Quantcast

ODLOMCI KNJIGA koje volimo

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Gospođa Grande je bila suha i slaba žena, žuta kao dunja, nespretna, spora; jedna od onih žena koje kao da su stvorene da se prema njima rđavo postupa. Imala je krupne kosti, veliki nos, veliko čelo, krupne oči, i na prvi pogled nešto malo sličnosti s prozuklim voćem, u kome nema više ni slasti ni soka. Zubi su joj bili crni i retki, usta okružena boratna, a donja vilica šiljata i povijena napred. To je bila krasna žena, prava kći Bertelijerovih. Opat Krišo znao je da nađe nekoliko prilika da joj kaže da nije ružna i ona je to verovala. Njena ainđeoska blagost, strpljenje jednog insekta kog deca muče, retka pobožnost, postojana mimoća njene duše, dobro srce, sve je to izazivalo opće saučešće i poštovanje. Njen muž joj nikad nije dao odjednom više od šest franaka za njene troškove. Mada je izgledala smešna, ova se žena, koja je u mirazu i nasleđu donela gospodinu Grandeu preko tri stotine hiljada franaka, večito osećala tako duboko ponižena zavisnošću i ropstvom, protiv koga joj dobrota njene duše nije dopuštala da se buni, da nikad nije zatražila nijedne pare niti ikad učinila kakvu primedbu na akta koja joj je beležnik Krišo pođnosio na potpis. Ova nerazumna i potajna ponositost, ova plemenitost duše koju je Grande stalno potcenjivao i vređao, preovladavala je u ponašanju ove žene. Gospođa Grande nosila je stalno haljinu od zelenkaste svile koja joj je obično trajala po godinu dana; imala je veliku belu pamučnu maramu, slamni šešir i gotovo nikad nije bila bez kecelje od crne svile. Kako je retko izlazila iz kuće, obuću je malo cepala. Najzad, nikad ništa nije tražila za sebe. Zato je Grande, obuzet katkad grižnjom savesti pri pomisli da je mnogo vremena prošlo od onog dana kad je svojoj ženi dao šest hiljada franaka, pri prodaji svoje godišnje berbe uvek ugovarao da se i njegovoj ženi da kakav mali poklon. Tih četiri-pet zlatnika od Holanđana ili Belgijanaca, kupaca Grandeovog vina, bili su najsigurniji godišnji prihod gospođe Grande. Ali, kad bi primila svojih pet zlatnika, muž bi joj često rekao, kao da im je kesa bila zajednička: »Molim te, pozajmi mi koji franak«. A jadna žena, sretna što može učiniti nešto za čoveka koga joj je ispovednik predstavljao za gospodara, davala mu je, u toku zime, po nekoliko talira od novca koji je dobila. Kad bi izvadio iz džepa pet franaka koje je mjesečno davao na sitnice, na konac, igle i toaletu svoje kćeri, Grande je, pošto je zakopčao džep, redovno pitao svoju ženu: »A ti, mama, treba li tebi što?«

— Videću — odgovarala je gospođa Grande s osećanjima materinskog dostojanstva. Uzalud sve to blagorodstvo!
Grande je mislio da je plemenit prema svojoj ženi. Zar filozofi koji nailaze na Nanone, gospođe Grande, Evgenije, ne mogu s pravom reći da je ironija osnovni karakter proviđenja? Posle ove večeri na kojoj je, prvi put, bilo reči o Evgenijinoj udaji, Nanona ode u sobu gospodina Grandea da donese bocu kasisa, i silazeći niz stepenice umalo ne pade.
— Glupačo jedna! — reče joj gospodar. — Zar i ti da padneš, ti?
— Pa zbog one stepenice, gospodine, što se klati.
— Pravo kaže Nanona — reče gospođa Grande. — Odavno je trebalo da je popravite. Juče Evgenija umalo da nije uganula nogu na njoj.
— Na — reče Grande Nanoni videći da je sasvim prebledela — pošto je danas Evgenijin rođendan, i zato što umalo nisi pala, uzmi čašicu kasisa.
— Bogami, i zaslužila sam je — reče Nanona. — Mnogi bi na mome mestu razbio bocu; ali ja bih je sačuvala pa ma razbila lakat.
— Sirota Nanona! — reče Grande nalevajući joj kasis.
— Da se nisi ubila? — upita Evgenija gledajući je sa saučešćem.
— Nisam, zadržala sam se. — E, pošto je danas Evgenijin rođendan, popraviću vam tu stepenicu. To je zato što vi ne umete da stanete nogom u kraj gde se stepenica još drži. Grande uze sveću, ostavi ženu, kćer i sluškinju bez druge svetlosti do one s ognjišta na kome je buktao plamen, i ode u odžakliju po daske, čavle i alat.
— Hoćete li da vam pomognem? — doviknu mu Nanona kad je čula da kuca po stepenicama.
— Ne treba! ne treba! umem ja i sam — odgovori nekadašnji kačar.
U trenutku kad je Grande lično popravljao svoje crvotočne stepenice i zviždukao sećajući se svojih mladih godina, zakucaše na vratima Krišoovi.
— Jeste li to vi, gospodine Krišo? — upita Nanona gledajući kroz rešetku.
— Mi smo — odgovori predsednik.
Nanona otvori vrata i svetlost s ognjišta, koja se odbijala pod svodom, pomože Krišoovima da spaze ulaz od dvornice.
— A! vi nam dolazite na čestitanje — reče im Nanona osetivši miris cveća.
— Izvinite, gospodo — viknu im Grande kad je poznao glas svojih prijatelja — sad ću ja! Ja se ne stidim, ja sam popravljam jednu stepenicu na svome stepeništu.
— Molim, molim, gospodine Grande! Ugljenar je kmet u svojoj kući — odgovori poslovicom predsednik, smejući se sam svojoj aluziji koju niko nije razumeo.

Gospođa i gospođica Grande ustadoše. Tada predsednik, koristeći se pomrčinom, reče Evgeniji: »Hoćete li mi dopustiti, gospođice, da vam na današnji dan vašega rođenja poželim mnogo sretnih godina i zdravlje koje vas je dosad poslužilo?« On joj pruži veliku kitu cveća retkog u Somiru; zatim je uze za ruke i poljubi je s obe strane vrata, s ljubaznošću od koje se Evgenija zastide. Tako se predsednik, koji je ličio na dugačak zarđali klin, udvarao.
— Molim vas, samo izvolite — reče Grande ulazeći. — Vi, bogme, lepo, gospodine predsedniče! Valjda zato što je svečan dan?
— Znate, pored gospođice — odgovori opat Krišo pružajući svoju kitu cveća — svaki dan bio bi za moga sinovca svečan dan.

Opat poljubi Evgeniju u ruku. Sto se tiče beležnika Krišoa, on prosto poljubi devojku u oba obraza i reče: »Gledaj ti nje kako raste! Svake godine dvanaest meseci«. Ostavivši sveću pred satom, Grande, koji nije nikad napuštao neku šalu i nesnosno je ponavljao kad mu se učinila lepa, reče: »Pošto je danas Evgenijin rođendan,'zapalimo velike svećnjake!« On brižljivo skide krakove sa svećnjaka, metnu na svaki stup po jedan tanjirić, uze iz Nanoninih ruku novu sveću, čiji je kraj bio uvijen papirom, metnu je u svećnjak, utvrdi je, zapali, i sede pored svoje žene, gledajući naizmenice svoje prijatelje, svoju kćer, i oba svećnjaka. Opat Krišo, omalerr, pun, dežmekast, s riđom i glatkom vlasuljom, lica kao u stare kartašice, ispruži svoje noge obuvene u glomaznu obuću sa srebrnim kop- čama i reče:
— Grasenovi nisu došli?
— Nisu još — reče Grande.
— Ali će doći? — upita stari beležnik, kriveći svoje lice, puno rupa , kao kašika kojom se kupi pena. — Nadam še — odgovori gospođa Grande.
—- Jeste li gotovi s berbom? — upita Grandea predsednik de Bonfon.
— Sasvim gotov — reče mu stari vinogradar, i ustade da se prošeta po dvornici, ispravljajući prsa oholo kao što su bile ohole i njegove reči: sasvim gotov! Hodajući lako, on spazi kroz vrata hodnika što vodi u kuhinju veliku Nanonu kako sedi kraj vatre i pri sveći se sprema da prede, da ne bi sedela s gostima.
— Nanona — reče on izišavši u hodnik — odmah da si ugasila vatru i sveću pa da sediš s nama. Hvala bogu! u dvornici ima dovoljno mesta za sve nas.
— Ali, gospodine, imaćete goste.
— A zar ti nisi što i oni? I oni su od Adamovog kolena kao i ti.
Grande se vrati predsedniku i reče mu:
— Jeste li vi prodali svoje vino?
— Bogami, nisam, neka stoji. Danas je dobro, ali će za dve godine biti bolje. Kao što znate, vlasnici su se zarekli da održe ugovorene cene, i Belgijanci ga ove godine neće dobiti pošto hoće. Ako odu, neka ih; vratiće se.
— Tako je, samo držimo se dobro — reče Grande tonom od koga predsednik uzdrhta. »Da nije u pogodbi?« pomisli Krišo. U taj mah udar zvekira objavi Grasenove, i njihov dolazak prekide razgovor koji su započeli gospođa Grande i opat. Gospođa de Grasen je jedna od onih omalenih žena, živahnih, punih, belih i rumenih, koje su ostale mlađe i u svojoj četrdesetoj godini zahvaljujući palanačkoj samostanskoj umerenosti i svom besprekornom životu. One su kao one poslednje pozne ruže koje je prijatno videti, ali čije krunice imaju u sebi nečega hladnog i čiji miris nije više tako jak. Ona se oblačila dosta lepo, poručivala je haljine iz Pariza, davala je ton Somiru i priređivala je večernje zabave. Njen muž, bivši kapetan u carskoj gardi, teško ranjen u bitki kod Austerlica i penzionisan, sačuvao je, pored svega svog poštovanja prema Grandeu, svoju vojničku iskrenost.

— Dobro veče, Grande, — reče on vinogradaru držeći mu ruku i gledajući kao s neke visine, što je uvek jako ponižavalo Krišovljeve.
— Gospođice, — reče zatim Evgeniji, pošto se pozdravio s gospođom Grande — vi ste uvek lepi i dobri, i ja zbilja ne znam što bi vam čovek mogao poželeti.
Zatim joj predade jedno sanduče, koje je nosio momak, i u kome je bila neka vrsta vresa s Kapa, cveće skoro doneseno u Evropu i vrlo retko.

Honore de Balzak- Ecgenije Grande
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Tek što je stupio u baršunastu tamu, kadli prema njemu kliznu ovalni trak svetla sa džepne svetiljke (kao što obično biva) te ga blago ali hitro povede niz nagnuti prolaz. Kad je svetlost pala na ulaznicu u njegovoj ruci, Albin vide devojčino priklonjeno lice, i dok je išao za devojkom mogaše u polutami nazreti njezin uski stas i pratiti joj jednomerne gipke i neusiljene kretnje. Dok je klizio na svoje sedalo pogleda gore u nju i vide jasan blesak njezina oka, kad ga je svetlost slučajno uhvatila, i blagi obris njezina obraza što beše kao da ga je kakav veliki umetnik naslikao na tamnoj pozadini.

U svemu nije bilo ništa neobično: takvo što događalo mu se i pre, i znao je da nije pametno zadržavati se na tome.

Devojka je otišla, nestala u tami, a on odjednom osetio dosadu i žalost. Došao je na završetak filma: među isprevrtanim delovima nameštaja uzmicala neka devojka pred zakrabuljenim muškarcem što je držao revolver u ruci.

Albin nije pokazivao pažnje, nije mario da prati događaje koje nije razumevao jer im nije video početak.

Za vreme pauze, kad su se upalila svetla, opet ju je opazio: stajala je kraj izlaza, pored strašna purpurna zastora što ga je upravo potegla u stranu, i ljudi su izlazili navirući pokraj nje. Jednu je ruku držala u džepu kratke vezene pregače, a crna joj bluza bila zategnuta na miškama i grudima.

Upiljio je pogled u njezino lice, gledao ga gotovo u strahopoštovanju. Bilo je to bledo, mrzovoljno, bolno lepo lice. Mogaše joj, sudio je, biti kakvih osamnaest godina.

Kad su gotovo sva sedala ostala prazna i kad su novi posetioci s jedne i druge strane ulazili u prazne redove, ona je prolazila tamo-amo i nekoliko puta prošla tik kraj njega. Ali se on okrenuo, nije ju gledao — ranjavalo ga da gleda u nju, a nije zaboravljao koliko je već puta lepota — ili ono što je on nazivao lepotom — prošla mimo njega i nestala.

Sedeo je još pol sata u tami, upirući izvaljene oči u platno. Zatim je ustao i krenuo. Odmakla je pred njim zastor u stranu — drveni koluti kliznuše uz lak štropot.

»Ah, još ću je jednom pogledati«, Albin će u sebi, nesretan.

Usne su joj se, učinilo mu se, malko trgle. Pustila je da zastor padne.

Albin ugazi u plavo-crvenu lokvu: sneg se topio. Noć beše vlažna, stalne boje uličnih svetiljki močile se i rastapale. Angus — dobro ime za kino.

Ni nakon tri dana nije mogao odagnati sećanje na nju. Bio je smešno uzbuđen kad je opet ušao onamo — opet usred druge predstave. Sve je bilo točno onako kao i prvi put: džepna svetiljka, izdužene oči kao na Luinijevim slikama, gipki hod u tami, lepa kretnja njezine ruke u crnu rukavu kad je makla zastor u stranu. »Svaki normalan muškarac znao bi što valja raditi«, mišljaše Albin. Kola promakoše glatkom ulicom u oštru zaokretu.

Kad je izlazio, hteo je da uhvati njezin pogled, ali nije uspeo. Vani je levalo kao iz kabla, pločnik je odsevao grimizom. Da nije drugi put išao onamo, možda bi uspeo da zaboravi tu sablast od pustolovine, ali sada beše kasno. Otišao je onamo i treći put, čvrsto odlučan da joj se nasmeši — kakva li bi to očajna grimasa bila da je naum proveo. U svakom slučaju srce mu je tako udaralo da je ispustio priliku.

A sutradan je došao Paul na večeru, razgovarali su o Rexu, Irma je gutala svoju čokoladnu kremu, a Elisabeth postavljala svoja uobičajena pitanja.
— Ti kao da si pala s meseca! — okosio se na ženu, a onda pokušao svoju neuljudnost popraviti zakašnelim osmehom. Posle večere sedeo je pokraj žene na širokom divanu i dao joj mnogo pusa; ona je razgledavala haljine i druge lepe stvari u modnom magazinu, a on tupavo govorio u sebi:

»Evo sam, do besa, sretan, i šta bih još? Onoj tamo, što bešumno klizi u tami... najradije bih zakrenuo lepim vratom. Uostalom, mrtva je ionako, jer ne kanim više onamo.«

V.Nabokov, Smeh u tami
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
192.319
“- Bardami – on će ozbiljno i malo tužan – naši očevi nisu bili ništa gori od nas i ne govori tako o njima!

- U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodili smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne… Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš… On za sitnicu davi… Kakav je to život?…

- Postoji i ljubav, Bardami!

-Arture, ljubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo!”

Luj Ferdinand Selin, "Putovanje nakraj noći"
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.695
I Šlegel je isprva poverovao priči, koja je kolala Berlinom,da je taj mali, zakržljali, bojažljivi Šlajermaher ljubavnik lepe
Henrijete, čiji izgled je jedne podsećao na Ticijanove žene, a druge na prikaze antičke Helene. Da li je tom tihom i
povučenom čoveku moglo da uspe da osvoji takvu ženu? Jedna karikatura je prikazivala raskošnu Henrijetu kako svog
Šlajermahera nosi kao kišobran. U stvari, u odnosu njih dvoje radilo se o dubokom pri jateljstvu duša. Toliko smo često
pričali i o tome
, piše Henrijeta u svojim memoarima, da nikakvo drugo osećanje jedno za drugo ni smo imali, niti mogli da
imamo, osim prijateljstva, premda dubokog. Da, makoliko se čudnim činilo, mi smo u pismima raspravljali razloge koji su
sprečavali, da naš odnos može da bude drugačiji.
Šlajermaher je sa njom čitao Platona i Spinozu, a ona je njemu pomagala
da nauči italijanski i španski. Bio je gotovo svake večeri gost u njenoj kući. Dolazio je pešice od Glavnog puta u Oranienburgu
do njenog stana u Noje Fridrihštrase. Za tegoban put nazad - vodio je kroz još nenaseljen predeo - davala mu je fenjer koji je
mogao da okači o kragnu kaputa. Podsmevali su im se, kako je neporočnog propovednika ’prosvetlila’. To je bilo tačno, ali
drugačije nego što se time mislilo. Slajermaher je kod Henrijete naučio elegantne društvene forme ophođenja, postao je,
kako je priznao sestri, uglađeniji, komunikativniji. Bio je srećan što je mogao da završi kurs ženstvenosti.

Ridiger Zafranski - Romantizam
 
Poslednja izmena:

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
"Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija setiće se onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi put vidi led. Makondo je onda bilo selo sa dvadeset kuća od blata i trske, sagrađeno na obali reke, čije su se bistre vode valjale koritom punim uglačanih oblutaka, belih i velikih kao neka preistorijska jaja. Svet je bio tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime i, da bi se pomenule, trebalo ih je pokazati prstom."

Markes, ''Sto godina samoće''
 
Poslednja izmena od moderatora:

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.695
Draž avetinjsko jezovitog je ograničena zato što od čitaoca traži izvestan stepen maštovitosti i sposobnost ili
dar da se otkači od svakodnevnog života. Malo je, međutim, onih koji su dovoljno oslobođeni čarolija svakida-
šnjice i kadri da se odazovu kucanju što im dolazi spolja; zato će i priče o običnim osećanjima i o običnim doga-
đajima, ili o već poznatim bolećivim iščašenjima takvih osećanja i takvih događaja, uvek zauzimati povlašćeno
mesto u ukusu i naklonosti većine, možda i s pravom, budući da te obične stvari sačinjavaju veći deo Ijudskog
iskustva. Ali, oni osetIjivi su uvek sa nama i ponekad čudni sev mašte prodre u neki mračni, tajnoviti kutak najtre-
zvenije glave, tako da nikakva racionalizacija i nikakva frojdovska analiza ne mogu u potpunosti da ponište dubo-
ko uzbuđenje što ga izaziva šapat kraj ognjišta ili pusta šuma.

Hauard Filips Lavkraft - Natprirodna strava u književnosti
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
192.319
"Leto je. U ovo vreme napuštaš junačku jednoličnost svakodnevnog života. U pulsirajućoj vrelini stišavaju se sela, varoši, i možda ćeš osetiti njihove posebne crte. Kuća, selo, "varoš je kopija uveličane žene" (Mumford). Kakve su naše žene? Nikada ih ne pogledamo, u nepoznatim selima, varošima, trčimo nepoznatim ženama. I u pakao idemo automobilom. Ležimo na suncu kao nagrada za preplaćenu godinu. Dani opet čile, a da nismo preskočili preko ivandanjske vatre.Postoji granica posle koje nema dalje, posle koje više nećeš stići – to je leto. Istupiti se ne može. U životu ne boli ono što je loše. U životu boli ono što je dobro i nema ga. Gde je, što ga nema? Tada ti se čini kao da si sebe izgubio. Kada bi bio dobro, ne bi sa sažaljenjem mogao misliti na to s kim živiš. Šta je dobro? Nema o tome znanja i poznavanja, niko ne zna. Kada poznaješ još ne znaš, kada znaš već ne poznaješ, takvo je dobro. Svakome drugačije. Zajedničko dobro ne postoji. Šta ćeš mi reći, šta se dogodilo ovoga leta? Naučio si da letiš, već umeš da po vodi hodaš, umeš da ispružiš ruku? Konačno živiš? Ti si onaj kome je i leti zima, mada uopšte nisi bolestan, samo ti je zima. Nemoj otputovati! Jednom ćeš možda zapaziti selo, varoš, ženu kada grane onaj dan za koji se svesno budimo svom svojom snagom. Leto nije avantura, leto je mesto solarnog principa, tada ti je najbliže. "

Lajoš Kesegi "Leto"
 

Tanja Luna Lukic

Primećen član
Poruka
756
"Mirna sam, otkada ne moram nikog i otkad me niko ne mora, otkad sam razumela da se žrtvujem umesto da dajem.
Koga sam čula? Zaboravljenu sebe kako kori:
„Jednoga dana otvorićeš oči i videćeš da ništa nije bilo vredno žrtvovanja.
Otvorićeš oči i sve što ćeš moći da vidiš biće lepota propuštenog.
Jednoga dana neće više biti puta za povratak, a taj nepostojeći put biće jedini kojim ćeš želeti da koračaš. Neće biti ni kajanja ni tuge, samo praznine, ogromne crne rupe koja usisava i obesmišljava sve što si pustio da ti se desi, ubeđen da u datom momentu nisi mogao drugačije. Taj dan je možda sutra, možda za trideset godina, ali uvek dođe. Prethodi mu lagano gašenje po jedne od hiljadu svetiljki u tvom ličnom perivoju. Ali dok se i poslednja ne ugasi, nećeš shvatiti
da je mrak blizu.”
Ludi smo jer propuštamo da budemo ludi. Jednoga dana, otvorićemo oči i shvatiti da smo slepi. A videli smo...."

Jelena Milenković - Ziveli prijatelji
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.695
I u zatvoru i na slobodi uslovi života diktiraju tip morala. Kako su uslovd slični, ponekad isti, isti je i opšti moral. (Specifičnosti koje smo u zatvorskom modelu isticali generalnu podudarnost ne mogu poremetiti.) Osnovna se briga tiče egzistencije. Održavanje u životu uzima sve vreme i koristi svaku misao.

U zatvoru je takvog ustrojstva režima cilj sprečavanje narušavanja tamničkog poretka ili bekstva iz njega. Na slobodi je to eliminisanje zahteva za nekim pravom, ličnim ili opštim. A naročito za pravom na promenu. U oba slučaja, čovek koji stoji na rubu ambisa mora da održava ravnotežu, on nema kad da ispituje prirodu provalije, razloge zbog kojih je na njen rub došao i da se raspituje za — vodiče.

Ako spontani mehanizam socijalističkog života nije đovoljan da obezbedi ravnodušnost građana prema svojoj sudbini i njihov revolt spreči, ako on, iz bilo kakvog razloga, isuviše prostora ostavlja za razmišljanje, zaključivanje, pogotovu za proishodeći čin, organizuju se konzekutivne neprijateljske afere, masovne kampanje, opšte reforme, prestrojavanja (diferencijacije) u hodu (u mestu, zapravo), izdaju se saopštenja, daju obećanja, čini sve što je načelno i logički nemoguće, ali je praktično i dijalektički moguće, da se neizbežno izbegne.

Ako se to ne može, onda na dug rok odloži. A ako i to ne pali, odloži bar do Božića ili Velike Gospojine. (Komunisti, uistinu, počinju ličiti na nas iz davne godine 1945. Samo, onda smo mi imali Saveznike u koje smo se nadali. Oni ih danas nemaju. Isto je, međutim, tačno da smo mi s tim Saveznicima prošli jednako kao što će oni proći bez njih.)

Kad god bi zatvor zahvatio unutrašnji nemir, sledila je vest o nekoj amnestiji koja samo što nije objavljena ili bi usledio opšti preraspored osuđenika. Zabrinuti kuda će otići, s kim će novu sobu deliti, kako će pri premeštaju zabranjene stvari sakriti, kako, možda, uticati na svoj razmeštaj, robijaši su zaboravljali sve što ih je pre toga mučilo.

Zaboravljali su čak i robiju.

I time je cilj postignut.

Borislav Pekić - Odmor od istorije
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.695
To je staro pitanje teodiceje preneseno na umetnost. Nekada se pitalo: kako se pred zlom u svetu može opravdati postojanje Boga?
Sada to pitanje postavljeno umetnosti glasi: kako se pred zlom u svetu može opravdati raskošan poduhvat umetnosti? Nije li već sa-
mo njena egzistencija izraz nepravde u svetu?
Nesreća sveta i pevanje slavuja - kako mogu da idu zajedno? Hajne se bori sa tim pitanjima. Lepota, duh, poezija imaju cilj u samima
sebi, oni su velika igra, ne opravdava ih tek to što služe nekavim političkim, nacionalnim ili socijalnim ciljevima - on to stalno ima pred
očima i to mu je i opomena, da neke kolege izdaju umetnost iz solidarnosti sa bedom. Saznanje kome se Hajne posle sumnji i pitanja
stalno ponovo vraća je ovo: umetnost je ili opravdana sama sobom, ili traži opravdanje kroz druga gledišta, socijalno, političko, ekono-
msko. Ali tada je već izgubila.
Jednom je Hajne napisao: ali, na kovčeg treba da mi stavite mač; jer, bio sam dobar vojnik u oslobodilačkom ratu čovečanstva. Ali u
„Ispovestima” (Gestandnissen), napisanim malo pre smrti, kaže se: Od mene nije postalo ništa, ništa do pesnik.
Poslednja je reč romantičara Hajnea.

Ridiger Zafranski - Romantizam
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.568
Ако живо није настало плански, дакле, интелектуално организовано, као што постаје свако научно или књижевно дело, у свету би завладао хаос који би самог себе веома брзо укинуо.

Слободан Томовић: Бог је створио живот
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Moja zemlja
Emil Cioran

Dobro se razumijem u opsesiju. Bio sam joj podložan više no iko. Dobro znam koliko čovjek može biti opsjednut nekom idejom, kuda ga ona može odvesti, koliko ga zanijeti, kakvim ga opasnostima ludila može izložiti, koliko netolerantnosti i idolatrije to podrazumijeva, na koliko uzvišene bezobzirnosti prisiljava… Znam podjednako da je opsesija osnova strasti, izvor koji je izdržava i održava, tajna koja je čini trajnom.

Mnogo prije svoje tridesete i ja sam upoznao strast, očajničku, agresivnu, bezizlaznu strast prema svojoj zemlji! Mojoj zemlji! U njoj sam tražio oslonac koji mi je bio potreban, ali ga nisam mogao naći ni u njenoj sadašnjosti ni u njenoj prošlosti. Od bijesa sam joj pripisao budućnost, skrpljenu od svega i svačega, uljepšanu, u koju nisam vjerovao. Naposljetku sam se ostrvio na nju, na tu budućnost, zamrzivši je: pljunuo sam na svoju utopiju. Moja strastvena i suluda mržnja nije imala, da tako kažem, svoj predmet, jer se moja zemlja razdrobila naočigled. Želio sam da bude moćna, ogromna i bezumna, kao zla sila, pred čijom će neminovnošću drhtati svijet, a ona je bila malena, skromna, bez ijednog atributa da bi mogla opstati. Kad bih se udubio u njenu prošlost, našao bih samo zavisnost, rezignaciju, poniznost, a kad bih se okrenuo sadašnjosti, otkrio bih iste pogreške, jedne deformirane, druge netaknute. Ispitivao sam nemilosrdno, u mahnitoj želji da otkrijem nešto drugo, ali bezuspješno, sve je bilo tako bistro. Na kraju sam pomislio kako se ona ne može boriti s mojim ponosom, kako je u svakom pogledu premalena za moje zahtjeve. Nisam li tada bio napisao kako bih želio da u sebi sjedinjuje “sudbinu Francuske i naseljenost Kine”? Sve je to bilo ludilo. No ludilo zbog kojeg sam patio, koje nije bilo bezopasno, jer je utjecalo na moje zdravlje. Umjesto da svoje misli usmjerim na nešto određenije, ja sam se vezao za svoju zemlju jer sam nejasno osjećao da mi pruža razlog za hiljade muka, da ću, dokle god mislim na nju, imati na raspolaganju pravi rudnik patnji. Našao mi se pri ruci neiscrpan pakao u kojem je moj ponos mogao očajavati na moju štetu. Moja ljubav je bila samokažnjavanje i okrutan donkihotizam. Raspravljao sam beskonačno o sudbini zemlje koja nije imala sudbinu: bio sam, doslovno, prorok u pustinji. Uostalom, nisam sam lupetao i patio. Bilo je još takvih koji su imali u vidu nekakvu budućnost, u koju su vjerovali, premda ih je katkada obuzimala sumnja u opravdanost vlastitih očekivanja. Bili smo banda očajnika u srcu Balkana, osuđenih na neuspjeh; a taj nam je neuspjeh i jedino opravdanje.

Bili smo svjesni činjenice da naša zemlja ne postoji; znali smo da postoji samo kao stvarnost našeg očajanja.

U to je doba bio osnovan neki pokret koji je htio reformirati sve, pa i prošlost. Nisam ni jednog časa iskreno vjerovao u to. Međutim, taj je pokret jedini upućivao na to da naša domovina može da bude nešto drugo a ne samo fikcija. Bio je to okrutan pokret, mješavina prethistorije i predskazivanja, mistike molitve i pištolja, pokret koji su sve vlasti progonile i koji je prizivao progone. Njegova je neoprostiva pogreška bila u tome što je pripisivao budućnost nečemu što budućnost nije imalo. Svi su vođe bili pogubljeni, a leševi su im bili bačeni na ulicu: oni su imali sudbinu, a to je njihovu zemlju oslobodilo obaveze da je sama ima. Svojim su ludilom iskupili svoju domovinu. Bili su to krvoločni mučenici. Vjerovali su u ubijanje, pa su i sami bili ubijeni. Sa sobom su u smrt odnijeli i budućnost u koju su vjerovali usprkos zdravom razumu, evidenciji, “historiji”. Pokret je bio izvrgnut napadima, raspršen, napola uništen. Doživio je sudbinu primitivnog Port-Royala. Zasnivao se na okrutnosti: uništen je okrutnim metodama. U vrijeme dok sam osjećao slabost prema tim krvavim sanjarima, nejasno sam naslutio, predosjetio sam da nisu ni mogli ni smjeli postići cilj, i da su idealno, u savršenom obliku, utjelovljavali neuspjeh moje domovine, da im je bila sudbina da tom neuspjehu daju intenzitet i zamah koji su im nedostajali. Ja sam u to doba bio strastveno zaokupljen dvostrukim neuspjehom. Ovaj trzaj koji mi je bio potreban da me gurne dao mi je taj pokret. Ko između dvadesete i tridesete ne dade svoj doprinos fanatizmu, strasti i mahnitosti, taj je imbecil. Čovjeka liberalom čini samo zamor, a demokratom umnost. Mladi ljudi moraju biti nesretni. Oni su ti koji promiču doktrine o netolerantnosti i provode ih u djelo. Oni su ti koji prizivaju krv, jauk, metež, divljaštvo. U doba moje mladosti cijela je Evropa vjerovala u mladost, gurala ju je u politiku, u državne poslove. Usto, taj je mladi čovjek teoretičar, polu-filozof, on je morao pošto-poto imati nerazuman “ideal”. On nije bio zadovoljan smjernom filozofijom: on je bio fanatik, računao je na besmisao, od kojeg je očekivao sve.

Mi, mladost moje zemlje, mi smo živjeli od Besmisla. To je bio hljeb naš svagdanji. Našavši se na rubu Evrope, prezreni ili zanemareni od cijeloga svijeta, željeli smo privući pažnju. U tu svrhu jedni su se služili pištoljima, a drugi su širili najgore besmislice, izmišljali budalaste teorije. Željeli smo isplivati na površinu historije: voljeli smo skandale, smatrajući ih jedinim sredstvom pomoću kojeg se možemo osvetiti za svoju mračnu sudbinu, svoj podređeni položaj u historiji, svoju nepostojeću prošlost i svoju poniženost u sadašnjosti. “Stvarati historiju”, to su bile riječi koje su nam neprestano bile u ustima, naša misao vodilja. Improvizirali smo svoju sudbinu, otvoreno smo se pobunili protiv svoje ništine. Nismo se bojali da ćemo ispasti smiješni. Jer je naše znanje bilo nedovoljno, naše iskustvo varljivo; upravo je stoga naše razočaranje moralo biti čvrsto, nesalomljivo. Na koncu je ono postalo našim zakonom… Potonuli smo na nivo svoje zemlje.

... Mene su na koncu prestale zanimati te igre, to mahnitanje, grčenje, ludilo. Ondašnje su mi ekstravagancije postale neshvatljive; nisam se čak mogao sjetiti svoje prošlosti; a kad je se sada sjetim, čini mi se da te godine pripadaju nekome drugome. Taj drugi je osoba koju ne priznajem, a sav je moj “ja” negdje drugdje, hiljadama milja daleko od negdašnjega.

Kad razmišljam o svim strastima, o svim mahnitanjima svojega sadašnjeg ja, o svojim pogreškama i prekomjernim ushićenjima, svojim snovima o isključivosti, moći i krvi, o svom uživanju u neobičnom cinizmu, o svojim torturama u Ništavilu, o svojim uzaludnim bdijenjima – čini mi se da sam se udubio u opsesije nekog stranca, a onda sa zaprepaštenjem shvatim da sam taj stranac ja. Istine radi, valja dodati da u to vrijeme još nisam znao što je sumnja, da sam tek počeo stjecati znanje o njoj; da su za mene postojale samo tvrdnje kojima se nešto do kraja odbacivalo ili prihvaćalo. U to sam vrijeme napisao knjigu o svojoj zemlji: napao sam svoju domovinu tako žestoko kao možda niko prije mene. Mukotrpna rabota pobješnjela luđaka. U mojim je osudama bilo toliko žara, da sada, nakon što je prošlo dosta vremena, ne mogu vjerovati da nije bila posrijedi preokrenuta ljubav, obrnuta idolatrija. To je nešto kao himna ubojice ili urlikajuća teorija domoljuba bez domovine. Ta je pretjerivanja jedna druga zemlja, neprijatelj moje, iskoristila u klevetničkoj kampanji, a možda ipak istinoljubivoj. Svejedno! Žudio sam za neumoljivim. Donekle sam odao priznanje svojoj zemlji što mi je pružila tako značajnu priliku za patnju. Volio sam je jer nije mogla odgovoriti na moja očekivanja. U to sam vrijeme vjerovao u draž nesretnih ljubavi. Volio sam iskušenja: a najvećim iskušenjem činilo mi se to što sam se rodio upravo u toj zemlji. U to sam vrijeme imao nezasitnu potrebu za ludilom, ludilom na djelu. Morao sam rušiti; dane sam provodio zamišljajući slike uništenja. Čega? Nikoga nisam mrzio. U mojoj su zemlji postojale dvije vrste građana: bijednici, od kojih se sastojala skoro cijela zemlja, i nekolicina šarlatana, parazita, koji su iskorištavali njihovu bijedu. Uništiti ove potonje činilo mi se prelaganim: to je bio mogući i odveć lagani zadatak, koji nije bio primjeren mojim ambicijama. To je značilo upustiti se u nešto beznačajno, utopiti se u očiglednosti, zadovoljiti opće zahtjeve. U potrazi za svojim predmetom, bila su to groblja…Bijesan na svoje pretke, pitao sam se kako da ih još jednom usmrtim, zavazda. Mrzio sam njihovu šutnju, nedjelovanje, i sva stoljeća koja su ispunili svojom abdikacijom. Pala mi je na um zamisao da bi trebalo podignuti u zrak njihove grobove, raspršiti njihove kosti, poniziti njihov šutnju, osvetiti se na njima, narugati se njihovim porazima, pretvorio u prah svoje “nekadašnje”, svoju vječnu ništinu…Nepotrebno je reći da moja zamisao nije bila poticaj za krstaški pohod. Jedno mi je vrijeme to bilo dovoljno. A onda mi je odjednom dosadilo mrziti uzalud, pa sam se okrenuo većoj mržnji, koja je obuhvaćala cijeli svijet, počevši od prezira prema susjedu do svemirske anarhije. Zapravo, meni je ludilo bilo potrebno kao što je drugima bila potrebna mudrost ili novac. Na pomisao da je nešto postojalo i moglo postojati neovisno o mojoj volji za razaranjem upadao bih u krize bjesnila, provodio bih cijele noći drhteći. Upravo sam tada shvatio zašto čovjekova zloba uvelike nadmašuje životinjsku. Naša ne prelazi odmah na djelo, ona se nakuplja, raste, buja i prekipi. Ona se, zato što mora čekati, oslanja na razmišljanje i postaje okrutnom. Ona mrzi sve, a kod životinje traje samo trenutak i odnosi se samo na neposredan objekt; i nikad se ne okreće protiv same sebe. Naša zloba toliko naraste da više ne zna koga ima uništiti, pa se “fiksira” na nas same. To se i meni dogodilo: postao sam središtem svoje mržnje. Mrzio sam svoju zemlju, sve ljude na svijetu; na kraju sam mržnju okrenuo protiv sebe: podlegao sam očajanju
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.695
Masaje sve zauzimala, sve uništavala, sve prljala svojom razuzdanom bedom. ... “Sklanjaj se bagro prljava!” Moj dečak i ja smo krčili put
udarcima kroz tu agresivnu, ružnu, podlu gomilu, tu izopačenu, neljudsku, čudovišnu rasu. Ovo što vidite, Marsovci, je sadašnjost Kolumbije
i ono što čeka sve ako ne zaustave lavinu. Odlomci rečenica o krađama, pljačkama, mrtvima, napadima (ovde su sve bar jednom opljačkali
ili ubili) stizali su mi do ušiju prožeti neizbežnim ljubaznostima tipa “đubre” i “kurvin sin” bez kojih ova fina i istančana rasa ne može ni usta da
otvori. I ovaj miris na ustajali puter i zejtin i na gasove kanalizacije... Šta je! Šta je! Šta je! Vidi se. Oseća. Narod je tu.

Fernando Valjeho - Bogorodica plaćenika
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
192.319
Ne postoje lepote detinjstva, postoje naše fantazije o tome, postoje retuširane slike starozavetnih bogova u sećanju, koje zapravo predstavljaju naše roditelje, postoji misao koja je gotovo senzacija, na miris uvojaka s glave nekog kliktavog Kupidona, neku od naših ranih strasti iz vremena ranih jada. Istina je da je sećanje jedini raj iz koga ne možemo biti prognani. Takodje je istina da je sećanje jedini svet u kome mi vladamo i u kome ukus jednog parčenceta ušećerenog raja umočenog u vreli aromat nečega što se zove čaj, a mogao bi se zvati i nektar i tečno zlato i melem za otečene žlezde u doba dečijih bolesti, otvara dveri nečega što mislimo da smo zaboravili, a što možda nikada nije ni postojalo. Stvaran svet samo je sirova gradja, opiljak, okrajak onoga što je moglo biti. I čega će možda biti negde drugde. "Djubrište", rekao bi Šejka. "Prokleta avlija", rekao bi Andrić. "Davos", rekao bi Tomas Man i osmehnuo se.

Sanja Domazet "Božanstveni bezbožnici"
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.568
Постоје три случаја, а њихова сразмера повољна је по жену, јер два случаја доказују верност, а трећи неверност. Несхватљиво велика је женина верност док није сигурна у вољеног, а двоструко несхватљиво велика ако он не жели њену верност; трећи случај била би онда неверност.

In vino veritas, Кјеркегор
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.695
PET LJUDSKIH VEKOVA

Neki tvrde da nije tačno da je Prometej stvorio ljude, niti da se ma koji
čovek izlegao iz zmijinih zuba. Oni kažu da ih je sama od sebe rodila zemlja,
kao svoje najbolje plodove, i to na najpovoljnijem mestu u Atici 1 , i da se prvi
čovek Alalkomenej pojavio pored jezera Kopaida u Bojotiji pre nego što je i
Mesec postao. On je bio Zeusov savetnik u njegovim sukobima sa Herom i
Atenin vaspitač dok je još bila devojčica. 2
b) Ovi ljudi su bili takozvana zlatna rasa, podanici Krona, a živeli su
bezbrižno i nisu morali da rade; hranili su se slatkim žirom, divljim voćem i
medom koji je kapao sa drveća, pili ovčije i kozje mleko i nikada nisu starili,
mnogo su igrali i smejali se a smrt im nije teže padala od sna. Njih više nema,
ali se njihov duh održao i ispoljava se u smernosti seoskog življa, u onima
koji donose sreću i u zaštitnicima pravde.
c) Zlatnu je smenila srebrna rasa. Ljudi ove rase su takođe bili sazdani po
božanskom liku, a jeli su hleb. Bili su potpuno odani svojim majkama i
nikada nisu smeli da ih ne poslušaju, iako su mogli da dožive i stotinu
godina. Bili su svađalice i glupi i nisu prinosili žrtve bogovima, ali zato nisu
ni ratovali među sobom. Zeus ih je sve uništio.
d) Zatim je došla bronzana rasa ljudi koji su pali na zemlju kao plod
jasena i bili naoružani bronzanim oružjem. Jeli su meso i hleb i uživali u
ratovanju, bili su drski i okrutni. Sve ih je ugrabila Crna Smrt.
e) Četvrta rasa ljudi bila je takođe bronzana, ali su to bili plemenitiji i
otmeniji ljudi. Očevi su im bili bogovi, a matere smrtne žene. Oni su se
slavno borili kod opsade Tebe, učestvovali u argonautskom pohodu i u
trojanskom ratu. Oni su postali Heroji i borave na Jelisejskim poljima.
f) Peta ljudska rasa je savremena, gvozdena. To su bezvredni naslednici
četvrte rase. Oni su degenerisani, svirepi, nepravedni, zlonamerni, puteni,
neposlušni sinovi, izdajice. 3
1. Platon: Meneksen 6—7;
2. Hipolit: Opovrgavanje svih jeresi V, 6, 2; Eusebije: Pripreme za Bibliju
III, 1. 3;
3. Hesiod: Poslovi i dani 109—201, uz sholijast.
*
1. Iako mit o zlatnom veku potiče, verovatno, iz tradicije o potčinjenosti
plemena boginji pčela, svirepost njene vladavine u vreme koje je prethodilo
dobu zemljoradnje bila je zaboravljena u vreme Hesioda a ostala je samo kao
idilična predstava da su ljudi nekad živeli u slozi kao pčele (vidi 2, 2). Hesiod
je bio siromašan zemljoradnik i težak život ga je učinio pesimistom. Mit o
srebrnom veku očigledno govori o matrijarhalnom uređenju — onakvom
kakvo se u klasično vreme još održalo kod Pikta na Crnom moru (vidi 151 e),
kod nekih plemena na Balearima, u Galiciji i Zalivu Sirte; kod tih plemena
muškarci su bili potčinjeni pol, iako se znalo za zemljoradnju, a ratovi su bili
retki. Srebro je metal posvećen boginji Mesec. Treća rasa bill su najraniji
helenski osvajači; njihovo doba je bronzano doba stočara, koji su usvojili kult
jasenove boginje i njenog sina Posejdona (vidi 6, 4 i 57, 1). Četvrta rasa su
bili kraljevi ratnici mikenske epohe. Peti su bili Dorei iz dvanaestog veka pre
naše ere, koji su upotrebljavali gvozdeno oružje i koji su uništlli mikensku
civilizaciju.
Alalkomenej (»čuvar«) izmišljena je ličnost; to je oblik muškog roda od
imena Alalcomeneis, kako nazivaju Atenu (Ilijada IV, 8) kao zaštitnicu
Bojotije. Alalkomenej služi za to da bi se potkrepila patrijarhalna dogma
fabulom čiji je smisao da žena, pa čak ni boginja, ne može postupiti mudro
bez saveta muškarca, i da su boginja Mesec, a i sam Mesec, kasnije Zeusove
tvorevine.

Robert Grevs - Grčki mitovi
 

Nina

Starosedelac
Supermoderator
Poruka
192.319
Kod njuha je divno što ne podrazumeva nikakvo posedovanje. Na ulici se možemo onesvestiti od užitka zbog neznančevog parfema. Nos je idealno čulo, mnogo korisnije od večno zatrpanog uha, mnogo diskretnije od oka koje glumi gazdu, mnogo istančanije od ukusa koji uživa samo dok se jede i pije. Kada bismo dopustili nosu da nam upravlja životom, pretvorio bi nas u aristokrate.

Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"
 

barisca

Domaćin
Poruka
4.314
Ipak je tačno da ljudi ne znaju šta da urade s dobrotom i s nevinošću.
To su osobine kojima nas priroda velikodušno daruje i koje svi uznose
rečima, a koje nisu, međutim, ni za šta drugo nego da uvećaju našu nesreću.

Da sam bila manje zaslepljena i manje neiskusna, bila bih shvatila da samo
smišljena neiskrenost ide za tim da izazove osećaj savršenstva, jer prava
iskrenost ima tu osobinu da pored malobrojnih vrlina ističe i mane i nedostatke.

Shvatih da se moja snaga ne sastoji u tome da želim da postanem ono što
nisam, već u mom izmirenju s onim što jesam.

I tada je, kao i danas, u mom srcu postojao izvestan višak ljubavi koji me je
primoravao, u nedostatku legitimnog objekta na kom bi se zaustavio, da
zavolim čak i nedostojna lica, samo da taj višak ne bi ostao u lebdećem
stanju, neaktivan.

"Rimljanka" Alberto Moravia
 
Poslednja izmena:

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.568
Величина је нижа од светости. Светост укључује и превазилази величину. Много је великих но је мало светих. Велики човек може бити и користан и штетан и фаталан по један народ. Свети човек је увек само користан.

Николај Велимировић: О светом Сави
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.695
Kažem vam: Činite dobro. Zbog čega? Šta time dobijate? Ništa, ne dobijate ništa. Ni novac, ni ljubav, ni poštovanje, a verovatno ni duhovni mir.
Verovatno ništa od toga niste ni dobili. Zbog čega onda kažem: Činite dobro. Zbog toga što time ne dobijate ništa. Zato ga vredi činiti.

Fernando Pesoa - Heteronimi
 

Наутилус

Domaćin
Poruka
3.568
''Да ли сте читали светог Августина?''
''Шта кажете?''
''Да је човека у првобитни грех нагнала слога са женом. Жене хоће да се размножавају. Да једу кремпите, да се ваљушкају. Да се фотографишу.''

Бела Хамваш: Наиме
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.695
Поверовали смо да смо дотакли коначно и учврстили се у неизрецивом, а сурвали смо се у неизвесно и
раздире нас отужност. Све се руши и дроби у грчењу интелекта, у бесној пренеражености. Сумња се обара
на нас као катастрофа; далеко од тога да је бирамо, ми у њу падамо. И узалуд покушавамо да се из ње
ишчупамо или да је забашуримо, она нас не испушта из вида, штавише није истина да се она обара на нас,
била је у нама и ми смо за њу били предодређени. Нико не бира недостатак избора, нити се труди да одабере
одсуство опредељења, будући да ништа од оног што нас се у дубини дотиче није жељено. Слободни смо да
себи измишљамо патње; као такве. оне су само поза и став; важне су једино оне које избијају из нас против наше
воље. Вреди само неизбежно, оно што припада нашим слабостима и искушењима, све у свему нашим немогућно-
стима. Никад истинска сумња неће бити хотимична; није ли она чак и у свом разрађеном облику, само спекулати-
вно прерушавање којим се заогрће наше неподношење бивствовања? И тако, кад нас она дохвати и кад трпимо
њене страхоте, не постоји ништа чије непостојање не бисмо могли појмити.

Емил Сиоран - Пад у време
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.612
Rej Bredberi, Maslačkovo vino
Daglas Spolding, dvanaestogodišnjak, tek probuđen, prepustio se ljuljuškanju na ranojutarnjim letnjim strujama. Opružen u svojoj sobi u kupoli, na trećem spratu, gore na krilima junskog vetra, osećao je snagu visine koju mu je davala ta najviša kula u gradu. Noću, kad se stabla stope u jedno, Daglas je bacao poglede sa svog svetionika, poput svetlosnih signala, u svim pravcima preko uzburkanih mora brestova i hrastova i javora. Sada…
Bogte“, prošapta Daglas.

Pred njim je čitavo leto, precrtavaće brojke na kalendaru, dan po dan. Poput boginje Šive iz turističkih brošura, video je kako mu ruke lete svuda, beru kisele jabuke, breskve i šljive, crne kao ponoć. Biće odeven u granje i žbunove i reke. Smzavaće se, dobrovoljno, na mrazom okovanim vratima fabrike leda. Kuvaće se, sa zadovoljstvom, s deset hiljada kokošaka, u bakinoj kuhinji.“

Samo to, taj najmanji od svih mogućih incidenata, bio je dovoljan da shvati da će ovaj dan biti drugačiji. Biće drugačiji i zbog toga što, kako je objasnio njegov otac dok je vozio Daglasa i njegovog desetogodišnjeg brata Toma prema obližnjoj šumi, postoje dani koji se sastoje samo od mirisa, tih dana se čitav svet samo penje kroz jednu nozdrvu i ističe kroz drugu. A neki dani su dobri za probanje, a neki za dodirivanje. A neki su dani dobri za sva čula odjednom. Ovaj dan sada, klimao je on glavom, mirisao je kao da je iza brda preko noći nikao ogromni i bezimeni voćnjak koji će čitav prostor, dokle god pogled seže, ispuniti svojom toplom svežinom. Mirisalo je na kišu, ali oblaka nije bilo. Svakog momenta, mogao bi se začuti smeh stranca duboko u šumi, ali vladala je tišina.

Daglas je posmatrao zemlju koja je putovala pored njih. Nije namirisao nikakav voćnjak niti je osećao da preti kiša, jer bez stabala jabuke ili oblaka znao je da ni jedno ni drugo ne može postojati. A što se tiče onog neznanca što se smeje duboko u šumi…?

Ipak, činjenica stoji – Daglas zadrhta – ovo, iako bez razloga, jeste specijalan dan.

Automobil se zaustavio u samom centru tihe šume.“

I tako se uputiše kroz šumu, otac vrlo visok. Daglas u njegovoj senci, i Tom, koji je, kako je bio veoma nizak, kaskao u bratovoj senci. Stigli su do male uzvišice i pogledali napred. Ovde, ovde, vidite li? pokazivao je otac. Ovde žive veliki tihi letnji vetrovi i plove zelenim dubinama, kao nevidljivi kitovi, neprimećeni.

Evo paprati koja se zove velina kosa.’ Ot je hoda, metalna kofa klatila mu se u ruci. ‘Osećaš li?’ Raščeprkao je nogom lišće na tlu. (…) I podizao je ruke da im kroz drveće iznad njih pokaže kako je istkana preko neba ili kako je nebo utkano u drveće, nije bio siguran šta je posredi. Ali je čipka tu, nasmešio se, i tkanje se nastavlja, zeleno i plavo, ako duže posmatraš videćeš kako šuma pomera svoju krošnju punu žamora. (…) Vodopad ptičje pesme iza onih stabala tamo!

Daglas, izgubljen i ispražnjen, pade na kolena. Video je kako mu prsti tonu kroz zelenu senku i izlaze umrljani takvom bojom da se činilo kao da je nekako posekao šumu i rukom kopao po otvorenoj rani.“

S kofama pola natovareni grožđem i divljim jagodama, u pratnji pčela koje su, kako je kao otac, bile ni manje ni više nego čitav svet koji pevuši ispod glasa, seli su na deblo obraslo zelenom mahovinom, jeli sendviče i pokušavali da slušaju šumu isto onako kako je to otac radio.

Hiljadu pet sto šestdeset osem utakmica! Koliko puta sam oprao zube za deset godina? Šest hiljada puta! Oprao ruke: petnaest hiljada puta. Spavao: četiri hiljade i nešto sitno puta, ne računajući dremke. Pojeo šest stotina bresaka, osam stotina jabuka. Krušaka: dvesto. Nisam neki ljubitelj krušaka. Navedi šta hoćeš, imam statistiku! (…) Tom nastavlja da brblja, usta su mu puna sendviča, tata je tamo, oprezan kao planinska mačka na deblu, a Tom pušta da mu se reči penju u ustima kao brzi mehurići sode (…) Daglas je zurio u Tomove razigrane usne. Poželeo je da skače okolo, jer je osećao neizmerni plimni talas kako se diže iza šume.“

„Onako pognut, Daglas je bio idealna meta. Tom skoči na njega, vičući. Pali su zajedno, počeli da mlataraju rukama i nogama, da se kotrljaju.

Ne! Daglas pokuša da se potpuno isključi. Ne! Ali, odjednom… Da, to je dobro! Da! Klupko, kontakt tela, zapetljancija koja se tumba nije uplašila plimno more koje se sada obrušavalo, plaveći sve i odnoseći ih niz obalu od trava duboko u šumu.“

Vilno je glasno, ali nemo, desetina pʺti! Pomisli samo, samo pomisli! Dvanaest godina star i tek sada! Sad otkrivam ovaj retki hronometar, ovaj sat sjajan kao zlato i s garancijom da će raditi sedamdeset godina, zaboravljen pod drvetom i pronađen tokom rvanja.“

Daglas otvori oči. Ot je stajao visoko nad njim na nebu prekrivenom zelenim lišćem, smejao se, s rukama na bokovim. Pogledi im se sretoše. (…) Trebalo je da prođe pola sata da izbledi osećaj trave, korenja, kamenja, kore mahovinastog debla, s mesta na kojima su utisnuli tragove po njegovim rukama i nogama i leđima. Dok je on razmišljao o tome, puštao je da pobegne, isklizne, razlije se, njegov brat i njegov sada ćutljivi otac išli su za njim, dozvoljavajući mu da sam pronađe put kroz šumu prema onom čudesnom asfaltnom putu koji će ih vratiti u grad.“

Zlatna plima, esencija ovog finog sunčana mesâca je potekla, a on granula iz grlića ispod, da bi je zatim usuli u ćupove, pokupili ferment s površine, napunili oprane boce od kečapa, i na kraju ih poređali na police. Redovi boca iskrili su se u podrumskoj tmini.
Maslačkovo vino. Reči su bile kato lâto na jeziku. Vino je bilo leto, uhvaćeno i flaširano. A sada, kad je Daglas znao, zaista znao da je živ, i hodao svetom osvrćući se da ga dodirne i celog vidi, bilo je jednostavno pošteno da deo ovog njegovog novog znanja, deo ovog specijalnog dana berbe bude zapečaćen i sklonjen do otvaranja jednog januarskog dana kad sneg bude padao brzo, a sunce ostane skriveno od pogleda nedeljama ili mesecima i kad možda deo čarolije bude već zaboravljen i ukaže se potreba za podsećanjem. Pošto će ovo leto biti leto neslućenih čuda, hteo je da ga celo spasu od propasti i obeleže nalepnicama tako da kasnije, kad god poželi, može da se na prstima spusti u ovaj vlažni polumrak i samo ispruži ruku.

A tamo, red za redom, uz meki sjaj cvetova jutrom otvorenih, uz svetlo sunca ovog juna koje će blistati kroz prozirnu košuljicu prašine, stajaće maslačkovo vino. Zaviri kroz jednu bocu jednog zimskog dana – sneg će se otopiti u travu, drveće ponovo naseliti ptice, list i pupoljci poput kontinenta leptirova disaće na vetru. I dok viriš kroz bocu, obojićeš i nebo iz čeličnosive u plavu.

Drži leto u ruci, sipaj leto u čašu, malecnu čašu, naravno, deca dobijaju najmanji golicavi gutljaj; promeni godišnje doba koje ti teče venama tako što ćeš podići čašu do usana i iskapiti leto.“

Daglas se okreće. Ova staza vodila je, kao ogromna prašnjava zmija, do fabrike leda u kojoj je zima živela i u žute dane. Ova staza jurila je do vrelog peska obale jezera u julu. Ova do drveća na kom bi dečali mogli rasti kao kisele i još zelene divlje jabuke, skriveni među lišćem. Ova do drvoreda bresaka, špalira vinove loze, lubenica koje leže kao šarene mačke zadremale pod suncem. (…)Ko zna da kaže gde počinje grad ili divljina? Ko zna da kaže koje poseduje šta i šta poseduje koje? Uvek je postojalo i uvek će postojati to nedefinisano mesto na kom se to dvoje bore i gde jedno pobedi i izbori se da na jedno godišnje doba poseduje izvesnu ulicu, malu šumovitu dolinu, guduru, drvo, žbun. Tanki sloj širokog kontinentalnog mora trava i cveća, koje počinje daleko u usamljenim poljima, primicalo se s neumoljivim nastupanjem novih godišnjih doba. “
 

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.695
Zamor ne znači nužno slabost verovanja. Ili, ipak? U svakom slučaju, zamor znači nezadovoljnost. Suviše mi je tesno u svemu što značim, čak mi
je večnost, koja jesam, pretesna. Ali, čitam li, na primer, neku dobru knjigu, recimo neki putopis, ona me budi, zadovoljava, dovoljna mi je. Dokaz je
za to da tu knjigu nisam pre toga uključivao u svoju večnost, ili da nisam ni naslućivao onu večnost koja bi nužno obuhvatala i ovu knjigu. – Od izve-
snog stepena saznanja, zamor, nezadovoljnost, stešnjenost, samopreziranje, mora da nestanu, naime na mestu gde imam snage da ono što me je
ranije kao nešto strano okrepljivalo, zadovoljavalo, oslobađalo, uzdizalo, prepoznam kao sopstveno biće.

Franc Kafka - O grehu, patnji, nadi i istinskom putu
 
Top