..London je, kao magnet Evrope, privlačio sve više te gomile iseljenika i nesrećnika. Ta, takozvana, raseljena lica, postadoše zabezeknuta, i nisu znala šta da misle, zagledana u četrnaest miliona drugih lica. Raseljena lica trčkarala su da vide kraljeve, da vide crkve, palate, ulazili su u fabrike, a vraćal e, uveče, u daleka predgrađa, da sutradan opet zagate hodnike raznih berza rada, gde su tražili zaposlenje. Govorili su neke čudvovate jezike, koje niko živ u Londonu nije razumeo, imali su neka čudnovata imena, koje niko živ nije umeo da izgovori. A dolazili su, dolazili, sve više - hiljade, hiljade. Stotinu hiljada. A sa njima je bila stigla u poslednjoj godini rata i ta neobična, strašna, zima, koja je trajala mesecima..."
".....To veče, Rjepnin je sedeo, dugo, do mraka, na steni. Posle jedne kratke kišice, okean se bio smirio. Bio je, pred zalazak sunca, svetao, gladak, kao neko bezmerno, ogledalo, svega što se na svetu događa. Pred njim je bilo more. Sedeo je tu, sve dok sunce nije zašlo, a zalazilo je kao bezmerna buktinja, crveno. Gasilo se u daljini, onako, kako su ljudi, u dalekoj prošlosti, verovali da se gasi. Da se čuje, kako prži, u vodi koja nema kraja. Sve je bilo toplo - i stene, i more, i nebo, pa se činila topla i najdalja pučina. Peask je bio topao, kao da je zlatni prah sa Sunca. Bio se zagleao u stenu sa koje je bio rešio da skače, glavačke, kao što je nekad u more skakao. Bila se zacrvenela kao da je zidaju korali. Osećao je stid, što je taj skok toliko odlagao, što se od okeana bio uplašio. - A i to je bio, prvi znak starosti..."
M.Crnjanski "Roman o Londonu"
