Christadelphian:
Isus je rodjen na zemlji od Duha Svetog i žene Marije.
Postoji razlika između duhovnog i fizičkog rodjenja i mislim da to sam znas. Upotrebi razum kojeg ti je Bog, očigledno, podario.
-
- Popularno:
- Zašto ne govore sve religije o čakrama?
- Ocekuje li bog da hriscani trebaju da...
- Kako je nastala država koju vode...
- Ko je ubio ovu ženu?
- Za njim je uzdisala jugoslavija: Bio je...
- Uhapšen Sergej Trifunović
- Izrael izvršio vazdušni napad; čule su...
- kuka da joj je bred pit uzeo zadnji...
- Због чега сте на Крсти?
- U Srbiji najskuplja milka na svetu!
"O dušo moja..."
- Začetnik teme Hurricane
- Datum pokretanja
Isus je rodjen na zemlji od Duha Svetog i žene Marije.
Postoji razlika između duhovnog i fizičkog rodjenja i mislim da to sam znas. Upotrebi razum kojeg ti je Bog, očigledno, podario.
Мешате бабе и жабе. Вечно рађање Сина од Оца је пре свих векова зато што је сам Бог изван простора и времена, тако да се и рађање Сина десило изван простора и времена, а то значи одувек. Зашто се користи реч "рађање" ? Како би се јасно ставило до знања да је реч о самоме Богу, а не неком кога је Бог Отац створио.
Рођење Исуса од Марије дјеве и Светог Духа је заправо ИНКАРНАЦИЈА - ОВАПЛЋЕЊЕ - УТЕЛОВЉЕЊЕ Сина. У овом случају је реч о рађању од човека, па самим тим реч "рађање" значи да је Исус - човек.
На основу та два рађања: ПРВО - ОД БОГА, ДРУГО - ОД ЧОВЕКА, долазимо и до дуалне природе самога Исуса Христа.
ОБИЧНИ ЉУДИ, за разлику од Исуса Христа, рађају се на послетку само од људи, и имају људску природу, а на крштењу се наново рађају од Духа Светога, и тиме добијају залог Духа Светога који има потенцијал вечног живота. Одавде се јасно види и сврха и смисао крштења као неопходног дела процеса спасења.
Рођење Исуса од Марије дјеве и Светог Духа је заправо ИНКАРНАЦИЈА - ОВАПЛЋЕЊЕ - УТЕЛОВЉЕЊЕ Сина. У овом случају је реч о рађању од човека, па самим тим реч "рађање" значи да је Исус - човек.
На основу та два рађања: ПРВО - ОД БОГА, ДРУГО - ОД ЧОВЕКА, долазимо и до дуалне природе самога Исуса Христа.
ОБИЧНИ ЉУДИ, за разлику од Исуса Христа, рађају се на послетку само од људи, и имају људску природу, а на крштењу се наново рађају од Духа Светога, и тиме добијају залог Духа Светога који има потенцијал вечног живота. Одавде се јасно види и сврха и смисао крштења као неопходног дела процеса спасења.
MaranAta:
Читај и учи:
ОБОЖЕЊЕ (гр. θεοσις, лат. deificatio): учествовање верника у животу Божијем посредством нестворених божанских енергија - онтолошки садржај заједнице човека са Богом. Обожење је стање преображења човечанскога, "превазилажење" створене природе и њено консолидовање у истинској егзистенцији поновним актуализовањем могућности која јој је дата од почетка. Ова идеја налази се већ у 2. Петр. 1,4: "Причасници Божанске природе", а затим се развила у патристичкој теологији, поставши средишња догма Православља. Почевши са Светим Иринејем, Атанасијем и Кирилом, па до Симеона Новог Богослова и Григорија Паламе, сви Оци Цркве преузимају ову предивну тврдњу Источнога хришћанства: "Бог је постао човек да би човек постао бог". Они не избегавају да назову човека "богом по благодати" и да ставе знак једнакости између спасења и обожења. Имајући у виду обожење, Свети Максим Исповедник дели историју Спасења на два велика раздобља: једни су векови били одређени за тајну очовечења Бога, други за тајанствено дело обожења човека (Одг-вори Таласију, 22, Рум. филок. том Ш, стр. 70-71). Онтолошке претпоставке спасења систематизовао је Свети Григорије Палама (1296-1359), бранилац исихазма. Он је срочио и теолошки речник обожења (види, Агиоритски томос, Рум. филок., том VII).
Антрополошки и христолошки темељи обожења:
1. За теолошку антропологију обожење је не само могућа стварност, него је оно и обећано човеку од искони. Оно је истоветно са оним што Свето Писмо назива "подобије", односно динамички елеменат суштински за човека. Обожење је царско достојанство до којега долази "подобије", коначни крај или природна величина на коју је човек позван: "Подобије оних који се причешћују Оним од Кога се причешћују значи остварени идентитет кроз подобије оних који се причешћују Оним који им даје да се причесте онолико колико је могуће. А остварени идентитет кроз подобије оних који се причешћују са Причешћујућим, јесте обожење оних који се удостојавају обожења. Обожење, да кажем сажето, јесте средина и крај свих времена и векова и свега онога што је у времену и у веку" (Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију, 59, Рум. филок., том III, стр. 315). Зато сви Оци Цркве подвлаче и ово: иако је обожење изнад природе и без граница, људска природа се обожењем не модификује, него се поново враћа у славу која јој је одређена приликом стварања.
2. По Светом Кирилу Александријском, начело обожења јесте приближавање Логоса телу, сасуштаственост Сина са нашом природом. У смислу ипостасног јединства, постоји "communicatio idiomantum", то јест Његова човечанска природа прожета је сијањем Његовог божанства. Обожено тело Христово залог је и извор нашег обожења. Примање људске природе од ипостаси Логоса -уипостазирање - не уништава њен идентитет, него је јемство њеног потенцијалног савршенства: "Кажем, Ова плоћење Бога, нама је извесни залог наде обожења природе људи. Толико ће савршено учинити човека богом, коликоје савршено Бог постао човеком. Јерјејасно да ће Онај који је постао човек без греха, обожити природу без промене њене у Богу; и толико ће уздићи човека због Себе, колико се Он спустио због човека" (Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију, Схолија 3 на 22-го питање, Рум. филок., том Ш, стр. 74; Idem,, Теолошке главе, II, 25, стр. 175).
3. Обожење је духовни преображај који се темељи на својству природе, али оно не бива у границама природе нити је пак дело природе, односно морално савршенство природе. Обожење је нестворено, несаздано (Калист и Игњатије Ксантопул, 100 глава, 68, Рум. филок. том VIII, стр. 146-147), примљено као непосредно просвећење од божанства, директно произашло из ипостаси. Свакако, синергија воља - благодат суштински је услов сваког дела хришћанинова, док обожење претпоставља синергијски максимум. Овде је, наиме, реч о стварном превазилажењу природе, о процесу њеног надилажења кроз сијање нестворене благодати из Христовог обоженог човештва, све док хришћанин не дође "у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове" (Еф. 4, 13). Тако, дакле, обожење спречава човека и твар да се затворе у сопствене иманентности и претпоставља човеково отварање за бескрајне димензије Божије суштине.
ОБОЖЕЊЕ (гр. θεοσις, лат. deificatio): учествовање верника у животу Божијем посредством нестворених божанских енергија - онтолошки садржај заједнице човека са Богом. Обожење је стање преображења човечанскога, "превазилажење" створене природе и њено консолидовање у истинској егзистенцији поновним актуализовањем могућности која јој је дата од почетка. Ова идеја налази се већ у 2. Петр. 1,4: "Причасници Божанске природе", а затим се развила у патристичкој теологији, поставши средишња догма Православља. Почевши са Светим Иринејем, Атанасијем и Кирилом, па до Симеона Новог Богослова и Григорија Паламе, сви Оци Цркве преузимају ову предивну тврдњу Источнога хришћанства: "Бог је постао човек да би човек постао бог". Они не избегавају да назову човека "богом по благодати" и да ставе знак једнакости између спасења и обожења. Имајући у виду обожење, Свети Максим Исповедник дели историју Спасења на два велика раздобља: једни су векови били одређени за тајну очовечења Бога, други за тајанствено дело обожења човека (Одг-вори Таласију, 22, Рум. филок. том Ш, стр. 70-71). Онтолошке претпоставке спасења систематизовао је Свети Григорије Палама (1296-1359), бранилац исихазма. Он је срочио и теолошки речник обожења (види, Агиоритски томос, Рум. филок., том VII).
Антрополошки и христолошки темељи обожења:
1. За теолошку антропологију обожење је не само могућа стварност, него је оно и обећано човеку од искони. Оно је истоветно са оним што Свето Писмо назива "подобије", односно динамички елеменат суштински за човека. Обожење је царско достојанство до којега долази "подобије", коначни крај или природна величина на коју је човек позван: "Подобије оних који се причешћују Оним од Кога се причешћују значи остварени идентитет кроз подобије оних који се причешћују Оним који им даје да се причесте онолико колико је могуће. А остварени идентитет кроз подобије оних који се причешћују са Причешћујућим, јесте обожење оних који се удостојавају обожења. Обожење, да кажем сажето, јесте средина и крај свих времена и векова и свега онога што је у времену и у веку" (Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију, 59, Рум. филок., том III, стр. 315). Зато сви Оци Цркве подвлаче и ово: иако је обожење изнад природе и без граница, људска природа се обожењем не модификује, него се поново враћа у славу која јој је одређена приликом стварања.
2. По Светом Кирилу Александријском, начело обожења јесте приближавање Логоса телу, сасуштаственост Сина са нашом природом. У смислу ипостасног јединства, постоји "communicatio idiomantum", то јест Његова човечанска природа прожета је сијањем Његовог божанства. Обожено тело Христово залог је и извор нашег обожења. Примање људске природе од ипостаси Логоса -уипостазирање - не уништава њен идентитет, него је јемство њеног потенцијалног савршенства: "Кажем, Ова плоћење Бога, нама је извесни залог наде обожења природе људи. Толико ће савршено учинити човека богом, коликоје савршено Бог постао човеком. Јерјејасно да ће Онај који је постао човек без греха, обожити природу без промене њене у Богу; и толико ће уздићи човека због Себе, колико се Он спустио због човека" (Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију, Схолија 3 на 22-го питање, Рум. филок., том Ш, стр. 74; Idem,, Теолошке главе, II, 25, стр. 175).
3. Обожење је духовни преображај који се темељи на својству природе, али оно не бива у границама природе нити је пак дело природе, односно морално савршенство природе. Обожење је нестворено, несаздано (Калист и Игњатије Ксантопул, 100 глава, 68, Рум. филок. том VIII, стр. 146-147), примљено као непосредно просвећење од божанства, директно произашло из ипостаси. Свакако, синергија воља - благодат суштински је услов сваког дела хришћанинова, док обожење претпоставља синергијски максимум. Овде је, наиме, реч о стварном превазилажењу природе, о процесу њеног надилажења кроз сијање нестворене благодати из Христовог обоженог човештва, све док хришћанин не дође "у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове" (Еф. 4, 13). Тако, дакле, обожење спречава човека и твар да се затворе у сопствене иманентности и претпоставља човеково отварање за бескрајне димензије Божије суштине.
Christadelphian
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
Znaš dobro zašto sa tobom ne mogu i ne želim da se upuštam u dublje rasprave ali jedno pitanjce je dozvoljenomaleni:
Ako je rodjen od Marije i Svetog Duha kako onda kažu da je rodjen pre svih vekova tj kako je to duhovno rodjenje??
- Poruka
- 54.299
Iskreno se nadam da postoji još učesnika ovog foruma koji shvataju besmisao navedene izjave.MaranAta:
Kakve bre "nestvorene božanske energije"???
Da bi njih shvatio potrebno mi je valjda malo više tetrahidrokanabinola u krvi.
Šalu na stranu, nema nemerljivih energija, to sam već mnogo puta napisao. Ako neka veličina ne može biti izmerena (pod merenjem podrazumevam upoređivanje) - onda svakako možemo reći da sa naše tačke gledišta ona i ne postoji.
Christadelphian
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
Šta je onda problem ?
Slažete se tu !
On kaže da su nestvorene ti kažeš da ih nema .
Slažete se tu !
On kaže da su nestvorene ti kažeš da ih nema .
- Poruka
- 54.299
Pročitaj prvo celu rečenicu na koju sam reagovao.Christadelphian:
On kaže da se događaj desio posredstvom nestvorenih božanskih energija.
Ja kažem da se ništa neće desiti posredvom ikakvih mističnih energija a naročito ako su nestvorene.
Cela konstrukcija je obično blebetanje, sve su to samo floskule pravoslavnog "filozofa" koji to napisa.
Christadelphian
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
Razumeo sam !
Zato kažem da isto mislite!
Zato kažem da isto mislite!
- Poruka
- 54.299
Ne verujem da obojica mislimo da je u pitanju prazna priča.Christadelphian:
Christadelphian
Aktivan član
- Poruka
- 1.554
Šalim se na njegov račun
znam da se neće ljutiti
znam da se neće ljutiti
Sizif:
Заискали сте - ево вам га...
ЕНЕРГИЈЕ божанске нестворене (гр. ενεργια, делање, дејство, радња, моћ делања). Учење о енергијама и делањима, или божанским нествореним радњама, плод је доцнијег развоја византијске теологије; суштинску важност ово учење је добило у расправи Светог Григорија Паламе са схоластичким латинским теолозима, Варлаамом и Акиндином, о природи благодати и обожења. Термин енергија и раније је употребљаван у христолошким расправама, а Шести Васељенски Сабор (Цариград, 681), којије осудио монотелитство, дао му је велику важност.
За Светог Јована Дамаскина, појам енергија има смисао остварења или оделотворења сваке природе. Примењујући га на христологију, он полази од става да свака природа има сопствену вољу, делање и дело - стога и у Христу треба да се признају две природе и два природна делања сходно двема природама, божанској и човечанској. Разуме се, ова два делања су сједињена и раде заједнички једно са другим због њихове јединствене Ипостаси, у којој су делања човечанске природе сједињена са делањима божанске природе, па се тако јављају као богочовечанско делање. Разлика природа, воља и делања препознаје се у јединству Ипостаси, јер чак и кад је узео људско тело, Син је "Један од Тројице", исти Господ који дела кроз њих, несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно.
Свети Максим такође тврди да је божанство извор енергија (идеја преузета од паламовске теологије). У општем смислу, енергија је моћ Бога који ствара кретање у тварима. За Светог Максима божанске енергије нису нешто друго до божанске логосности у њиховом конкретном делању, опажљиве на емпиријском нивоу ствари. У тим делањима логосности се могу познати као енергије: стваралачке, промислитељске и судске. Помоћу енергија Бог покреће творевину и креће се у њима самима, остајући ипак непокретан и непромењив.
У дискусијама са латинским теолозима о природи Таворске светлости (који под изговором несложености и недељивости божанске природе говораху да је благодат створена), Свети Григорије Палама (+1359) прави разлику између а) бића или суштине Божије, то јест божанске нестворене природе, непромењиве, необухвативе и неизрециве, и б) божанских нестворених енергија, односно делања или личних "излажења" кроз која се Он пројављује, допуштајући да се Њиме причешћујемо или обожимо. Енергије извиру из заједничког божанства Трију Ипостаси Свете Тројице, те су због тога јединствене, недељиве, сталне и постојане. Оне су ипостазиране, то јест постоје скупа са Ипостасима, а контемплирају се стварно, не символички. Енергије не сачињавају Ипостас, немају своју личну Ипостас и не постоје независно. Енергије се кон темплирају у једној Ипостаси и манифестују се кроз Ипостас, али оне саме нису Ипостас.
Учење о божанским нествореним енергијама чини суштинску карактеристику Православља. Ово учење почива на темељу вере у карактер ипостасног Бога, у обожење човека и преображење твари. За разлику од римокатоличке латинске теологије, која нагиње ка супстанцијализму, православна теологија схвата благодат као енергију и божанско делање, лично и нестворено, кроз које човек постаје "причасник божанске природе" (2. Пе-тр. 1,4). Свакако, разлику између суштине, Ипостаси и енергије не треба преувеличавати, пошто је Црква одбацила еманационизам и модализам. Такође, обожење не треба да се поима као физичко апсорбовање твари у суштину Божију. Паламизам није ништа друго до сведочанство радикалног сукоба двеју "теологија": схоластичког супстанцијализма и патристичког персонализма, концепција које су се одразиле на многим подручјима догматике, посебно на сотириологији и светотајинској теологији.
- Poruka
- 54.299
Sveti Maksim lupa kao imenjak mu po diviziji. Iz ove besmislene teološko-filozofsko-metafizičke papazjanije zaključujemo sledeće:MaranAta:
Sveti Maxim ne zna fiziku ni na nivou osnovca. Izjava da je "energija moć koja stvara kretanje" zvuči toliko smešno da ne mogu ni da je komentarišem. Odavno se zna šta je energija a šta izaziva kretanje i šta je uopšte kretanje. O relativnosti kretanja, Maxim naravno nema ni tri blage.
O šta reći o tome da je "božanstvo izvor energija"? Ja mogu da kažem da je moja baba Jana izvor svih kosmičkih energija sa potpuno istim kredibilitetom kao i "sveti" Maxim.
Da ne idem u sitnice, sve to što si Copy-Pasteovao predstavlja materijal koji se teško može naučno pobijati jer i sam nije baziran proverljivim hipotezama nauke već na pseudofilozofskim akrobacijama nekoga ko je očigledno bežao sa časova iste.
Заборављаш да у време када се водила полемика око Нестворених Божанских Енергија, та твоја наука није постојала ни у мудима пра-пра-пра-пра-пра-пра-пра-пра-пра-пра-пра-пра-пра-пра-пра-пра... деде било ког од потоњих научника.
То што ти лупаш не знајући када су научници искористили ОДАВНО ПОСТОЈЕЋИ појам "енергија" за своје потребе, је прича за себе.
То што ти лупаш не знајући када су научници искористили ОДАВНО ПОСТОЈЕЋИ појам "енергија" за своје потребе, је прича за себе.
- Poruka
- 54.299
Hajde ti meni neukom prevedi "Maksimovu energiju" u rečnik savremene nauke, bilo prirodne bilo društvene. Da mi bude jasno, ovako mi ništa ne znači.MaranAta:
"Nestvorene energije"... molim te! Nestvoreni mozgovi.
Синко... какве везе има Православље са потоњим дефиницијама науке ? Као ти замишљаш то "превођење" ? Да ли си свестан своје несвести ?
