_____Поздрав свима!
_____Често на теми срећем питање где је најбоље завршити обуку и разне расправе на ту тему. Једни кажу најбоље и најбезбедније је код Љубе у Параћину, други кажу не он ради небезбендо, боље је у Београду, трећи помињу Кикинду.
_____Ја лично, до данас нисам има потребу да нешто коментаришем на ову тему, иако редовно пратим коментаре, али ме је данашњи догађај натерао да напишем пар редова.
_____Дакле овако.
_____Цицу и Љубу упзнао сам на лесковачком аеродрому пре једно седам или осам година и од самог почетка били су страшно напорни за мој укус. „напорни“ је уствари исувише блага реч ... ја људи у животу нисам срео веће цепидлаке.
_____Пре скока слушаш следеће: „Не можеш да скачеш у шорцу.“, „Не мошеш да скачеш у мајици.“, „Ножни обухвати ти нису лепо стегнути.“ , „Ту траку стави под кацигу да те не би лупала по лицу у слободном паду.“, „Вежи косу.“, „Вежи пертле.“ Само чекам кад ће неко да нас пита „А јесте ли сви пишкили, знате у авиону нема WC-a.“ Па бре нисам ретардиран!
_____Кад сву опрему набациш на себе, скоцкан по свим прописима (које су вероватно смислили како би нервирали падобранце), обавезно неко од њих двоје почне нешто да чепрка по падобрану теби иза леђа. Откопчава оне чичкове, закопчава их поново, сагиње се и гледа нешто око аутомата, ко да све то нису могли да ураде док је опрема била на зељи. Онда неко од њих лепо исправља комбинезон на теби, да се случајно не деси да заједно са ручицом повучеш комбинезон и поцепаш га.
______И ту, наравно, није крај.
______Од хангара, у коме си детаљно прегледан, до авиона нема више од педесет метара. А онда све поново. Као да сам са падобраном на леђима препешачио педесет километра, а не педесет метра. Другу проверу (мислим кретени ... требало је да уведу по једну на сваких десет метара) сад по правилу ради Цица, пошто се Љуба везује у авион. Ваљда му није довољна титула светски познатог падобранца, па сад покушава да се докаже као пилот. Вероватно је као мали сањао да се открије још нека планета насељена људима, па да буде познат бар у сунчевом систему. Али јбг, није му се дало; остао је само светски познат.
______А у тих педесет метара, од хангара до авиона, слушаш Цицу како једно сто педесет пута понавља „Вуци високо и без оштрих заокрета на малој висини. Михајло ово се посебно на тебе односи. Без егзибиција, љубим те!“
_____Мислите да је ту крај испирању мозга нас јаднх падобранаца? Е, па преварилисте се.
_____Док се ко сардине пакујемо у ону бедну аждаху од утве 66, Љуба, који се још увек везује у своје седиште и пипка неке дугмиће по аждахи, даје последње инструкције око начина окретања у авиону, ако си ученик са малим бројем скокова, или коментарише проблеме које мораш да коригујеш.
_____А онда чујеш Љубу: „Од елисе!“
_____Ах, радости! Тек тад настаје тишина (читај олакшање)
_____Ма давали би ти они још инструкција, још би испирали мозак нама падобранцима, још би се разметали својим знањем пред нама бедницима који немамо ни близу 8000 скокова сви заједно, колико само њих двоје има; ма искористили би они још који трен да ти нешто кажу, да ти нешто појасне, да ти нешто пренесу од свог скромног знања (теби који све знаш забога) ... да их аждаја не надглашава.
_____Тишина траје неких десет до двадесет минута, зависно од тога на коју висину авион пење, али зато одмах по отварању падобрана чујете познат, женски, мио глас који вришти „ ... лево, лево, лево вуци ... право , сад право ... ајд сад десно ... десно! .. десно!! дееесно!!!!!!! ... сад право!!!“ Ма свако од ученика на првим скоковима има моторолу, ал се Циле много добро чује и без ње.
_____И ту лежи, ако мене пита неко, највећа тајна брачног пара Наумовић-Симић.
_____Као и сваки напаљенко у почетку „вучеш“ (отвараш падобран) на малим висинама ... а онда чујеш Цицу. Онада вучеш на мало већој висини ... али опет чујеш Цицу. А онда у покушају да избегнеш тортуру коју константно спроводе над јадним набеђеним падобранцима, вучеш на све већој висини, док не дођеш на неких 1 200 подношљивих метара. Да, изгледа невероватно, али се Циле ладно чује на километар и двеста метара.
_____И све ово што сам у ових пар редова поменуо није ништа у поређењу са следећом чињеницом. Најгоре од свега је што се њих двоје, Цица и Љуба, док раде овако озбиљан посо (тероришу падобранце), све време смешкају и све су време љубазни са вама.
_____Ко бре нормалан може да буде љубзан док се бави овако озбиљним послом? Ма провали сам их ја одмах.
_____Е, рођаци, овде долазим до суштине свег обраћања, најпре онима који желе да почну да се баве падобранством.