Komshinica
Primećen član
- Poruka
- 723
A pošto sam i ja na izvestan način u tim vodama, odmah sam reagovala. Vrlo, vrlo ljudski, totalno nije anđeoski - ništa od toga. Šala mala.
Osnov ličnosti postavljamo svakako. Ja sam baš mislila da u detinjstvu mi dajemo odgovor na sva ona pitanja kojima se kasnije u životu bavimo na mnogo svesnijem nivou od nivoa na kome smo kada zapravo damo odgovor. Mi damo odgovor vrlo rano - tačnije, baš onako kako sam se izrazila, a tebi nije bilo jasno na šta aludiram, a ja ne aludiram, nego baš tako mislim: mi odgovorimo još tada, sve se kasnije u životu vrti oko tog odgovora. Mi tada još ne razumemo, ne znamo, ono što najviše radimo - to je da osećamo, ali se još tada na tom nesvesnom nivou, bez edukacije i iskustva, rađa odgovor. Neverovatno je kako mnogo kasnije, zamagljen obrazovanjem i iskustvom, kamufliran svešću, taj rani odgovor ostaje da živi. Mi ga zapravo više i ne prepoznajemo, ne znamo ni kada smo ga dali, ali on radi. Ako se krene tim tragom unazad, može se do njega doći, kao i do razloga - zašto smo baš tako i baš to poverovali. Po meni, tu je začetak religije u svakome od nas i nije ni beznačajan ni bezazlen.
Što se slobode tiče, slažem se. Odricanje od slobode je bežanje od odgovornosti, bacanje vrelog kestenja nekom drugom. Na žalost, često Bogu, direktno ili ne.
Pa, rekla bih da ti objašnjenje dečje "nečistote" (uslovno rečeno) nije adekvatno. Edipov kompleks ne zavisi ni od čega i ni od koga. Niko ne može da ga izbegne. On je, znači, prirodan i potreban za dalji razvoj. Gde je tu onda manjkavost dečje duše, kako sam ja rekla, mada sigurno može da se zameni izraz, ali nema veze? I ako tu još uključimo Boga, jer smo negde od božanskog krenule, On nam je dao emocije, iskušenje, putokaze. Sa rastom i razvojem, mi se udaljavamo od Njega, kao pubertetlija i adolescent od roditelja, jer mi i jesmo Njegova deca. Mislim da je to prirodno. Ali, da li znamo kada treba da se vratimo? Ne više kao mala deca, kojoj je potrebno samo da ih roditelj štiti, već kao odrasla deca koja sada treba i sama da daju svoj doprinos čovečanstvu.
Pozdravljam te.
Osnov ličnosti postavljamo svakako. Ja sam baš mislila da u detinjstvu mi dajemo odgovor na sva ona pitanja kojima se kasnije u životu bavimo na mnogo svesnijem nivou od nivoa na kome smo kada zapravo damo odgovor. Mi damo odgovor vrlo rano - tačnije, baš onako kako sam se izrazila, a tebi nije bilo jasno na šta aludiram, a ja ne aludiram, nego baš tako mislim: mi odgovorimo još tada, sve se kasnije u životu vrti oko tog odgovora. Mi tada još ne razumemo, ne znamo, ono što najviše radimo - to je da osećamo, ali se još tada na tom nesvesnom nivou, bez edukacije i iskustva, rađa odgovor. Neverovatno je kako mnogo kasnije, zamagljen obrazovanjem i iskustvom, kamufliran svešću, taj rani odgovor ostaje da živi. Mi ga zapravo više i ne prepoznajemo, ne znamo ni kada smo ga dali, ali on radi. Ako se krene tim tragom unazad, može se do njega doći, kao i do razloga - zašto smo baš tako i baš to poverovali. Po meni, tu je začetak religije u svakome od nas i nije ni beznačajan ni bezazlen.
Što se slobode tiče, slažem se. Odricanje od slobode je bežanje od odgovornosti, bacanje vrelog kestenja nekom drugom. Na žalost, često Bogu, direktno ili ne.
Pa, rekla bih da ti objašnjenje dečje "nečistote" (uslovno rečeno) nije adekvatno. Edipov kompleks ne zavisi ni od čega i ni od koga. Niko ne može da ga izbegne. On je, znači, prirodan i potreban za dalji razvoj. Gde je tu onda manjkavost dečje duše, kako sam ja rekla, mada sigurno može da se zameni izraz, ali nema veze? I ako tu još uključimo Boga, jer smo negde od božanskog krenule, On nam je dao emocije, iskušenje, putokaze. Sa rastom i razvojem, mi se udaljavamo od Njega, kao pubertetlija i adolescent od roditelja, jer mi i jesmo Njegova deca. Mislim da je to prirodno. Ali, da li znamo kada treba da se vratimo? Ne više kao mala deca, kojoj je potrebno samo da ih roditelj štiti, već kao odrasla deca koja sada treba i sama da daju svoj doprinos čovečanstvu.
Pozdravljam te.
