Ustaška zverstva nad srpskom nejači u NDH >>Da se ne zaboravi!!!<<
Mada su Nemci već godinama držali koncentracione logore, oni su se ipak zgrozili veličinom hrvatskog zločina nad Srbima. U obilasku logora Jasenovac, nemački oficiri su svi do jednog povraćali, zbog ustaških varvarskih zločina koje su tamo zatekli i smrada i nehigijene koja je tamo vladala a na koju se ustaše nisu obazirale, naprotiv oni su u tome uživali. Zato je Hitler 23. septembra 1941. godine pozvao na raport hrvatskog poglavnika Antu Pavelića. Vodjenje hrvatskog slučaja Hitler je poverio Hajnrihu Himleru, a ovaj generalu Aleksanderu Leru, nemačkom komandantu Jugoistoka Evrope. Izveštaj za Hitlera bio je spremljen već 1. oktobra. Posle Lerovog izveštaja, najveći deo hrvatske vojske stavljen je pod nemačku komandu. General Ler je i dalje zahtevao uklanjanje Pavelića i postavljanje Mačekovih ljudi na njegovo mesto. Povodom tog Lerovog zahteva, Glajz fon Horstenau – Hitlerov izaslanik u Zagrebu, šalje izveštaj u kome daje sledeću ocenu NDH:
"Kad general pukovnik Ler, na prvom mestu, insistira na likvidaciji ustaškog ćumeza, on stavlja svoju ruku na inficiranu ranu hrvatskog državnog tela. Od početka rdjavo osnovan ustaški režim, sa svojom ludom politikom genocida i svojim kriminalom, postao je simbol ove ružne države."
Kada je Hitlerov specijalni opunomoćenik za Balkan, dr Herman Nojbaher, 1943. godine počeo intenzivnije da se bavi srpskim pitanjem, najpre je pokušao da stane na kraj hrvatskim zločinima. U svojim memoarima, za hrvatski pokolj Srba Nojbaher kaže:
"Pokolj Srba od strane Hrvata spada u najsvirepije akcije masovnog ubistva cele svetske istorije. Doživeo sam da mi se ustaške vodje hvale kako su zaklali milion Srba, uključujući tu i odojčad, decu, žene i starce."
Prema izveštajima kojima je raspolagao, Nojbaher je broj zaklanih bez odbrane procenjivao na 750.000.
I poznata italijanska dokumenta ne govore ništa bolje o Paveliću i njegovoj državi: "Vidim Pavelića, okruženog njegovim banditima", zabeležio je u svom dnevniku, 25.aprila 1941. godine, italijanski ministar inostranih poslova grof Galeaco Ćano.
Italijani su se zgražavali nad hrvatskim zločinima u Drugom svetskom ratu, ostavljajući o tome nemali broj dokumenata. Medju najpotresnija italijanska dokumenta o hrvatskom genocidu nad Srbima spada pismo generala Aleksandra Luzana Musoliniju. Evo tog pisma:
"Duče! Moja bezgranična odanost prema Vama mi, nadam se, daje za pravo da, u nečemu, odstupim od strogog vojničkog protokola. Zato i žurim da Vam opišem jedan dogadjaj kojemu sam, unazad tri sedmice, lično prisustvovao.
Obilazeći sreska mesta Stolac, Čapljinu i Ljubinje (izmedju 60 i 130 km severno od Dubrovnika) – saznam od naših obaveštajnih oficira da su Pavelićeve ustaše, prethodnog dana, počinile neki zločin u jednom selu (Prebilovci), i da će, kada se to pročuje, okolni Srbi ponovo da se uznemire.
Nedostaju mi reči da opišem ono što sam tamo zatekao. U velikoj školskoj učionici, zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika! Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina! Zločin je neumesna i nevina reč – to je prevazilazilo svako ludilo! Mnogima su odsekli glave i poredjali ih po djačkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove! Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržimo. Primetio sam načeti džak soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove! I taman kad smo odlazili, u zadnjoj klupi se začulo dečje krkljanje. Pošaljem dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog djaka, još je bio u životu, disao je sa napola presečenim grkljanom! Svojim kolima odvezem to jadno dete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji.
Zločinci su najpre, na smenu, silovali učiteljicu Srpkinju (ime joj je Stana Arnautović) i onda je, pred decom ubili. Silovali su i devojčice od osam godina. Za sve to vreme, pevao je silom dovedeni orkestar cigana i udarao u tambure!
Na večnu sramotu naše, rimske crkve – i jedan božji čovek, jedan župnik, u svemu tome je učestvovao! Dečak koga smo spasili, brzo se oporavio. I čim je rana zarasla, našom nepažnjom pobegao je iz bolnice i otišao u svoje selo, da traži rodbinu. Poslali smo patrolu za njim, ali uzalud; našli su ga na pragu kuće zaklanog! Od hiljadu i nešto duša, u selu više nema nikoga! Istoga dana (to smo otkrili kasnije) kad je izvršen zločin u školi, ustaše su pohvatale još 700 stanovnika sela Prebilovci i sve ih bacili u jamu ili na životinjski način na putu do jame pobili. Spasilo se samo oko 300 muškaraca: jedino je njima uspelo da probiju ustaški obruč oko sela i da pobegnu u planinu! Tih 300 preživelih jače je od najelitnije Pavelićeve divizije. Sve što su imali da izgube, oni su izgubili! Decu, žene, majke, sestre, kuće, imovinu. Čak su i straha od smrti oslobodjeni. Smisao njihovog života je jedino u osveti, u strašnoj osveti njih je, u neku ruku i stid što su preživeli! A takvih sela, kao što su Prebilovci, puna je Hercegovina, Bosna, Lika, Dalmacija.
Pokolji Srba su dostigli takve razmere da su, u tim krajevima, zagadjeni i mnogi vodeni izvori. Iz jednog vrela u Popovom Polju, nedaleko od jame u koju je bačeno 4.000 Srba, izbijala je crvenkasta voda, lično sam se u to uverio! Na savest Italije i naše kulture pašće neizbrisiva mrlja, ako se, dok je vreme, ne distanciramo od ustaša i ne sprečimo da se nama pripiše da podržavamo bezumlje!"
Sam Musolini govorio je o apsurdnoj nameri hrvatske vlade da uništi srpsku manjinu, kao i o tome da je reč o narodu (Srbima) koji vekovima živi na ovim prostorima.
Italijanski pisac Malaparte u svojoj čuvenoj knjizi "Kaputt", u poglavlju pod naslovom "Kotarica ostriga", piše o kotarici punoj očiju srpske dece, koju je šef hrvatske države Ante Pavelić držao na svom radnom stolu prilikom susreta sa Malaparteom. Zgranutom Malaparteu, koji je pomislio da su u kotarici ostrige, Pavelić je objasnio da su izvadjene dečje oči poklon njegovih "hrabrih ustaša".
Italijanski istoričar Marko Aurelio Riveli citira brojna italijanska dokumenta u vezi ovog genocida neverovatnih razmera. Tako je pukovnik Đuzepe Anđelini, komandant jednog puka divizije "Kralj", zapisao:
"Na hiljade Srba behu oslepljeni i zverski mučeni, čitave porodice su masakrirane bez ikakvog obzira na pol i dob. Organizatori i izvršioci često su slavili klanje veselo se časteći, kao kad su avgusta 1941. proslavili ubistvo sina direktora srednje škole u Gospiću koji je bio njihova hiljadita žrtva."
Jednom prilikom je Dunavom iz NDH u Srbiju stiglo bure, na buretu je pisalo "Srbi evo vam za pihtije", a u buretu dečje odsečene glave, nijedno dete nije bilo starije od 7 godina.
Nemački, Italijanski i Britanski izvori slažu se da su do kraja rata Hrvati ubili izmedju 750.000 i milion Srba, uglavnom staraca, žena i dece.
Krajiški Srbi započeli su borbu za opstanak 26. jula 1941. godine. Vođe ustanka u Srpskoj Krajini bili su sveštenik a potom vojvoda Momčilo Đujić, Mirko Marić, poručnik Mićo Lukić, Nikola Drča, Jovo Bogunović, major Boško Rašeta, poručnici Milan Starčević i Stojan Matić, i drugi. Do polovine avgusta ustanici su oslobodili najveći deo Krajine. Ustaška protivofanziva, započeta 16. avgusta, završila se potpunim neuspehom. U odsudnoj bici kod Kulen Vakufa, 19. avgusta, ustaška divizija imala je 365 poginulih, 190 ranjenih i 608 zarobljenih, dok su istovremeno poginula samo tri četnika: Nikola Ljiljak, Milo Obradović i Nikola Đoković (Slava im!) U neverovatnoj pobedi protiv odlično opremljenih ustaša, Krajišnici su došli do bogatog ratnog plena: preko 1.000 pušaka, 17 puškomitraljeza, itd. Zarobljene ustaše pustili su kućama. (teška greška!)
Posle ovoga, Pavelić je naredio istragu o uzrocima velikih ustaških poraza, koju je vodio podmaršal Lakša. "Ustaše po ustaškim jedinicama su posve slabo vojnički izobraženi, skloni pljačkanju i ubijanju izvan okvira borbe, veoma su podložni panici i širenju alarmantnih vijesti", izvestio je potom Lakša svog poglavnika.
U noći između 26. i 27. jula kuriri su vest o početku ustanka raznosili kroz Liku, Zapadnu Bosnu i Dalmaciju. Sutradan , 27. jula, proglašen je ustanak Srba Krajine protiv ustaša. Toga istog dana, u svetu nedelju, Srbi iz okoline Srba, ozlojeđeni užasnim pokoljima, naoružani kosama, sekirama, vilama, srpovima, pijucima i batinama, i samo po kojom puškom, krenuli su na ustaše u Srbu. Organizatori napada na ustaše, prema tome i vođe, bili su Miloš Torbica, Dane Kalinić i Pero Rajak. Prvi je bio beležnik, a druga dvojica žandarmerijski narednici.
Nemački Vojni zapovednik Srbije opisao je februara 1943. srpski narod kao "čvrst i nepokolebljiv, od svih balkanskih naroda najsposobniji", a za Srpkinje je rekao da su "ponosite i nepristupačne". Oficiri komande Jugoistoka stalno su govorili kako su "Srbi najizvanredniji i najdarovitiji element na Balkanu".
