Oprostiti sebi...

[Karlito Brigante]

Ovo malo mračno a brigante...

Suptilno mračno, kad si u qurtzu nećeš da slušaš Kaliope ili Karleušu pogtovo ako si mlad i sofisticiran. Svako veštačko osvešćavanje neprimernom muzikom izaziva samo kontra efekat. Kao kad izadješ takav sheban u neki klub gde djuskaš uz RnB do jutra i dodješ kući a tamo te stigne još gore pre no što si otišao. Znači sve mora laganica, tj. postepeno step by step. Pod uslovom naravno da je veza bila dublja a ne neko kres tres yebanje koje ženama što praktikuju to kao jedini vid sopstvenog emotivnog oduška pre izađe iz glave no muškima. Egreta naravno nije taka osoba i zato je My Dying Bride prava stvar.

 

[tgdanijela]

Veceras sam nekako van sebe. A to rijetko priznajem. Vladam uglavnom situacijom, drzim se, da li je gard ili ponos, ili nesto trece, ne znam...tek zanima me, bas,a nikako ne mogu da "nadodjem" na odgovore...

Pitanje- Kako oprostiti sebi? (sto smo ispali naivni/glupi/zaludjeni...)
I zasto je to nekad gotovo nemoguce-oprostiti sebi? (drugome ok)
I zasto se javlja taj osjecaj? (pogotovo kad ga aktivira neka druga/treca osoba)
Koliko treba vremena- Od trenutka svijesti-ok priznajem sebi, do-u redu je, oprastam sebi i zaista hladne glave idem dalje...

Ako ko ima volju/zelju da odgovori, zahvaljujem se.

Zavisi šta treba da se oprosti.
Vremenom dešavanja dobijaju drugačiji smisao.
Ono što si nekad smatrao da je greška, poslije možeš smatrati kao veoma korisno iskustvo.
Možda je najteže ne moći nešto oprostiti sebi pred sam kraj života..

 

[Nikola Šubić Zrinski]

Priznala sam ja sebi. Ne poricem. Ispala sam skolski naivna. Slijepa. Citavih godinu dana. Naslucivala da, ali ne dovoljno, cim sam kasno progledala.
I sad je vec vrijeme da oprostim sebi, i mislila sam da jesam (poslije jos 6 mjeseci), ali ne mogu? Tj. ne ide. A ne znam zasto? Zasto i dalje krivim sebe?

Vjerojatno se radi o nekoj ljubavi. Krivica nikad nije na jednoj strani.

 

[ludi_sesirdzija]

Veceras sam nekako van sebe. A to rijetko priznajem. Vladam uglavnom situacijom, drzim se, da li je gard ili ponos, ili nesto trece, ne znam...tek zanima me, bas,a nikako ne mogu da "nadodjem" na odgovore...

Pitanje- Kako oprostiti sebi? (sto smo ispali naivni/glupi/zaludjeni...)
I zasto je to nekad gotovo nemoguce-oprostiti sebi? (drugome ok)
I zasto se javlja taj osjecaj? (pogotovo kad ga aktivira neka druga/treca osoba)
Koliko treba vremena- Od trenutka svijesti-ok priznajem sebi, do-u redu je, oprastam sebi i zaista hladne glave idem dalje...

Ako ko ima volju/zelju da odgovori, zahvaljujem se.

po svemu sto sam procitao ne trazis ti nacin da oprostis sebi vec nacin da nastavis dalje, snage da se opet osetis ono sto si nekad osecala prema tom nekom. pa sta ako nije zasluzio. pa nisi ti protracila nesto sto nisi imala da das. i osetices opet, cim tako odlucis, vreme niti razmisljanje ne menja nista, cinjenje stvari menja. cini opet sto si ranije. osecas se ispraznjeno. napuni baterije i nazad u akciju. kakvo crno prastanje.

a kako. to je vec drugo pitanje.

 

[Egreta27]

po svemu sto sam procitao ne trazis ti nacin da oprostis sebi vec nacin da nastavis dalje, snage da se opet osetis ono sto si nekad osecala prema tom nekom. pa sta ako nije zasluzio. pa nisi ti protracila nesto sto nisi imala da das. i osetices opet, cim tako odlucis, vreme niti razmisljanje ne menja nista, cinjenje stvari menja. cini opet sto si ranije. osecas se ispraznjeno. napuni baterije i nazad u akciju. kakvo crno prastanje.

a kako. to je vec drugo pitanje.

Nije problem nastaviti dalje...ali jeste problem nastaviti "hladne glave". Podvucene crte. Sa jasnom slikom.
Evo Nova God., godisnji obracun, taman pravo vrijeme...svedes racune sam sa sobom, vidis da li si u - ili + ili na 0. Izvuces zakljucke i dalje.
Nijedan rezultat nije porazan. Naprotiv.
Tezi dio je moci sabrati/oduzeti sve i povezati uzroke sa posljedicama.
Kad se to napravi, sistematski, onda sve lakse ide...
E, meni je to trebalo, da rascistim neka zaostala dugovanja, nenaplacena potrazivanja, otpis dugova, itd.
E, sad u racunovodstvu je to lako, i ako se nesto zaboravi ili smetne, postoje pravila, propisi...i u skladu s tim i zakonske sankcije.
Sopstveni bilans i stavke nije lako popisati...nema pravila, pisanih...a vrijeme trazi svoje odgovore, kroz buduce postupke koje cinimo, uvidimo da li smo sve dobro poslozili...tako nekako.

 

[rutinski]

Znati nesto i primeniti to sto znas su 2 razlicite stvari.
To sto ti znas ko je on i sto znas sta ti nisi smela da budes
a sad znas sta treba da budes (ako uopste jasno znas)
ne znaci da ti To i jesi. Kao neko ko ima viziju sta je s druge strane, kao neko
ko zna sta se nalazi iza brda, ne znaci da tim vec tamo i stigao.
To sto te boli sve sto te boli samo pokazuje da si jos uvek ona stara i
bez obzira sto si uvidela sto si uvidela, svojim emocijama i mentalnim stavom
jos si vrlo blizu one osobe pre uvidjanja.
Kad budes Bila nova to novo ce da potre sve sto je bilo staro i ono ce da
padne na mariginalu secanja kao sto se secamo svog decijeg placa zbog
ogrebanog kolena.
Kako biti nesto novo, moras imati jasnu zelju, predstavu, viziju kakva
stvarno zelis da budes i to ne samo zbog obrane od buduce povredjenosti
zelja mora da bude jaca od toga da bi mogla da se ostvari.
Kad budes imala jasnu predstavu onda moras da zivis i ponasas se kao da si vec To.
Posto nisi, padaces jos 100 puta ali 101 put ces postati nesto novo a ono sto si bila do juce
gledaces sa cudjenjem.

 

[Hetfield girl]

Veceras sam nekako van sebe. A to rijetko priznajem. Vladam uglavnom situacijom, drzim se, da li je gard ili ponos, ili nesto trece, ne znam...tek zanima me, bas,a nikako ne mogu da "nadodjem" na odgovore...

Pitanje- Kako oprostiti sebi? (sto smo ispali naivni/glupi/zaludjeni...)
I zasto je to nekad gotovo nemoguce-oprostiti sebi? (drugome ok)
I zasto se javlja taj osjecaj? (pogotovo kad ga aktivira neka druga/treca osoba)
Koliko treba vremena- Od trenutka svijesti-ok priznajem sebi, do-u redu je, oprastam sebi i zaista hladne glave idem dalje...

Ako ko ima volju/zelju da odgovori, zahvaljujem se.

Bas sam sad u situaciji da sam ispala naivna i zaludjena...Nisam jako ljuta.
Kazem sebi, bolje da sam shvatila sad nego nikad.To mi uvek pomogne.
I da,iz svake situacije u zivotu nesto naucis pa onda sledeci put neces pasti na takvoj prepreci.

 

[smilingSun]

Sebi treba oprostiti kao nekom koga najvise volis...najiskrenije, najcistije. Uostalom, mislim da to sebi dugujemo.

 

[Ewa Kant]

Sebi treba oprostiti kao nekom koga najvise volis...najiskrenije, najcistije. Uostalom, mislim da to sebi dugujemo.

Upravo tako, ako ne volimo sebe, kako cemo voljeti druge?Ali mislim da nije u pitanju oprostaj samom sebi, vec ljutnja, bijes sto smo postupili u odredjenom trenutku pogresno, odnosno pisljedice su bile nepovoljno po nas.I zapravo smo ljuti.Sto znaci oprostiti samom sebi?ne razgovarati sobom?Ne druziti se sobom?Treba biti iskren i priznati sebi gresku,otpustiti je iz svog uma i nastaviti dalje.Jer, kad se to nesto desilo, patili smo, prozivjeli uzas...I onda svaki put kad se toga sjetimo, ponovo to prozivljavamo i kznjavamo se...Sto je to onda?Mazohizam.

 

[gost 260148]

Veceras sam nekako van sebe. A to rijetko priznajem. Vladam uglavnom situacijom, drzim se, da li je gard ili ponos, ili nesto trece, ne znam...tek zanima me, bas,a nikako ne mogu da "nadodjem" na odgovore...

Pitanje- Kako oprostiti sebi? (sto smo ispali naivni/glupi/zaludjeni...)
I zasto je to nekad gotovo nemoguce-oprostiti sebi? (drugome ok)
I zasto se javlja taj osjecaj? (pogotovo kad ga aktivira neka druga/treca osoba)
Koliko treba vremena- Od trenutka svijesti-ok priznajem sebi, do-u redu je, oprastam sebi i zaista hladne glave idem dalje...

Ako ko ima volju/zelju da odgovori, zahvaljujem se.

tebi je tesko da oprostis sebi za to sto si navela jer si inteligentna i dobra osoba, neko ko ima nizak nivo moralnosti, ne bi ni primetio to sto je ispao glup, ili pogresio nesto..
ti si saosecajna devojka koja drzi do sebe koliko uspeva, jer je to nekada jako tesko..
razumem te

 

[OnlyYourShadow]

Veceras sam nekako van sebe. A to rijetko priznajem. Vladam uglavnom situacijom, drzim se, da li je gard ili ponos, ili nesto trece, ne znam...tek zanima me, bas,a nikako ne mogu da "nadodjem" na odgovore...

Pitanje- Kako oprostiti sebi? (sto smo ispali naivni/glupi/zaludjeni...)
I zasto je to nekad gotovo nemoguce-oprostiti sebi? (drugome ok)
I zasto se javlja taj osjecaj? (pogotovo kad ga aktivira neka druga/treca osoba)
Koliko treba vremena- Od trenutka svijesti-ok priznajem sebi, do-u redu je, oprastam sebi i zaista hladne glave idem dalje...

Ako ko ima volju/zelju da odgovori, zahvaljujem se.

Za sve to kriva je savest. Ja volim kad me ona sluša.
Prvo stvarno bude neprijatno, sve do onog momenta kad će se greška preobraziti u iskustvo.
Iskustvo, koje u budućnosti trebamo izbegavati. U skorije vreme sve što može da podseti na to ume da zaboli, znam to. I onda se opet vrati osećaj proživljavanja istog.
Sasvim normalna stvar kod jedne savesne osobe kakva si ti.

 

[CyndILauper]

nikada ali nikako sebi ne sme se zamerati i gajiti negativnost bilo kakve vrste ka sebi, bilo da je to krivica, mržnja, komleks, kajanje... jer drugog sebe nemaš, a ostalo je sve zamenjivo
to "ne razumem"
sve što si ikad radio, moja je logika, radio si svojom voljom verujući u dobro i pozitivnost toga. i ako niej ispalo dobro sigorni nisi svesno išao ka lošem. želeo si sebi najbolje, svako teži ak nekoj sreći ne znajući recept i pu, kako, šta, zašto...
i glavna stvar - sve je popravljivo i promenjivo, uglavnom. uvek može da se preseče, napravi novi potez, novi korak, pokuša, krene ispočetka... nije nikad lako ali šta je te pa lako u životu...
ne znam zasto je to tako... upravo iz navedenih razloga... svako je svestan na kraju da on upravlja svojim životom... i misli da ga je mogao drukčije izgraditi... da je moglo bilo bi tako... kanajnje ne služi ničemu
samo novi počeci, novi putevi i zaborav, na kraju krajeva
ne znam kod mene je to brzo uvek kaćžem desilo se, ******, probam ako može bolje, ako ne okajem grehe u svojoj glavi sredim se brzo i ajmo dalje

potpisujem receno,bravo

 

[koto]

kazu pametni ljudi, da su svi izbori koji nacinimo, nasi izbori.
i da , kad smo sa parnerom koji nas bije (vara, laze, iskoristava), to je zato jer smo tako izabrali. i negde se sa tom teorijom slazem.
e sad, sta je sa onim slucajevima gde smo usli dobri, puni ljubavi, nezni, otvoreni, a sacekala nas je laz, iskoristavanje, hladnoca i sujeta?
sta je sa onim"dobro se dobrim vraca?"
nista. svet ne funkcionise tako. to je jednostavna istina.
nekd naprosto pogresimo. bacimo bisere pred svinje.
sta s tim? nista.
kako oprostiti sebi? prihvatiti sebe kao nesavrseno bice.
ne moci oprostiti sebi, vrsta je vrhunskog samoljublja
jer sta lezi iza toga?
svest o sebi kao superiornom bicu, koje ne gresi. sujeta.
zvuci lako, ali nije. mi svi imamo tu teznju da gajimo iluzije o sebi, i o drugima. pa ne samo da nam drugi nisu dovoljno dobri, nego cesto ni sami sebi nismo dovoljno dobri.
dodjavola s tim.
ne cini zlo. uvek daj sve od sebe. nadaj se najboljem. i ako tako zivis, oprosti sebi kad skrenes na pogresnom skretanju. jer smo samo ljudi, maleni ispod zvezda.

 

[NeDoDiri]

Iako sam već postovala na ovoj temi,nikako da se otrgnem da sam ispustila nešto..vas dvoje mi ličite na dvije samoće,otrgnute od zavičajnog i pomjerene pa skupljene u jednu samoću..bez uspjeha jer i inače se to ne bi dalo spajati..i ne mislim da treba da išta opraštaš sebi već da se suočiš sa vlastitim preispitivanjem te iste samoće..ne traži joj oblik,ni oprost,ni drugo lice..

 

[muzjak]

kako oprostiti sebi? prihvatiti sebe kao nesavrseno bice.
ne moci oprostiti sebi, vrsta je vrhunskog samoljublja
jer sta lezi iza toga?
svest o sebi kao superiornom bicu, koje ne gresi. sujeta.
zvuci lako, ali nije. mi svi imamo tu teznju da gajimo iluzije o sebi, i o drugima. pa ne samo da nam drugi nisu dovoljno dobri, nego cesto ni sami sebi nismo dovoljno dobri.
dodjavola s tim.

Ovo obojeno mi se dopalo na prvi pogled, bez previše razmišljanja. A sad razmišljam. I nisam siguran da je samoljublje pravi izraz. Samo bih to izmenio. Pre bih rekao prepotentnost.

Ali, da rečem ono što sam ja hteo reći a što je delom sadržano u citiranom.
Možeš nešto sebi da ne oprostiš i godinama i decenijama.
Nije to toliko neuobičajeno, ali nije ni poželjno. Glavom u zid - ne ide.
Tvoja mentalna struktura je funkcionisala tako. Priroda je tako odredila i moraš prihvatiti prirodu i realnost.
Ti si posmatrač i onaj ko doživljava funkcionisanje svoje prirode.
Tako je moralo biti. Sve što se desilo moralo je da se desi i to govori o nesavršenosti prirode.
Pomiri se sa time, sa prirodom a samim tim i sa sobom kao najmanjim krivcem jer te je priroda vodila.
Priroda se i menja, pa si možda sada savršenija.