Književnost Odlomci iz knjiga

[faraonn]

...Prever je odeven u izbledelu plavu majicu, s pikavcem zalepljenim za donju usnu, izgleda odsutniji nego inače. Miriše ter-papir s krova, jaka francuska cigareta i boca konjaka Henesi čiji je zatvarač odgurnut u stranu..."
Nada Marinkovic / Razgovori/

 

[faraonn]

... Marijan Osvald, Edit Piaf, Iv Montan i Žilijet Greko izgovarali su uz tekstove koje su pevali jedno dotle nepoznato ime. To je ime bilo prever, Prever, PREVER..."
Ibid.

 

[Prosepina]

,,Она је с неким демонским
жаром желела да заборави то у једној пречистој, благој љубави, заувек, или бар у неком бурном разврату са себи равним љубавником, бар за неко време.

Афектована, стална љубазност, племенитост и поноситост њене шпанске расе, коју је верно и охоло, својевољно, представљала по Европи, начитаност, духовитост салонске лавице, са чувеним политичким амбицијама, све је то била само маска под којом је крила своју страшну чулност, анималност и једноставност жене жедне љубави.
Њена потпуна природност и љупкост избијале су, изненада, после дуге усиљености, свом снагом као у циркуске звери, или младих кобила, обучених и стегнутих у високој шпанској школи јахања.

На овој земљи, у животу, она је била, кад је могла, и кад је истински хтела, чиста и врела кап шпанске крви, ситна, у свом облику зрнца, према целом земаљском шару на ком живимо. Али, у својој битности, нимало мање значајан створ руке Божије, звезда, и топлота што струји вечним путевима биљних и животињских сени и сокова."

— ,,Кап шпанске крви", Милош Црњански

 

[Baudrillard]

"Sav je trud čovečji za usta njegova, ali se ne može nasititi duša njegova", kaže eklezijasta. Duša, duša: čija je srećna i sita? Gledam ih bezimeni stranac među bezimenim tuđincima. I sam se, pomalo, u njima, sa njima krećem. Većini bi bila dovoljna jedna jedina reč, da se vinu do radosti i do nade. U svakom od njih je Bog, i on ih sve podjednako voli, a oni se ne obaziru na tu ljubav. Bog je previše jak, čovek previše slab; Nema snage ni za božansku ljubav, a kamoli za kaznu.

Milovan Danojlić - Pisma bez adrese

 

[~sweet girl~]

Pesoa-Knjiga nespokoja

 

[Nina]

Emil Šartije: Volja

„Drvo lista. Uskoro, na lišće brestove mladice doći će buba galerika, to je jedna mala zelena gusenica, i poješće ih. Biljka će ostati kao bez pluća. Videćete kako, da se ne bi ugušila, izbacuje nove listove, i ponovo proživljava proleće. Ali taj napor će je iscrpeti. Ove ili neke druge godine, videćete da neće uspeti da razvije nove listove, i umreće.”
Tako mi se žalio jedan ljubitelj drveća dok smo se šetali po njegovm parku. Pokazivao mi je stogodišnje brestove, najavljujući njihov skori kraj. Rekao sam mu: „Treba se boriti. Ta mala gusenica nije snažna. Ako možemo da ubijemo jednu, možemo da ih pobijemo stotinu i hiljadu.”

„Šta predstavlja hiljadu gusenica?”, odgovorio je. „Ima ih na milione. Više volim da ne mislim na to.”
„Ali vi imate novca” rekoh. „Novcem možete platiti nadnice. Deset radnika za deset dana pobiće više od hiljadu gusenica. Zar ne biste žrtvovali nekoliko stotina franaka da sačuvate ovo lepo drveće?”

„Ima ih isuviše”, rekao je, „a radnika ima premalo. Kako će da dohvate najviše grane? Trebaće mi majstori za okresivanje. Koliko znam, ima ih samo dvojica u celoj zemlji.”
„Dvojica”, rekoh, „to je već nešto. Neka se oni pobrinu za najviše grane. Ostali, manje stručni, neka se penju na merdevine. Pa ako i ne spasite svako drvo koje imate, spasićete makar dva ili tri.”

„Nemam hrabrosti”, reče on naposletku. „Znam šta ću. Otići ću na neko vreme da ne gledam tu invaziju gusenica.”
„O, kako je moćna mašta!”, odvratih. „Već ste poraženi pre same borbe. Ne gledajte dalje od svojih ruku. Čovek nikada ne bi stupio u akciju kad bi razmišljao o neizmernoj težini stvari i o sopstvenoj slabosti. Zato treba delati i misliti o svom delanju. Pogledajte ovog zidara: on smireno okreće svoju ručicu; veliki kamen jedva da se pomera. Pa ipak, kuća će biti sagrađena, deca će juriti po stepeništu. Jednom prilikom sam sa divljenjem posmatrao radnika koji se namestio sa svrdlom da izbuši rupu u čeličnom zidu debelom petnaestak santimetara. Okretao je svoju alatku i zviždukao; sitni čelični opiljci padali su kao sneg. Osvojila me je odvažnost tog čoveka. Otad je prošlo deset godina. Budite sigurni da je probušio i tu rupu, i još mnoge druge. I same gusenice vas nečemu podučavaju. Šta je jedna gusenica naspram bresta? Ali svi ti majušni zagrizi na kraju pojedu celu šumu. Treba imati vere u male napore i boriti se protiv insekta na način insekta. Hiljadu uzroka radi za vas, bez kojih uopšte ne bi bilo brestova. Sudbina je nestalna; najmanjim pokretom može se načiniti novi svet. I najmanji trud izaziva beskrajne posledice. Onaj ko je posadio te brestove nije premišljao o kratkoći životnog veka. Bacite se poput njega u akciju, ne gledajući dalje od svojih koraka, i spasićete svoje brestove.”

 

[Baudrillard]

paula nikada nije naučila da sama bira i da sama odlučuje. paula sve doživljava u pasivu, nikada u aktivu. u najboljem slučaju, paula ponekad može i da kaže ’ne’. ne treba, međutim, previše često govoriti ’ne’, jer se onda može reći jedno ’ne’ više nego što treba, i onda će sreća u budućnosti samo ići svojim putem i neće čak ni zakucati na vrata.

Elfride Jelinek - Ljubavnice

 

[Prosepina]

Иво Андрић, Ex ponto

,,Веома су честе ноћи кад немир не да уснути.
Немир који је испрва сладак и драг, а што дуже залази у ноћ бива све тежи и мучнији.
Тешко је по душу да осјећаји који су везани уз догађаје нашег живота, не умиру заједно с тим догађајима. Него и кад нестане лица и крајева који су били подлогом осјећајима, они остају живи и свјежи и то не у лику сјећања него истинити и моћни као у дан доживљаја. А како су изгубили сваку реалну подлогу буде бол и чежњу, тресу душом као незаштићеним стаблом, хране се немиром срца, краду садашњост и трују будућност.

И још се често у ноћи питам: откуд овај немир!?"

 

[Nina]

Meša Selimović:

“Mi smo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Vjekovima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni skim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazada, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!”

(Derviš i smrt)

Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom? Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.

(Tvrđava)


Postoje tri velike strasti. Alkohol, kocka i vlast.Od prve dvije ljudi se mogu izlečiti, od treće nikako. Vlast je najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je. Kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali, koja ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa, zajedno kao kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je lepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna. I ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni brzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo i vežući vlast uz Boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio ako ne postanu smetnja i pretnja drugim moćnicima. Ruše ih uvjek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, izdajom prema vladaru, a nikom to ni na um nepada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast kao noćni leptir na plamen svijeće.

Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće.

(Tvrđava)

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvek sve odgađamo, kao u strahu od rešenja. Ovako je mogućnost, cvetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.

A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost…

I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo verovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: čuvam se i jednog i drugog…

(Tišine)

 

[Baudrillard]

Čudesno mu se reči urezuju u svest, prebira ih, mljacka nad njima, oseća se njihovim gospodarem. Ali jedan šum ga prekine, on se uznemiri, i reči neobuzdano poteku iz njega, upaničene, ukrštaju se, prelamaju u drugi jezik, u druge jezike, postaju igra, sprdnja i one Samo strah ostaje, i praznina koja od njega ne štiti. Soba bez senki. Soba bez ičijeg daha. Soba s jednim jedinim krevetom i koferom odeće pod njim i knjigama posejanim oko kofera. Da se spakuje i ode? Nekad mu se čini da bi trebalo da ode, to je bio i prvi poriv kad se ovamo vratio – da nestane, da iščili iz ove praznine kao pramen prašine. Ali je ipakostao. Nema kud.

Aleksandar Tišma - Vere i zavere

 

[Nina]

Siril Nortkot Parkinson: Volja naroda ili godišnja skupština

Svi smo upoznati sa osnovnom razlikom između engleskih i francuskih parlamentarnih ustanova, dok su skupštine stvarane po uzoru na njih preuzele i njihove osobine. Uviđamo da suštinska razlika nema ničeg zajedničkog s narodnim temperamentom, već potiče od rasporeda sedišta. Britanci, odgojeni u duhu ekipnih sportskih igara, ulaze u Donji dom kao ljudi koji bi se radije nečim drugim bavili. Ako već ne mogu da igraju golf ili tenis, mogu se bar pretvarati da je politika igra s vrlo sličnim pravilima. Da nije ove domišljatosti, parlamentu bi se posvećivalo još manje pažnje nego sada. Stoga je britanska težnja da se obrazuju dva suparnička tima, sa glavnim i pomoćnim sudijama i puste da debatuju dok se uzajamno ne izmore. Donji dom je tako izgrađen da je pojedinačni član stvarno prinuđen da se opredeli za jednu ili drugu stranu dok još i ne zna razloge za to, ili čak (u nekim slučajevima) još pre no što sazna predmet rasprave. Obučavan je još od rođenja da se bori za svoju stranu, a to ga pošteđuje svakog izlišnog umnog napora. Uvukavši se na svoje sedište pri kraju govora nekog poslanika, on tačno zna kako će postupati od trenutka kad je stigao pa nadalje. Ako je govornik na njegovoj strani Doma, uzvikivaće: „Čujmo, čujmo!” Ako je na suprotnoj strani može bezbedno dobaciti: „Sramota!” ili samo uzdahnuti: „Uh!”Nešto docnije možda će ugrabiti trenutak i pripitati suseda o čemu se uopšte raspravlja. Strogo uzevši, nema potrebe da to učini. U svakom slučaju zna dovoljno da ne bi „šutirao” na sopstveni gol. Ljudi koji zauzimaju sedišta prekoputa suštinski greše, a svi njihovi dokazi su obične brbljarije. Ljudi na njegovoj strani su, nasuprot, pravi državnici, a njihovi govori izuzetna smeša mudrosti, rečitosti i umerenosti. Za britanskog državnika ne čini ni najmanju razliku da li se on politički učio u školi Harou ili navijajući za „Aston Vilu”. U obe škole naučiće kad treba da kliče, a kada da zviždi. Suština britanskog sistema je u tome što se isključivo oslanja na raspored sedenja. Kad klupe ne bi bile postavljene jedne nasuprot drugima, niko ne bi mogao da razluči istinu od laži, mudrost od ludosti – izuzev ako bi sve saslušao. Međutim, sve saslušati bilo bi smešno, jer se polovina govora (onih protivničkih) mora neophodno sastojati od besmislica.

U Francuskoj je početna greška učinjena time što su poslanici raspoređeni u polukrug, tako da su svi licem okrenuti predsedništvu. Zbrka nastala zbog ovoga lako bi se mogla zamisliti, da već nije sveopšte poznata. Nikakvi stvarni opozicioni timovi ne mogu se obrazovati i niko ne može (bez slušanja) utvrditi čiji su dokazi temeljniji. Umesto da imaju dve strane, od kojih jedna radi ispravno, a druga greši – tako da je pitanje rešeno od početka – Francuzi obrazuju mnoštvo timova okrenutih u svemogućim pravcima. Kad na terenu vlada takva zbrka, igra čak ne može ni da počne.

 

[Jan Hus]

 

[Nina]

Sussana Tamaro – Idi kuda te srce vodi

Uzimali smo jedno drugom reč iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti način; izgledalo je da se poznajemo godinama, a ne samo dve nedelje.
U životu svakog čoveka, govorio je, postoji samo jedna žena sa kojom može da ostvari savršenu vezu kao što u životu svake žene postoji samo jedan muškarac sa kojim se oseća kompletna. Pronaći se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinuđeni da žive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne čeznje.
- Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je u tami sobe, – jedan u deset hiljada, jedan u milion, u deset miliona?

Da, jedan u deset miliona. Sve ostalo su prilagođavanja, prolazne privlačnosti epiderma, afiniteti tela ili karaktera, socijalne nagodbe. Posle tog zaključka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo sreću, zar ne? Ko zna šta se iza toga krije, ko to zna?

Na dan mog polaska, čekajuci voz u malenoj stanici, zagrlio me je i šapnuo mi:

- U kom životu smo se vec sreli?
- U mnogim, odgovorila sam mu i rasplakala se.

Kada budeš doživela prvi put ljubav, shvatićeš kako protivurečni i komični mogu da budu njeni efekti. Dok se ne zaljubiš, dok je tvoje srce slobodno i tvoj pogled ne pripada nikome, ni jedan od muškaraca koji bi mogli da te zainteresuju ne obraća pažnju na tebe.

U trenutku kada te potpuno zaokupi jedna osoba i više te ne zanima niko drugi, odjednom te svi primećuju, svi imaju neku lepu reč za tebe, svi ti se udvaraju. To je taj efekat prozora o kojem sam ti govorila: kada su otvoreni, telo obasjava dušu i obrnuto; sistemom ogledala oni osvetljavaju jedno drugo. Za kratko vreme oko tebe se formira jedna vrsta zlatnog i toplog prstena koji privlaci i druge, kao sto medvede privlači med.

 

[Me gusto]

Gistav Flober - Novembar

Ja volim jesen, to setno godišnje doba kao stvoreno za sećanja. Kad sa drveća pootpadne lišće, kada u suton na nebu još stoji riđi odsjaj koji zlati uvelu travu, prijatno je gledati kako se gasi sve što je još do maločas gorelo u vama.
Tužno je ovo godišnje doba: čini nam se da će život otići sa suncem, jeza obuzima srce kao što žmarci podilaze kožu, svi šumovi se gase, vidici blede, sve tone u san ili umire.

 

[Nina]

Jalova jesen – Dragoslav Mihailović

Iste te godine na jesen, pred kafanom Branka Crnog, gotovo na istom mestu gde je bio zaustavljen trkač iz Dobričeva, ludo je izgubio glavu lepi i mladi Rada Petrićević Drvenjak, jedinac sin ponosnog i tvrdoglavog Gvozdena Petrićevića iz doseljeničke Sremske ulice, čukununuk Milena Drvenjaka, junaka sa drvenom nogom iz Ivankovačke bitke u Prvom srpskom ustanku i prvog varoškog kmeta.

Dve ili tri godine Rada se svadio sa dženabetom ocem oko ženidbe, za koju mu je bilo došlo vreme. Otac mu je izabrao jednu, on je želeo drugu, omalenu ćutljivu lepoticu vrane kose i višnjevih usana, ćerku kapelnika Radomira iz ciganske Sibinove male.

Najzad je tvrdoglavi otac popustio još goremu sinu i tog proleća devojka je, onako kao što je u domaćinskoj kući red, na velikoj svadbi, uvedena u kuću.Bili su u varoši prvi muž i žena, on, lep i visok, vran i tamnokož, a ona, još lepša i tamnija, koji su korzom šetali držeći se za ruke.
Nešto su između sebe ćućorili kao da su se tek upoznali i varošani su ih s nežnošću gledali.

Ali na svojoj svadbi proletos Rada je pomalo preterano slavio pobedu nad ocem. Zapivši se, zaboravio je i mladu nevestu i svoje domaćinske dužnosti, sa svima se grlio i ljubio i, zasevši sa drugarima, pijano se hvalisao da može da popije litar ljute od dvadeset gradi kao čašu vode.

Svadba je bila ionako prošla, ali to mu nije zaboravljeno.Tokom leta i jeseni konji su mu na poljskim radovima bili obosili i, po momačkoj navici već se pripremajući za trke na Belu nedelju i za seču badnjaka, pojahao je jednog prepodneva neosedlanog Zekana ka potkivaču kod bolnice na potkivanje. Pri izlasku na kaldrmu Glavne ulice iz svoje Sremske, u koju mu se otac doselio pre tridesetak godina pošto se i sam,jedinac, sa svojim ocem bio posvadio, primetili su ga iz Brankove kafane.Pozvali su ga unutra. Časak je onako na konju razmišljao da li da siđe i tada se još moglo dogoditi da živ pređe preko raskrsnice. Onda je sjahao, popravio na Zekanu pokrovac, okačio kajas o granu ogolele lipe i ušao.

Odmah je obnovljen razgovor o rakiji. Bio je uhvaćen, ali nije hteo da popusti. Izjavio je s smehom da ono što je rekao ne samo da neće da porekne nego će,uz opkladu to i učiniti, ako treba, sedeći na konju.Istoga časa opklada je, između nekih pripitih i jednog obesnog mladog, sklopljena. Gradom je proverena jačina rakije, uz tačnu meru do crte, napunjen litrenjak sa grlićem zgodnim za usne.Izašli su pred vrata na svež jesenji vazduh i Rada je useo na konja.

Tada Branko Crni i dalje crnpurast i lepuškast ali već zaokrugljen i osedeo kao sanski jarac pobratim jednog dečaka vršnjaka utopljenog Malog Patila,
kome će događaj u pojedinosti prepričati, po drugi put opomenu jahača.

„Nemoj to, Rado“, rekao je.

Ovaj je već pružao ruku za flašom u njegovoj mokroj kafedžijskoj šaci.
„’Oću, Branko“, odgovori.
„Rado“, opet izreče Crni, „daću ti je, ali prvo moraš da mi daš oproštaj.“
„Neka ti je Bogom prosto, Branko“, odgovori konjanik kao da se sprda. „Ne brini se za mene.“

I uzimao je flašu

„Spasi Bog“, nazdravi s osmehom.
„Na spasenije“, odgovoriše ljudi neskladno. Nadali su se da će da odustane i da izgubi opkladu i sad su se od nečega neodređeno plašili.
„Rado“, opomenu ga neki starac iskusan pivac, „to niko dosad nije radeo.“

On s konja veselo namignu.

„Ja ’oću. Samo što posle neću da mogadnem da potkovem Zekana. Moraću to da ostavim za sutra.“
I nasloni flašu na usne. Časak je kroz nju nišanio na nebo, kao da nešto premišlja, pa otpoče da klokoće. Žureći se i brboćući grkljanom, gutao je čitave klobuke.

Pio je kao žedan težak, izgledalo je kao da mu prija. Samo što, kad pređe polovinu, poče pomalo da bledi. Sa svakim gutljajem postajao je belji i nekako ispraniji.

„Mani se, Rado“, reče opet onaj pivac. „***** opkladu.“

Ali on je želeo da pobedi. Pobedio je jednoga kao kremen tvrdoga Gvozdena, može valjda da pobedi i flašu rakije. Sem toga, kazao je, pala je reč. Sad se više nema kud. Ovo će, sigurno, da odboluje. Ali moraće da izdrži. A onda će da pazi šta govori. Na to se mora paziti čak i na svadbi.I namignu starcu ispod flaše.Kad stiže pred kraj, kao da malo posustade. Časak sebi dade predah, šumno kroz nos udahnuvši, pa nastavi da posluje krupnom Adamovom jabučicom, koja mu je skakutala kao vašarska loptica.

Poslednje kapi je iz grlića nepotrebno skupljao jezikom, svi su mu već odavno verovali. Ali preplanulo lice mu je sve više dobijalo boju ustajalog negašenog kreča, a žućkastobeli nos postajao nalik na ćilibarsku kišobransku dršku.

Da nisu, pitali su se oni oko njega, ipak preterali?
On odvoji bocu sa usana i, okrećući je grlićem nadole, bučno podrignu.

„Je l’ jesam?“ reče nekako tiho.

„Bravos, bre!“ doviknu neko glupo. „Alal ti vera!“

On, međutim, i dalje bledeći, odjednom snažno zažmure, kao da gubi svest. Čvrstim težačkim prstima steže zelenkovu grivu i poleže mu glavom na vrat.
Oni su ga posmatrali, u nedoumici mu se smešeći.
Nisu znali ne izvodi li tamo neku komendiju. Da neće da povrati?

Uto mladi čovek, zajedno s pokrovcem od kostreti, koji zašušta o konjska leđa, poče da se nakrivljuje i da se smiče niza stranu. Lagano je opuštao šake u graorastim konjskim vlasima, kao da se umorio od nekog teškog rada, pa sad, evo, tone u san. I tako, lako i meko,gotovo bešumno, bupnu odozgo na ugaženu šljaku pred kafanom, kao pun džak pšenice u plevu na gumnu.

Tu zatim, dok su se uplašeni ljudi vrzmali naokolo nalik na mrave kod zgaženog mravinjaka, ne znajući za sebe, požive još samo minut ili dva. A onda svi videše kako mu na usta, zajedno sa gužvicom pene, poput vesele šarene ptičice, izlete duša i radosno prhnu između njih u nebo

Zbog opklade u flašu rakije, zatiralo se seme i gasila kuća Drvenjaka iz Sremske ulice, koji su u porodici gajili legendu da su čitavu troipovekovnu tursku okupaciju preživeli u skrovitom šumskom selu Mućavi nedaleko od Supske i da nikad pred Turčinom nisu klekli.

 

[Nina]

Naši najboji pisci nikada ne prisustvuju svečanim književnim skupovima.
Naši najbolji pisci, naime, već su odavno mrtvi.
Najbolji i najupotrebljiviji književnik za jedan režim uvek je – mrtav književnik. On više ne smeta nikome: ni vlastima, ni kritičarima, ni sopstvenoj porodici.
Ma koliko ga napadali za života, kada umre, pisac istoga časa postaje plen Odbora za sahranu.
Pošto ne može da protestuje, njega odmah okruže razni uglednici i moćnici, zajedno sa organima reda, tako da mu bivši drugari ne mogu ni prići, a o govorima da se i ne govori.Kad zrelo razislim, situacija je takva da se uopšte ne isplati umreti.

 

[Nina]

Marsel Prust - U traganju za izgubljenim vremenom

Ja držim vrlo mudrim ono keltsko vjerovanje da su duše onih koje smo izgubili zarobljene u nekom nižem biću, u kakvoj životinji, biljci ili neživu predmetu, i tako stvarno izgubljene za nas sve do onoga dana, koji za mnoge nikad ne osvane, kad se dogodi da prođemo pokraj nekog stabla, da dođemo u posjed nekog predmeta koji je njihova tamnica. Tada one uzdršću, zovu nas, i čim smo ih prepoznali, čarolija je nestala. Mi smo ih oslobodili; one su pobijedile smrt, pa se vraćaju i opet žive s nama. Isto tako je s našom prošlošću. Uzaludan je trud kad je sviješću kušamo dozvati u pamet; svi su napori naše inteligencije uzaludni: ona je sakrivena izvan njezina područja i dometa, u nekom materijalnom predmetu (u uzbuđenju koje bi taj materijalni predmet u nama mogao izazvati), ali taj nam predmet ostaje nepoznat. I samo o slučaju ovisi da li ćemo taj predmet prije smrti susresti ili nećemo.

Ali kad od neke davne prošlosti, nakon smrti bića, nakon razorenja stvari, više nema ničega, tad još uvijek ostaju samo miris i okus; premda su nježniji, ipak imaju više životne snage, manje su stvarni, ali postojaniji, vjerniji, pa žive duže, kao da su duše, čuvaju u sebi sjećanje, očekivanje i nadu, i kraj ruševina svega drugoga, na svojim sitnim jedva zamjetljivim kapljicama, nepokolebljivo nose cijelu golemu zgradu uspomena.

Koliko god bile duboke naše simpatije prema nekom realnom biću, mi ga pretežno zamjećujemo svojim osjetilima, a to znači da nam ono ostaje nejasno i nepojmljivo, da nam pruža samo svoju mrtvu težinu koju naša osjećajnost ne može oživiti. Ako to biće zadesi neka nesreća, taj će nas događaj moći ganuti samo u vrlo malom dijelu našeg sveukupnog znanja o njemu; štoviše, to će i njega samoga moći uzbuditi samo u jednom dijelu znanja koje ima o sebi. Romanopiščev je pronalazak u tome što je došao na misao da one dijelove duše u koje nije moguće prodrijeti nadomjesti jednakom količinom netvarnih dijelova, to jest onakvih koje naša duša može usvojiti. Sve je ostalo potpuno nevažno čim nam se djelovanje i osjećaji tih bića nove vrsti čine istinitima: čim smo ih usvojili, te se to djelovanje i osjećanje odigrava u nama i po svojim zakonima, dok grozničavo okrećemo stranice knjige, upravlja brzinom našeg disanja i prodornošću našeg pogleda. I kad nas je pisac već jednom doveo u to stanje u kome je, kao u svim potupno unutrašnjim stanjima, svako uzbuđenje udesetorostručeno, u kome će nas njegova knjiga uznemirivati poput sna, i to sna koji je mnogo jasniji od svih onih koje sanjamo spavajući, i mnogo trajniji u našem sjećanju, tada on u nama u jednom jedinom satu oslobađa sve moguće sreće i nesreće, kojih bismo u stvarnom životu u više godina doživjeli tek nekoliko, a pri tom one najintenzivnije čak ne bismo ni prepoznali, jer bi nam sporost, s kojom se u životu zbivaju, onemogućila da ih opazimo; (tako se naše srce za života mijenja, i to je najteža bol; ali ga mi upoznajemo samo čitajući, u mašti; u stvarnosti, ono se mijenja onako kao što se odvijaju i ostale prirodne pojave: dovoljno polagano da nam sam osjet da se nešto promijenilo, premda možemo ustanoviti redom svako od uzastopnih stanja pri mijenjanju, ipak ostaje ušteđen).

 

[Baudrillard]

— Baš u ovom trenutku — nastavi on — u svakom kutu sveta događaju se najužasnije stvari. Ljudi se prosto satiru, kolju, komadaju; creva im se vuku, leševi im se raspadaju i oči im trule sa ostalim delovima tela. Vazduhom se prolamaju krici od bolova i straha — brzinom od tri stotine kilometara u sekundi. Ali već posle tri sekunde prolamanja, ništa se više ne čuje. Bolne su te činjenice; a da li mi zbog toga nešto manje uživamo život? Razume se da je odgovor negativan. Saosećamo sa njima, nema sumnje; mi u svojoj uobrazilji predstavljamo sebi patnje naroda i pojedinaca — i sažaljevamo ih. Ali šta su, najzad, saosećanje i uobrazilja? Savršeno ništa, ukoliko nam ljudi s kojima saosećamo nisu naročito bliski; pa čak ni onda naša naklonost ne ide mnogo daleko. A to je, uostalom, i dobro; jer kad čovek ima veliku uobrazilju i kad je toliko osetljiv da stvarno razume i oseća patnje drugih, on je večito nespokojan.

Jedna istinski saosećajna ljudska rasa ne bi znala za sreću. No srećom, kao što već rekoh, mi nismo saosećajna rasa. Početkom rata ja sam kroz svoju uobrazilju i saosećanl verovao da zaista patim zajedno sa onima koji su fizički patili. Ali mesec-dva kasnije morao sam priznati, ruku na srce — da nisam patio. A uz to smatram da je moć moje uobrazilje veća nego kod većine ljudi. Čovek je u svojim patnjama uvek usamljen; ta činjenica je bolna kad nam se desi da baš mi budemo paćenici, ali zato ona ostalim ljudima omogućuje da budu zadovoljni.

Oldos Haksli - Setni Krom

 

[Nina]

Gorica Nešović i Jelica Greganović - Priči nikad kraja

Donela mi drugarica, jutros, da čuvam Marina. Beba Marin, kao što je red u ovo doba godine, obučen kao meče, ispod dve kape i kapuljače viri nosić kao dugme. Spava Marin kao buba. Samo zečje mrdaju cucla i nosić. Gledam Marina, prava reklama za dizanje nataliteta i mirnog sna…a meni na pamet pada samo to koliko godina nismo spavali zbog takvih, naših Marina… spavanje je bilo privilegija, nevezana za prirodne potrebe. Spava Marin, a ja mislim „Šta li noću radiš, kad sad tako mirno spavaš?“ Ovo je priča za sve roditelje, saborce, bratstvo bez sna…Ovo je kratka borba protiv onog čipa za zaboravljanje, koji nam je ugradila Majka Priroda, jer kad bi se svega što smo proživeli, sa decom, sećali…natalitet bi još drastičnije padao.

Prvo čari trudnoće… baš tada mi se tako spavalo na stomaku, na kome je komotno mogao da se posluži ručak za četiri osobe… nisam mogla da dohvatim pertle, izuvali i kotrljali su me okolo… spavala sam gde god me naslone… oblačila sam se u dvosobne šatore sa kamp odeljenja prodavnica sportske robe…

Onda porodjaji…vojska saborkinja u tačkastim, državnim spavaćicama, na preklop…sa mastiljavim pečatom bolnice na grudima (da neko ne mazne tu dragocenu kreaciju slučajno, kao uspomenu na divno provedeno vreme, u cenjenoj instituciji) …e to nećemo opisivati, jer tu apsolutno poštujem podsvesnu naredbu Majke Prirode : „Zaboravi!“…Zaboravila.

E, onda donesete kući bebu… U bolnici sve to nekako drugačije ide…kod kuće počinje prava priča… Naročito ako je to prva beba. Da voziš auto moraš da polažeš ispit, da ti daju čoveka u ruke i da ga gajiš, ne treba ti ništa, nema teorije, samo praksa…Stavili mi tako bebu u krevetac (jastučići, ćebence na slončiće, karnerići i plišana igračka, ako tek rodjena beba poželi da se poigra), zagrlili se i gledamo zaljubljeno u naslednika…Kad je otvorio oči, pa kad je zaurlao kao vatrogasna sirena, zajapurio se kao cvekla…romantika je pukla kao balon od sapunice…Auuu…Gladan? Žedan? Piškio? Kakio? Dosadno mu? Beba urla, titla nema, a ti se snadji…

Tu negde počinje doba nespavanja…bauljali smo kao aveti po kući, bila sam sposobna da spavam stojeći, bilo gde, bilo kada…grčevi, čajevi, zubići, rastu, rastu, kao da smo ajkulu napravili, a ne čoveka, kraja nema…I tako tri bebe, jedna za drugom… Živeli smo kao šišmiši, tako smo verovatno i izgledali.

Sećate li se kupanja bebe? E, to je spektakl… Najstrašnije pojave, na Balkanu, su promaja, mraz, prehlada, koje su, istorijski dokazano, izazivale najveće pogrome u ovom delu sveta. Shodno tome, kupanje bebe, tj. svlačenje iste i njeno kupanje, su više no rizični poduhvati… Mi smo bebu kupali u sobi…temperatura 67 stepeni, kao u Švedskoj sauni… Lipti znoj sa nas, sve nam igra pred očima, sudaramo se sa peškirima, merimo dvadeseti put temperaturu u kadici…ako dolijemo još malo tople vode, a dodamo malo zeleniša, supu možemo da skuvamo, komotno… Kupanje se izvodi zalivanjem i polivanjem…da šampon ne udje u oči, da beba ne viri previše iz vode…a onda, uz dramatičnu najavu, muž širi peškir i napeto čeka…ja, olimpijskom veštinom, dižem bebu iz vode i najkraćim mogućim pokretom ubacujem u naručje peškira… Prolazno vreme odlično, 0,23 sekunde… Slična pojava su oblačenja za šetnju, jesen, zima… Ako obučeš prvo sebe, skuvaćeš se… Ako obučeš bebu, ona se dinsta, dok se ti oblačiš…ako se oblače tri mala deteta i nas dvoje – razvod na pomolu… Kad se samo setim onih maleckih cipelica, ne možeš u ruku da je uhvatiš, a kamoli one pertle da vežeš, a dete mrda li mrda…rukavice, one male… Čik uguraj ruku detinju unutra, bez težih povreda… A kad ti uspe, za par minuta i ruka i rukavica mokre u ustima vesele bebe. Sve druge bebe su imale cipelice na nogama, one lepe, plave, roza, na mašnice, kao za igračke, samo moj sin ih je stalno žvakao… Prvo zajedno sa nogom, a onda sa noge visi čarapica srozana, a on mulja cipelu u ustima… Doba puževa.

Posle toga stiže vreme mobilnosti… Tek tu počinje zabava… Pet godina nisam ni jela ljudski…niti se opustila. Taman nešto počnem, kad neki od potomaka se upravo dovodi u smrtnu opasnost… Padanje sa kauča, veranje u saksije, stoljnjak za ćoše pa vuci!… Pražnjenje fioka, okretanje vazni… Tada smo živeli na visokom nivou, sve je bilo, po Kišonu, na bar dva metra iznad poda. U našem krevetu gužva… U sred noći, kada zaspiš i padne ti pozornost, ekipa počinje da se ušunjava… Ujutru krevet pun kao oko, oni spavaju kao andjeli, mi se noktima držimo za rubove, podočnjaci do poda.

Kasnije dolazi vreme igračaka…cela kuća se pretvara u poligon… Jeste li nekada u mraku stali na lego kocku? Kakva japanska kazna? To se zove bol! Obaška što ne smeš da drekneš, jer oni konačno spavaju… U foteljama automobilčići, u kupatilu kante, patkice i lopatice, monstrumi, njihova oprema, lutke i njihov miraz, kao u najboljih udavača, svuda okolo… Muž je tako nedelju dana hodao, cakleći se, na posao… Izmislili fantomi lutku, koja ima svoje šljaštice, prašinu neku svetleću, kao ona je vila, a to čarobni prah…Odlično! Svi smo brzo bili začarani, svetleli smo u mraku, a to čudo ni da očetkaš, ni da opereš… Jedno jutro sam se probudila sva na ćoše… Celu noć sanjala ale i aždaje, sve me boli… Naravno, u našem krevetu neko zaboravio Betmena…sa rogovima i šiljcima na super rukavicama i narebranim plaštom…

Sećate li se dečijih rodjendana, iz tih perioda odrastanja?! Prvo je muka bila da ne pojedu plastične kašike, žvakali su jedni drugima uši i ramena, kasnije su jurcali okolo kao popareni, cičali i zavlačili se svuda… Ne možeš da ih navataš za duvanje u svećice na torti… A onda drama… Uvek još neko želi da duva u svećice, nema veze što mu nije rodjendan… Palili smo svećice po deset puta, a oni duvali, duvali, dok celu tortu ne ispljuckaju i oduvaju sve ukrase i šećere šarene.

Svako kretanje na put je bilo ravno većoj seobi naroda… Kakvi stari Sloveni, oni su imali bitno manje stvari od nas… Odlazak na more, kao emigracija… Nosi se sve, sve je neophodno… Cipela kao za stonoge, krokodili, čamci, kantice, ajkule , sve na naduvavanje što postoji… Kompromisa nema, sve im treba. Zimovanja smo redje trošili u ta doba odrastanja… Imali smo premalo ruku.

Sad smo porasli… Sad jurcaju okolo, navataj ih ako možeš… Sad pomislim da i nije bilo tako loše kada su mileli po podu i žvakali tepih… Ćerka je tada izgrizla sto u dnevnoj sobi, još uvek nosi tragove maleckih zuba… Žao nam da ga menjamo… A sad ne možeš da se natelefoniraš, da ih prebrojiš… Samo jurcaju.

Ako je ovaj tekst slušao neko, ko još dece nema, molim da ga odmah zaboravi, u cilju produžetka ljudske rase.

 

[Tiha*Reka]

Milan Dabović - Sidro na dnu noći

Na blagoj padini brda, sedeći jedna do druge, nalazile su se dve siluete. Iznad njih stajalo je drvo bez senke, raspredajući granama mesečinu.
"Ako zaista padaš na zemlju", upita Pauna obraćajući se noći koja je dolazila, "zašto to činiš tako tiho, kao da se prikradaš?"
Grad pod njom sve više je ličio na treperavo jato svetlećih ptica u daljini.
"Ne prestaju da mašu krilima, a ne pomeraju se s mesta. Mora da i one lete nasuprot vetru... Moja krila, ako ih imam, bila bi umorna od takvog leta."
Ipak, više od umora, Pauna je osećala samoću.
Sećala se svega što je među tim svetlima čekalo na nju. Bilo je teško gledati ka gradu.
"Čak i sada, iz daljine, deluje privlačno , ali je pun stvari od kojih sam morala pobeći."
Dole, u gradu ugasilo se jedno svetlo. To je značilo da je sada jedna kapljica više u okeanu tame koji je okruživao. Pauni se činilo da taj okean večito preti da će je potopiti.
Osetila se opkoljenom, kao i svako ostrvo. Pogledala je u deku.
Andruk je sedeo pored nje uspravan kao svetionik. Oči su mu sijale svetlošću zvezda. S njim pored sebe manje se plašila noći...

 

[Baudrillard]

Međutim, ko ne bi više voleo da bude lakrdijaš, obesni luđak, uvek raspoložen, večito mlad, koji uvek svima donosi razonodu i uživanje, nego, recimo, pritvorni Jupiter, koji zadaje strah celome svetu, ili stari Pan, koji svuda stvara pometnju svojom bukom, ili gadni Vulkan, uvek strašno izgaravljen od rada u kovačnici, ili čak sama Palada, koja zastrašuje svojom Gorgonom i kopljem i uvek mrko gleda?

Zašto je Kupidon uvek dečak? Zašto? Zato što je šaljivčina, što ne radi i što ne misli nikad ništa pametno! Zašto se lepota zlatne Venere uvek podmlađuje? Baš zato što je sa mnom u srodstvu; otuda i nosi na licu boju moga oca, i stoga je Homer i naziva zlatnom Afroditom. Sem toga, stalno se smeška, ako samo poverujemo pesnicima ili njihovim takmacima kiparima. Koje su božanstvo Rimljani ikad pobožnije obožavali od Flore, matere svih uživanja?

Erazmo Roterdamski - Pohvala ludosti

 

[Nina]

A. S. Puškin "Tatjanino pismo Onjeginu"

Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l' ću steći,
al' ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali ni vi sada,
bar da se nadam da sam smela
da ćete opet k nama doći
i da ću ma i retko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dodjete opet k nama.

Al' osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi...mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.

Što dodjoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je,
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga verna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jemstvo bio
da ću te sresti izmedj' ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi...

U snove si mi dolazio,
i nevidjen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj'o,
u duši davno glas odzvanj'o...

Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš'o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.

Zar nisi ti i onog trena,
o prividjenje moje drago,
promak'o kroz noć kao sena,
nad uzglavlje se moje sag'o
i šapnuo mi reči nade
ljubavi pune i iskrene?

Ko si ti? Čuvar duše mlade
il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što mene guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo sudjeno je...

Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe...

Zamisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.

Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.

Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
i predajem se njoj bez straha...

 

[Nina]

"Bili ste kidnapovani?" reče Tengo. "Da, i te kako sam bio kidnapovan. Nekad davno bio je onaj film Kolekcionar - e pa, isto tako. Ja verujem da većina ljudi na ovom svetu i ne pomisli da bi jednog dana mogli da budu oteti. To im ne pada ni na kraj pameti. Je l' tako? Ali, kad te kidnapuju, stvarno su te kidnapovali. To je, kako da kažem, nešto što je praćeno jednim potpuno nadrealnim osećajem. Kažeš sebi: "Mene je neko stvarno kidnapovao." Možeš li da veruješ?"
"Da bi se čovek domogao onoga što je važno, mora da plati odredjenu cenu. To ti je pravilo na ovom svetu."

Haruki Murakami "1Q84"

 

[Nina]

Haruki Murakami "1Q84"

"Gde ima svetla, mora biti i senke, a gde ima senke, mora biti i svetla. Ne postoji senka bez svetlosti, ni svetlost bez senke. Karl Jung je u nekoj knjizi rekao nešto ovako: isto onoliko koliko smo mi, ljudi, pozitivni, toliko je senka zla. Što se mi više trudimo da budemo savršeni ljudi izuzetne dobrote, to senka sve jasnije pokazuje volju da bude mračna, zla i destruktivna. Kada čovek prevazilazi sebe kako bi postigao potpunost, senka silazi u podzemlje i pretvara se u djavola. Jer u ovom svetu prirode, to da čovek postane biće superiornije nego što jeste, jednak je greh onome da postane inferiornije biće."

 

[Baudrillard]

Kierkegaard nam sam otkriva svoj put. Ne želim ovdje ništa sugerirati, ali kako da u njegovim djelima ne vidimo znake gotovo dragovoljna sakaćenja duše, nasuprot prihvaćenom osakaćivanju apsurda? To je lajtmotiv Dnevnika. „Nedostajala mi je samo životinja koja također tvori sastavni dio ljudske sudbine... No, dajte mi onda tijelo.” I dalje: „Oh, što bih ja, napose u ranoj mladosti, dao da makar šest mjeseci budem čovjek... Ono što mi u biti nedostaje, jest tijelo i
tjelesni uvjeti postojanja.” Na drugom se mjestu isti čovjek ipak pridružuje golemu kriku nade koji je prošao kroz tolika stoljeća i hrabrio tolika srca, osim srca apsurdna čovjeka. „Ali smrt za kršćanina nije uopće svršetak svega, ona sadrži beskraj no više nade negoli nam je dopušta život, čak i kada je prepun zdravlja i snage.” Pomirba bogohuljenjem ipak je pomirba. Vidimo, ona možda dopušta da iskamčimo nadu iz njezine suprotnosti, iz smrti. Ali, čak ako nas suosjećanje navodi da se priklonimo tome stavu, valja ipak kazati da neumjerenost ne opravdava ništa. To prelazi ljudsku mjeru, kaže se, dakle mora biti nadljudsko. Ali to je „dakle” suvišno.

Alber Kami - Mit o Sizifu