Quantcast

ODLOMCI KNJIGA koje volimo

Kamalini

Elita
Moderator
Poruka
15.181
Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze…

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
196.079
„Doktore, verujete li da postoji duša?“
Marinus se priprema, kako očekuje činovnik, na uobražen i teško dokučiv odgovor. „Verujem.“
„Gde se onda...“ Jacob pokaže na nevredan, profini kostur...ona nalazi?“
„Duša je glagol,“ nabode doktor upaljenu sveću na šiljak, „a ne imenica.“

David Mitchell, Hiljadu jeseni Jacoba de Zoeta
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.130
Iako se u celosti (Alipije) suprotstavljao takvim predstavama, jednog dana se slučajno sreo sa poznanicima i kolegama
koji su se vraćali sa večere. Navalivši na njega, odvukli su ga, dok se otimao i vikao, u amfiteatar na dan kad se odigravala
jedna od tih okrutnih i ubistvenih predatava.
Bunio se: "Možete da me dovučete ovamo i posednete me ovde. Ali me ne možete prisiliti da se pogledom i umom usre-
sredim na predstavu. Biću odsutan, iako sam prisutan."
Kamo sreće da je začepio i uši! Jedan borac je pao u borbi i urlanje gledalaca toliko ga je podstaknulo da ga je savladala
radoznalost... Otvorio je oči i zadobio dublju ranu u duši negoli ranjena žrtva u telu... Jer, čim je ugledao krv, umom ju je
upio kao divljak i nije skrenuo pogled, već ga je uperio u tu krvavu razonodu. Upijao je ludilo oduševljen zlokobnim nadme-
tanjem, opijen požudom za krvlju.

Sveti Avgustin - Ispovesti
 
Poslednja izmena:

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
Нитко, наиме, не чини добро кад нешто преко воље чини, па ако је и добро оно што чини. Ни они који су е силили нису добро чинили, него ми је добро долазило од тебе, Боже мој. Они, наиме, нису гледали камо ћу ја окренути оно што ме тјерају да учим, осим да заситим незаситне тежње за богатом биједом и срамотном славом. Али ти , који знадеш број наших власи, ти си заблуду свих оних који су ме тјерали да учим употребио на моју корист, а моју си заблуду, што нисам хтио учити, употријебио за моју казну коју сам и те како заслужио: тако мали дјечак а већ тако велик грешник!

Исповијести, св. Аугустин
 

Black Baron

Aktivan član
Moderator
Poruka
1.233
Iako se u celosti (Alipije) suprotstavljao takvim predstavama, jednog dana se slučajno sreo sa poznanicima i kolegama
koji su se vraćali sa večere. Navalivši na njega, odvikli su ga, dok se otimao i vikao, u amfiteatar na dan kad se odigravala
jedna od tih okrutnih i ubistvenih predatava.
Bunio se: "Možete da me dovučete ovamo i posednete me ovde. Ali me ne možete prisiliti da se pogledom i umom usre-
sredim na predstavu. Biću odsutan, iako sam prisutan."
Kamo sreće da je začepio i uši! Jedan borac je pao u borbi i urlanje gledalaca toliko ga je podstaknulo da ga je savladala
radoznalost... Otvorio je oči i zadobio dublju ranu u duši negoli ranjena žrtva u telu... Jer, čim je ugledao krv, umom ju je
upio kao divljak i nije skrenuo pogled, već ga je uperio u tu krvavu razonodu. Upijao je ludilo oduševljen zlokobnim nadme-
tanjem, opijen požudom za krvlju.

Sveti Avgustin - Ispovesti
Pozdrav Baudrillarde, da li bi mogao da mi kažeš gde da skinem Ispovesti na srpskom? Hvala puno!
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
Добар је Августин, веома добар.

Бог је мени ближи од моје сопствене најдубље суштине – говорио је свети Августин, филозоф и теолог (354-430), чији је живот изменио епископ Амброзије Милански преводећи га из паганства у хришћанство, да би потом као преобраћени хришћанин утицао на филозофску и теолошку мисао током свих наредних векова. За учитеље је изабрао Платона и Плотина, а у њему су учитеља и инспирацију видели Гргур Велики, Тома Аквински, Анселмо, Бонавентура, Мартин Лутер и Џон Калвин.
Најутицајнији теолог западног хришћанства, проповедник милосрђа и слободне воље, прагреха и предестинације, хришћанског морала и истине, свети Августин, бискуп хипонски, готово у свакој области теологије је био први. И никада није престао да буде тема проучавања, било да је у питању његова мисао или његов живот.

Из: Анђелка Цвијић, Опијен Богом ( Политика од 14. августа 1999)
 
Poslednja izmena:

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
Од старе Картагине остале су само легенде, од римске – рушевине кроз које продувава ветар с мора и чује се хук таласа који немилосрдно бесно кидишу на те једине трагове бившег живота, као што је Катон у Римском сенату сваки свој говор завршавао речима: ''Уосталом мислим да Картагину треба разорити''. Понекад се с тим бесним хуком меша притајена чулност и смиреност будућег хришћанског оца који је више људски но црквено очајавао над грешношћу човекове природе. Написао је можда зато најлепшу хришћанску књигу, чувене Исповести. У њима је преиспитивао самога себе, као што је то два века раније чинио Марко Аурелије, али потресније и дубље јер се обраћао једном Богу.
(...) Његова каснија сабраћа Паскал и Кјеркегор пронашли су у човековом срцу још веће провалије и дубине, али не и толико немира који само Медитеран рађа. У том плавом , само привидном морском спокоју Ками је без Бога поновио слиски пут којим је ишао Августин. Не бих рекла да је светац вером победио очајање, нити да је Ками, оставши без вере и без Бога као и ми данас био побеђен (...)
Да ли над том безначајношћу очајавати или остати спокојан? Мој одговор је сиорански – очајавати, управо зато да би се пуним плућима живело, а не мировало у тако очевидној свемирској празнини.

(Из новинског исечка чланка Медитерански немири и очајање Милке Лучић, Политика, ко зна ког датума)
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.130
Ta zar je još išta bilo ružnije od mene u tvojim očima, kad sam već počeo biti mrzak i tim Ijudima varajući nebrojenim lažima i odgojitelja, i učitelja, i
roditelje, sve iz ljubavi prema igri, iz žarke težnje da gledam smiješne predstave i da ih oponašam u nezasitnoj strasti za igrom. Kraosam također iz
podruma svojih roditelja i sa stola, bilo zato što me je na to tjerala proždrljivost, bilo zato da bih imao što dati dječacima koji su se uz tu cijenu sa
mnom igrali, premda su, dakako, i sami u njoj jednako uživali. U takvoj sam igri često lukavo postizao lažne pobjede, sam pobijeđen od lude želje za
isticanjem. A ništa nisam tako nerado podnosio i ničemu tako oštro prigovarao ako sam ih uhvatio, kao onome što sam drugima činio. A ako bih bio
uhvaćen te ako bi mi za to prigovorili, više mi se mililo bjesnjeti nego popuštati.

Sveti Avgustin - Ispovesti
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
196.079
Počela je razmišljati na koje sve načine opisujemo smrt i kako se o smrti svi boje da pričaju, to ju je oduvek zanimalo.
Šteta što čovek nikada ne može voditi inteligentan razgovor o toj temi. Ili si premlad, ili prestar, ili nemaš vremena.

Tove Jansson, Knjiga o letu
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.628
Човек са села, читалац романа, чисти аскета – та тројица срећна су у животу, јер се они управо одричу личности – један зато што живи по инстикту, који је безличан, други зато што живи кроз машту, који је заборав, а трећи зато што не живи, а како није ни умро, спава.
Књига неспокоја, Песоа
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.130
Za mene je jedna od velikih pouka našeg veka bila da je veoma veliki deo čovečanstva počeo da veruje, kao što kaže Žorž Bataj, kako je smrt nekakav trik, i da će doći vreme kada će naučno obrazovani čovek raskrinkati trik i onda će se živeti večno, naravno bez obzira kakav je svinjac zemlja. Počev od neke vremenske tačke, moderni čovek je počeo da se buni protiv smrti i time mu se, razumljivo samo po sebi, neverovatno pojačao strah od nje. Tada je započela kolektivna bolest instinkta smrti, nerazumno drhtanje od poslednjeg trenutka. Delimično je to bio razlog što se čovek sabio u velike kolektive, u narode i rase i nacije i klase, jer se verovalo da tada čovek ne umire osamljen, nego zajedno sa drugim, i to je onda mnogo lakše. Zbog toga se u velikim kolektivima razvio resantiman prema osamljenicima, jer je druge užasno povređivala odvažnost i smirenost čoveka koji sme da živi sam, ili, što je isto, sme sam da umre. Zbog toga su se razvili roman užasa i avanturistički film, koji ideal smrti vide u uzbudljivom preokretu, i zatiču čoveka u trenucima kada ga opija velika pucnjava i nema vre-mena ni da razmišlja. Ljudi se boje da umru sami i zato neprekidno podižu toliku galamu u svetu, izazivajući takve preokrete i uzbuđenja, obilato se brinući o stalnoj pucnjavi, drami, romanu užasa, grozotama, bombama, vojničkim bandama, kako bi u ovoj omamljenosti mogli neprimetno umreti. Avantura kao ukidanje osetljivosti.

Bela Hamvaš - Istorija i apokalipsa
 
Poslednja izmena:

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
196.079
Povremeno bi ga sasvim obuzeo taj doživljaj, taj osećaj zajedništva. U takvim bi mu se trenucima činilo kako na svetu postoji samo jedna knjiga, a sve su druge samo vrata prema tom velikom trajnom delu - neiscrpnom, krasnom svetu koji nije plod mašte, već svet kakav stvarno jeste, knjiga bez početka i kraja.

Richard Flanagan, Uskim putem duboko na sever
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
196.079
Jedna jedina celija svake sekunde popravi do deset uništenih veza DNK. Inače bi im se život brzo ugasio. Bez te aktivne delatnosti celija bi se u nekoliko sekundi raspala u hrpu molekula. A upravo se to događa kad nastupi smrt: umreti znači ne biti više sposoban za aktivno samostvaranje. Biće koje više nije središte aktivnosti mora se opet ratopiti u hrpu atoma.

Andreas Weber, Sve oseća
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.130
Prometej

Pustara nekakva. Hermes kaže Prometeju:
- Sada vidiš zbog čega se sve upravo ovako završilo. Bio si preterano nestrpljiv,
Prometeju.
Dok je to govorio, vazduh je ispunjavao osuđenikov krik. Hermes je, međutim, to
dozvoljavao - da bi dijalog tekao skladno i tečno.
- Dakle, sada shvataš - svoj plan valja ostvarivati postepeno, lagano, petoletka po
petoletka, od pamtiveka do pamtiveka. I sve novije krugove čovečanstva treba upućivati u
tajne, a u slučaju da se stvar razotkrije montirati monstruozan lažni proces i krivce kazniti
zbog krađe tajni bogova.
Prometejev krik.
- Istini za volju, bogovi su se lako pomirili s krađom vatre. Brzo je degradirana i
oterana u kuhinje. Sve što je mogla da uradi bilo je da greje lonce. Jer to više nije bila
nebeska vatra koja proždire gradove. Sada su već svi zaboravili da je gnev bogova izazivalo
sećanje na Prometejevu krađu.
Krik. Dijalog teče dalje.
- A sećanje rađa savest - nastavlja dalje Hermes, razvlačeći samoglasnike, kao da se
sladi tom reči koja je trenutno neprimetna, ali, pojačavajući se kao vatra, u trenucima
iskušenja zahvata dušu. - Ono što se jednom probudi ne može se više uspavati, što Orestu
nalaže da u potrazi za oproštajem bludi putevima. Dakle, ti si stvorio čoveka, jer bogovi ne
znaju za grižu savesti.
Prometejev krik.
Hermes odlazi. Ni on nikada u životu nije osećao čari griže savesti.

Zbignjev Herbert - Kralj mrava
 

Fej*

Iskusan
Poruka
6.196
Slika Dorijana Greja - Oskar Vajld

"Ja sada ništa ne odobravam niti se bilo čemu protivim. Apsurdno je zauzimati takav stav prema životu. Nismo došli na svet zato da paradiramo moralnim predrasudama. Uopšte ne registrujem šta običan svet priča, a nikada se ne mešam u ono što drugi ljudi rade... Prava mana braka jeste što čini čoveka nesebičnim. Ipak, postoje karakteri koje brak čini svestranijim. Zadržavaju svoj egoizam i dodaju mu više drugih ega. Prinuđeni su da žive više života. Postaju organizovaniji a biti organizovan mislim da je cilj ljudskog postojanja."
 

Fej*

Iskusan
Poruka
6.196
"Iz opštih umetničkih i pojedinačnih ljudskih razmatranja Erika izvlači koren: nikada se ona ne bi mogla potčiniti nekom muškarcu kao što se toliko godina potčinjavala majci. Majka je protiv Erikine eventualne udaje, zato što se moja kći nigde ne bi mogla svrstati i nikada potčiniti. Ona je naprosto takva. Erika ne treba da odabere životnog saputnika, jer je nesavitljiva. A nije više ni mladica. Ako niko ne može da popusti, brak se loše završava. Bolje da ostaneš ti sama, kaže majka Eriki. Na kraju krajeva, majka je Eriku načinila onim što je sada. Zar još niste udati, gospodjice Erika, pita mlekadžijka, a pita i kasapin. Znate kako je, meni se niko ne dopadne, odgovara Erika."

"Vreme prolazi, i mi prolazimo u njemu. One su zajedno zatvorene pod staklenim zvonom za sir, Erika, njene nežne zaštitne čaure, njena mama. Zvono se može podići samo ako neko spolja uhvati staklenu dršku i povuče je naviše. Erika je insekt u ćilibaru, bezvremen, bez starosti. Erika nema istoriju i ne priredjuje istorije."
Elfide Jelinek. "Pijanistkinja"
 

mari47

Stara legenda
Poruka
93.640
Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim: gde završavam ja, a gde počinju oni. Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto…zajedničko svima nama.
Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.
Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima,…
Moji ljudi imaju isto osećanje života. Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati. Forme naših odnosa se mogu menjati, ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas, što nas zove i spaja, ostaje.
Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše se sudbine pomešaju zauvek, čak i ako nismo zajedno.Kao da smo neke boje koje se lako mešaju međusobno, a mnogo teže sa drugom vrstom. Boje koje se rastvaraju pomoću svetla…

" Biti jedno " – Nebojša Jovanović
 
Poslednja izmena od moderatora:

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
44.130
Kada se kaže da su gordost i samoljublje uzroci svakog zla, onda u tome nema nikakve metafizike. Gordost i samoljublje su najobičnija glupost, neznanje koje otvara prostor delovanju zla. Blizu je istine da do istorijskih kataklizmi ne dolazi toliko zbog opipljivih dobara, koliko zbog iracionalnih poriva i efekata. Koliko je samo nevolja nastalo (i nastaje) zbog jedne takve apstrakcije kao što je slava? Ciljevi istorije su magloviti i nikada se ne ostvaruju; san o „svetskom” carstvu se ne ispunjava, ali javu neprestano čini košmarnom. Stvari su postavljene naglavačke: istorija se uzima kao nešto normalno , istorijsko „dobro” kao dobro , istorijsko „zlo” kao zlo. Između Aleksandra Makedonskog i bilo kog drumskog razbojnika teško da ima razlike; samovolja i oholost pokreću i jednog i drugog. Razlika u ugledu relevantna je samo za malograđane. Sjaj Aleksandrove i beda razbojnikove biografije rasplinjavaju se u smrti, ali Aleksandrova se shvata kao nešto
pozitivno, pa čak i kao uzor. Uspeh u životu , ta svetinja Zapada, u svojoj biti nema nikakve veze sa životom; uspeti u životu znači mistifikovati svoju biografiju - obmanuti sebe i druge da je ona nešto izuzetno. Uspeh u životu neuspeh je individualnog života, njegovo suludo rasipanje u himerične prostore istorije. Isus na krstu obećava razbojniku Carstvo nebesko! Ima li veće osude biografije! Pred stvarnošću ne stoje ubeđenja, već dela; večnost ne haje za namere već za posle-dice. Ne treba zaboraviti da su fariseji, Ana i Pilat bili uspešni ljudi. I gde su sada?

Svetislav Basara - Na ivici
 

Top