Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
"Ako dovoljno brzo trčiš, možda ćeš moći da pobegneš od svoje prošlosti i sećanja na sve što ti je bilo učinjeno, ali i od budućnosti, od neizbežne turobnosti koja sledi. Morala si da trčiš koliko si brže mogla sve dok ne dođeš do ivice između svetova, a ni onda nisi stala, pretrčala si tu granicu kao da je nije bilo, kao da je staklo vazduh, a vazduh staklo, vazduh koji se poput stakla razbijao oko tebe dok si padala. Vazduh koji te je sekao kao da je oštrica. Bilo je dobro pasti. Bilo je dobro ispasti iz života. Bilo je dobro."

"Čarobnica iz Firence" Salman Ruždi
 
On je u duši likovao što se sklonio od dostižnih, teških zahteva i bura životnih, što se uklonio ispod
onog horizonta pod kojim sevaju munje velikih radosti i prolamaju se iznenadni gromovi velikih žalosti,
gde igraju lažne nade i veličanstvena priviđenja sreće, gde čoveka glođe i jede svoja misao i gde ga ubija
strast, gde pada i gde pobeđuje um, gde se čovek bije u neprekidnoj bici, pa odlazi s bojnoga polјa izmučen
i uvek nezadovolјan i nenasićen. On se, ne okusivši slasti koje se dobivaju u borbi, u mislima odrekao njih
i osećao je duševni mir samo u zabačenom kutiću, gde se ne zna za kretanje, ni za borbe, ni za život.
A ako uzavre njegovo uobraženje i probude sa zaboravlјene uspomene i neispunjene mašte, ako i u
njegovoj savesti zatrepere prekori što je provodio život tako a ne drukčije, — on onda spava nemirno, budi
se, skače s postelјe, ponekiput lije hladne suze bez nadanja za svetlim, zanavek ugašenim idealom života,
kao što neki liju suze za milim pokojnikom, s gorkim osećanjem priznanja da se nisu dovolјno starali za
nj za života.
Potom pogleda na ono što je oko njega, okusi prolaznoga blaga i umiri se, gledajući zamišlјeno kako
večernje sunce tiho i mirno tone u rumenilu, i najzad zaklјuči da se njegov život ne samo stekao, nego da
je i stvoren, šta više da mu je namenjen tako običan i lak, da bi se tim izrazila mogućnost idealno mirne
strane čovečijega života.
Drugima je, mislio je on, palo u deo da izraze burne strane života, da pokreću snage koje stvaraju i
ruše, svako ima svoj zadatak!
Eto kakva se filosofija stvorila u oblomovčanskog Platona, pa ga je ubajkavala usred pitanja i strogih
zahteva dužnosti i zadatka! On se i rodio i vaspitao ne kao gladijator za arenu, nego kao mirni gledalac
borbe, njegova bojažlјiva i lena duša ne bi mogla podneti uzbuđenja od sreće ni udare u životu, — i tako je
on bio sam sobom izraz jedne strane života, pa nije ni imao šta tražiti, ni menjati u njemu, niti se kajati.

Ivan A. Gončarov - Oblomov
 
Čovek se ne bi smeo prejedati kada je melanholičan. To uzrokuje romantični zanos, jezovit polet, lirsko očajavanje. Onaj koji samo što nije zapao u elegiju trebalo bi da posti da bi očuvao duh strogim i treznim. Koliko li je Goethe morao da pokrka kupusa i kobasica pre nego što je napisao Jade mladog Werthera? Predsokratski filozofi, koji su živeli od dve smokve i tri masline, podarili su nam tako jednostavnu i lepu misao, lišenu sentimentalnosti. Rousseau, koji je napisao sladunjavu Novu Heloisu tvrdio je da jede "vrlo lagano: izvrsne mlečne proizvode, nemačke poslastice..."

Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"
 
Gradovi u kojima živimo škole su smrti zato što su nehumani. Svaki je postao raskrsnica buke i smrada, svaki postaje haos građevina među kojima se na milione rojimo i gubimo razlog bitisanja. Neizlečivo nesrećni, hteli ili ne hteli osećamo se zaposleni u tom lavirintu besmisla iz kojeg ćemo izaći tek smrću, jer je naša sudbina da se stalno umnožavamo, s jedinim ciljem da propadnemo bezbrojni.

Alber Karako - Brevijar haosa
 
Zvezde


Tri dana i tri noći more i nebo bili su spojeni u ludom zanosu, zaslepljeni sevovima munja i zaglušeni parajućom lomljavom gromova. Talasi su se uzdizali dodirujući vrhovima otežale oblake, lomili se, prosipajući belu penu ispred sebe, pa ponovo spajali u moćne vodene planine, da bi se konačno svom silinom obrušili na peščani sprud.
Priroda divna, priroda zastrašujuća; nežna i divlja, pitoma i brutalna.
A kada se nebo stišalo i more umirilo, na sprudu je ostalo hiljade morskih zvezda. Ležale su kao pali ratnici; kao nemi svedoci tek završene bitke. Žive, ali bespomoćne, čekale su smrt na samo korak od spasonosne vode.
Posmatrao sam ovaj mučan prizor umiranja i razmišljao o tome kako je svako živo biće, u svakom trenutku, samo korak udaljeno od života i od smrti; od radosti i patnje.
Šetajući žalom, samo stotinak koraka dalje, primetio sam dečaka kako prilazi jednoj po jednoj zvezdi, podiže ih nežno obema rukama i spušta u more ulazeći skoro do kolena u vodu. Kako bi jednu vratio, tako bi odmah pogledom tražio sledeću. Izmamio mi je osmeh; sažaljiv osmeh. Pa tamo ih je hiljade i hiljade, a on jednu po jednu vraća. Proći će možda sat ili dva i umoriće se, a plaža će i dalje biti prekrivena umirućim zvezdama.
Pogledao me je kratko, zadihan i znojnog čela, zatim se obrisao nadlanicom ostavivši trag od peska i odmah nastavio da vraća zvezde u more.
"Dobar dan." - javio sam mu se prvi,
"To što radiš je divno i plemenito, ali uzaludno. Koliko god se trudio, ostaće ih puna plaža. Ne možeš vratiti sve. Tvoj posao nema mnogo smisla."
Pogledao je ka meni, kao da me meri, zatim zvezdu u rukama, onda ponovo mene; okrenuo se i krenuo ka moru. U jednom trenutku je zastao, osvrnuo se, podigao zvezdu visoko i odmah zatim je vratio u more.
"Za ovu je imalo smisla." - rekao je i pogledom potražio sledeću koja je bila samo korak dalje.
 
Džek Kenfild, Snovi
Imam prijatelja koji se zove Monti Roberts i koji ima ergelu konja u San Isidrou. Dopušta mi da u njegovoj kući organizujem prijeme na kojima skupljamo novac za projekte namenjene ugroženoj omladini.
Kad sam poslednji put bio onde ovako nam se obratio:
Želim vam ispričati zašto sam Džeku dopustio da se služi mojom kućom.
Sve je počelo sa pričom o dečaku koji je bio sin putujućeg trenera konja. Išao je od štale do štale, od trke do trke, od imanja do imanja, uvežbavajući konje. Usled toga dečakovo se školovanje stalno prekidalo.

Jednom je u školi trebao napisati pismeni sastav o tome šta bi želeo biti i raditi kad odraste.
Te je noći na sedam stranica opisao kako želi jednog dana imati ergelu.
Detaljno je opisao svoju nameru, čak je nacrtao podroban plan imanja od 8 hektara, prikazujući položaj svih objekata, štala i staze.
Potom je nacrtao precizan tlocrt kuće od 120 kvadrata, koja će se protezati na zamišljenom imanju od 8 hektara. Uneo se u taj zadatak svim srcem i sledećeg dana je predao pismeni sastav nastavniku.
Nakon dva dana nastavnik je podelio učenicima ocenjene radove.
Na prvoj stranici njegovog rada bila je velika crvena jedinica sa porukom: «Pričekaj me posle časa».
Dečak sa snom došao je kod nastavnika posle časa i upitao ga: – Zašto sam dobio jedinicu?
Nastavnik je rekao:
-To nije realan san za dečaka poput tebe. Nemaš novca. Porodica ti se stalno seli. Nemaš sredstava. Ergela zahteva mnogo novaca. Moraš kupiti zemlju. Moraš kupiti rasne konje i plaćati dodatne troškove za rasplodnju. Nema teorije da tako nešto ti možeš postići.
Potom je nastavnik dodao:
– Ako ponovo napišeš sastav s realnijim ciljem, promeniću ti ocenu.
Dečak je pošao kući i dugo i naporno mislio o tome. Pitao je oca za savet.Otac mu je rekao:


– Slušaj sine, tu odluku moraš doneti sam. -Ipak, mislim da je vrlo važno šta ćeš odlučiti.


Naposletku, nakon sedam dana razmišljanja, dečak je vratio nastavniku isti pismeni sastav bez ikakvih izmena.Samo mu je ovo rekao:
-Vi zadržite svoju jedinicu, a ja ću zadržati svoj san.
Monti se tada okrenuo okupljenima i rekao: Pričam vam ovu priču, jer sedite u mojoj kući površine 120 kvadrata, usred mog imanja od 8 hektara. Još uvek imam onaj sastav uokviren iznad kamina.
Dodao je:
– A najbolje u celoj toj priči je to što je pre dve godine isti onaj nastavnik doveo tridesetoro dece na sedmodnevno logorovanje na mom imanju. Kad je nastavnik odlazio, rekao je:


– Slušaj Monti, sad ti to mogu reći. Kad sam bio tvoj nastavnik, bio sam poput kradljivca snova.
Godinama sam krao dečije snove. Na svu sreću, ti si bio dovoljno pametan da se ne odrekneš svojih.
Ne dajte nikome da vam krade snove. Sledite svoje srce bez obzira na sve.
Džek Kenfild
 
Malo njih danas zna šta je čovek. Mnogi to osećaju, i stoga umiru lakše, kao što ću i ja umreti lakše kad budem do kraja napisao ovu priču.
Ja sebe ne mogu nazvati znalcem. Ja sam samo tražio, i to činim i sada, ali više ne tražim po zvezdama i u knjigama, nego počinjem da osluškujem
pouke koje moja krv u meni žubori. Moja priča nije prijatna, ona nije zaslađena i skladna kao izmišljene priče, ona odiše besmislenošću i zbrkom,
bezumnošću i snom, kao život svih ljudi koji neće više da se lažu.
Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednoga puta, nagoveštavanje jedne staze. Nijedan čovek nije nikad bio potpuno on sam, ali
svaki teži da to postane poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga rođenja, sluz i ljušturu
jednog prasveta. Poneko ne postane nikad čovek, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svako je hitac
prirode uperen ka čoveku. Svima nama je zajedničko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela; ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži
svojoj vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Herman Hese - Demijan
 
Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Ali, čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. To je naša velika slabost, i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo.
Tu školu nismo još prošli, ni taj nauk potpuno izučili.
Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti.
O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi.



Ivo Andrić, "Znakovi pored puta"
 
''Antihrist se može roditi iz same pobožnosti, iz preterane ljubavi prema Bogu, ili prema istini, kao što jeretik nastaje od sveca, a mahniti od vidovitog. Boj se, Adso, proroka i onih što su spremni da ginu za istinu, oni obično mnoge povuku u smrt sa sobom, često pre nego sebe, a katkad i umesto sebe. Horhe je izvršio jedno đavolje delo, zato što je toliko skaredno voleo svoju istinu da se usudio na sve, ne bi li uništio laž. Horhe se bojao druge Aristotelove knjige zato što je ona, možda, zaista poučavala kako izobličiti lice svakoj istini, tako da ne postanemo robovi vlastitih uobraženja. Možda je zadatak čovekoljupca da navodi na smejanje istini, da navodi istinu da se smeje, jer jedina istina jeste u tome da naučimo kako da se oslobodimo nezdrave strasti prema istini.''

Ime ruže
 
Svaki hir, kao i svaki oblik oslobađanja, sadrži nešto negativno: od trenutka kada više ne budemo vukli nikakve (nevidljive) lance, kada
nas više ništa ne bude iznutra kočilo, kada zbog nedostatka prepreka i nevinosti postanemo nesposobni da sebi i dalje gradimo zabrane,
sačinjavaćemo masu slabića veštiju u proučavanju nego u praktikovanju seksualnosti. Ne može se bez opasnosti dosegnuti visoki stepen
svesti, kao što se ne mogu nekažnjeno odbacivati izvesne spasonosne stege. Dok preterivanje u svesti ipak povećava svest, dotle preteri-
vanje u slobodi - fenomen podjednako koban, samo u obrnutom smislu - nepogrešivo ubija slobodu. Iz tog razloga svaki emancipatorski po-
kret, u kojoj god oblasti se odvijao, predstavlja istoćremens i korak napred i klopku koju nam postavlja propast.

Emil Sioran - Čerečenje
 
"Jedan moj poznanik je govorio da zlo u našem životu može da se pobedi jedino novcem. To je zanimljivo zapažanje, treba govoriti ne o pobedi nad zlom, već o mogućnosti otkupa od njega."
"Znaš u čemu je potajni užas ovdašnjih života? Kada kupuješ sebi bluzu ili kola, ili bilo šta drugo, u tvojoj glavi već se nalazi predstava mesta na koje ćeš otići u toj bluzi ili u tim kolima, koje ti je nametnula reklama. Ali takvog mesta nema nigde, osim u reklamnom spotu, i tu crnu rupu u realnosti, oplakuju svi ozbiljni filozofi Zapada. Kroz radost šopinga nazire se nepodnošljiva svest o tome da je ceo naš svet - ogromna prodavnica skijaške opreme koja se nalazi usred Sahare: treba kupiti ne samo skije, već i imitator snega."

Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"
 
Нико није ни знао ни смео знати кад је легао, разболео се.
Нико није смео да му, као осталима, донесе понуде, пита, моли. Што је хтео, сам је наређивао.
И сахрана му је била таква. Тиха, стара, строга. Сви су дошли. Сви дотрчали. Сваки са неком журбом, веселошћу, радујући се што може да докаже колико су га поштовали, бојали га се, ценили. Сваки је журио да учини што је његово. Цела га је варош сахранила. Све су цркве звониле. Сви су попови са владиком били. Чаршија била затворена, и сва му је била на пратњи.
После сахране десет софра се изређало и пружило. Целе седмице товарима се на гроб му износило, а код куће четрдесет дана су се, док год му душа из куће није изишла, просјаци целе вароши хранили и појили.
Кад су, после тога, наишли на "тевтер", отворили га да виде ко колико дугује, у том дугачком, старом, његовом руком уредно вођеном тевтеру, на једној страни, сасвим изненада, нађено је забележено - ко зна када, ваљда у какво пролетно саблазно вече, ваљда у какву тиху и миришљаву ноћ - и ово:



Умрећу рањав и жељан.



И потписао се, али не: газда, хаџија, већ само Младен, и ништа више.​


Бора Станковић - Газда Младен
 
"Gde ima svetla, mora biti i senke, a gde ima senke, mora biti i svetla. Ne postoji senka bez svetlosti, ni svetlost bez senke. Karl Jung je u nekoj knjizi rekao nešto ovako: isto onoliko koliko smo mi, ljudi, pozitivni, toliko je senka zla. Što se mi više trudimo da budemo savršeni ljudi izuzetne dobrote, to senka sve jasnije pokazuje volju da bude mračna, zla i destruktivna. Kada čovek prevazilazi sebe kako bi postigao potpunost, senka silazi u podzemlje i pretvara se u djavola. Jer u ovom svetu prirode, to da čovek postane biće superiornije nego što jeste, jednak je greh onome da postane inferiornije biće."

Haruki Murakami "1Q84"
 
"Ja vam, gospodine, nisam zao, premda bih imao dovoljno razloga da budem takav. Svi mi smrtnici imamo istu kožu kad se rodimo, a ipak, kako rastemo, sudbina nas mijenja i oblikuje kojekako, baš kao da smo od voska, i vodi nas različitim putevima, istom cilju: smrti. Ima ljudi kojima je staza posuta cvijećem, dok drugi moraju gaziti po čičku i trnju. Oni prvi imaju vedar pogled i nedužno im se lice smiješi od sreće i blaženstva što ga udišu; drugi se muče pod žestokim suncem na pustopoljini i mršte čelo, uvijek spremni da se brane, baš kao zvijeri. Jedno je ukrašavati tijelo purpurom i mirisnom vodicom, a sasvim drugo nagrđivati se tetoviranjem koje se poslije ničim ne da istrti..."

Camilo Jose Cela - "Pascual Duarte i njegovi zločini"
 
"Pojavila se gotovo niodkuda. Iako je godinama živjela, ne tako daleko od mene, ni slutio nisam da uopšte i postoji.
Nismo se čak ni tako dobro upoznali, a ogromna bujica lijepih osjećanja potekla je davno isušenim koritom sreće. Poput udara munje, brže od svakog razuma i od svake svijesti, ljubav je svakodnevno rasla, tako da prosto ni ona, a ni ja nismo uspjevali da pratimo sav taj tok svih tih rađanja emocija u nama, u našim dašama, u našim srcima.
Zavoljeli smo se, a da nismo ni bili svjesni toga. Jedino čega smo oboje bili zaista svjesni je činjenica da u trenucima kada se nismo čuli, oboje smo osjećali neku užasnu prazninu i ogroman nedostatak nečega. Da, bili smo kao jedna ličnost u dva različita tijela. Ličnost koja je u svakom trenutku tražila da se spoji sa onom svojom drugom polovinom. I zaista,oboje smo shvatili da samo zajedno činimo onu pravu i idealnu celinu. Sve je bez toga postalo nekako otkinuto, odsječeno, nesavršeno.

Z. Jović - "Buđenje života"
 
Sanjar - (odlomak) Ijan Makjuan
Nezgodno je, ako si sanjar koji malo govori, što nastavnici u školi, pogotovu oni koji te ne poznaju dobro, obično misle da si glupav. Ili, ako ne baš glupav, onda tunjav i nezanimljiv. Niko ne vidi čudesne događaje koji se odvijaju u tvojoj glavi. Svaki normalan nastavnik, kad bi primetio da Piter zuri kroz prozor ili u prazan list papira na klupi, pomislio bi da mu je dosadno, ili da nije spremio lekciju. Ali istina je bila sasvim drugačija.
Jednog jutra su, recimo, deca u Piterovom razredu imala kontrloni iz matematike. Morali su da saberu neke veoma velike brojeve, a rok je bio dvadeset minuta. Maltene čim je počeo da rešava prvi zadatak, u kome je trebalo sabrati tri miliona petsto hiljada dvesta devedeset i pet sa drugim, skoro isto tako velikim brojem, Piter se odjednom setio najvećeg broja na svetu. Samo nedelju dana ranije čitao je o broju sa čarobnim imenom gugol (googol). Gugol dobijaš ako sto puta pomnožiš deset sa deset. Desetka s hiljadu nula na kraju. Ali postojala je jedna još bolja reč, prava bombona - gugolpleks. Gugolpleks je gugol puta deset puta deset. Kakav broj!
Piterove misli odlutale su za tom fantastičnom veličinom. Nule su se nizale u nedogled kao mehurići sapunice. Otac mu je pričao kako su astronomi izračunali da ukupan broj atoma u svim onim milionima zvezda koje oni posmatraju kroz svoje džinovske teleskope iznosi deset sa devedeset osam nula na kraju. Zbir svih atoma na svetu ne dostiže čak ni jedan gugol. A gugol je obična trica u poređenju sa gugolpleksom. Ako bi ti palo na pamet da od nekog zatražiš jedan gugol karamela s čokoladnim prelivom, u svemiru ne bi bilo ni izbliza dovoljno atoma za pravljenje tolikih karamela...
A Piter je, odrastajući, i sam nešto naučio: pošto ljudi ne mogu da vide šta se odigrava u tvojoj glavi, najbolje je, ako želiš da te razumeju, da im to lepo kažeš. I tako je počeo da zapisuje ponešto od onoga što mu se događalo dok je zurio kroz prozor ili ležao na leđima zagledan u nebo. Kad je odrastao, Piter je postao pronalazač i pisac priča i živeo je srećno i zadovoljno.
 
VEŽBA PROSJAČENJA

Oblačimo prljavu i pocepanu odeću, izuvamo cipele, zamazujemo
lice i ruke. Izlazimo na ulicu. Stanemo, čekamo.
Kada neki strani oficir prođe ispred nas, dižemo desnu ruku na
pozdrav i pružamo levu ruku. Najčešće, oficir prođe ne zaustavivši se, ne
videvši nas, ne gledajući nas.
Najzad, jedan oficir se zaustavlja. Kaže nešto na nekom jeziku koji
ne razumemo. Postavlja nam pitanja. Mi ne odgovaramo, ostajemo
nepomični, s jednom rukom dignutom, drugom ispruženom napred. Onda
on kopa po svojim džepovima, stavlja novčić i parče čokolade na naš
prljavi dlan i odlazi odmahujući glavom.
Mi nastavljamo da čekamo.
Prolazi jedna žena. Pružamo ruku. Ona kaže:
– Siroti mališani. Nemam ništa da vam dam.
Miluje nas po kosi.
Mi kažemo:
– Hvala.
Neka druga žena daje nam dve jabuke, neka druga keks.
Prolazi jedna žena. Pružamo ruku, ona se zaustavlja, kaže:
– Zar vas nije sramota da prosite? Dođite kod mene, ima sitnih
poslova koji su laki za vas. Cepanje drva, na primer, ili ribanje terase. Vi
ste dovoljno veliki i jaki za to. A posle, ako budete dobro radili, daću vam
supe i hleba.
Mi odgovaramo:
– Ne radi nam se za vas, gospođo. Ne jede nam se vaša supa, ni vaš
hleb. Nismo gladni.
Ona pita:
– Pa zašto onda prosite?
– Da bismo saznali kakav učinak to proizvodi i da bismo posmatrali
reakcije ljudi.
Ona viče odlazeći:
– Prljavi mali uličari! Pa još i bezobrazni!
Na povratku bacamo, u visoku travu koja raste pored puta, jabuke,
keks, čokoladu i novac.
Milovanje po kosi nemoguće je baciti.

Agota Kristof - Velika sveska
 
Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze…

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou
 
„Doktore, verujete li da postoji duša?“
Marinus se priprema, kako očekuje činovnik, na uobražen i teško dokučiv odgovor. „Verujem.“
„Gde se onda...“ Jacob pokaže na nevredan, profini kostur...ona nalazi?“
„Duša je glagol,“ nabode doktor upaljenu sveću na šiljak, „a ne imenica.“

David Mitchell, Hiljadu jeseni Jacoba de Zoeta
 
Iako se u celosti (Alipije) suprotstavljao takvim predstavama, jednog dana se slučajno sreo sa poznanicima i kolegama
koji su se vraćali sa večere. Navalivši na njega, odvukli su ga, dok se otimao i vikao, u amfiteatar na dan kad se odigravala
jedna od tih okrutnih i ubistvenih predatava.
Bunio se: "Možete da me dovučete ovamo i posednete me ovde. Ali me ne možete prisiliti da se pogledom i umom usre-
sredim na predstavu. Biću odsutan, iako sam prisutan."
Kamo sreće da je začepio i uši! Jedan borac je pao u borbi i urlanje gledalaca toliko ga je podstaknulo da ga je savladala
radoznalost... Otvorio je oči i zadobio dublju ranu u duši negoli ranjena žrtva u telu... Jer, čim je ugledao krv, umom ju je
upio kao divljak i nije skrenuo pogled, već ga je uperio u tu krvavu razonodu. Upijao je ludilo oduševljen zlokobnim nadme-
tanjem, opijen požudom za krvlju.

Sveti Avgustin - Ispovesti
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Atomic™
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
267
Black_star
Black_star
Nina
Ko je izmislio "Listu najboljih knjiga"?
Odgovora
5
Pregleda
283
quentin
quentin
Baudrillard
Teror razonode Nova knjiga Aleksandra Ćukovića
Odgovora
0
Pregleda
98
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top