Kriminal bi se dao i nekako progutati ali izdaja se ne prašta.Proklet u zemlji da je.Kako nam se hrvati smeju zbog RSK.
Tu sramotu krvlju moramo oprati.
Kako podnosite da živite sa tim?
Мржња, плус
НЕПОЗНАВАЊЕ чињеница доводи временом до менталног поремећаја и прелази у акутну болест. Буди фер па ово, што ћу написати
ПАЖЉИВО прочитај:
"У Србији, али и широм васколиког Српства, укорењено је мишљење, које је временом прерасло у прави аксиом, да је Слободан Милошевић августа те 1995. године починио издају.
Појављивали су се разноразни очевици (наравно, из друге и треће руке), сви могући аналитичари, историчари, експерти, дипломате, министри српских земаља, написане су многобројне књиге, мемоари, текстови, колумне, пристиже из дана у дан накнадна памет, избијају на површину „ексклузивни” подаци из личних архива, али, до сада, не видесмо ни један прави доказ!!!. Доказ у виду необоривих чињеница. И, наравно, не упознасмо сведока који је том чину непосредно присуствовао, односно, био укључен директно или индиректно у посао издаје.
А нема ни тајних снимака, рецимо, састанака на којима се о издаји одлучивало, или макар једне пресретнуте телефонске комуникације. Покојни Ричард Холбрук је све тајне у вези са тим однео са собом у гроб. А имао је времена да их саопшти. И дебеле разлоге за то, свакако.
Милошевић је испоручен Хашком трибуналу где је провео, као на стрелишту, скоро пет пуних година.
Многа утицајна имена са ових простора, али и из најважнијих држава света, су продефиловала на монтираном и понижавајућем суђењу и, као што је познато, трудили се да му загорчају живот и окриве за све и свашта. Борио се као лав. Очи у очи са онима који му свакако нису мислили ништа добро. Пред телевизијским камерама и пред бројним извештачима.
И, поново ништа!!! Ни једне макар назнаке да је плански, индивидуално или у дослуху са још неким српским изродом, починио, како поједини угледници кажу, кривично дело издаје (иако тако нешто никада није постојало у кривичном законодавству Србије и Југославије, зато што је издаја (не) морални чин, својеврсно последично стање, и не постоји формално као кривично дело; постоје неке друге инкриминације која третирају наведену проблематику).
Но,
да баталимо кулоарска и остала нагађања према познатом рецепту рекла-казала и да овај пута игноришемо пророчке способности појединих српских и осталих интелектуалних перјаница (којима се благовремено „приказало” да ће се издаја догодити), па да ово најмучније српско питање размотримо из једне друге визуре. Из реалног и рационалног угла, коме до сада није посвећена одговарајућа пажња.
Дакле, дилема не би требало да буде
(1) шта је то Милошевић урадио да би организовао и спровео наводну издају, јер, за тако нешто, сложиће се сви, било је довољно да ћути, да не предузима ништа и да се, српски речено, прави луд, да буде пасиван, лукав, искварен. Права дилема је
(2) шта је и колико је заиста могао свих тих година, а посебно 1995., да као председник Србије конкретно и стварно учини –
дипломатски, на међународном плану, с једне, и као члан Врховног савета одбране СРЈ, с друге стране. Односно, чиме је располагао, како би спречио војнички пад Републике Српске Крајине и масовни егзодус српског народа....
НАСТАВАК је ОВДЕ
(Ако не прочиташ то, и ништа не коментаришеш о овим чињеницама, већ наставиш да шириш неку своју причу. рекла-казала, и "шта је баби мило-то јој се и снило", онда ћу наставити да објављујем ЧИЊЕНИЦЕ, које ће да одговоре на питање,
да ли је Милошевић, ако се све околности пажљиво процене и вреднују,
имао уопште потребе да било кога издаје (продаје, предаје) и да, следствено томе, симболично капитулира? Да ли је могао било шта озбиљније, од онога што је чинио, да предузима, у атмосфери потпуне изолације и перманентних притисака и претњи? Да ли је уопште постојао било какав маневарски простор?
Да ли је постојало национално јединство у Србији и да ли смо дисали једним плућима?