i mi upravo zivimo kao zveri jer smo mi u njoj.Nema tu puno neke dileme.Jer ako se budemo nasli u dilemi,shvaticemo brzo da je sve zabluda.Ali ta zver vise nije zabluda to je nase lice i nalicje, cutljivo koju spoznajemo u samoj jednoj kapi pouke.Ta zver u nama zna ponekada da boli ali je pobedjujemo,pobedjujemo tako sto smo mi u njoj.I koliko god da je pokusavala da pokida sve te silne okove oko nas vracala bi nas u nas sopstveni brlog i cesto ostavljala nas bez duse sa tako puno praznine u sebi.Kako je se osloboditi,i ponovo vratiti svoju sopstvenu veru u sebi,kako srusiti i skinuti sa sebe tu trulez?Ili smo se prosto navikli vise hodati kroz ovaj zivot kao zveri u potrazi,u stalnoj potrazi za plenom.Nisam vise ni sama pametna.Mozda je se vise i ne zelim osloboditi u sebi,jer vise sam tako umorna izigravajuci ceo zivot plen u vremenu koga vise ni sama ne razumem.U vremenu gde vise ne mogu da nadjem svoje sopstveno utociste.
Beskraj

 

[Beskraj]

Razbijeno se ne lepi.Gledala sam u zemlju,ne bi li nasla bar nesto od onoga sto je sa neba palo.Znam da nista sa neba ne pada,pogotovu za one koji su mrakom osinuti,koji u sebi vise nemaju ni trunke krvi...nemaju nista.Osim mrtve nade.U toj mrtvoj nadi traze za sebe,za svoju dusu bar onu kap svetlosti.Traze u toj kapi svetlosti bar necije lice.Da ociste otrov koji u sebi imaju,da i njima nekada srce ustrepti.Taj pogled,ta pitanja malo ko razume.Pokusavam da zalepim nesto sto se ne moze zalepiti,pokusavam od zivota da napravim mozaik,ne usepvam.Predajem se obavijena noci,bolujem i kopnim u zavestenim mislima.I mutim reku koju sam dotakla,pretrazujem beznadja i sve one vrleti ne bi li negde samo spoznala dah svoje duse.I pitam se po ko zna koji put.Odakle dolazi ova strava?Zasto toliko strepim i trazim nesto sto se prosto vise nikada ne moze izroditi u meni.
Beskraj

 

[742617000027]

...tamom hodis sa svetloscu se boris..
...u zaborav bezis dusom da ne postojis..
...telesina prazna odzvanja ko oklop..
...glaukom za vid..zivotni si potop..
...delirium te kroz vecnost prati..
...tremor dusu cupa..bol nece stati ......

 

[Dirty Kichen Eternity]

Znam da Kolumbo nije otkrio Ameriku
Mladici treba da budu istrazivaci
Umoran jos od materice, sad se odmaram.
A video sam dosta....
Dantona kako place na ulazu u metro,
Nasmejanu zenu u luna parku, koja se
Izvan kuce smeha, uprkos nepogodi , i dalje smeje...
Djubretare kako marsiraju na paradi
Povodom kolumbovog dana
Pogledao sam dom svoj i nisam ga video
Andjela...
Koliko taksija koliko kafana koliko lepih zena
Sa slepim prsima i udovima izgubljenim medju oblakoderima
Slushao sam Debsija napeto intoniranog
Oblacio sive flanelske pantalone
I koracao obalom pakla
Spavao na stotinu ostrva gde knjige
Behu drvece
Slusao ptice sa zvonima u glasu
Sekao drvece s grupama voluntera
I sedeo na njemu
Nikad nisam patio u javnosti
Hvatao sam rakove u reci Bronx
Uopbrazavajuci da je to Misisipi
Sada citam Lordu Edun
I Zivot Dzona Mosta
Koji je bio strah i trepet za fabrikante
S bombom u pisacem stolu u svako doba
Odmaram...a putovao sam dosta
Negde sam neshto procitao o smislu zivota
Ali sam zaboravio gde bas to bese...
Mozda cu jednog dana svoje podsetnike pretvoriti
U vlati trave
Mozda cu da napisem svoj rodonacelnicki epitaf
Upucujuci konjanike da tuda prodju...

 

[Beskraj]

Ja neznam koju zvezdu
da ti ponudim,u ovoj tajanstvenoj
tisini,dok se uz tebe budim.
Nista ti ne nudim,jer se bojim
sutrasnjeg osmeha,svoje tuge
i svih ovih nevidljivih cestica.
Pretacem tugu,stabljiku golu stezem
na grudi,i cutim da te ne probudim
dok polako otkucava vreme.
Zebnjom te cuvam od ponora,a na
domak je zora.I hocu da te zadrzim
da nikada ne odes,da zauvek pored
mene ostanes.Da me zagrlis ceznjivo,
da me ucinis srecnom.Da nas vreme sto
vise zblizi,jer je samoca ono sto delimo
zajedno.
Beskraj

 

[DUNJA W]

Plesi sa mnom....

 

[mimi75]

Ne igraj se sa onima koji imaju strpljenja...
Kad se ti umoriš, oni počinju da se igraju...

 

[DUNJA W]

DODJIIIII

 

[Beskraj]

Koje je po redu ovo prolece bez
TEBE?
Necu da mislim,nemam kome
da progovorim,i ne znam na koji
put da krenem da se oslonim.
Nemam vise crkve da se molim,
izgubljeni pogled vise nikoga ne voli.
Sada samo boli,i rana krvari sanjam
onaj nedosanjani grad kameni.
O kome si mi pricao,da ces me voditi.
Da ces me za ruku povesti,i zauvek
odvesti.Milosno sunce da ces pustiti
da me ogreje,da mi zasija da jednom
i beskraj moja dusa ima.
Sta je na kraju ostalo?
Saznanje koje se ne moze opisati,
o necemu sto cutim i ne zelim progovoriti.
Saznanje da sam te imala,pre no sto sam
saznala da sam te zauvek izgubila na pola
puta izmedju ruku i usana.
Tebi poklanjam svoje cutanje zauvek
posle smrti.
Beskraj

 

[Beskraj]

Nemam vise reci.Gluva sam
u ovom svom bolu.Nebo je jedina
zastava da sam izgubljena,ranjena
ostavljajuci trag jednog vremena.
Pisanim recima,mozda nekim koracima
svojim haljinama.Jer sve je voda
ponela,u svojim kavezima po neka
strvina je raznela.Dok sam zalila,cuteci
sam sve nosila.I pitala se dokle...dokle
jel do groba koji sam cekala.Treperi u meni
svaki atom mutnih tokova.Zasto nisam pod
srecnom zvezdom rodjena.Zasto sam preplasena
ptica,necujnog krika?Samo da mogu da saznam.
Da li uopste za mene povratka ima.Pozar sam
beskrajni koji gori.Pada,koji se bori.I ceka da
svoj samleveni nemir zauvek nestane
u ovoj nepravednoj borbi.Boli.

Beskraj

http://2.***************/_lZB0zgtyNyY/TIsbsd_3EdI/AAAAAAAAADM/hCAyeurn0os/S760/38578_144779038878812_100000401510959_295086_7052843_n.jpg

 

[742617000027]

''... Vukovi nose moje ime u svojim ponoćnim odama i taj skriven, oštar Glas doziva me iz daljine. I Glas je sve bliži, kao da je već u mom uhu, doziva me sa strašnim nestrpljenjem. Moja umorna duša kreće na put svog konačnog odredišta. Ali pre nego što dođe taj trenutak, moram ostaviti ovde sve što mogu, o strahotama koje vrebaju s onog sveta i čekaju u zasedi pred vratima, svakog čoveka i zato evo prastare Mudrosti koju predadoše Drevni, ali koja bi zaboravljena od svih, sem nekolicine ljudi koji se klanjahu Drevnima. I ako ja ne dovršim ovaj zadatak, uzmi ono što je ovde i razotkri ostatak, jer vreme je kratko i čovečanstvo neće ni spoznati ni razumeti zlo koje ga čeka, sa svake strane, na svakoj Kapiji, na svakoj slomljenoj prepreci, od svakog nepromišljenog sledbenika koji se izvitoperio od ludila...''

 

[Svetlana Bobinac]

plesati, piti ljubiti.........

 

[Jan Hus]

PROROK

Pun duhovne ja lutah žeđi
Pustinjom što mračna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmeđi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,

Vidovitost mu prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje čuh u nebu sila,
I anđeoskih krila let,

Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promiče kroz moje usne,
I jezika mog grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije

U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mač
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plač
U otvorene grudi vrgo,

Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
''Proroče ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeći po moru, zemlji,
Rečima žezi srca ljudi.''

Puškin

PESMA VRHOVNE IDEJE

I

HAJDEMO! Na noge! Izbij. Slušaj!
Slušaj! Probudi se, skrši svoje lance, budi.
Iziđi iz tmina, iz limbova, iz beskrajnih predela, o udaljeni u nepomičnosti potpunoj,
otrgni se od mira, od noći, izroni,
pokreni svoje laktove, ruke, prste, istrgni se, zevni!
Na noge! Na noge! Očvršćaj, nek tvoja snaga se javi!
Stisni zube,
uobliči se u statuu i u visinu, budi spreman! S nogom na tlu.
Ovenčaj se. Uspostavi pogled. Oseti celim telom
da si instrument ovoga dana koji počinje i dela koje te zahteva.
Ja, koja te zovem. Ja, koja ne mogu ništa bez tebe.
Ja, Ideja,
koja s tobom mogu sve,
bejah raspršena, bliska i daleka (kao kap vina u bačvi vode)
u tvojoj suštini.
Priskoči u pomoć! Postani plot i skelet,
budi moj oblik, moje oči, moj jezik, moja kolena.
Budi da budem. Budi da budeš!
Poslušaj, neka ja budem zapovest koju izričeš. Moj glas je tvoj i ti nazireš
moju volju. Ali ti želiš... MENE! Ideju!

II

Prvo me nije bilo. Zatim sam se rodila u tvojim mislima,
bila sam samo jedna među njima. Urođena, nejasna.
Ali ti nisi više samo ti, ti si tvoj život, tvoja krv, tvoji strahovi, tvoje vreme, tvoj glas
tek rob povoljne prilike, moja mogućnost!
Ja sam jedina ideja prilagođena tvom biću, a ti
čovek koji mi odgovara.
Ti si moja mogućnost, ja tvoja jedina i besmrtna propast.
Ja sam došla kao slučaj u uzburkanosti tvoje glave.
Ali ti, drugi slučajevi i drugo lice stvari
kao da su te stvorili za mene.
Na put! U lov! Trči za onim što te oživljuje!
Pomislićeš da sam ja ti, verovaćeš da smo jedno
i pašćeš tek kad naiđeš na skrivenu prepreku...
Tvoje će oči videti ono što ja želim da vidim.
Tvoja obična oštroumnost i sama će se začuditi;
pronaći ćeš takve puteve da ćeš sam sebi bezuman izgledati.
reći ćeš ono što te iznenađuje. Pronaći ćeš se, pošto si
ostvario svoje nemogućeno.
Nećeš shvatiti svoju vlastitu vidovitost.
Tražićeš oproštaj zbog svoje mudrosti i moći
bićeš postiđen zbog takvih dobitaka.
Skrušeno ćeš izgovarati čudesa!...

III

O! Ipak, kakvo čudo predstavlja za mene
to slabašno telo, ta jadna osoba,
to kolebljivo zdravlje,
ti živci uvek ljuti na sebe, upravo to mi je trebalo!
Kakvo čudo koje me oživi! O okolnosti, Čoveče,
Jedina mogućnosti!
Toliko drugih ljudi nije me posedovalo.
Pronašla sam u tvojoj strukturi i tvojoj suštini
trenutak, biće, trenutak bića i biće trenutka!
Istovetnost tvojih uspomena, dana koji je sjao,
priroda tvog sna, tvoje dokolice, tvojih manija,
pronašla sam
u tvojim slabostima svoju hranu,
u tvojim zabludama svoju mogućnost,
u tvojim gađenjima jednu priliku...
Sada, uzajamno pripadamo. Spajamo se,
volimo se!
Ti si moj Lud-zbog-mene: TVOJA IDEJA.

Pol Valeri

 

[Rusalka]

Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor - hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu.
Neshvatljivo zasto - ostajemo. Malo - pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena.
Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci.
Ali iz naseg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price,
pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote.
To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast
- upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti
- upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj.

Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku.
Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen;
jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo.

Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju,
okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti.
Bodlerov predgovor za knjigu E. A. Poa “Đavo perverznosti”

​

 

[YHYK]

[Stojimo na ivici provalije......I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj.]​

Јасно је да само онај ко нема разума може ово да напише. Одвојио разум од човека, од личности?? Разум је једно а особа је нешто друго? Дакле, личност је без разума...и личност не слуша сама свој разум, већ безразумно оће нешто да уради?? Чему јој онда служи разум? Ја мислио да је разум тај који доноси одлуке??...кад.... оно, међутим! Дакле постоји неки други разум...два разума: један за размишљање и даје предлоге, а други да одлучи шта да се уради са тим предлозима? ​

 

[YHYK]

Vrisak nek postane cutanje.
Tisina i bol su sada sapat mog
disanja.Poruka odnegde navire.
Zmija sam,zena sam prestani
vise kaznjavati me.Dosta sam
kaznjena,tvojom kletvom zauvek
ubijena.Mrtva sam,moja je koza
sarama obavijena.
Suza sam,rana sam otrov sam
grehom bele haljine zauvek obucena.
Kamenovana,razapeta na krst srama.
Slobodno prodji pored mene,pljuni me
zgazi me istrpecu sve uvrede.Samo
mi srce u grudima ostavi,ne diraj ga
nemoj ga cupati njega cu sama sahraniti.
Svoj sopstveni grob cu svojim rukama iskopati.
Beskraj
]

с оволиким десструктивним писанијем зајебала и самог Ђавола! Ђаво би ти позавидео и рекао: толико злих мисли ни ја сам немам.
Браво!

 

[Rusalka]

Милош Црњански: САМОЋА

Све док си страсна и блудна,
ма луда и гадна и чудна,
са телом старим и седим,
ил пуповима завијеним
белим:
ја те грлим осмехом бледим
и браним.

Ја те желим.
Руке ми дрхте, ко суве гране,
са којих небо јабуке побра.
Ја их пружам
клецајући улицама малим,
теби, прошла у свили или крпи,
за сан си добра.

Само кад ме прошлости сећаш,
и нешто ново и боље обећаш,
рајске ми тајне непознате кажеш:
да хоћеш ко сестра брату
да ми помогнеш...

На мом
се лицу све угаси,
и ђаво се јави у једној гримаси,
што се смеје и гади .

 

[Branko Lori]

http://s7.****************/images/140611/fb8lq355.jpg

"Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem.Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu.Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda.Noć je bila studena i tužna. Mefisto seđaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom, u sate njihove propasti.U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog.Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo. Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi? I on, koji je stajao izvan svega i protiv svega, je li osetio sad da se najzad vraća u večitu, tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoju najveličanstveniju poemu Razorenja? Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo.U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči.I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo. Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova."

Jovan Dučić, "Ravnodušnost"

 

[Jan Hus]

HELENI

Heleno, lepota mi je tvoja
nalik na drevne nikejske lađe,
što nošahu, preko mirisnog mora,
lutača kroz strah i beznađe
da rodnu obalu nađe.

Svikoše na lutnju očajnim morima
klasični lik tvoj, divne vlasi,
beh vođen najadskim ti akordima
slavi što drevnu Grčku krasi
i velelepnosti starog Rima.

Gle! u svetlu dubokog prozora
od statue sad stojiš nemlje!
U ruci alem-lampa dremlje,
ah! Psiho, iz dalekih prostora
te svete zemlje!

Edgar Alan Po

 

[Branko Lori]

http://s14.****************/images/140622/qfhavc9a.jpg

препознах те у маси
по тузи у очима,
кроз душе предака,
битке ратника,
кораке оклопника,
топоте коња,
урлике вукова,
звуке гусала..
по бесједи са усана...

препознах те међ` стотинама..
кроз исте таласе пливали,
истим вјетровима шибани,
истим млијеком појени,
истом муком задојени..
на гиљотину вођени
и враћани,
на ломачу стављани,
а не спаљени;
камама сијечени,
а не сахрањени...

препознах те међ` хиљадама
по сличним ранама,
крвавим завојима времена,
костима ломљеним од бремена,
рукама сатраним од терета,
убодима душманских копаља...

и знамо се вијековима,
и знамо се данима
и ћутећи се разумијемо
и жмирећи се видимо..
и умрећемо заједно у истој борби!
666

Autor meni nepoznat !

 

[NIKOS_]

Cime se bavite u zivotu?
Ja sam, znate, profesionalni propustac prilika.
- Zanimljivo.
- Kako se uzme. Nije bas da uzivam u tome. To je vid naslede moje mracne strane.
- Mozete li nam objasniti malo blize?
- Ne postoji blize, to je to. moja bolesna strana hrani se prilikama koje mi izmicu.
Prokleto ste unisteni, ali je nesto u vama ipak zadovoljno time.
Osecate svog djavola na ramenu, ali mu ne mozete nista.
A on, on vas iritirajuce blazeno gleda i oblizuje se jezikom. Neciji trbuh se puni.
Naposletku, to ste vi, tacnije deo vas koji ne zelite, ali on postoji.
- Mracni ste, crni.
- Ne, moja boja je siva. Svakog trenutka postoji nada da se preokrene u belo, ali se kap belog isuvise lako pretvara u crno. Utopija. To je moja boja: siva.

autor,,lav73,, sa sajta ,,Inter CAFFE,, i mislim da je ovo extra. Uzivajte.

 

[Rusalka]

Lepota je tajanstvena koliko i užasna.
Tamo se Bog i đavo neprestano bore, a bojno polje je čovekovo srce.
Dostojevski

​

 

[Jan Hus]

POVRATAK IZ RAJA

Oblače, amo! Primi me na krila
I sa mnom doli spusti se u letu;
Hoću da siđem na staru planetu,
Gdje mi je negda postojbina bila.

Pravo ti kažem, hladna svjetlost raja
S vječito istim svaki polet satre...
Željan sam zemlje i zemaljske vatre,
Željan sam ljudi i njihova kraja.

Hajdemo dakle! Ponoćnje je doba.
Oprezno! Otac spava! Tiho, tiše!
Prene li, biće vike kao kiše,
I svetom stopom zgaziće nas oba.

Tako! Pogledaj, sve dalje i dalje
Ostaje nebo i nad nama ćuti.
Stari se mjesec kao limun žuti
I hladan pogled ozgo na nas šalje.

Mrgodno luta prostorima plavim,
Jer sudba vječno sa nebom ga sveza...
Oblače, lakše, mene hvata jeza,
Ja se sve bojim da ne strmoglavim!

Mnogi su sveci polomili nogu
Slazeći ljud'ma i njihovoj stazi...
Ne vrdaj tako! Pobratime, pazi,
S jaukom da se ne povratim bogu!

Lagano! Tako! Sada mogu i ja
Mirno cigaru zapaliti koju;
Više mi miris ove biljke prija
No pjesme što ih heruvimi poju.

S pramenjem mekim plavkastoga dima
Najljepši san me pohodi i njiše,
Ovako duša spokojnije diše
I lakše teku stihovi i rima...

O plava gospo, što u gustoj svili
Kosâ nosite snježne georgine,
Sad bih vam pjevô najljepše tercine
Kad biste ovdje pokraj mene bili.

No vi u raju ostali ste... Sveti
Ležite mirno pod božjim beharom,
Dok zlatni stražar u ruci s handžarom
Bdije i sve vas drži na pameti.

Ja znadem da vas vruće čežnje more
I krivo vam je što ko uz vas nije,
Jer vaše srce još mladošću bije
I vaše usne u drhtanju gore...

Oblače, kakvo to leprša jato?!
Čudesna svjetlost sa krila mu gori
I rasipa se kao meteori,
Kao zvijezdâ razdrobljeno zlato.

Ovo su duše nevine milošte,
Na poziv oca što se u raj sele...
O zlatne tice, ponesite vrele
Pozdrave moje plavoj gospi!... Jošte,

Gle, neko amo kao vihor hrli.
Lucifer! Onaj s kim se sveti nose!
On divnu ženu, čije zlatne kose
Vijore, eno, snažnom rukom grli.

Krila mu plamte kao plamen vatre,
A strasan smijeh na licu mu titra;
Nebu se kesi i ruka mu hitra
Kô da bi htjela da zvijezde satre.

O ti što ropćeš protiv sunca sjajnog,
I žudno bereš, pun paklenih mašta,
Najljepše ruže iz božijih bašta,
Kako si sretan u prokletstvu Trajnog!...

Oblače, slušaj, već se vjetri gone,
Već čujem kako udaraju blizu!
Pogledaj, eno, u dugome nizu,
Planine streme, za vrh mjesec tone.

Evo nam zemlje! Kô požara plamen
Penje se sunce sve više i više,
Sav istok trepti od purpurne kiše
I ranih magla crveni se pramen.

Kakva ljepota! Gradovi i sela
U bezbroj boja trepere i rude;
Pjevaju šume, tanke svile blude,
I leptir kruži rijeke i vrela.

Slušaj! Već eno svijetla i čista
Molitva rana sa tornjeva zvoni,
I krotki narod u prah čelom roni,
Hvali i slavi sveto slovo Hrista.

Kako ću sada, pri rođenju zore,
Posle tisuću pozdraviti ljeta
Veliki oltar gdje kandila sveta
Ljubavi oštre trepere i gore!...

O plava gospo, kako mi je žao
Što ovdje sada mi komšije nismo!
Ja bih vam odmah napisao pismo,
I uz to buket kamelija slao.

S početka, znadem, vi ne biste htjeli
Nijednim znakom pokazati volje,
No kašnje, gospo, sve bi išlo bolje,
I vi bi sa mnom i pili i jeli...

O, što vas gospod tako rano uze?!
Ali ja znadem, kô davnih vremena,
Još zemlja ima krotkih Magdalena,
Očiju sjajnih s florom tople suze...

Za molitve im s Pobožnošću strogom,
I ja ću teški krst podići na se...
I mene moja ljubav će da spase
Od gnjeva božjeg... Sad, oblače, zbogom!

ALEKSA ŠANTIĆ

 

[Branko Lori]

http://s14.****************/images/140705/7u4fu7e9.jpg