Draga Dulcinea, kako je tata?
Ne znam nista sto bih Vam mogla reci, kao ohrabrenje, nemamo takvih iskustava...
Pozdrav Siniskovicu,
hvaljeni Dr. Micovic je na Dedinju, tu se mama i operisala.
Postoperativni tok za sada tece ovako (zamenjeni su mitralni i aortni zalizak): prvi dan na aparatima u sok sobi na trecem spratu, nema poseta.
Drugi dan: skinuta sa aparata za disanje i vestackog srca, u sok sobi na drugom spratu, moguca je kratka poseta u bolnickom odelu i sa maskom, malo smo i pricale, mada se kasniej nije secala boravka u toj sok sobi.
Naredna 4 dana na poluintenzivnoj nezi, od toga prva tri dana se fantasticno osecala, kao da operacije nije ni bilo, u subotu su poceli prvi simptomi komplikacija: otezano disanje, isprekidan govor, smanjena kontrola nad telesnim funkcijama...
Petog dana su je prebacili na odeljenje, ali se ti simptomi ponovo javljaju (sve lici na postoperativnu atrijalnu fibrilaciju, ali nemam potvrdu lekara da je to po sredi.) Prate srcani ritam, dobija infuziju sa razlicitim lekovima i ostaje u bolnici "dok je ne izlece" kako joj je rekla jedna od doktorki iz vizite. Juce je obisao hirurg, poslusao srce, rekao da ce sve biti u redu...
Posto me skoro svako ko pita kako je mama, ukori sto ne "prevrnem bolnicu" "zapretim ministrom" "zapretim novinarima" ne bih li dosla do lekara i saznala sta se desava, iznecu ovde kakva je situacija i kakva su moja razmisljanja na tu temu, za slucaj da se nadje u slicnoj situaciji. Bez obzira sto svi mislimo kako imamo pravo da znamo sta se desava sa nasim milim i dragim koji su operisani, procedura ne podrzava takav stav. Na odeljenje mozete da udjete u vreme posete, od 15 do 16h kada je prisutan samo dezuran lekar. Ne postoji odredjeno vreme kada rodbinu primaju lekari koji vode pacijenta da bi objasnili dokle je dosao oporavak. Dezurni lekar najcesce kaze da oporavak tece kako treba, barem se to meni dogodilo dva puta, kada sam pomenula da je nastupila kriza, kazu mi da to nije kriza i da je sve to u redu. Takodje, na svakom odeljenju drugi lekar vodi tim lekara i preuzima pacijenta, tako da se i to promenilo kada su mamu prebacili na odeljenje sa poluintenzivne nege. Postoji jos jedna prepreka do lekara, a to je glavna sestra, koju morate da ubedite da vas pusti da razgovarate sa lekarom, jer vas prvo ona ubedjuje da je sve u redu. E sad, iako je ovo sve izgledalo kao kritika sistema, zapravo i nije. Meni je jasno da je nemoguce davati prognoze i da se svi lekari razumeju u postoperativni tok bolje od mene, tako da bi taj razgovor sa lekarima sluzio samo da mene umiri, a ubedjena sam da mogu svoje radno vreme da iskoriste mnogo korisnije nego da smiruju rodbinu. Uverila sam se da prate situaciju, da cine sve da mama sto sposobnija izadje iz bolnice i preostaje mi samo da im u potpunosti verujem i ne odmazem. Komplikacije su moguce, desavaju se, verujem da ce oni to prevazici samostalno i bez mog uplitanja u stvari u koje se ne razumem. Moj strah i briga su ipak manje bitni od njenog oporavka.
Posto sam od svih svojih prijatelja i poznanika dobila istovetnu reakciju, sa zvanjem ministra i stampe, postalo mi je malo jasnije zasto je taj kontakt sa lekarima skoro onemogucen... pa nista drugo ne bi mogli da rade, od davanja prognoza i objasnjavanja dokle su stigli sa kojim pacijentom...
Odlucila sam da im verujem (bez provere
) i da se molim da mama ostane sto duze pod njihovim nadzorom dok joj je stanje nestabilno. Ne znam sta bi nas dve radile same kod kuce, bez aparata za kiseonik i bez tih lekova koje joj ubacuju po potrebi, kad dobije taj napad...
Eto dragi srcani, ovo je jos jedan izvestaj sa Dedinja....
Drzim palceve Dulcineinom tati da bude jaci nego sto mogu i da zamisle i da prevazidje ovu krizu...
Odoh u posetu...
