Quantcast

ODLOMCI KNJIGA koje volimo

Fej*

Iskusan
Poruka
5.268
Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

Ameli Notomb
 

Fej*

Iskusan
Poruka
5.268
Ovde se ispredaju legende o izgoreloj vili Smita Petersena. Kažu da je ona bila veličanstveno zdanje i da je služila kao letnjikovac.
Prvo sam došao do jednog drvenog mosta bez ograde, skoro brvna, ali sam onda zastao kod nekih velikih jasenova, stogodišnjih i dostojanstvenih, samo pet-šest drveta, ne više, ostala su valjda propala. S mukom sam se uspentrao jednim kamenitim neuredjenim putem i došao do ruševine.
Vila je bila od drveta, preostali zidovi svedoče o maloj i običnoj seoskoj kući koja je po potrebi nadogradjivana i prigradjivana. Ne mogu da zamislim da je ova kuća bila nešto više od toga, ali možda je posedovala neku unutrašnju veličinu, prijatnost i komfor, sjaj, neki poseban sjaj, luksuz i veličanstvenost, šta ja znam. Ovde je možda bilo zabava, velikih trenutaka i bajkovitih noći koje još uvek žive u pričama. Ovde je živela dinastija Smit Petersen, neki članovi su imali crticu u prezimenu, drugi nisu. Jedan Smit Petersen bio je konzul u Grimstadu, još uvek se priča o Smit Petersenovom pristaništu, ja ni o jednom od njih ne znam ništa, samo sam jednom od nekog Smit Petersena dobio jedno pismo napisano žalosno nečitkim rukopisom. Zar nije on bio francuski konzul? Vozila su ga bogami dva konja i kočijaš sa sjajnim dugmadima, a to je u njegovo vreme bilo značajno. Danas bi imao dve limuzine i morao bi do svoje kuće da izgradi pravi put.

Ali nije to ono o čemu pokušavam da razmišljam, već sledeće: da sasvim malo stvari dugo traje. Da se čak i dinastije gase. Da čak i veličine propadaju. U ovom razmišljanju ne bi trebalo da bude nikakvog pesimizma, samo spoznaja o tome koliko je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i razigrano, gore-dole, na sve strane, kad jedno padne drugo se digne, dominira neko vreme svetom, a onda odumre. U "Govoru Visokog"* veruju u čestitu statičnu trajnost zagrobne slave. Ali znamo za magadaskarsku poslovicu: "Tesaka** ne voli stvari koje dugo traju!"
Kokodakave magadaskarske kokoške, one žive kako žele.
Mi ljudi nismo tako mudri, mi ne želimo da se odreknemo iluzije o dugovečnosti. Mi prkosimo Bogu i sudbini i pokušavamo da dosegnemo slavu i besmrtnost, da ljubimo i milujemo sopstvenu glupost, da potpuno svenemo bez stila i stava.
U jednom prizoru vidim Engstremov crtež od pre pedeset godina: stari par sedi na klupi u parku i tiho hrče. Jesen je. On ima dugu, čekinjavu bradu. Naslonjen je na štap.
Na usnama im treperi sledeći razgovor:

- Sećam se jedne devojke koja se zvala Emilija.
- Ali dragi, pa to sam bila ja.
- A je l' tako... to si bila ti.

Bjernson je bio svestan svoje prolaznosti: vreme izjeda! Zar onda mi drugi imamo šta da kažemo? Što se mene tiče, ja beležim i piskaram o jednoj izgoreloj drevnoj vili i razmišljam o toj stvari. Tamo kod najbližeg imanja trčkara jedno kučence, vidim da laje prema meni, ali me ne ometa. Ja posedujem mir, duša mi je čista, a savest slobodna. Dobijam pisma u kojima piše da ću biti čitan i kad ovo naše vreme bude zaboravljeno, čak me i patriote hvale. Za tu ljubaznost ne marim mnogo. Ali malo toga dugo traje, vreme izjeda, vreme izjeda sve. Izgubiću malo od svog imena u svetu, neku sliku, neku bistu, teško da bi to bila viteška statua.

Ali ima nešto što je gore - čak i da se spomene. Mislio sam da se sa decom dobro slažem. Dolazila bi s vremena na vreme da im potpišem knjižice, naklonila bi mi se, zahvalila i bili smo srećni zajedno. Sada služim kao plašilo za decu.

Ni za to ne marim mnogo. Za stotinu godina ili manje, imena će nam zajedno biti zaboravljena.
Knut Hamsun
* "Govor Visokog" - jedna od najpoznatijih pesama Starije ede. Starija eda je skup norenskih epskih pesama zapisanih u srednjem veku i jedini je pisani izvor norenske mitologije. "Govor Visokog" obuhvata više samostalnih pesama od kojih je najpoznatije moralističke kazivanje boga Odina (Visokog) na koje se Hamsun ovde poziva.
** Tesaka (ili Antaisaka) - pleme na jugoistoku Magadaskara
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
194.098
"Ne pretvaram se da znam koliko je toga moja majka gušila u sebi. Kako su godine prolazile nije više mogla da krije svoju klonulost, ali slabo je odavala išta o vremenskim prilikama i saobraćaju u svom unutrašnjem životu. No znala sam da neki nepokorni deo majčine radoznalosti i gladi nikada nije potonuo, koliko god ona ponekad poželela da jeste. Uvek je tu bila mala hrpa knjiga kraj njenog kreveta kojima se okretala čim bi svi zaspali. Mnogo je godina prošlo dok sam uopšte povezala tu ljubav moje majke prema knjigama s mojom sopstvenom, jer sam, iako su se neke knjige uvek vukle po kući, retko kad viđala svoju majku kako čita, sve dok nije ostarila pa imala više vremena. Jedini izuzetak bile su novine, koje je pomno čitala od prve do poslednje stranice, kao da traži vest o nekome koga je davno izgubila."
Nikol Kraus- Velika kuća
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
42.200
За несвесност масе ништа није карактеристичније од тога што она у овом трену верује да је господар света,
мада се налази у раљама смрти. Па и ту тражи своје непријатеље. Верује да јој они угрожавају победу. Не
примећује да уколико неко подигне глас, чини то у њеном интересу. Међу припадницима масе влада савез да
се опасна бића смеју и морају истребити. У свим друштвеним подручјима види се сасвим једнодушно како маса
систематично, мада инстинктивно, потискује свакога у коме намирише новину. Такво биће сме да се обори, сме
и треба да се ороби, потисне, превари. Не сме му се допустити да дође до речи. Припадност овом прећутном
савезу је знак распознавања масе.

Хамвашев бревијар
 

Fej*

Iskusan
Poruka
5.268
Hoću strast i zadovoljstvo, buku i pijanstvo, i sva zla!, Anais Nin

Volela bih da je današnji dan poslednji dan. Uvek želim da vrhunski trenutak bude i poslednji. Gotova sam sa sobom, sa svojim žrtvovanjem i sažaljenjem, s onim što me okiva. Počeću ispočetka. Hoću strast i zadovoljstvo, buku i pijanstvo, i sva zla. No, moja se prošlost otrkiva neumoljivo, kao tetovaža. Moram sazdati novu ljušturu, navući nove kostime.

Šta da radim sa svojom srećom? Kako da je sačuvam, sakrijem, zakopam, da je nikad ne izgubim? Želim da padnem na kolena kada se spusti na mene kao kiša, povežem je čipkom i svilom, i ponovo privijem uza se.

Sinoć je rekao: – Prebogat sam jer imam tebe. Osećam da će se između nas nešto uvek zbivati, da će uvek biti novina, promena.

Gotovo je rekao: “Bićemo vezani i zanimati se jedno za drugo i posle onoga što nas u ovom trenutku vezuje.” Na tu pomisao srce mi se steglo i poželela sam da dodirnem njegovo odelo, njegovu ruku, da se uverim da je tu i, za sada barem, sav moj.

Za večerom sam bila prirodna, zato što sam bila srećna.

Žene uvek umišljaju da će, ako budu imale moje cipele, haljinu, frizuru, moju šminku, izgledati kao ja. Pojma one nemaju kakvo je tu veštičje umeće potrebno. Pojma one nemaju da ja nisam lepa, nego da samo tako delujem u određenim trenucima.

Vino nas sve povezuje: Henrija, mene, restoran, ulicu i svet.

Za ironiju je što sam najdublje iskustvo svog života doživela, ne u trenutku gladi za dubinom, nego za zadovoljstvom. Čulnost me proždire. Manje me zaokuplja dubina i ozbiljnost, ali baš to i opčinjava Henrija, te krajnosti koje još nije doživeo u ljubavi.


Odomak iz dnevnika Vatra
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
42.200
Među samim Sefardima bilo je dobrih porodica, čime su se podrazumijevale porodice koje su odvajkada bile bogate. Najljepše
što se moglo reći o nekom čovjeku bilo je es da buena famiglia – iz dobre je familije. Toliko sam to puta čuo iz usta svoje majke
da mi je dotužilo. Dok je sanjala o bečkom Burgtheatru i sa mnom čitala Shakespearea, pa i mnogo kasnije, kad je govorila o Stri-
ndbergu koji joj bješe postao najdraži pisac, nije se ustručavala da o samoj sebi kaže da je iz dobre porodice, da nema bolje poro-
dice od njezine. Ona, kojoj su književnosti na svjetskim jezicima što ih je dobro poznavala postale pravi sadržaj života, nije zapažala
nikakve proturječnosti između te strastvene univerzalnosti i pretjeranog ponosa na svoju porodicu, koji je neprekidno gajila u sebi.
Još u ono vrijeme kad sam bio potpuno u njenoj vlasti – zatvorila mi je bila sva vrata duha i išao sam za njom slijepo i zaneseno –
upala mi je u oči ta proturječnost, koja me je mučila i zbunjivala, i u bezbrojnim razgovorima, u svim razdobljima svoje mladosti,
razgovarao sam s njom o tome i prigovarao joj zbog toga, ali sve to nije na nju ni najmanje djelovalo. Njezin je ponos zarana našao
kanale kojima se nesmetano služio, ali sam ja zbog te njene uskogrudnosti, koju kod nje nikako nisam mogao shvatiti, zarana zauzeo
odbojan stav prema svakoj uznositosti na račun porijekla. Ja uopće ne mogu ozbiljno shvatiti ljude koji se na bilo koji način diče svo-
jom kastom, gledam na njih kao na egzotične ali i pomalo smiješne zvjerke. Višeput sam ulovio sebe kako patim od obratne predra-
sude prema ljudima koji nešto drže do svog visokog roda. Malobrojnim aristokratima s kojima sam prijateljevao, morao sam u sebi
najprije oprostiti što govore o svom porijeklu, a da su samo slutili koliko me je to muke stajalo, bili bi se odrekli mog prijateljstva. Sve
su predrasude uvjetovane nekim drugim predrasudama, a najčešće vuku korijen iz svojih suprotnosti.

Elijas Kaneti - Spašeni jezik
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
194.098
"Drainac, pesnik i boem" Siniše Paunovića



"Izostavljam štalu u kojoj sam se rodio, selo Trbunje na zelenoj padini, porodicu, kuma, crkvu, popa; blatnjavi put od kuće do škole; rečicu koju sam prelazio dva puta svakodnevno, golubove, ciganske čerge uz Blatašnicu, rascvetale trešnje, čuvanje stada, kopanje vinograda, spavanje pod zvezdama u avgustovskoj slami, moje bekstvo od kuće u četrnaestoj godini, kuvanje kafe po gostionicama, tegobne dane u fabrici štofa Vlade Ilića, spavanje na pesku uz Dunav, prodavanje "Straže" i "Večernjih novosti", misteriozna ulaženja u kuće, spavanje medju bednima i beskućnicima. Umorna pešačenja od grada do grada, prinudne falsifikate, sudbinu bosih nogu i gole duše, prve erotične nemire, ubijanje očevih konja, napuštanje škole, odlazak u Francusku, spavanje po vagonima i po kejovima, pravljenje amerikanskih burgija za bušenje gvoždja u fabrici Park Sen Mora, gladovanje, potucanje, romantične doživljaje u zemlji i inostranstvu, orgijanja na Orijentu, sentimentalnosti itd. ačenja, pijanke, terevenke, mirkobe, bacile, bolesti - ja sam se rodio kada sam počeo zrelo da mislim. Tada sam imao ravno 21 godinu. Mirisao sam na travu, na razlistalo drveće, na snove, na suviše svežu farbu od štampanih afiša. I kosa mi je sanjala. Kroz pocepane rukavice virilo je belo komadje mojih prstiju. Prstima sam sa sena otkidao zvezde. Zvezde sam vezivao u čarape moje ljubavnice. Čarape sam zatim bacao kroz prozor, a prozor je gledao na put. Put je bio žut i zasut senkama mladog drveća. Na to drveće nikad tice nisu sletale. One su se pokrivale čaršavom neba na jednoj suvoj grani.


Nije čudo što je moj život sav u znaku puta, koji se nikada neće svršiti.

Stanovao sam u baraci u Bosanskoj ulici, broj 40. Nas je bilo jedanaestoro u istoj sobi, mladić koji je zauzimao mesto pokraj prozora bio je mesečar; do vrata lopov; a sa moje desne strane spavala je devojka, preobučena u muško odelo.

Bio sam prazno bled i umoran. Po kafanama su me gledali sažaljivo. Gospodin preko puta, koji me stalno merio, bio je homoseksualac. A žena koja je sedela prema meni, šila je u nekoj bednoj sobici suknje služavkama...

U bolnici sam na zidu, umirući od iznemoglosti, crtao pacove. Da sam umro, leš bi mi studenti iskopali i na njemu bi izučavali anatomiju.

Godinu dana kasnije Tristan Cara mi je pročitao u "Rue descauks" broj 3, svoju pesmu "L'Home Approksimatif". Tog kišovitog pariskog proleća nadjoh Erneburga u hotelu "Du Maine" gde čita Bebelja. Iste godine, poslednji put, pružih ruku Vladimiru Majakovskom u "Kafe de la liberte".

Za sobom sam se najradije osvrtao u Parizu, u jednoj tesnoj hotelskoj sobici, u ulici Svetog Žaka preko puta klinike. Soba mračna, vlažnih zidova i bila je puna fantastičnih litografija. U njoj sam poslednji put mislio na mladost. U njoj sam, verovatno, i svukao košulju romantizma. I dok su patke u dvorištu gakale, na jednoj pozajmljenoj violini ja sam strugao marševe, koje je trebalo odsvirati u bioskopu "Maks Linder". Posao težak, mučan, naročito kad ga obavlja onaj kome nije namenjen. Ali nužda boga ne moli. Ona se hvata za sve. Glad u ljudskom okeanu pronalazi čudne slamke, koje mogu biti čak, i violina - i to pozajmljena.


Danas mi je kosa procvetala. Imam ravno 33 godine. Predamnom je život. I rad... Više ne postojim kao ličnost. Ušao sam u vrtoglavice naroda, u borbu društva, u lepotu novog sveta koji ima da dodje i zbriše sve naše prošlosti, kukavičluke, svu podlost istorije i vekova. Ispred mene i iza mene milioni se guše u bolu i gladi. Obe zemljine hemisfere su uopakim čirevima društvene i ekonomske krize. Ma koliko bio mali krug odjeka moje pisane reči, ona mora da podje u susret brodolomnicima ove najznačajnije istorijske epohe. Ja, koji sam toliko patio i umeo da se izlečim snagom svoje neobuzdane volje i vere u lepšu budućnost, umeću da budem bolničar, a možda i običan ubica jedne neljudske društvene klase..."

(pisano 1932. na ostrvu Prinkipo)
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.595
Човеку од духа такозвани нерад је чак немогућ. Њихов нерад је свакако био прави нерад, јер се у њима ништа није збивало кад ништа нису радили. Међутим, човек од духа је управо онда најделотворнији када такорећи ништа не ради. Али то се правим нерадницима, као мојим родитељима, не може објаснити.
:)
Бернхард: Брисање
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
42.200
On je, u stvari, o svemu imao po „jednu malu teoriju“. Sub specie policije, razume se. Ja se opet
nisam usuđivao da mu priznam kako se trudim da, tokom saslušanja, uhapšenicima ne gledam u oči.
Zato sam uvek najradije saslušavao one koji su delili moju slabost i gledali u stranu ili u zemlju. Sve
dok nam se pogledi mimoilaze, mogli smo da uobražavamo da se između nas ništa ne zbiva, da je
onaj drugi tek himera, proizvod bolesnog sna, i da je gnusna scena, zagrađena sa četiri zelena zida
kancelarije, tek prolazna mora. Najgori su bili oni koji su mi tražili pogled. Oni što su po svaku cenu
hteli da budu svesni svog izgubljenog položaja. Pogled u oči, uz priznanje da priznanja neće biti, bio
je za mene crni signal iz najdubljeg oluka pakla, poziv da delujem, poziv na nešto čemu nisam bio
dorastao ni po sposobnostima, ni po duševnom ustrojstvu, a pogotovu opredeljenju. A to me je
dovodilo do izbezumljenja, pa se bojim, Hilmare, i do ispoljavanja ponižavajućeg atavizma, da se u
njegove pojedinosti ne upuštam. Jer takvo je rigidno uhapšenikovo ponašanje iz osnova remetilo
moje spasilačke planove. Uspeh je zavisio od poverenja u mene. Bezuslovna saradnja nam je davala
izglede da preživimo. Ja moralno, on fizički. Pod povoljnim okolnostima - tako retkim, uostalom -
mogli smo da se izvučemo i da prođemo kroz zajedničku nesreću, ja sa očuvanim samopoštovanjem i
položajem, a on sa sačuvanom tajnom i pokojom ogrebotinom. U toj, naizgled, neprirodnoj zaveri
između islednika i isleđivanog, trebalo je samo postavljati pametna pitanja i na njih davati pametne
odgovore. Neki odgovor se morao dati. Neka krivica priznati. Zločin je bio imanentan uhapšeniku. I
ja sam jedino mogao da ga premestim na manje kažnjivo polje. To se, priznajem, dešavalo prilično
retko. Paralisani strahom, obojica smo grešili. Postavljao sam nevešta pitanja, koja su mog saveznika
sa druge strane stola dovodila u nepriliku i primoravala da daje nevešte odgovore, na koje sam ja
opet, prinuđen gvozdenom logikom Zapisnika, dodavao nova, još opasnija potpitanja i dobijao,
naravno, još beznadežnije odgovore, sve dok jedne noći ne bismo očajnički uvideli da smo samo na
korak do kraja: on do vešala, a ja do još jedne duševne krize.

Borislav Pekić - Kako upokojiti vampira
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
194.098
"Grafike Dalija, Mana Raja, Pikasa i drugih na izložbi u Tihanju. Dugo stojim pred slikom Kaldera. Gore svetla pruga, dole široka crvena pruga preseca sliku na dvoje. Ova slika je pejsaž zemlje, razgoropađeni crveni predeo. Sve duše ljudi odjednom ovde gore.Bez crvene boje ne samo da ne može jedno doba ili jedan stil, nego nijedan čovek ne može. Slepi (koji vide boje) najbolje opažaju crvenu. Gete i Iten u knjigama o teoriji boja, prispevši do crvene, gube objektivni ton i govore kao zarobljenici. Crveno je boja života, zemaljskog postojanja. Boja krvi, mesa, rođenja, strasti, vatre, zore, sutona, istovremeno je uznemiravajuća i smirujuća, razdražuje i greje. Nije o njoj lako govoriti, i Rembo je umeo samo da vrisne kada je stigao do crvene, uzviknuo je: "I!"Jedna boja, kao dete nepravdu, u stanju je da otkrije jedno celo razdoblje. Crveno nije odgovorno za svoju izražajnu snagu, ni za ono što njime izražavaju. Crveno je (u određenom simboličnom smislu) boja greha. Krvi. Krv je ono mesto gde živi duša, život. Čoveku je strogo zabranjeno da pije krv. Krv teče prilikom izmirenja, žrtvovanja, očišćenja. Boja krvi čini jasnim da je život (prvobitno) u grehu. Crveno je sveta boja. Boja užasa.Purpur je najbliži srodnik crvene. Ljubičastocrvene boje spravljane su od izlučevina jedne vrste puža. Purpurom su bojene zavese u crkvi, odeća sveštenika. Onaj ko umre u vremenu, ne ponese sa sobom crvenu boju, ostavlja je živima."

Lajoš Kesegi "Crveno"
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
42.200
Večito sam u odbrambenom stavu. Patim od života i od drugih ljudi. Ne mogu da gledam stvarnosti u oči. I samo sunce me obeshrabruje i baca
u očajanje. Samo noću, i to kad sam sasvim sâm, stran, zaboravljen, izgubljen – bez ikakve veze sa stvarnošću i bez ikakve koristi – pronalazim
samog sebe i nekakvu utehu.
Hladno mi je od života. U mom postojanju, sve su samo vlažne pećine i mračne katakombe. Ja sam veliki poraz poslednje vojske koja je branila
poslednje carstvo. Osećam se kao da sam kraj drevne, vladajuće civilizacije. Sâm sam i napušten, ja koji sam komandovao drugima.Nemam prija-
telja, ni savetnika, ja koga su uvek drugi savetovali...

Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
194.098
Od kuda dolazimo, kuda idemo?
Dolazimo iz ništa, idemo u ništa.
Šta je "ništa"?
Odavde gledano stvarnost (nečulnih) (duhovnih) (ličnih) bića, od kuda dolazi ova reč – "ništa".
U krajnjoj liniji "ništa" je odrečna reč, i ako bolje pogledamo, znači: ne znam.

Lajoš Kesegi "Esejistička srča"
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
42.200
Kudikamo je lakše ukazati na greške i zablude u delu nekog velikog duha, nego dati razgovetno i celovito objašnjenje njegove vrednosti. Jer, greške
su nešto pojedinačno i konačno, što se zato može potpuno sagledati. Nasuprot tome, pečat koji genij utiskuje na svoja delà čini da je njihova izvrsnost
neizmerna i neiscrpna, pa stoga i postaju, nijednog trenutka ne zastarevajući, učitelji mnogih vekova. Savršeno remek-delo istinski velikog duha uvek će
duboko i korenito delovati na čitav rod ljudski, delovaće toliko da se ne dâ predvideti do kojih sve vekova i do kojih sve zemalja može da dopre njegov
svetli uticaj. Tako je to oduvek: jer, ma koliko da je obrazovano i bogato doba u kojem je remek-delo nastalo, genij se svagda, poput palme, uzdiže iznad
tla u kojem su mu koreni.

Artur Šopenhauer - Svet kao volja i predstava
 

Fej*

Iskusan
Poruka
5.268
Ljubav nije nešto što te čeka ''tamo negde''. Ona je u tebi. U tvome sopstvenom srcu - u onome što si voljna da daš.
Svi smo sposobni za ljubav, ali nemamo svi hrabrosti da volimo kako treba. Plašimo se da dajemo jer strepimo da nam se neće vratiti.
U braku obično jedno voli više, a drugo manje. Nikad ne odbijaj i ne isključuj ljubav zato što je ne dobijaš od pravog čoveka i u pravo vreme.
Nikada ne omalovažavaj ono što ti nečije srce nudi. Ako te voli, primi njegovu ljubav, zadrži je pa mu je vrati u još većoj meri nego što ti je dao.
Ako je tako budete razmenjivali, srca će vam biti kao zlato, a duše dovoljno snažne da se nose s bolom gubitka. Ako u ljubavi ne misliš na sebe,
nećeš se ni zbog čega ni kajati.

" Recept za svaršen brak " Kejt Karigan
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
194.098
"Sudbina Evrope je tužna. U svojoj istoriji nema ni dana kada je bila složna. Istorija je njeno slomljeno, razbucano, rastrgano telo. Razbojište i masovna grobnica, kolevka predela koji su opljačkali interese i zavisnosti. U Evropi nema ništa za što se ne lepi greh. Leži na odru kao zgažena životinja. Biti Evropa nije trijumf, ovaj virtuelni kontinent polazna je tačka bezmerne patnje na zemlji.

Evropa znači daleko gledati. Bila je boginja u Epiru. Sama je šetala po poljima, brala cveće, kada ju je Zevs, taj razbludni mužjak, ugrabio u liku bika. Evropa nije bila Evropljanin, i u ropstvu je daleko gledala. Rađala je kraljeve koji su slušali srca poverenih im ljudi da učine lepšom dušu njihovih naroda. Živeli su ovde muškarci koji su bili zaljubljeni u dalekovidu ženu. Orfej, Dante, Šekspir, Helderlin, Rilke i još nekolicina. Bili su kraljevi koji su hteli da učine lepšom dušu svojih naroda. Herodot je smatrao da je poziv Evrope: vaspitavati muškarce. Za taj poziv nikada nije bilo istinskih zahteva.

Od Evrope nije preostalo ništa drugo do duša nekoliko ljudi.

Možda će se jednog dana oglasiti neko, zapevaće na javnim trgovima, i ljudi će nehotično zastati, podići glavu, prekinuće zaludno muvanje, jer će možda osetiti i razumeti radost zajednice. Stići će čovek koji će jedino reći:

"Ovde je isti nebeski svod."

Ovoga čoveka će opet ubiti."

Lajoš Kesegi "Evropa"
 

Fej*

Iskusan
Poruka
5.268
Ponekad pomislim da sanjam sve vreme, svaki minut svakog dana. Možda svi mi sanjamo.

Potopljeni svet prva je od Balardove tri apokalipse i roman u kome se nalazi citirano pitanje s početka ovog teksta koje nastavlja snažno da odjekuje i kroz naredna dva Balardova romana, dok njegovi junaci pokušavaju da nađu odgovor koji će ih zadovoljiti. Naime, više je nego jasno da se spoljašnji pejzaž sveta u kome su klimatske promene izmenile geografsko lice planete, odražava i na unutrašnji svet pojedinaca koji u njemu borave i provode vreme arhivirajući svaku novu promenu u biljnom i životinjskom svetu, prenebregavajući ujedno onu najvažniju. Odnosno kako to Dr Bodkin u jednom trenutku kaže Dr Keransu:2
Zanimljivo je da iako smo pažljivo kategorisali povratak kroz vreme svih tih biljaka i životinja, ignorisali smo najbitnije stvorenje na ovoj planeti.

Povratak kroz vreme o kome je reč u Potopljenom svetu jeste suštinski deo Balardove apokalipse i osim u promenama biljnog i životinjskog sveta ogleda se i kroz zajedničke snove koji se mogu posmatrati kao manifestacija kolektivnog nesvesnog koje reaguje na okidač iz spoljnog sveta.

Kerans je osetio kako u njemu samom, poput pulsa, udara moćan hipnotički zov lajavih gmizavaca, i iskoračio je u jezero čije su mu vode sada nalikovale na produžetak sopstvenog krvotoka. Dok se pulsiranje pojačavalo, osećao je da se rastapaju barijere koje odvajaju njegove ćelije od okolne sredine, pa je zaplivao preko crne vode koja je podrhtavala…

Dramatične klimatske promene predstavljaju tek prethodnicu za jednu novu evoluciju koja se u slučaju ljudi, gledano iz uobičajene perspektive, može posmatrati i kao de-evolucija. Uobičajena perspektiva pak kaže kako je čovek jedini organizam koji je dostigao taj evolutivni stupanj u kome je umesto da se prilagođava svetu oko sebe on počeo aktivno da utiče na taj svet i da prilagođava sredinu sebi. Međutim, Potopljeni svet nam predočava Zemlju koja je toliko drastično izmenjena da njeni preostali žitelji gotovo da više nemaju sećanja na život pre apokalipse. U takvom okruženju čovek ponovo postaje životinja koja se adaptira, ili kako je to Balard dočarao – a ovakve nijanse su zapravo ključne – ne toliko adaptira koliko prepušta, dozvoljavajući da se probuđeno sećanje staro koliko i vrsta sama poveže sa novim svetom u kome više nema mesta za starog homo sapiensa. Dr Kerans – spavač, koji će uskoro postati i snevač – započinje svoju odiseju slično kao što će je započeti i druga dva doktora u kasnijim romanima – bez obzira da li je prošlo više godina (Potopljeni svet) ili meseci (Suša) od početka apokalipse ili se ona upravo odvija (Kristalni svet) – kao usamljeni, otuđeni pojedinac u nesvesnoj potrazi za mestom (svojim pejzažem) gde će ponovo moći da pripada. Zanimljivo je da Balardovi junaci, pa tako i Kerans, uglavnom nisu preterano aktivni u toj potrazi već se često prepuštaju inerciji i nečinjenju, a time zapravo, kroz odbacivanje poslednjih trzaja ostataka civilizacije i njihovog (jalovog) suprostavljanja izmenjenoj realnosti, prihvataju apokalipsu širom raširenih ruku.

Ova rastuća izolacija i otuđenje, vidljivi i kod drugih članova jedinice, a na koje je izgleda samo fleksibilni Rigs bio imun, podsetile su Keransa na usporavanje metabolizma i životnih funkcija kod svih organizama pred prolazak kroz veliku metamorfozu. Ponekad se pitao u kakvoj se to tranzitnoj zoni nalazio, siguran da njegova izolacija nije tek simptom uspavane šizofrenije, već pažljiva priprema za radikalno novo okruženje, sa sve svojim posebnim unutrašnjim pejzažom i logikom, gde stari načini razmišljanja predstavljaju samo smetnju.

Ove misli nas dočekuju već na samom početku romana, utirući put za Keransovo potpuno osvešćenje i prihvatanje budućnosti do koje dolazi mentalnim povratkom u daleku prošlost (Balard o ovom fenomenu govori kao o arheopsihičkom konceptu vremena). Na tom putu ga očekuju kako putokazi tako i prepreke. Najkrupnija prepreka se javlja u vidu Strengmena, mefistofelovske figure u belom odelu, koji dolazi u lagunu, u pratnji grupice plaćenika i krda poslušnih aligatora, kako bi isušio lagunu i tako se makar na kratko vratio u stari, sada već davno mrtvi i u plavoj grobnici sahranjeni svet. Dijabolični Strengmen zapravo predstavlja najjaču sponu sa starim svetom, i dok bi u klasičnom romanu apokalipse takav junak bio jedan od „dobrih momaka“, kod Balarda stvari stoje bitno drugačije. Strengmenov povratak civilizaciji XX veka i njenim vrednostima svodi se na pljačkanje grobova, i on svoje pravo lice konačno ogoljava upravo u trenutku kada se ukažu ruševine starog sveta.

Djejms Balard Fraktalne apokalipse
 

Fej*

Iskusan
Poruka
5.268
Oduvek sam razmišljao o životu kao o nekoj vrsti katastrofe.

Suša je druga Balardova apokalipsa, svojevrsno izgubljeno poglavlje koje obično biva izostavljeno u razgovoru o njegovim ranim romanima. Čak i sâm Balard nije bio preterano zadovoljan romanom, i isticao je uglavnom kako je u njemu sadržano nekoliko zanimljivih ideja koje je kasnije razradio u Sudaru i Izložbi grozote. Suša se možda i suviše oslanja na zamrznute prizore sveta koji se polako pretvara u pustinju. Balardova ljubav ka slikarstvu – „Sve su to slike, zapravo, svi moji romani i priče.“ – a naročito nadrealistima, još je očiglednija u ovom romanu, i zapravo se može uspostaviti veza između prizora, koji kao da su istrgnuti iz kakvog košmara da poziraju ispred slikarskog platna, i Balardovog stalnog poigravanja konceptom vremena koje je kod njega uvek subjektivno i teži tome da se zamzne, zaustavi, u skladu sa inercijom njegovih junaka. Zapravo, inercija je naročito naglašena upravo u Suši. Slično Keransu u Potopljenom svetu i Dr Rensom isprva ne želi da napusti svoje boravište i vrati se u civilizaciju. Međutim, za razliku od Keransa, Rensom se ipak upućuje na uzaludno putešestvije u potrazi za obalom i vodom. Ta njegova odluka se kako vreme prolazi može posmatrati i kao prepuštanje jednoj drugoj vrsti inercije, a u to se pretvara i njegova dalja egzistencija. Čak je i povratak njegove otuđene supruge tretiran tek kao trenutak u kome vetar nasumično spoji dva zrnca peska, ne bi li ih isto tako oduvao jedno od drugog. Rensom započinje svoju odiseju kao otuđena osoba i vremenom njegov afekt kao da sve više slabi. Uprkos tome što je ovo roman sa najviše sporednih likova (u poređenju sa Potopljenim svetom i Kristalnim svetom), veze između njih su poput iscepkanih i zamršenih niti, i na kraju se manifestuju u grotesknoj imitaciji života, nalik na kakvu predstavu Žana Ženea.

Rensom je posmatrao odozgo Lomaksa, uvidevši sve razmere njegovog propadanja tokom ovih deset godina. Poput Zmije u ovom prašnjavom Raju, pokušavao je da uzme nazad jabuku i da sačuva, makar na nekoliko nedelja, svet kakav je bio pre Suše. Suprotno tome, za Rensoma je dugo putovanje uz reku bila ekspedicija u njegovu sopstvenu budućnost, u svet voljnog vremena, gde su se prizori iz prošlosti reflektovali, slobodni od svih pritisaka koje nameću sećanje i nostalgija, slobodni čak i od potrebe za hranom i pićem.

Balard u Suši oslikava apokaliptični pejzaž koji, osim u smislu pojedinačnih prizora, nije u svojoj celosti jednako upečatljiv poput onih u romanu koji mu prethodi odnosno sledi. Sledstveno tome i intimna apokalipsa u Suši nalik je na pustinju duha, pa je tako i samo pitanje trenutka kada će protagonista da napusti pozornicu improvizovanog čistilišta i uputi se, poput Keransa, u vreli zagrljaj apokalipse, ovde oličene u nepreglednim peščanim dinama.

Iznenadio se kada je primetio da više ne baca senku na pesak, kao da je napokon prešao granice unutrašnjeg pejzaža koji je nosio u sebi svih ovih godina.

Za razliku od Potopljenog sveta, razlozi za apokalipsu u Suši su potaknuti ljudskim faktorom, koji je, istina, samo deo lančane reakcije, ali to je bio više nego dovoljan povod da neki pojednostavljeno pročitaju roman kao ekološki osvešćenu kritiku, propuštajući da primete kako je, kao i u svakom njegovom delu, kod Balarda u središtu svega ipak čovek, koji niti se bori protiv nastupajućih promena ekosistema niti postaje njihova žrtva, već spremno pruža ruku u pravcu prividnog ništavila.

Kristalni svet jeste poslednja Balardova apokalipsa, ili tačnije rečeno treća u ovom ciklusu, pošto će on i u narednim delima nastaviti da se poigrava sa sličnim motivima, ali sve više se udaljavajući od prepoznatljivog SF miljea. Kristalni svet ujedno predstavlja i krunu ovoj nezvaničnoj trilogiji, kao i roman koji najsnažnije podupire koncept fraktalne apokalipse. Za razliku od Potopljenog sveta i Suše, u kojima nas Balard uvodi u svet već značajno izmenjen nastupajućim promenama, Kristalni svet počinje gotovo kao misterija. Doktor Sanders je lekar koji u Africi pomaže obolelima od lepre, ali prekida privremeno službu ne bi li posetio svoje prijatelje (i supružnike) Suzan i Maksa Kler. Međutim, putevi su zatvoreni, nemoguće je dobiti informaciju šta se zapravo dešava, i Sanders zajedno sa novinarkom po imenu Luiz (koja ga podseća na Suzan) unajmljuje kapetana da ga povede dalje niz reku, u džunglu. Ovako postavljen zaplet bi mogao da zavara i navede na pomisao da je Balard odlučio da nam ponudi nešto konvencionalniju priču u odnosu na ono što smo od njega navikli. Međutim, ovakva postavka proizilazi iz odluke da se, za razliku od prethodnih romana, odiseja još jednog dobrog doktora ovaj put započne od trenutka u kome prorok apokalipse koji čuči u protagonisti još uvek nije u potpunosti probuđen. Posledica toga je i da Sanders od svih Balardovih junaka prolazi kroz možda najveću transformaciju, i jedini od isprva aktivnog junaka, postavljajući pogrešna pitanja pošto još uvek ne naslućuje traženi odgovor, postaje klasični balardovski junak – otpadnik koji u apokaliptičnim dešavanjima prepoznaje ono transcendentno i svojevoljno ga prihvata, poput kakve perverzne pričesti. Od svih apokalipsi (ne računajući tu samo Balardov opus), ova opisana u Kristalnom svetu je možda i najlepša, i Balard kroz brojne opise kristalizovanih šuma, ali i životinja i ljudi, uspeva da dočara nadrealne prizore:

Dugački luk drveća nadnosio se nad vodom, i činilo se kao da iz njega kaplje i blista mnoštvo prizmi, dok su stabla i grane bili oklopljeni svetlom žute i karmin boje koje je krvarilo niz površinu vode, kao da je čitava slika reprodukovana u kakvom prenaglašenom Tehnikoloru. Suprotna obala čitavom dužinom je svetlucala u ovom zamućenom kaleidoskopu, pri čemu su preklapajuće trake boje pojačavale gustinu vegetacije, tako da je bilo nemoguće videti više od nekoliko stopa između stabala.

Okružen blistavom svetlošću koja je izbijala iz njegovog tela, krokodil je nalikovao na fantastičnu heraldičku zver. Njegove slepe oči bile su pretvorene u dva ogromna kristalna rubina. Krokodil se ponovo bacio prema njemu i Dr Sanders ga je šutnuo u njušku, rasprskavajući pritom mokre dragulje koji su mu zagušili gubicu.

Balard je u Kristalnom svetu najeksplicitniji kada je reč o objašnjenju apokalipse, i negde na polovini romana u jednom flash forwardu izlaže nam se deo pisma koje Dr Sanders upućuje svom kolegi i u kome objašnjava mehanizam neobične promene. Kristalizacija, naime, nije delo čoveka, pa čak ni kakva ćudljiva reakcija planete, već se njeni uzroci nalaze u samom tkanju univerzuma koji počinje da se menja. Čak i samo Sunce počinje da se kristalizuje. Promenu kosmičkog pejzaža prati i onaj zemaljski, a njemu se priključuje i onaj unutrašnji, čovečiji. Oboleli od lepre koji se poput duhova šunjaju oko napuštene bolnice svoje „izlečenje“ nalaze upravo u kristalnoj šumi. Kada Sanders napokon pronađe Suzan, ona je kao začarana šumom i zapravo je nalik na glavne junake prethodnih romana – proročica apokalipse.

Dok su prolazili, Sanders je opazio obrise visoke žene u tamnoj odeždi na čelu povorke kako poziva ostale jasnim glasom. Njene blede ruke i lice sijali su kristalnom svetlošću šume.

Balard se u Kristalnom svetu dotiče gotovo svih svojih preokupacija: neraskidivi međuodnosi makro i mikro plana (pejzaža), arheopsihičko vreme, apokalipsa kao ontološka kategorija tj. apokalipsa iznutra… U Kristalnom svetu je posebno naglašen i sam trenutak transformacije koji sadrži u sebi izvesnu inherentnu privlačnost, nezavisno od svih drugih implikacija i posledica. Međutim, ono najvažnije odnosi se na unutrašnji preobražaj. Pokušaj da se iz svakodnevnog, ovovremenog, pa samim tim i konačnog, pređe u sferu vanvremenskog, motivje koji se provlači kroz sva tri pomenuta romana a najizraženiji je upravo u Kristalnom svetu. Sam proces kristalizacije jeste svojevrsni flert sa besmrtnošću, gde zamrznutost u vremenu postaje zamrznutost vremena samog. Ili rečima Dr. Sandersa:

Sve ovo, dragi moj Pole, izostanak bilo kakvog iznenađenja, samo potvrđuje moje verovanje da ova blistava šuma u izvesnom smislu reflektuje raniji period naših života, arhajsko urođeno sećanje o kakvom predačkom raju u kome je jedinstvo vremena i prostora ugrađeno u svaki list i svaki cvet. Sada je svima očigledno da u ovoj šumi život i smrt imaju drugačije značenje za razliku od našeg prozaičnog sveta. Mi smo oduvek povezivali pokret sa životom i protokom vremena, ali na osnovu mog iskustva u šumi pokraj Mont Rojala, znam da svako kretanje neizbežno vodi u smrt, a da je vreme njen sluga.

Sanders je na kraju suočen sa izborom, koji je, naravno, samo prividan. Slično protagonistima Potopljenog sveta i Suše, u poslednjoj sceni ispraćamo Sandersa koji se vraća se u kristalni Raj ne bi li pronašao svoju Evu. Očekivanost takvog kraja, naročito nakon prethodna dva romana, ne bi trebalo shvatiti kao zamerku u smislu predvidivosti ili pak ponavljanja. U ove tri varijacije na istu temu, Balard je u razliličitom ritmu doveo do iste, neizbežne završnice. Ali svaka od varijacija poseduje sopstveni vizuelni identitet, a kroz suptilna nijansiranja protagonista, na prvi pogled toliko sličnih, ostavljeno je više nego dovoljno prostora za brojna čitanja i učitavanja.

Post scriptum: ili jedan rekvijem za tri apokalipse

Da li je, zapravo, nakon svega ovde napisanog i dalje primereno govoriti o pomenutim Balardovim romanima kao o delima na temu apokalipse? Da li je fraktalna apokalipsa tek zgodno zvučeća kovanica, nedovoljno jasna i precizna? Odgovor na drugo pitanje valjalo bi prepustiti sudu javnosti, dok odgovor na prvo pitanje u dobroj meri zavisi od tačke gledišta. Mi trenutno živimo u svetu u kome je zaživeo pridev: balardovski4 , čak i izvan domena književne fikcije, kao reakcija na razne životne situacije (fenomene, pejzaže…) s kraja XX / početka XXI veka. Da li to onda znači da mi trenutno živimo apokalipsu? Tek je na to pitanje teško dati zadovoljavajuć odgovor bez zasebnog eseja (i osvrta na Balardove romane nakon Kristalnog sveta). Ali ako se vratimo Balardovoj SF trilogiji, istina je da su navedena dela apokaliptična onoliko koliko je naša definicija apokalipse rastegljiva. Ukoliko je dovoljno rastegnemo, a da pritom ne dođe do pucanja, shvatićemo da je i sâm Balard svojim delima gotovo jednako rastegao poimanje naučne fantastike. Apokalipsa shvaćena kao globalna katastrofa koja jednosmerno i jednoznačno ugrožava život kao takav, definicija je uska koliko i nezanimljiva i u dobroj meri prevaziđena. Apokalipsa shvaćena kao globalna promena koja provocira život kao takav, definicija je znatno šira i elastičnija. I u takvom pogledu na stvari Potopljeni svet, Suša i Kristalni svet zauzimaju jedno sasvim posebno, počasno mesto.
Dzejms Balard,prevod

Mloš Cvetković
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.595
И када је наш народ у непријатељству са суседним народом, ми као људи не смемо преносити то непријатељство на сваког човека из тог народа, него у даном случају дужни смо помоћи сваког потребитог човека без обзира припада ли он нашем народу или не.

Омилије, Велимировић
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
42.200
Toga prvog dana moga tamnovanja opazio sam jednu stvar, a docnije sam se uverio da je opažanje bilo
tačno. Naime, video sam da svi oni koji nisu osuđenici, ma koji da su, počevši od onih što imaju
neposredne veze sa osuđenici ma, kao čuvari, stražarni vojnici – pa sve do onih koji imaju uopšte neki
dodir s robijaškim životom – svi nekako preuveličano gledaju u osuđeniku – zločinca. Kao da svakog
trenutka uznemireno očekuju da ih osuđenik napadne, samo što ne potegne nožem. Ali što je
najzanimlјivije, osuđenici sami osećaju da ih se boje i to im je, jasno se opažalo, davalo neku vrstu
hrabrosti. Međutim, za osuđenike je najbolјi starešina baš onaj koji se njih ne boji. Ali uopšte, bez obzira
na hrabrost, samim osuđenicima je mnogo milije kad u njih imaju vere. Time je mogućno zadobiti ih za
sebe. Dok sam ja bio u tamnici, dešavalo se, iako veoma retko, da poneko od uprave i bez pratilaca ulazi
među robijaše. Vredno je videti kako to iznenađuje osuđenike i to u dobrom smislu. Neustrašivi
pohodilac uvek izaziva poštovanje prema sebi, ako bi se zbilјa desilo što rđavo, to ne bi bilo pred njime.
Strah koji osuđenici sami sobom ulivaju, oseća se svuda gde god njih ima, ali ja, pravo reći, ne znam tačno
otkuda to dolazi. Svakako, nekog razloga ima, prvo, sam izgled osuđenika, osvedočenog zlikovca, osim
toga, svako ko pristupa robiji oseća da se ova gomila lјudi nije od dobre volјe ovde sakupila i da se ni pored
svih mera ne može od živa čoveka napraviti mrtvo telo; on dakle zadržava svoja osećanja, želјu za
osvetom i za životom, on ima strasti i potrebu da ih zadovolјi. Ali i mimo svega toga, ja sam čvrsto uveren
da se od osuđenika ipak ne treba bojati. Čovek, ni tako ni tako brzo ne kidiše s nožem na drugoga čoveka.
Rečju, ako je opasnost i mogućna, ako se ona ponekad i dogodi, ipak, prema tome što su slični nesrećni
slučajevi retki, može se slobodno zaklјučiti da je opasnost ništavna. Razume se, ja ovde govorim samo o
zatvorenicima s gotovom presudom, od kojih se neki čak i raduju što su najzad dopali tamnice, (toliko je
taj novi život katkad bolјi od pređašnjega!), pa su zato volјni da žive na miru i spokojno, čak ni svojim
zbilјa nemirnim drugovima ne dadu da se mnogo junače. Svaki robijaš, ma kako bio smeo i drzak, u
tamnici se od svega boji. Zatvorenik pod sudom – to je nešto sasvim drugo. On odista može da napadne
na drugoga čoveka onako, na pravdi Boga, jedino zato, na primer, što mu se sutra mora odrediti kazna;
učini li novu krivicu, onda će se presuda zbog nje odložiti.U tome je razlog i smer napada, znači:
„promeniti svoju sudbinu," pošto–poto i što pre.

F. M. Dostojevski - Zapisi iz mrtvog doma
 

Fej*

Iskusan
Poruka
5.268
Vrlina umerenosti




Alkoholizam je porok; tome jedva da treba nešto dodati. Ipak, alkoholizam nije najstariji – a bogami ni najopasniji – porok: blud je i stariji i opasniji: zavist je starija i mnogo opasnija. Zato – i ne samo zato – treba nešto reći u odbranu alkoholizma. Snaga poroka, naime, leži u uživanju koje pruža: njegova slabost, međutim, ne leži u snazi vrline, kako se inače misli, već u snazi karaktera. Vrlina je – sama po sebi – postala sumnjiva stvar: suviše svetaca i licemera pozivalo je u krstaške ratove protiv alkohola. Sveci su, kako je svojevremeno primetio Džordž Orvel, sumnivi sve dok se ne dokaže suprotno. Primer američke prohibicije najbolji je dokaz za to.
Problem s vrlinom trezvenosti je u tome što, kao svaka vrlina, poziva na potpuni bojkog alkoholnih pića. Vrlina trezvenosti htela bi da svi pijemo sumnjive voćne sokove od kojih se posle podriguje, švepsove i slične gadosti. (Kafa je drugo: kafa služi za trežnjenje, stimulaciju i uživanje, ali o tome drugi put.). Kada je Tvorac prvi put uočio potrebu za alkoholom i izlio na Noja svoju previšnju naklonost tako što ga je naučio da pravi vino, mora biti da je na umu imao nešto pametno. Kao i inače s Tvorcem, namera je – izgleda – bila da čoveka – svoje nesavršeno delo – savrši još jednim iskušenjem. Dat nam je prorok, ali i pravilo za njegovo upražnjavanje. Uz svaki porok ide odgovarajuća vrlina: vrlina koja spada uz alkoholizam nije trezvenost, već umerenost.
Za razliku od sirovih, primordijalnih vrlina, kakve su – recimo – hrabrost, vernost i tako to, umerenost je civilizovana, kultivisana vrlina, nešto do čega se dolazi nagomilanim i dobro staloženim iskustvom. Uzmimo Italijane: je li nekada neko video pijanog Italijana? To ne postoji, iako Italijani uredno piju ceo dan. To je zato što italijanska civilizacija postoji bez prekida tokom poslednjih tri hiljade godina.
Kako, dakle, treba piti, a da to ne postane porok, ili – kako se to danas kaže – „problem s pićem"? Pre svega treba u sebi i sa sobom raščistiti zašto pijemo. Piti treba zbog uživanja u piću i ni zbog čega drugoga; ozbiljni ljudi piju zato da pamte, a ne zato da zaborave. Najmizerniji od svih alkoholičarskih izgovora je upravo taj: „Pijem da zaboravim". „Pijanci piju da zaborave", kaže veliki francuski filozof Andre Gliksman u knjizi „Glupost", „ali nikada ne zaborave da piju". Čovek koji pije da zaboravi dostojan je prezira svoje žene i ostalih bližnjih (koji ga snalazi bez izuzetka): on odbija da se suoči sa svojim životom. To je poraz i dno; mehanizam prirodne selekcije. Ovo, možda, zvuči bezdušno, ali izgleda da je namera bila baš takva: slabiji primerci propadaju za nauk jačima. Drugačija racionalna svrha poroka i vrline teško bi se mogla naći.
Neka se, dakle, za flašu ne hvataju oni koji nad svojim životom nemaju kontrolu. Alkoholna euforija (ta reč izvorno znači trenutak naglog uzbuđenja pred smrt) ume da bude dragocena podrška pri apsorbovanju stresa; ume da stimuliše stvaraoca kad posrne (ali samo do izvesne mere!); može da ulepša lepe trenutke i delimično olakša teške; ne može samo da promeni naš život, sve i da se ne treznimo nikad. Alkohol je sredstvo, a ne cilj. Zna se da je Vinston Čerčil pio litar viskija na dan i da ga to nije nimalo ometalo u razmišljanju, donošenju i sprovođenju odluka; Orson Vels je bio sličan slučaj. Pisac ovih redova imao je, jednom davno, sreću da upozna čoveka koji pije desetak litara vina dnevno i nikada nije pijan. Reč je o vrednom i bogatom domaćinu, seljaku iz okoline Đakova, čoveku koji, pri tom, sam pravi svoje vino. Njegov život je sređen i veoma aktivan: ustane u četiri da namiri konje, pa pojede veliki sendvič i zalije ga s pola litra vina; onda odrema do šest, pa doručkuje jači doručak i zalije ga sa još litar vina; ode da ore, pa uđina oko jedanaest i popije još vina; i tako do večere i sedeljke u kafani s komšijama. Čovek je krupan i snažan, mnogo radi i sve je u najboljem redu.
Alkohol je, dakle, sredstvo, uteha koja nam je data i način da sebe održimo pod kontrolom. Zloupotreba je naš problem i nema te društvene represije koja ga može rešiti umesto nas. Kao i drugi poroci (opijum i marihuana padaju prvo na pamet), alkohol je test našeg karaktera: odgovor na pitanje – jesmo li zaslužili slobodu izbora koja nam je data.

MILOŠ VASIĆ
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
42.200
VEŽBA JAČANJA DUHA

Baka nam kaže:
– Kučkini sinovi!
Ljudi nam kažu:
– Veštičiji sinovi! Kurvini sinovi!
Drugi kažu:
– Budale! Bitange! Šmokljani! Magarci! Smrdljivci! Svinje! Dripci!
Mrcine! Mali govnari! Zlikovci! Seme zločinačko!
Kad čujemo te reči, lice nam crveni, uši nam zvone, oči nas peku,
kolena nam se tresu.
Nećemo više da crvenimo ni da se tresemo, hoćemo da se
naviknemo na pogrde, na reči koje vređaju.
Smeštamo se za kuhinjski sto jedan naspram drugog i gledajući se
pravo u oči govorimo sve groznije i groznije reči.
Jedan:
– Đubre! Čmaroviću!
Drugi:
– Guzičaru! Gade!
Nastavljamo tako sve dok reči ne prestanu da nam ulaze u mozak, pa
čak i u uši.
Vežbamo na ovaj način oko pola sata dnevno, zatim idemo da se
šetamo ulicama.
Izazivamo ljude da nas vređaju, i ustanovljujemo da najzad
uspevamo da ostanemo ravnodušni.
Ali, postoje i nekadašnje reči.
– Mili moji! Ljubavi moje! Srećo moja! Moje ljubljene bebice!
Kada se setimo tih reči, oči nam se pune suzama.
Te reči moramo zaboraviti zato što nam, sada, niko ne govori slične
reči i zato što nam sećanje na njih suviše teško pada.
Prema tome, otpočinjemo vežbu na drugi način.
Kažemo:
– Mili moji! Ljubavi moje! Volim vas... Nikada vas neću napustiti...
Voleću samo vas... Večito... Vi ste mi sve u životu...
Tako ponavljane, reči malo–pomalo gube svoje značenje, a bol koju
u sebi nose ublažava se.

Agota Kristof - Velika sveska
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
194.098
"Problem modernog čoveka nije pokvarenost. Naprotiv, kada se uzme sve zajedno, on više voli da bude dobar. Dosada ga užasava, iako nema ništa konstruktivnije od dobre dnevne doze tajm auta, smornih trenutaka, gnjavaža koje čoveka parališu, bilo da to doživljava u samoći ili društvu. Oktav je to shvatio: pravi hedonizam je dosada. Samo nam dosada omogućava da uživamo u trenutku, iako svi rade upravo suprotno: da se ne bi dosadjivali, zapadnjaci beže od sebe samih preko posrednika u vidu televizije, bioskopa, interneta, telefona, video igara, časopisa. Nisu nikada usredsredjeni na ono što rade, njihovo bivstvovanje je negde drugde - kao da je nečasno biti zadovoljan činjenicom da se živi ovde i sada. Kad smo pred televizorom ili pred nekim interaktivnim sajtom, kada pričamo mobilnim ili igramo plejstejšn, tada ne živimo. Daleko smo od mesta na kome smo. To možda nije smrt, ali nije ni život. Bilo bi zanimljivo izračunati koliko sati dnevno provodimo tako, daleko od trenutka u kome smo. Dalje od mesta na kome smo. Zbog svih tih mašina postaćemo odsutni pretplatnici, i biće nam veoma teško da se oslobodimo etikete. Svi oni što kritikuju društvo spektakla imaju televizor kod kuće. Svi oni što preziru potrošačko društvo imaju kreditnu karticu. Situacija je zamršena. Od Paskala na ovamo, ništa se nije promenilo: čovek i dalje beži od svoje strepnje u zabavu. Samo što je zabava postala toliko sveprisutna da je zamenila boga. Kako pobeći od zabave? Suočiti se sa strepnjom.
Svet je nestvaran, osim kad je smoran."

Frederik Begbede "99 Franaka"
 
Top