Nikad ne znaš ko kakav problem ima

Ljudi koji imaju prikrivenu depresiju, ne žale se, kriju svoja osećanja. Niko ne zna kako se stvarno osećaju, kada je u pitanju mentalno zdravlje.
Niko ne može sa sigurnošću znati kako se drugi čovek oseća. Ponekad krijemo emocije i od samih sebe. To je, verovatno, odbrambeni mehanizam
S druge strane, često postoje tragovi, znaci koji se ignorišu ili jednostavno nismo dovoljno zainteresovani da ih uočimo.
 
Trudim se da ne povredim ljude u svakodnevnoj komunikaciji, da zadržim staloženost i odmerenost. Znam kako sam se osećala kada su drugi prema meni bili grubi, tako da ne želim da druge povredim.
Živimo u vremenu materijalizma, površnosti, surovosti, instant vremenu.
Toliko toga nam je dostupno.
Materijalno sve, a kao bića smo duhovno i emocionalno sve siromašniji.
Empatije gotovo da i nema, posebno prema starim, bolesnima, životinjama.
Upravo zbog toga je bitno o tome govoriti, učiti mlade generacije šta je u životu zaista vredno.
Mnogi ne žele da govore o svojim problemima, jer većina smatra da je to znak slabosti. O odlasku kod psihologa da ne govorim, to je tabu u ovom vremenu. Žive u svom svetu.
 
Ako primetim da se neko loše oseća, pokušavam da mu pomognem, da saznam šta je uzrok i da zajedno nađemo rešenje. Ako to ne uspemo, idemo kod psihologa, psihijatra. Ljudski život je najvredniji, a mi ljudi smo krhka bića.
Tokom fakulteta moja najbolja drugarica je imala problem psihičke prirode, u razgovoru mi je pomenula da će popiti sedative. Razgovorom sam je smirila i tešila. Odmah sam mimo njenog znanja pozvala njenu majku, obrazložila sam situaciju. Bila sam svesna da joj ja sama ne mogu pomoći. Išla je kod psihijatra, uzimala propisanu terapiju. Bogu hvala, potpuno se psihički stabilizovala, nakon toga se udala, ima dvojicu sinova. Bila sam uz nju i jesam uvek kao prijatelj, ali sam bila i svesna da ne mogu sama da se izborim sa tom situacijom.
 
Šta ako neko nesvesno pređe tvoje granice? Niko od nas ne može da zna nečije granice, to i jeste tema.

Mislim da neces narusiti necije zdravlje ako nekoga (pri tome mislim na odraslu osobu) uvredis i sam predjes neke granice.

Depresija je mnogo dublje, ozbiljnije i opasnije stanje od onoga sto mi mozemo da nanesemo nekome rečima.
Vrlo tesko da mi mozemo neciju depresiju i da pogorsamo i da poboljsamo.

Dovoljno je biti pristojan u razgovoru i sve ce biti okej sa nase strane.

A za lecenje depresije - mnogo toga je potrebno, a cesto nista nije dovoljno.
 
Pošto živimo u društvu u kome je sramota potražiti stručnu pomoć, naravno da se dešavaju takve stvari.
Ja ovom društvu zameram mnogo toga, ali ne bih rekao da je sramota potražiti stručnu pomoć. Barem ne sve. Mene, koji se godinama mučim s depresijom i anksioznošću, svakako nije sramota da je potražim, i tražio sam je, više puta. Nažalost, nisu mi previše pomogli, tek pomalo. Uglavnom saslušaju šta imam da kažem klimajući glavom, onda iznesu par nabubanih teza koje već i sâm znam, i, ako je psihijatar u pitanju, daju mi da se kljukam nečim što, takođe, uglavnom ne donese neki veliki pomak.

Nekoliko puta sam psiholozima i psihijatrima rekao - ne trebaju meni beskrajni razgovori u okviru terapija ni zobanje kojekakvih pilula i tableta, znam ja šta meni treba: bolji život, odnosno bolji kvalitet života. Kako u materijalnom tako i u nematerijalnom smislu. Ali to nije nešto što doktor može da ti prepiše.
 
Uhvatim sebe nekad da nešto kažem po sistemu "što na um, to na drum" i ne baš biranim rečima, a onda se setim da je i preko puta to neka osoba, sa svim svojim problemima tog dana, sa kojim ja nisam upoznat uopšte i možda nekad to nekome bude previše. Jer kao što sam imao prilike da vidim sa pokojnim Mirkom, ni za njega niko nije mogao da nasluti tako nešto i ko zna koje razmišljanje je baš tog dana prevagnulo.
Ако будеш превише чувао друге, нећеш сачувати себе.
 
Osim što su svi nasmejani na slici, još nešto im je zajedničko 😐
9fm935h42pe81.jpg
 
znam ja šta meni treba: bolji život, odnosno bolji kvalitet života. Kako u materijalnom tako i u nematerijalnom smislu. Ali to nije nešto što doktor može da ti prepiše.
ako sve to znaš , a očigledno je da veoma dobro znaš, i da u pravu si, kada već sve to znaš nije ti potrebna nikakva pomoć sa strane, jer po meni već si 50 posto na putu rešenja problema
zašto ništa ne preduzmeš , ti lično, da promeniš stanje i rešiš tih preostalih 50 posto
sve je samo tehničko rešenje problema, jer svesnost gde ti je problem sam po sebi ti pokazuje pravac
pokreni se , učini nešto , zašto ostaješ samo na saznanju da znaš šta ti smeta
učini nešto,sam ti za tebe
 
Mislim da neces narusiti necije zdravlje ako nekoga (pri tome mislim na odraslu osobu) uvredis i sam predjes neke granice.

Depresija je mnogo dublje, ozbiljnije i opasnije stanje od onoga sto mi mozemo da nanesemo nekome rečima.
Vrlo tesko da mi mozemo neciju depresiju i da pogorsamo i da poboljsamo.

Dovoljno je biti pristojan u razgovoru i sve ce biti okej sa nase strane.

A za lecenje depresije - mnogo toga je potrebno, a cesto nista nije dovoljno.

Naravno da uvreda neće izazvati depresiju, ali tema i jeste o tome što ti ne znaš kad izgovoriš uvredu možda je ta osoba preko puta već na ivici, o tome se radi.

Uzeo sam primer Mirka jer je dečko uvek bio nasmejan, baš se trudio oko svega, kao što rekoh verio devojku, otvarao novi posao, napredovao, sve super, a onda samo presek. Znači nešto je baš u tom danu uticalo na to.

Ja ovom društvu zameram mnogo toga, ali ne bih rekao da je sramota potražiti stručnu pomoć. Barem ne sve. Mene, koji se godinama mučim s depresijom i anksioznošću, svakako nije sramota da je potražim, i tražio sam je, više puta. Nažalost, nisu mi previše pomogli, tek pomalo. Uglavnom saslušaju šta imam da kažem klimajući glavom, onda iznesu par nabubanih teza koje već i sâm znam, i, ako je psihijatar u pitanju, daju mi da se kljukam nečim što, takođe, uglavnom ne donese neki veliki pomak.

Nekoliko puta sam psiholozima i psihijatrima rekao - ne trebaju meni beskrajni razgovori u okviru terapija ni zobanje kojekakvih pilula i tableta, znam ja šta meni treba: bolji život, odnosno bolji kvalitet života. Kako u materijalnom tako i u nematerijalnom smislu. Ali to nije nešto što doktor može da ti prepiše.

Mislim da to i jeste problem ljudi koji krenu u ozdravljenje i terapije, što se naslušaju istih tih priča što kažeš nabubanih napamet i onda već u njihovoj glavi to ne deluje spektakularno dobro.

Ali opet sa druge strane doktor nije čarobnjak da ti ispravlja navike i mozak, može samo da proba da te uputi na smer i da ti da lekove koji će ti pomoći na tom putu.

Osim što su svi nasmejani na slici, još nešto im je zajedničko 😐
Pogledajte prilog 1527108

Upravo o ovome se govori, pride ljudi slavni milioneri, imaju šta hoće i koga hoće, sve šljašti i blješti.

ako sve to znaš , a očigledno je da veoma dobro znaš, i da u pravu si, kada već sve to znaš nije ti potrebna nikakva pomoć sa strane, jer po meni već si 50 posto na putu rešenja problema
zašto ništa ne preduzmeš , ti lično, da promeniš stanje i rešiš tih preostalih 50 posto
sve je samo tehničko rešenje problema, jer svesnost gde ti je problem sam po sebi ti pokazuje pravac
pokreni se , učini nešto , zašto ostaješ samo na saznanju da znaš šta ti smeta
učini nešto,sam ti za tebe

Imajući u vidu da je upravo to "pokreni se" najveći problem ljudi sa depresijom, jer im njihov mozak ne da da se pokrenu, te smatram da je njima napisati to "pokreni se, učini nešto" prilično škakljiva stvar.

To ti je kao da osobi koja ima napad anksioznosti vičeš opusti se, pa bi ona da zna kako...
 
Uzeo sam primer Mirka jer je dečko uvek bio nasmejan, baš se trudio oko svega, kao što rekoh verio devojku, otvarao novi posao, napredovao, sve super, a onda samo presek. Znači nešto je baš u tom danu uticalo na to.
Nazalost, imam iskustva sa jako jako bliskim ljudima kojima se bas isto desilo. Bukvalno ista prica. Delovalo je kao da im je zivot definicija srece iz bajke.

Najgore je sto nikad ne mozemo da znamo:
- da li je bas u tom danu nesto uticalo, ili je taj dan cisto random izabran dan u kojem je on odlucio da prekine sve.
- ako jeste nesto posebno uticalo, sta je to i da li je moglo da se spreci?
- ako je moglo da se spreci, da li bi to zaista sprecilo zauvek ili samo odlozilo na par dana/meseci?

Nije bez razloga Robert Koch institut svrstao depresiju u top 3 opasnosti - rame uz rame sa tzv. superbakterijom (otpornom na sve postojece antibiotike), i potencijalnim virusom X (radno ime za bilo koji virus koji moze da izbije i bude lako prenosiv poput covid-a, a smrtonosan poput ebole).
 
Nazalost, imam iskustva sa jako jako bliskim ljudima kojima se bas isto desilo. Bukvalno ista prica. Delovalo je kao da im je zivot definicija srece iz bajke.

Najgore je sto nikad ne mozemo da znamo:
- da li je bas u tom danu nesto uticalo, ili je taj dan cisto random izabran dan u kojem je on odlucio da prekine sve.
- ako jeste nesto posebno uticalo, sta je to i da li je moglo da se spreci?
- ako je moglo da se spreci, da li bi to zaista sprecilo zauvek ili samo odlozilo na par dana/meseci?

Nije bez razloga Robert Koch institut svrstao depresiju u top 3 opasnosti - rame uz rame sa tzv. superbakterijom (otpornom na sve postojece antibiotike), i potencijalnim virusom X (radno ime za bilo koji virus koji moze da izbije i bude lako prenosiv poput covid-a, a smrtonosan poput ebole).

Slažem se, zato i smatram da je jako zeznuto naročito što stvarno živimo u sredini gde je dosta ljudi na medikamentima, u depresiji, u nekim teškim životnim situacijama... Zato se i u saobraćaju često svađamo, zato smo tako impulsivni, upravo jer nema te smirenosti, duše.

Što kažeš da li bi bilo odloženo samo, da li je uopšte moglo da se spreči... Ali opet, siguran sam da ponašanje drugih ljudi i utiče na to prilično.
 
Vrlo tesko da mi mozemo neciju depresiju i da pogorsamo i da poboljsamo.
Апсолутно нетачно у оба случаја а посебно у овом првом.

Mislim da neces narusiti necije zdravlje ako nekoga (pri tome mislim na odraslu osobu) uvredis i sam predjes neke granice.
Увреде ретко када имају позитивни ефекат а врло лако могу имати значајан негативни ефекат.
 
Ja sam jednom čovjeku rekao kako je super raditi u državnim željeznička jer tamo svaka budala može raditi. On i je bio budala, teški alkoholičar, pričao nevjerovatne gluposti i sl. Ja sam tada bio i frustriran jer sam radio za male novca u privatniks a on za duplo veće novce u državnom poduzeću a praktično nije ni treba ići na pisao. Nije puno prošlo i umre je, tada sam saznao da je bio uredni radnik do trenutka kad je lokomotiva kojom je upravljao pregazilabnekog samoubojicu na pruzi. On tu apsolutno nije kriv ali ga je pogodilo. Još je kasnije u ratu sudjelovao u izvlacenju ranjenika što ga je isto sigurno pogodilo.

Bilo mi je žao ali opet kad pogledam što sam drugo ja mogao zaključiti u tom trenutku?
 
Da je tako, depresija bi se lecila lakse od prehlade.
Ниси рекао, "Нико од нас не може да излечи туђу депресију."

Рекао си, "Нико од нас не може да побољша туђу депресију."

Ја имам искуства са две депресивне особе -- обе суицидне, једна која је пар путем неуспешно покушала да се убије а која је била склона самоповређивању -- и знам да је ово друго сасвим могуће.
 
da li je bas u tom danu nesto uticalo, ili je taj dan cisto random izabran dan u kojem je on odlucio da prekine sve

Mislim da su moguće obe opcije. Možda je danima bio tužan i depresivan a tog dana je nešto bilo "okidač" za samoubistvo.

Pre 24 godine jedan moj dobar poznanik je izvršio samoubistvo ( mada se sumnjalo da je to bilo ubistvo ). Imao je dosta novca, pokrenuo je jedan posao, bio je u odličnom odnosu sa ženom, imali su malu, tromesečnu bebu.

Finansijski jak, srećan emotivan život, malo dete...ubio se kada beba i njegova žena nisu bile u stanu. Ostaje pitanje zašto?

Povremeno me muči pitanje: Da je u pitanju ubistvo, valjda bi bilo rešeno posle promene vlasti tokom 2000-tih godina? Nije.

Ubio se tačno mesec dana posle smrti svog dobrog prijatelja. Da li je smrt prijatelja uticala na njegovu odluku?

Godine prolaze a ova pitanja ostaju, kao što ostaju sećanja, ona lepa.
 

Back
Top