Nemački okupator se iz Šapca povukao u ranim jutarnjim časovima 23. oktobra, rušeći šabački most na Savi. Nekoliko časova kasnije partizanske jedinice bez borbe ulaze u grad. I odmah kreću sa slavljem i pijankama. Narod šabački, kao i svaka druga svetina, izmučen mučnim godinama rata, prostodušno izlazi na ulice i pozdravlja vojsku. Gleda komuniste kako igraju kozaračko kolo, a u kolu prednjači drčna partizanka Seka Devečerska. Ona je, inače, kasnije bila prva žena komuniste i posleratnog istoričara Dragoslava Parmakovića, koji je napisao obimnu knjigu “Mačvansko-partizanska brigada“ (preko 1.200 strana), iako partizana na teritoriji cele Zapadne Srbije nije bilo više nego da formiraju nekoliko četa. Parmaković, kao i svi ostali vodeći ,,oslobodioci“, koji su na taj dan ujahali u grad, dosta godina kasnije sahranjen je na partizanskom groblju u Šapcu u aleji zaslužnih građana.
Međutim, slavlje, na nesreću građana, nije potrajalo dugo. Već predveče počinju prva hapšenja. Hapse se ugledni građani, sveštenici, trgovci, profesori i studenti, drugim rečima svi pojedinci koji su zasmetali zakrvavljenom pogledu novouspostavljene vlasti. Uskoro će glavom platiti svi oni ljudi čija je glavna krivica bila što su imali poreklo i imovinu. Što su imali novac, ime i drugačije mišljenje nego protogonisti “antifašističke borbe“, koji su na tenkovima Crvene armije uspostavljali svoj totalitarni režim. Umesto slobodnog kretanja i normalnog života, uskoro je u gradu zaživeo policijski čas pod izgovorom da je još uvek ratno stanje i da je sad osnovni cilj i prevashodni zadatak socijalističke revolucije ne samo da se bori protiv spoljneg neprijatelja, nego da se izbori i sa unutrašnjim neprijateljem i saradnicima okupatora. Vojska i takozvani ,,mačevi revolucije“, po zlu čuvena OZNA, je non stop bila na gradskim ulicama a hapšenja i otvorene pljačke su bili toliko česta i masovna pojava, da se neopisivi strah uvukao među narod.
Gradski zatvor, koji se tada nalazio u centru grada, gde je sada policija, se ubrzo napunio sužnjima. Uskoro im je postala mala i zgrada Medicinske škole, kao i Osnovna škola ,,Vuk Karadžić“, tako da su počeli puniti i barake na Dudari na Starom gradu, koje su ostale od Nemaca, gde su oni za vreme okupacije obično držali Jevreje i uglavnom zarobljene četnike, pošto je komunista bilo jako malo.
Isledničke kancelarije Oznaša i zatvori pretvorili su se u prave kasapnice ljudskog mesa. Među zidovima i podovima tih odaja su danonoćno lomljene vilice i rebra i izbijano nebrojeno zuba. U apsane su dovlačili Cigane svirače iz šabačke ciganmale da im sviraju dok oni batinaju ljude. Bilo je primera da su pojedini od batina još u zatvorima gde su mučeni ispuštali dušu. Njih su tovarili na taljige i odvozili da ih bace, najčešće u Savu ili da ih sahranjuju u šumi Zabran, u prvcu pocerskog sela Bogosavca, u čijoj se neposrednoj blizini danas nalazi šabački istražni zatvor.
Potresna ispovest dr Ružice Vojić koja je u svojim sećanjima zapisala da je u mračnim i hladnim zatvorskim ćelijama hodala preko tela živih i mrtvih. Taj običaj batinanja uz muziku zadržali su i potonjih godina, pa su ga primenjivali kad su isleđivali neke od Dražinih četnika koji su uspeli da prežive rat. Upamtio sam jednu priču koju mi je pričao narednik Jugoslovenske Kraljeve vojske, Stanko Mitrović iz Slepčevića, pripadnik Cerskog korpusa pod komandom majora Voje Tufegdžića, kako je prošao u istrazi, nepunu godinu dana od ,,oslobođenja“ Šapca, kada je uhapšen. Pričao mi je o nekom Smaji ciganinu, violinisti koji je imao orkestar sačinjen od njegovih četvorice sinova. Oni su bili zatvorski muzikanti a svirke koje su pravili, popularno su nazivane ,,zatvorske svadbe“. O tim zatvorskim veseljima svedoči dosta ljudi koji su prošli kroz službene prostorije ,,Odeljenja za zaštitu naroda“ tj. zloglasne OZNE. A njih ciganske svirače, neretko su terali da ako neko u toku torture slučajno umre, da su upravo oni dužni da se reše tela. Posle nekog vremena, otprilike nekoliko meseci, netragom su nestali i stari Ciganin i sva četiri njegova sina. Načuo je da su ih pobili da ne bi prenosili priče po čaršiji čega su se sve nagledali u zatvoru.
Prve egzekucije počele su na Svetu Petku, u noći između 26. i 27. oktobra 1944. godine. Ratno stanje je potrajalo sve do 15. maja 1945, tako da se divljanje ovih zveri obučenih u vojničke uniforme i teške čizme i cokule nesmetano odigravalo više od pola godine. Pretpostavlja se da je najmanje u to vreme ubijeno između dve do tri hiljade ljudi, mada poneko tvrdi i mnogo više, jer su mnogi ljudi dovođeni iz celog tog kraja sve vreme. Od četničkih komandanata tu su stradali sveštenici Miloš Jevtić iz sela Brdarica, komandant pozadinske službe u Podrinju i Ilija Kosjer, komandant Posavotamnavskog sreza. Ilija Kosjer je bio izbeglica iz Slavonije ali je sve vreme rata proveo u brigadi Save Ilića u Posavotamnavi obavljajući posao komandanta Posavotamnavskog sreza. Spiskova nema, tragova nema u pisanom obliku. Ostaju samo svedočenja. Sa velikom mukom su od strane članova Udruženja Građana MOST, vrednih poštovalaca ravnogorske ideje i žrtava komunističkog terora prikupljana imena ubijenih i nestalih. Jedan od zaslužnih je svakako i Ratimir Mića Nikolić iz Šapca, čiji je rođeni stric Dobra Nikolić, žandarmerijski major u penziji, ubijen na mostu.
Međutim, slavlje, na nesreću građana, nije potrajalo dugo. Već predveče počinju prva hapšenja. Hapse se ugledni građani, sveštenici, trgovci, profesori i studenti, drugim rečima svi pojedinci koji su zasmetali zakrvavljenom pogledu novouspostavljene vlasti. Uskoro će glavom platiti svi oni ljudi čija je glavna krivica bila što su imali poreklo i imovinu. Što su imali novac, ime i drugačije mišljenje nego protogonisti “antifašističke borbe“, koji su na tenkovima Crvene armije uspostavljali svoj totalitarni režim. Umesto slobodnog kretanja i normalnog života, uskoro je u gradu zaživeo policijski čas pod izgovorom da je još uvek ratno stanje i da je sad osnovni cilj i prevashodni zadatak socijalističke revolucije ne samo da se bori protiv spoljneg neprijatelja, nego da se izbori i sa unutrašnjim neprijateljem i saradnicima okupatora. Vojska i takozvani ,,mačevi revolucije“, po zlu čuvena OZNA, je non stop bila na gradskim ulicama a hapšenja i otvorene pljačke su bili toliko česta i masovna pojava, da se neopisivi strah uvukao među narod.
Gradski zatvor, koji se tada nalazio u centru grada, gde je sada policija, se ubrzo napunio sužnjima. Uskoro im je postala mala i zgrada Medicinske škole, kao i Osnovna škola ,,Vuk Karadžić“, tako da su počeli puniti i barake na Dudari na Starom gradu, koje su ostale od Nemaca, gde su oni za vreme okupacije obično držali Jevreje i uglavnom zarobljene četnike, pošto je komunista bilo jako malo.
Isledničke kancelarije Oznaša i zatvori pretvorili su se u prave kasapnice ljudskog mesa. Među zidovima i podovima tih odaja su danonoćno lomljene vilice i rebra i izbijano nebrojeno zuba. U apsane su dovlačili Cigane svirače iz šabačke ciganmale da im sviraju dok oni batinaju ljude. Bilo je primera da su pojedini od batina još u zatvorima gde su mučeni ispuštali dušu. Njih su tovarili na taljige i odvozili da ih bace, najčešće u Savu ili da ih sahranjuju u šumi Zabran, u prvcu pocerskog sela Bogosavca, u čijoj se neposrednoj blizini danas nalazi šabački istražni zatvor.
Potresna ispovest dr Ružice Vojić koja je u svojim sećanjima zapisala da je u mračnim i hladnim zatvorskim ćelijama hodala preko tela živih i mrtvih. Taj običaj batinanja uz muziku zadržali su i potonjih godina, pa su ga primenjivali kad su isleđivali neke od Dražinih četnika koji su uspeli da prežive rat. Upamtio sam jednu priču koju mi je pričao narednik Jugoslovenske Kraljeve vojske, Stanko Mitrović iz Slepčevića, pripadnik Cerskog korpusa pod komandom majora Voje Tufegdžića, kako je prošao u istrazi, nepunu godinu dana od ,,oslobođenja“ Šapca, kada je uhapšen. Pričao mi je o nekom Smaji ciganinu, violinisti koji je imao orkestar sačinjen od njegovih četvorice sinova. Oni su bili zatvorski muzikanti a svirke koje su pravili, popularno su nazivane ,,zatvorske svadbe“. O tim zatvorskim veseljima svedoči dosta ljudi koji su prošli kroz službene prostorije ,,Odeljenja za zaštitu naroda“ tj. zloglasne OZNE. A njih ciganske svirače, neretko su terali da ako neko u toku torture slučajno umre, da su upravo oni dužni da se reše tela. Posle nekog vremena, otprilike nekoliko meseci, netragom su nestali i stari Ciganin i sva četiri njegova sina. Načuo je da su ih pobili da ne bi prenosili priče po čaršiji čega su se sve nagledali u zatvoru.
Prve egzekucije počele su na Svetu Petku, u noći između 26. i 27. oktobra 1944. godine. Ratno stanje je potrajalo sve do 15. maja 1945, tako da se divljanje ovih zveri obučenih u vojničke uniforme i teške čizme i cokule nesmetano odigravalo više od pola godine. Pretpostavlja se da je najmanje u to vreme ubijeno između dve do tri hiljade ljudi, mada poneko tvrdi i mnogo više, jer su mnogi ljudi dovođeni iz celog tog kraja sve vreme. Od četničkih komandanata tu su stradali sveštenici Miloš Jevtić iz sela Brdarica, komandant pozadinske službe u Podrinju i Ilija Kosjer, komandant Posavotamnavskog sreza. Ilija Kosjer je bio izbeglica iz Slavonije ali je sve vreme rata proveo u brigadi Save Ilića u Posavotamnavi obavljajući posao komandanta Posavotamnavskog sreza. Spiskova nema, tragova nema u pisanom obliku. Ostaju samo svedočenja. Sa velikom mukom su od strane članova Udruženja Građana MOST, vrednih poštovalaca ravnogorske ideje i žrtava komunističkog terora prikupljana imena ubijenih i nestalih. Jedan od zaslužnih je svakako i Ratimir Mića Nikolić iz Šapca, čiji je rođeni stric Dobra Nikolić, žandarmerijski major u penziji, ubijen na mostu.
