Ostala bez deset članova

Kada je 25. juna 1993. nestao dr. Veljko Sladojević, Zeničani su bili zbunjeni, ali i uplašeni - ovo naročito vrijedi za srpsko stanovništvo u gradu. Uglednog zeničkog oftalmologa, očnog hirurga i prije svega cijenjenog građanina Zenice, koji je svojevremeno zbog svojih medicinskih zasluga dobio najviše priznanje - Nagradu grada Zenice, odveli su iz njegove kuće na put bez povratka trojica pripadnika Armije BiH, obučena u maskirne uniforme. Obdukcija posmrtnih ostataka pronađenih u mjestu Kozice kod Mehurića, općina Travnik, 17 godina kasnije pokazala je kako je mučki ubijen. Na odjeći su bili vidljivi tragovi, rupe od projektila iz vatrenog oružja, a lobanja je bila smrskana (prelom obje sljepoočne kosti).

U papučama i mantilu

DNK analiza NN osobe - žrtve rata ekshumirane 29. juna na lokalitetu Kozice, u rejonu sela Mehurić, potvrdila je da se radi o Veljku Sladojeviću. Veljkov brat Branislav i supruga Kaća prisustvovali su obdukciji i identifikaciji i složili se da je identifikacijom načinjen tek jedan korak u otkrivanju potpune istine o nestanku i ubistvu uglednog zeničkog ljekara.

Kantonalni tužilac Srednjobosanskog kantona Nedžad Islamović izjavio je za Oslobođenje da je okončan postupak identifikacije o predmetu tužilaštva KTA RZ 4/10. Nakon pronalaska NN ostataka tijela na lokalitetu Kozice izvršena je DNK analiza kojom je utvrđeno da se radi o Veljku Sladojeviću iz Zenice.




NN_v.jpg



http://www.oslobodjenje.ba/?id=9954



Од више од 40.000 Срба који су живјели у Зеници, данас их тамо има нешто више од 1.000, углавном старих лица.
 
Na samom pocetku ratnih sukoba muslimani i Hrvati su stavili veliki broj objekata u funkciju logora za Srbe.
Pripreme za namjenu odredjenih objekata u tu svrhu obavili su znatno ranije.
Najcesce su objekti zatocenja bili: podrumske prostorije vecih zgrada (hotela, skola, privatnih kuca,kafana, domova, magacina...), dotadasnji zatvori,kazneno-popravni domovi, kasarne. Uocljiv je i veci broj privatnih zatvora, koje su drzali eksponirani pojedinci.
Sve to govori o jednom cilju neprijatelja - da se na svaki moguci nacin ponizava sve sto je srpskog porijekla.
Neduzni civili hvatani su masovno. Razlozi privodjenja ljudi pravdani su potrebama da se upucuju na “ informativni razgovor”. Naravno, malo se ko sa tih “informativnih razgovora” vracao svojoj kuci.
Uglavnom, svi su zatvarani i bili podvrgnuti neopisivim torturama. Optuzbe su bile proizvoljne i najcesce su glasile: “posjedovanje oruzja”, “saradnja sa
neprijateljem”, “sluzenje u neprijateljskoj vojsci”, “podrivanje drzave Bosne i Hercegovine” i dr. Za takva “djela” nekima je presudjivano na licu mjesta, a nekima su odredjivane vremenske kazne zatvora u
trajanju do 20 godina.
 
Talas sirenja mreze logora i mjesta u kojima su bili zatoceni Srbi odvijao se razlicitom dinamikom.
Na prostoru Posavine (opstine Brcko,Gradacac,Orasje, Samac, Odzak - Vukosavlje, Derventa, Brod,Doboj, Modrica) postojalo je 45 registrovanih logora.
Najveci broj bio je na dijelu teritorije opstine Brcko (koja je bila pod kontrolom muslimana i Hrvata), cak 19. Sa oznakom gnusnih radnji nad srpskim civilima su
i logori u Odzaku (Vukosavlju), narocito u naselju Novi Grad, gdje su masovno silovane srpske zene i djevojke,cak i maloljetnice. Izjava jedne od brojnih zatocenica u tom mjestu govori sve: “Jedne noci, oko 23 sata , dosla su osmorica polupijanih. Sve su nas tukli. Izveli su dvije djevojke. L.D. (15 godina) i S.D. (21 godinu). Obje su silovali. Bila je to grupa momaka iz Posavske Mahale i okolnih sela. Sebe su nazivali “vatrenim konjima”. Licno sam ih vecinu poznavala. Marijana Brnica posebno.
Tovarili su zene u kamion i odvozili. Vracali su ih pred zoru, gole, izmrcvarene... ”

Izvor: Vidovdan
 
БиХ - силовања Српкиња у Сарајеву - фељтон (1) 09:43
СИЛОВАЊА КАО НАГРАДА ЗА МУСЛИМАНСКЕ ВОЈНИКЕ
БЕОГРАД, 1. НОВЕМБРА (СРНА) - Силовања Српкиња за вријеме рата у БиХ, нарочито на почетку, по разним затворима у Сарајеву су јавна тајна пред којом је ратна власт у Сарајеву затварала очи - за те злочине нико није одговарао, ниједан судски процес није покренут, нико то више и не помиње?!


Срна је имала увид у исказе десет силованих Српкиња у затворима у Сарајеву, што у званичним што у приватним, као и исказе осам жена које су малтретиране у сарајевским затворима, а које свједоче о силовању, те 17 исказа мушкараца, затворених Срба, који такође свједоче о силовању Српкиња, а ту је и кривична пријава за силовање 12 Српкиња у Храсници.

У својим исказима ове бивше српске затворенице и затвореници, свједоци иживљавања, помињу имена више од 30 српских жена, од малољетних дјевојчица до старица, које су сексуално злостављане, а међу силованим женама помиње се најмање пет супруга официра ЈНА.

Највише силовања извршено је на почетку рата, током 1992. године, као и 1993. године, а несрећне жене и дјевојке често нису знале идентитет својих мучитеља, пошто су се ословљавали по надимцима или су носили маске преко лица, а некада су међу силоватељима били и познаници тих жена.

Најозлоглашенији по овом злочину је Централни затвор у Сарајеву, односно четврти спрат тог казамата, у којем је у једном моменту на разне начине пребијано, понижавано и злостављано - према исказу једног свједока, бившег затвореника - више од сто српских жена и дјевојака.

Ту су и многи приватни затвори у подрумима, становима, кафићима, које су користили сарајевски криминалци, блиски тадашњој ратној власти у Сарајеву, као што су Исмет Бајрамовић - Ћело и Јука Празина, Самир Кахвеџија - Крушко... одакле су неке од силованих жена пребациване у затвор "Виктор Бубањ", док се другима, које се помињу у исказима, губи траг. У некима од ових затвора виђани су поједини генерали Армије БиХ, али и неке друге јавне личности.

Оне жене које су преживјеле силовања наставиле су живот са тешким психичким траумама, али остају непознате судбина дјевојчице Јелене или 16-годишње Сњежане силоване пред цјелокупном родбином, као и десетине Српкиња, о чијој злехудој судбини у својим исказима свједоче српски затвореници и затворенице који су преживјели сарајевске казамате.

Разлози због којих су српске жене привођене - тривијални су, од већ уобичајених да су "пета колона", снајперисти, да су давале свјетлосне сигнале и наводиле српске гранате, па до апсурдних - као што су књига - нека народна пјесмарица, пронађена током претреса стана, или исјечак из сарајевског "Ослобођења" о боравку Вука Драшковића у Москви, а једна старица је хапшена чак два пута, јер је "пета колона и склона бјежању", док је једна 16-годишња дјевојчица ухапшена само зато што је Српкиња.

Хапшене су у својим становима, на улици на основу пријава комшија, а у затворима су излагане највећим тортурама, које су подразумијевале премлаћивања, силовања, јавна понижавања, робовски положај, прање ногу џелатима послије пребијања, које су биле попрскане крвљу, а неке - као С.И. - силоване су и задављене у свом стану.

Међу ухапшеним Српкињама била је и једна ретардирана дјевојка - Р.О. са дефектном лијевом руком, коју су оптужили да је снајпериста, а тако су је и звали - "снајпериста", и представљали страним новинарима.

Бар двије од ухапшених и силованих жена радиле су на тадашњој Радио-телевизији у Сарајево, а биле су оптуживане да су снајперисти и да су новинари Срне.


Жртве у свом исказу наводе да су многе муке пролазиле ухапшене Српкиње које су макар накратко биле у затвору код Јуке Празине, а све су без изузетка биле силоване.

Једна од ухапшених жена - Н.С., иначе новинар, каже да су у Централном затвору српске затворенике тукли док их нису усмртили и да се "чуло пуцање костију", а "када крици утихну, стражар отвори врата и обично каже: `Тропа`, а други дође и каже: `Купи српско ђубре`".

У том затвору су се над Српкињама сексуално иживљавали ноћу, а једну су силовали три пута по осморица чувара. Било је познато шта значи "позив на излазак у провод" или "одвођење на туширање".

Нису све жене биле регистроване код МКЦК, неке су биле скриване приликом доласка представника МКЦК.

"Најперфиднији конц-логор за Србе - град у коме свако може да ти ради шта хоће, а да ти се не представи ни ко је, ни шта је, град гдје не знаш у којем сокаку чија банда влада, а сви се дозивају по разноразним надимцима, док сви старији муслимани имају само један надимак - `дедо`", каже о Сарајеву у свом исказу једна од жртава.

Једна од жртава прича да су у једном од затвора - подруму зграде у Улици Ђуре Ђаковића, жене Српкиње силовали "дању и ноћу, уз тучу, пријетње ножевима да ће им сјећи дојке, уши и друге дијелове тијела. Једна је жена, најстарија, имала више је од 60 година, умрла од батина и малтретирања /у августу 1993/".

Када се деси да силовање пријаве полицијској станици, добијале су одговор: "Шта хоћете, остале сте живе", а једна од силованих Српкиња наводи у свом исказу: "Нисам се удавала, остала сам осрамоћена, без куће и будућности, обољела сам од рака".

Један угледни сарајевски уролог - Србин С. Б. каже у свом исказу да је "силовање Српкиња постало чињеница на коју се у том полудјелом Сарајеву мало ко обазире - зна се за јавне куће, гдје Српкиње користе као награду за најниже пориве муслиманских војника".

Затвори гдје су вршена силовања, а које жртве помињу јесу, осим злогласног четвртог спрата Централног затвора, и Студентски дом "Младен Стојановић", подрум старог хотела "Балкан" у Бућа Потоку, подрум Жељезничко-индустријске школе /ЖИШ/;

Стан у Улици Мис Ирбина, у центру Сарајева, подрум продавнице "Сунце", шупа крај једне куће у Пофалићима, подруми зграда у Улици Ђуре Ђаковића и на Алипашином пољу, подрум самопослуге код кафића "Борсалино", подрум и канцеларије Привредне банке, кафе "Балтазар", складиште "Југоекспорта" и продавнице "Борово", подрум "Пољоопскрба", подрум зграде на Отоци код ОШ "Алија Алијагић";

Електротехничка школа у Бућа Потоку, затвор у Поправном дому за малољетне делинквенте, подрум једне зграде на Добрињи 2, МЗ "Младост", хотел "Загреб", хотел "Европа", као и логор на стадиону "Фамос" у Храсници и други...




http://www.srna.rs/
 
КРТИНЕ (општина Илијаш - Сарајево)

Првог дана Свете Тројице, 14. јуна 1992. године, наоружани муслимани, борци Првог корпуса Армије БиХ или тзв. браниоци Сарајева, масакрирали су још једну српску породицу. Масакр је извршен хладним оружјем, значи тупим предметима и ножевима. Више од два мјесеца локалне муслиманске власти нису дозвољавале да се покојници сахране.

Кад је већ увелико одмакло распадање тијела убијених, по налогу исте локалне муслиманске власти, сахрану је извршио логораш, по националности Србин, Страјко Драгић из села Малешића, општина Илијаш. Жртве муслиманског дивљања овог пута била је српска породица Росуљаш.

Жртве: 1) Божана (Милош) Росуљаш, 1916; 2) Цвијета (Манојло) Росуљаш, 1925; 3) Коста (Ристо) Росуљаш, 1913; 4) Маринко (Војин) Росуљаш, 1954. и 5) Мирко (Војин) Росуљаш, 1956.

У масовној гробници у селу Кртине ексхумирана су тијела српске породице Росуљаш: Косте, Божане, Цвијете, Маринка и Мирка.

http://www.nestalirs.com/ekshumacije/ilijas/krtine/index.html
--------

http://www.serb-victims.org/content/view/386/136/
 
Svjetska javnost bila je fascinirana postupcima Hrvatske vojske, koja je "na civilizacijski način sahranila oko dvije stotine srpskih vojnika koji su poginuli na jednoj od bojišnica u zapadnom dijelu Bosne i Hercegovine". U prilogu koji je u centralnoj informativnoj emisiji Hrvatske radio-televizije emitovan sredinom oktobra 1995. godine, ratni reporter Ante Ivanković priča da je 181 lice pokopano na pravoslavnom groblju u Mrkonjić Gradu kako to nalažu međunarodne konvencije o ljudskim pravima. Potvrdio je to u televizijskoj storiji i doktor Boris Zdilar, načelnik saniteta Hrvatskog vijeća, obrane ističući da je riječ o "vojnicima protivničke vojske" te da će njihove "istražne ekipe obaviti istragu i obradu leševa po svim, međunarodno priznatim, propisima".

Samo tri i po mjeseca kasnije, početkom februara devedeset i šeste, kada je teritorija predratne mrkonjićke opštine vraćena u sastav Republike Srpske, javnost se uvjerila u ono što se svugdje u svijetu, osim u ratnim storijama Hrvatske radio-televizije, zove istina.
...
Svi koji su ekshumirani iz masovne grobnice u Mrkonjić Gradu, a potom i identifikovani, bili su Srbi. Najstariji među njima bio je Jovan Lazendić iz sela Podbrdo kod Mrkonjić Grada, koji je imao devedeset i jednu godinu, a među ženama Ljubica Oroz iz Bočca, koja je bila samo godinu dana "mlađa".

Starine Krste i Nedeljko Kovjenić, Niko Marić i Vid Podraščanin umoreni su udarcima čekića i sjekire, i to u predjelu glave. Sava Dmitrović i Milka Đukić, obje rođene 1907. godine, zaklane su. Sa prerezanim grkljanom nađeni su i Mirko Đukić i njegova nepokretna supruga Jovanka, dok je Milica Danilović obješena.

Među žrtvama koje su kasnije pronađene u Surjanu ponad Mrkonjić-Grada, bili su i Pantelija Grmaš i njegova supruga Sava te rođake Jela i Radojka Jorgačević. Bila su tu i tijela Branka, Nevenke i Radojke Rožić te Branka Kudre. Stravičan je bio prizor tridesetčetvorogodišnje Radojke, koju su Tuđmanovi bojovnici umorili u invalidskim kolicima, bez kojih nije mogla od svoje sedme godine.
...
Mučenja

Među rijetkim svjedocima zločina Hrvatske vojske u Mrkonjić Gradu bilo je i nekoliko muslimana, predratnih stanovnika ovoga grada. Pričaju kako su se cijelu noć, sa obližnjeg stadiona, čuli urlici ljudi koje su bojovnici mučili i ubijali.

"Nismo mogli zaspati, ni oka sklopiti od vriske ljudi koji su mučeni do besvijesti. Sutradan smo se uvjerili u zlo koje su počinili vojnici u maskirnim uniformama i sa obilježjima Hrvatske vojske", kaže svjedok koji je, uz obećanje novinara da će ostati anoniman, ispričao ono što je čuo, a kasnije i vidio.


http://www.mail-archive.com/sim@antic.org/msg16929.html
 
Za Ivu Lozančića tužioci tvrde da je "krajem septembra 1992. godine naredio Bosiljku Mijatoviću, zapovjedniku dijela HVO-a u čijem sastavu je bila i specijalna jedinica 'Albančevi anđeli', da izvrše napad na selo Želeća, u kome je živjelo srpsko civilno stanovništvo. U ovom napadu HVO-a ubijena su najmanje 42 civila, među kojima i Budo Ubiparipović, dr. Đorđe Zlatković, Novica Blagojević i drugi. Zapaljeno je i oštećeno više kuća i objekata, preostalo srpsko stanovništvo protjerano, a preostala imovina opljačkana i prisvojena od strane pripadnika i jedinica HVO-a. Srbi su činili oko 10 posto stanovništva Žepča - prije rata je u ovoj općini živjelo 2.289 Srba, a prema procjeni iz decembra 1998, preostalo je samo 17 Srba u cijelom Žepču.
...
Esad Čorlak zvani "Albanac" osumnjičen je kao pripadnik HVO-a i kao zapovjednik specijalne jedinice zvane "Albančevi anđeli" zbog napada na civilno naselje i srpsko stanovništvo u selu Želeća. Za Čorlaka se tvrdi da je "ubio civila srpske nacionalnosti Novicu Blagojevića, potom odsjekao njegovu glavu i odnio je u Žepče, gdje ju je javno pokazivao".



http://www.bhdani.com/arhiva/220/t22007.shtml
 
Osija-Kalinovik

U maloj opštini Kalinovik, planinska sela Osija (Srba 15), Varizi (Srba 6), Ruđice (Srba 21, muslimana 29), Unkovići (Srba 2, muslimana 15) našla su se na žestokom udaru svojih suseda naoružanih muslimana, pripadnika Armije BiH, na veliki srpski praznik Ilindan, 2. avgusta 1992. godine. U muslimanskom pogromu stradalo više pretežno starih, bolesnih i nepokretnih lica srpske nacionalnosti koji su se za vreme praznika zatekli kod svojih kuća. Neke od žrtava ubijene su na veoma surov način i potom spaljene u svojim domovima. Imovina žrtava do temelja je opljačkana i uništena. Ukupno je opljačkano, popaljeno i uništeno 61 porodična kuća, 49 pojata i 500 ostalih građevinskih objekata. Opljačkano je preko sto komada krupne i sitne stoke, nekoliko putničkih automobila, traktora, motornih testera i ostalih poljoprivrednih uređaja i priključnih alata. Preživeli meštani zaštitu su potražili u susednim srpskim selima i u opštinskom centru Kalinoviku.

Žrtve: 1) Pero (Blagoje) Drašković, 1920; 2) Vlado (Vukan) Drašković, 1905; 3) Danica (Jevto) Drašković, 1907; 4) Vojin (Lazar) Drašković, 1919. i njegova supruga 5) Joka (LJupko) Drašković, 1923; 6) Vidosava (Obren) Drašković, 1932; 7) Risto (Pero) Tomović, 1932; 8) Jelenka (Dušan) Tomović, 1935; 9) Joka (Nikola) Tomović 1930; 10) Novak (Savo) Krstović, 1956; 11) Pero (Blaško) Bjelica, 1964; 12) Todor (Petar) Gavrilović, 1957; 13) Slađan (Milorad) Glogovac, 1966; 14) Dušan (Milo) Jokić, 1958; 15) Savo (Rajko) Pržulj, 1957; 16) Vladimir (Vojin) Todorović, 1956; 17) Radovan (Mirko) Drašković, 1955; 18) Radovan (Risto) Simanić, 1942.
 
БИЈЕЉИНА, 21. СЕПТЕМБРА (СРНА) - Село Прачу у сарајевској општини Пале, у граничном подручју према Горажду, напале су и освојиле муслиманске оружане формације, припадници Армије БиХ, 9. октобра 1992. године у јутарњим часовима - убијено је више мјештана и избјеглица српске националности, а још више их је рањено и протјерано - наводи у књизи "Српска стратишта Сарајева" Миливоје Иванишевић....

Лична имовина лица српске националности опљачкана је, а куће попаљене.

Жртве: 1) Мирко (Милан) Тодоровић, 1959; 2) Миломир (Рајко) Гутаљ, 1956; 3) Ранко (Жарко) Тодоровић, 1967; 4) Јован (Миладин) Станишић, 1967; 5) Петар (Раде) Новаковић, 1959; 6) Душан (Спасоје) Пелемиш, 1926; 7) Милија (Михајло) Лучић, 1925; 8) Миломир (Раде) Лучић, 1959; 9) Момчило (Симо) Дрвенџија, 1947; 10) Миладин (Урош) Живковић, 1947; 11) Миломир (Марко) Живковић, 1962.


ПОДГРАБ

Ово је једно од већих села у општини Пале - Сарајево. Српски дио села постао је жртва муслиманских злочина 9. октобра 1992. када је у српске засеоке Подграба изненада упало више терористичко-диверзантских група наоружаних муслимана, бораца Горажданске бригаде, припадника Армије БиХ.

Тада су, углавном хладним оружјем, убијена четири цивила српске националности. Њихову покретну имовину опљачкали су, а куће и непокретну имовину разорили и спалили.

Жртве: 1) Дарко (Војислав) Короман, 1980. и његова мајка 2) Стојка (Рајко) Короман, 1951; 3) Петар (Срето) Грчић, 1949. и његова супруга 4) Костадинка (Аћим) Грчић, 1949.


ИЛИЏА

Артиљерија Армије БиХ са муслиманских положаја на Игману, из Храснице и Бутмира гађала је међуградску аутобуску станицу у градској оштини Илиџа 26. октобра 1992. Убијено је осам и рањено тридесет троје цивилних лица српске националности. Страдали су многи стамбени, друштвени и пословни објекти. Ни на овај муслимански напад представници међународних ораганизација и УНПРОФОР нису реаговали.

Жртве: 1) Жарко ( Славко) Крешталица, 1965; 2) Милојка (Мило) Тамбур, 1954; 3) Ружица Мартиновић, 1967; 4) Слађан (Жарко) Гргић, 1978; 5) Бранка (Симо) Милошевић, 1952; 6) Наташа Квесић, 1968; 7) Томислав Милановић, 1958; 8) Здравко Шутало.


САРАЈЕВО - БИСТРИК

У улици Париске комуне 12 још неутврђеног датума у октобру 1992. послије дужег злостављања масакрирана су три члана породице Вукана Одовића - мајка, кћи и син. Злочин је починила мања група припадника легалних муслиманско-хрватских полицијских или војних састава. Масакрирана тијела женских жртава (мајке и кћерке) нађена су нешто даље од мјеста становања у насељу Ступ, а посмртни остаци њиховог сина и брата код биоскопа "Кумровец". Породична имовина је опљачкана, а стан преузеле муслиманске власти.

Жртве: 1) Божана Одовић, 1931, њена кћи 2) Милка (Вукан) Одовић - Милица, 1951. и син Петар (Вукан) Божовић, 1954.


МЛИНИ

Мање насеље у општини Илијаш - Сарајево страдало је у класичном, терористичко-бандитском упаду групе наоружаних муслимана из састава Првог корпуса Армије БиХ, који је извршен у ноћи између 5. и 6. новембра 1992. Куће жртава, искључиво лица српске националности, опљачкане су и опустошене. О овом злочину, као што је то и ранијих мјесеци био уобичајен случај у дијелу Сарајева под муслиманском окупацијом, дуго се ћутало. Злочин је прикриван и тада као и данас, иако су починиоци злочина - убице и пљачкаши познати муслиманским властима. Основни мотив прикривања био је тај што су и овом приликом, као готово безброј пута прије тога, злочин починили наоружани представници легалних градских органа власти.

Жртве: 1) Далибор (Рајко) Вановац, 1974. његов брат 2) Велибор (Рајко) Вановац, 1969; 3) Слободан (Здравко) Вановац, 1951; 4) Лазар (Ново) Радосављевић, 1969; 5) Мирко (Никола) Радосављевић, 1970. У нападу рањено више лица.




http://www.serb-victims.org/content/view/387/136/
 
БИЈЕЉИНА, 21. СЕПТЕМБРА (СРНА) - Село Прачу у сарајевској општини Пале, у граничном подручју према Горажду, напале су и освојиле муслиманске оружане формације, припадници Армије БиХ, 9. октобра 1992. године у јутарњим часовима - убијено је више мјештана и избјеглица српске националности, а још више их је рањено и протјерано - наводи у књизи "Српска стратишта Сарајева" Миливоје Иванишевић....

Лична имовина лица српске националности опљачкана је, а куће попаљене.

Жртве: 1) Мирко (Милан) Тодоровић, 1959; 2) Миломир (Рајко) Гутаљ, 1956; 3) Ранко (Жарко) Тодоровић, 1967; 4) Јован (Миладин) Станишић, 1967; 5) Петар (Раде) Новаковић, 1959; 6) Душан (Спасоје) Пелемиш, 1926; 7) Милија (Михајло) Лучић, 1925; 8) Миломир (Раде) Лучић, 1959; 9) Момчило (Симо) Дрвенџија, 1947; 10) Миладин (Урош) Живковић, 1947; 11) Миломир (Марко) Живковић, 1962.


ПОДГРАБ

Ово је једно од већих села у општини Пале - Сарајево. Српски дио села постао је жртва муслиманских злочина 9. октобра 1992. када је у српске засеоке Подграба изненада упало више терористичко-диверзантских група наоружаних муслимана, бораца Горажданске бригаде, припадника Армије БиХ.

Тада су, углавном хладним оружјем, убијена четири цивила српске националности. Њихову покретну имовину опљачкали су, а куће и непокретну имовину разорили и спалили.

Жртве: 1) Дарко (Војислав) Короман, 1980. и његова мајка 2) Стојка (Рајко) Короман, 1951; 3) Петар (Срето) Грчић, 1949. и његова супруга 4) Костадинка (Аћим) Грчић, 1949.


ИЛИЏА

Артиљерија Армије БиХ са муслиманских положаја на Игману, из Храснице и Бутмира гађала је међуградску аутобуску станицу у градској оштини Илиџа 26. октобра 1992. Убијено је осам и рањено тридесет троје цивилних лица српске националности. Страдали су многи стамбени, друштвени и пословни објекти. Ни на овај муслимански напад представници међународних ораганизација и УНПРОФОР нису реаговали.

Жртве: 1) Жарко ( Славко) Крешталица, 1965; 2) Милојка (Мило) Тамбур, 1954; 3) Ружица Мартиновић, 1967; 4) Слађан (Жарко) Гргић, 1978; 5) Бранка (Симо) Милошевић, 1952; 6) Наташа Квесић, 1968; 7) Томислав Милановић, 1958; 8) Здравко Шутало.


САРАЈЕВО - БИСТРИК

У улици Париске комуне 12 још неутврђеног датума у октобру 1992. послије дужег злостављања масакрирана су три члана породице Вукана Одовића - мајка, кћи и син. Злочин је починила мања група припадника легалних муслиманско-хрватских полицијских или војних састава. Масакрирана тијела женских жртава (мајке и кћерке) нађена су нешто даље од мјеста становања у насељу Ступ, а посмртни остаци њиховог сина и брата код биоскопа "Кумровец". Породична имовина је опљачкана, а стан преузеле муслиманске власти.

Жртве: 1) Божана Одовић, 1931, њена кћи 2) Милка (Вукан) Одовић - Милица, 1951. и син Петар (Вукан) Божовић, 1954.


МЛИНИ

Мање насеље у општини Илијаш - Сарајево страдало је у класичном, терористичко-бандитском упаду групе наоружаних муслимана из састава Првог корпуса Армије БиХ, који је извршен у ноћи између 5. и 6. новембра 1992. Куће жртава, искључиво лица српске националности, опљачкане су и опустошене. О овом злочину, као што је то и ранијих мјесеци био уобичајен случај у дијелу Сарајева под муслиманском окупацијом, дуго се ћутало. Злочин је прикриван и тада као и данас, иако су починиоци злочина - убице и пљачкаши познати муслиманским властима. Основни мотив прикривања био је тај што су и овом приликом, као готово безброј пута прије тога, злочин починили наоружани представници легалних градских органа власти.

Жртве: 1) Далибор (Рајко) Вановац, 1974. његов брат 2) Велибор (Рајко) Вановац, 1969; 3) Слободан (Здравко) Вановац, 1951; 4) Лазар (Ново) Радосављевић, 1969; 5) Мирко (Никола) Радосављевић, 1970. У нападу рањено више лица.




http://www.serb-victims.org/content/view/387/136/

tvoja borba za istinu fascinira...ali deprimira cinjenica da nam predsednik zadaje udarac za udarcem...a narod cuti i gleda...kako bih voleo da sve ovo nisam doziveo...
 
ГЛОЂАНСКО БРДО: ПАРАСТОС ЗА 126 СРПСКИХ ВОЈНИКА И ЦИВИЛА


Парастосом, паљењем свијећа и полагањем вијенаца на Глођанском брду код Зворника, данас је обиљежена 18. годишњица страдања 126 бораца Војске Републике Српске и цивила, које су 6. новембра 1992.године убили припадници такозване Армије БиХ.


Обиљежена 18. годишњица страдања 126 бораца Војске РС и цивила, које су 6. новембра 1992.године убили припадници такозване Армије БиХ.

Након парастоса у мјесту Крушке откривена је и освештана спомен плоча. Спомен плоча је откривена у мјесту Крушке, како би била сачувана, јер су на мјесту страдања на Глођанском брду до сада три пута постављане спомен плоче, које су непозната лица сваки пут поразбијала у најситније комадиће.

Стравични злочин над српским војницима и цивилима догодио се у зору 6. новембра 1992. године на Глођанском брду, када су припадници муслиманских снага поубијали војнике из састава Зворничке и Шековачке бригаде ВРС.

Руководилац Тима за тражење несталих лица РС Горан Крчмар рекао је новинарима да се након 18 година још тражи шест лица која су настрадала на овом мјесту. "Имамо доста прикупљених доказа о извршеном злочину на овом мјесту, али нажалост до сада још нико није одговарао, а да ли ће, не знамо. Како ствари стоје у Тужилаштву БиХ нисам оптимиста што се тиче подизања оптужница против извршилаца овог злочина", истакао је Крчмар.

Он је додао да су сва тијела, пронађена на овом простору, обдукована, а да су налази достављени Тужилаштву Бијељина, које је 2004. године све те предмете и доказе доставило Тужилаштву БиХ. "Од те године до данас Тужилаштво БиХ ништа није предузело, иако им је прослијеђена обимна документација о злочину са Глођанског брда", истакао је Крчмар.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС Недељко Митровић рекао је да је Глођанско брдо један од доказа да Хашки трибунал, Суд и Тужилаштво БиХ имају пројектован циљ да непроцесуирају злочине над Србима, а да максимално то чине против Срба.

"Нажалост, то статистика потврђује сваким даном и једино остаје нама који представљамо, а и сами смо жртве рата, да још више улажемо енергије, упорности и истрајности да се процесуира сваки злочин, па и овај на Глођанском брду, који је посебно страшан и тежак и заслужује да се процесуира", констатовао је Митровић.

Он је упозорио да се не смије дозволити да српске жртве падну у заборав и с тога је је неопходно да се млађим покољењима преноси истина о овој страшној трагедији извршеној над српским народом. "Непроцесуирање овог злочина на Глођанском брду посебно доказује да је злочин извршен са намјером да се затре српско сјеме на овим просторима", истакао је Митровић.

Предсједник Борачке организације Зворник Драган Милошевић рекао је да је масакром на Глођанском брду командовао Насер Орић. "Заробљеним Србима су одсјецани дијелови тијела, а били су везани у бодљикаву жицу причвршћену између храстова и мучени", истакао је Милошевић, нагласливши да за све то постоје необориви докази, али да и поред тога Тужилаштво БиХ и даље ћути.

Парастосу на Глођанском брду и освештању спомен плоче присуствовали су и породице поубијаних војника и цивила из Зворника и Шековића, члан Тима за тражење несталих лица РС Мирјана Симанић, представници општинске Борачке организације, Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Зворник, Српске православне цркве и општине Зворник.

По повратку са Глођанског брда, положени су и вијенци на зворнички споменик за 1 080 бораца ВРС, који су погинули у одбрамбено-отаџбинском рату.


http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=30779



Prema knjizi „Zločini nad Srbima“ Milivoja Ivaniševića, koji je obradio više od 300 masovnih zločina nad Srbima u BiH, „tim stručnjaka koji je predvodio doktor Zoran Stanković sa VMA iz Beograda prilikom ekshumacije i identifikacije pokojnika utvrdio je da su žrtve prethodno mučene i ubijene na veoma svirep način. O masakru su svedočila iskasapljena tela, često bez glave i udova, vezana lancima i konopcima, lobanje razbijene tupim predmetima, odsečene mošnice, spaljeni delovi tela, a žrtve su klane i zakivane za drvo. Naser Orić i devet njegovih saboraca ukazom predsednika BiH za ovo nedelo odlikovani su zlatnim ljiljanom“.



http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-05-11-2007/zlocin-bez-kazne
 
Ne postoje prave rijeci za ovaj uzas na Glodjanskom brdu...

U sukobima muslimanskih oružanih snaga i snaga Vojske Republike Srpske koji su se 05.11.1992. godine odigrali na području Kamenice, opština Zvornik, muslimani su zarobili i usmrtili zarobljenike tako što su Grabovica Vladi, Đokić Savi, Božić Dragomiru, Tijanić Slavku, Kazanović Savi i Pavlović Radomiru odsekli glave.

Božić Dragomiru je telo bilo iskasapljeno a glava odvojena od tela.


Glava Tijanić Slavka je pronađena bez očiju, ušiju i nosa, a u grudima mu je pronađena gvozdena šipka prečnika 6 mm, dok su mu vrat, noge i ruke bili vezani čeličnom žicom.

I Kazanović Savi je glava odsečena, grudi probijene velikim ekserom, a on zakovan za jedan hrast i razapet.

Pronađena je i glava bez tela za koju se pretpostavlja da je pripadala Grabovica Milošu.

U Kamenici su 05.11.1992. godine takođe ubijeni: Ašćerić Miladin, star 28 godina, Tešić Mićo, star 24 godine i Milinović Nikola, star 27 godina. I njima su glave bile odsečene.


 
Istina o zrtvama, o nacinu na koji su ti mucenici umrli, o cemeru zivota prezivelih, jedan jedan je od nacina da se spreci ponavljanje uzasne nepravde koja im je ucinjena. Najdelotvorniji nacin ostaje- otkrivanje zlocinaca. Falsifikovanjem istorije i gorifikacijom krvnika, zlocin kao da se ponavlja.
Nemoguce je posle ovakvih svedocanstava ostati neobavesten ili, jos gore, indiferentan.
 
Стравични злочини над Србима: Четири и по сата убијања на филму


Центар Републике Српске за истраживање ратних злочина наставља са прикупљањем доказа о злочинима за које оптужују команданта 5. корпуса АБиХ Атифа Дудаковића, а почињеним у акцији "Олуја" на тзв. Сувој међи, односно на територији општине Двор на Уни и Новом Граду. Конкретно, траже се сведоци и врше препознавања убијених Срба, чије је ликвидације снимао злогласни одред "Хамзе" што је објављивано на појединим телевизијама.

Директор "Веритаса" Саво Штрбац каже да његова организација располаже са снимљеним материјалом у трајању од четири и по сата.

- Имамо стравичне слике клања српских војника, цивила, жена, деце... Филмски су документоване пљачке по селима Котарани, Сочаница, Јавница, Љубина, Косна, Мајдан.

Снимљен је покољ једног броја цивила из избегличке колоне код села Рујевац на путу Глина - Двор на Уни, где су се спојиле снаге АБиХ и припадници "Мамби" Хрватске војске - каже Штрбац.

Он додаје да су у напуштеном кампу Унпрофора пронашли породицу српског војника кога су "Хамзе" заробиле на Сувој међи изнад села Љубина, код споменика Петру Мркоњићу. Реч је о Ради Тривановићу (1960) из Зута.

- Заробили су га, наредили му да клечи са рукама изнад главе, а они су из бункера извлачили и убијали његове другове, сусељане из Зута и Добретина. На крају су и њему пуцали у потиљак. Његови посмртни остаци још нису пронађени и бојим се да су завршили у Поточарима - причала је Радина супруга Драгица, која са сином живи у избеглиштву у Младеновцу, а преноси Штрбац.

Како је убијен Мирко Деветак

Мира Деветак са три кћерке, од којих је једну родила у избегличкој колони у РС, на филму је гледала заробљавање, мучење и на крају ликвидацију супруга Мирка, несталог на Сувој међи.

- Мирко се читавих 15 година води на списку несталих. Увек сам девојчице тешила да ће тата однекуд доћи. Међутим, након што сам погледала филм и видела његово убијање, преживела сам шок. Предстоји ми да му пронађем посмртне остатке и достојно га сахраним. Да ли су их покопали на месту ликвидације, или у Цазину, Бужиму, Бихаћу или одвезли у Поточаре код Сребренице - не знам - прича Мира Деветак.



http://www.enovosti.info/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=23&idnovost=16425
 
Sarajevo najveće stratiše Srba



Da je Sarajevo bilo najveće stratište srpskog naroda tokom ratnih godina, ukazuju i udruženja srpskih žrtava rata iz RS, ali i Stevo Pašalić, profesor demografije na Univerzitetu u Istočnom Sarajevu, koji je u svojoj knjizi "Antropogeografska stvarnost Srba u BiH 1992-2000." pisao o stradanjima i na prostoru Sarajeva.

- Na osnovu podataka do kojih sam došao višegodišnjim istraživanjima, zaključuje se da je Sarajevo bilo najveće mjesto stradanja Srba u BiH za vrijeme rata. Nisam navodio podatke o broju stradalih Srba, jer nisam pronašao egzaktne brojeve. Na prostoru Sarajeva uništeno je ili spaljeno 56 naselja u kojima je srpsko stanovništvo bilo većinsko, a iz 105 naselja Srbi su protjerani. Tamo je bilo oko 28 stratišta, a za mjesto stratišta smatra se svaka lokacija gdje je stradalo više od pet ljudi - kazao je za "Fokus" Pašalić.

Iako udruženja raspolažu s različitim podacima o broju stradalih Srba u Sarajevu, sasvim je evidentno da vlasti u Federaciji BiH ne žele da formiraju komisiju kako bi se utvrdila prava istina i kako bi zataškali da je u sarajevskom regionu stradalo nekoliko hiljada Srba.

Nedeljko Mitrović, predsjednik Organizacije zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila RS, rekao je da Organizacija raspolaže podacima koji nisu pouzdani i da bi i zbog toga što prije u FBiH trebalo formirati Komisija koja će utvrditi tačan broj stradalih sarajevskih Srba.

- Na sve načine želimo da izbjegnemo bilo kakve manipulacije brojem žrtava, ali raspolažemo podatkom da je na području sarajevskih opština stradalo od pet hiljada do osam hiljada Srba, ali zato Komisija treba utvrditi tačne podatke - rekao je Mitrović.

Prema njegovim riječima, sarajevske vlasti neće da se utvrdi tačan broj stradalih, jer ne žele da se promijeni njihov broj od samo nekoliko stotina stradalih Srba.

Prema podacima kojima raspolaže Savez logoraša RS na području Sarajeva stradalo je oko 6.600 Srba, mahom civila.

- U samom gradskom jezgru stradalo je oko tri hiljade pripadnika srpskog naroda, a taj broj je duplo veći ako se uzmu u obzir i prigradska naselja. U Sarajevu je bilo 126 logora, a jedan se zvao i po tadašnjem predsjedniku Predsjedništva BiH, Aliji Izetbegoviću - rekao je Branislav Dukić, predsjednik Saveza logoraša RS.

Staša Košarac, šef Tima za koordinaciju aktivnosti istraživanja ratnih zločina i traženja nestalih Vlade RS rekao je da se u FBiH svim silama opiru pokušaju da se konačno utvrdi istina o stradanju Srba u Sarajevu. Zbog toga, kaže Košarac, ne žele da formiraju i komisiju koja bi istraživala istinu stradanja sarajevskih Srba.

- Nije istina da su Srbi u Sarjevu stradali u sporadičnim incidentima kako to vole okarakterisati Bošnjaci i njihovi zvaničnici, a da su izvršioci gnusnih zlodjela tek pojedinci koji su izmakli kontroli. Sve je to i te kako bilo pod kontrolom Alije Izetbegovića i tadašnjeg vojnog, policijskog i civilnog rukovodstva RBiH. Između ostalih, mnogo toga o stradanju Srba mogli bi da kažu bh. političari, Haris Silajdžić, Ejup Ganić, Nijaz Duraković, Munib Alibabić i Edhem Bičakčić - kazao je Košarac, te dodao da nikako ne treba izostaviti stradanja Srba u sarajevskim opštinama Pofalići, Trnovo, Dobrinja i u logorima u Tarčinu, Hrasnici i silovanje više od stotinu žena srpske nacionalnosti.

Kako je naglasio, za sva zlodjela i stradanja srpskog naroda još niko nije odgovarao.



Dokumentovana imena 3.299 ubijenih

Šef Koordinacionog tima MUP RS za istraživanje i dokumentovanje krivičnih djela ratnih zločina, Simo Tuševljak rekao je da je kompletirano 3.299 dosijea ubijenih srpskih civila u Sarajevu, a da je kroz 126 logora prošlo najmanje tri hiljade Srba.

- Još nemamo konkretnih podataka o broju stradalih Srba u Kazanima, jer nema preživjelih i svi koji su tamo odvođeni, izgubli su život. Smatramo da je tamo stradalo više stotina pripadnika srpskog naroda - rekao je Tuševljak.

On je kazao da su 1993. godine bošnjačke vlasti vadile tijela iz Kazana i da je 101 tijelo prošlo kroz mrtvačnicu bolnice "Koševo".

Prijave bez konkretnih aktivnosti

Podneseno je oko 240 krivičnih prijava, odnosno izvještaja ili njihovih dopuna protiv 1.469 lica za koja postoji osnovana sumnja da su počinili jedno ili više krivičnih djela ratnog zločina, rekao je Košarac.

Boris Grubešić, portparol Tužilaštva BiH, rekao je da se za predmete u vezi sa stradanjem Srba u Sarajevu vode istražnje radnje i da su procesi u toku.

- Svi predmeti koji su dostavljeni Tužilaštvu BiH nalaze se "u radu" - rekao je Grubešić.



http://www.fokus.ba/nov/index.php?o...-najvee-stratie-srba&catid=19:puls&Itemid=154
 
da te samo podsetim sta radis...ko god ukuca na gugl rec zrtve...srbi...rat...izbacice tvoj nalog i tekstove sa krstarice....valjda si svestan sta to znaci da barem 100-ti baci pogled na tvoje postove...

Надам се да ће истина о страдању Срба у бих, једног дана коначно изаћи на видјело. То је најмање што можемо учинити за наше жртве.

Нека им је лака земља, и вјечни покој душама њиховим...
 

Back
Top