Nikad ne znaš ko kakav problem ima

Araon

Elita
Poruka
15.055
Ono što me podstaklo na ovu temu je slučaj koji se desio sa pokojnim Mirkom Rašićem (Neovlašćenim serviserom)...

Naime, dečko je pre samoubistva mesec dana verio devojku, otvarao svoj studio novi, imao youtube i instagram posećen kanal, na svakom snimku ili slici dečko je bio nasmejan, spreman za šalu i kad čovek pogleda sa strane inicijator zezanja, smeha.

Utoliko je i vest o njegovoj smrti potresla i sve ljude koji su ga znali, ali i one koji ga nisu znali lično.

Niko nije mogao da veruje da je taj dečko uopšte u tom razmišljanju, da ima toliku duševnu tugu, da mu misli idu ka tome niti jednog trenutka.

U skladu sa tom situacijom, koliko oprezno postupate prema drugim ljudima? Da li razmišljate pre nekog komentara ili upućene reči ka nekoj osobi i o osećanjima te osobe? Ili vas možda to uopšte ne dotiče?

Uhvatim sebe nekad da nešto kažem po sistemu "što na um, to na drum" i ne baš biranim rečima, a onda se setim da je i preko puta to neka osoba, sa svim svojim problemima tog dana, sa kojim ja nisam upoznat uopšte i možda nekad to nekome bude previše. Jer kao što sam imao prilike da vidim sa pokojnim Mirkom, ni za njega niko nije mogao da nasluti tako nešto i ko zna koje razmišljanje je baš tog dana prevagnulo.

Naravno, to je situacija u kojoj su mnogi tvrdili da se verovatno iza toga dešavao neki "reket" ili nešto što ga je pritiskalo, dok njegovi najbliži prijatelji kategorički odbacuju tako nešto. Ovo govorim pošto masa ljudi na ovakvu vest reaguju sa "mora da je bilo nešto u pozadini", ali šta ako nekome nije?

Koliko mislite o drugima? I u kojoj meri je dobro misliti o drugima, budući da je svet danas prilično okrenut sebi u smislu "ja i posle mene potop"?
 
Nije neobičan slučaj da ljudi koji spolja izgledaju sasvim normalno, društveno i veselo u sebi zapravo pate od teške depresije.

Setim se Robina Vilijamsa, Ričarda Prajora. Neki su imali sreće da prežive poput Džon Kliza i Džima Kerija.

Možda je njima ta komedija upravo odbrambeni mehanizam kojim se bore protiv depresije.
 
Nije neobičan slučaj da ljudi koji spolja izgledaju sasvim normalno, društveno i veselo u sebi zapravo pate od teške depresije.

Setim se Robina Vilijamsa, Ričarda Prajora. Neki su imali sreće da prežive poput Džon Kliza i Džima Kerija.

Možda je njima ta komedija upravo odbrambeni mehanizam kojim se bore protiv depresije.

Vidiš, za Džim Kerija nisam ni znao.

Pošto živimo u društvu u kome je sramota potražiti stručnu pomoć, naravno da se dešavaju takve stvari.
Nikada ne iznosim sve ono što mislim u obliku u kom mislim, uvek vagam, gledam da ne povredim sagovornika
Sve to do jednog trenutka, kada taj sagovornik predje moje granice, onda...hm...

Šta ako neko nesvesno pređe tvoje granice? Niko od nas ne može da zna nečije granice, to i jeste tema.
 
Šta ako neko nesvesno pređe tvoje granice? Niko od nas ne može da zna nečije granice, to i jeste tema.
Pa, ne...postavljam ja diskretno granice u nameri da shvati, ali se to ne dešava, jer ljudi vole
da pokažu nadmoć nad nekim...E, kada se to desi onda da vidimo čija majka crnu vunu prede :D
 
Poslednja izmena:
Nije neobičan slučaj da ljudi koji spolja izgledaju sasvim normalno, društveno i veselo u sebi zapravo pate od teške depresije.

Setim se Robina Vilijamsa, Ričarda Prajora. Neki su imali sreće da prežive poput Džon Kliza i Džima Kerija.

Možda je njima ta komedija upravo odbrambeni mehanizam kojim se bore protiv depresije.
Pametniji shvate kakvo je spanje ovaj svet pa im je mucno
 
Jedna od najbitnijih i najvecih podela medju ljudima je na one koji su skloni depresiji, i one koji nisu. Mislim na onu pravu, klinicku depresiju, ne ono kada si tuzan, sto je ljudska emocija koju mogu da imaju svi.

Ta podela je bas tolika jer jedna grupa uopste ne razume drugu. Niti ovi koji su skloni depresiji razumeju ove koji nisu, niti obrnuto. Mislim da to razumevanje sustinski nije moguce. Mozes ti da ga razumes na nekom intelektualnom meta nivou, ali kada se sam nadjes u tom nekom odnosu, to je potpuno druga prica.

Apsolutno i uvek bas zbog tog nerazumevanja dolazi do 1000 problema u medjuljudskim odnosima.
 
Nije neobičan slučaj da ljudi koji spolja izgledaju sasvim normalno, društveno i veselo u sebi zapravo pate od teške depresije.

Setim se Robina Vilijamsa, Ričarda Prajora. Neki su imali sreće da prežive poput Džon Kliza i Džima Kerija.

Možda je njima ta komedija upravo odbrambeni mehanizam kojim se bore protiv depresije.
Kakva depresija pa ja sam do sada trebao 1000 puta da izvrsim samoubistvo kakve lose stvari mi se desavale.
 
Jedna od najbitnijih i najvecih podela medju ljudima je na one koji su skloni depresiji, i one koji nisu. Mislim na onu pravu, klinicku depresiju, ne ono kada si tuzan, sto je ljudska emocija koju mogu da imaju svi.

Ta podela je bas tolika jer jedna grupa uopste ne razume drugu. Niti ovi koji su skloni depresiji razumeju ove koji nisu, niti obrnuto. Mislim da to razumevanje sustinski nije moguce. Mozes ti da ga razumes na nekom intelektualnom meta nivou, ali kada se sam nadjes u tom nekom odnosu, to je potpuno druga prica.

Apsolutno i uvek bas zbog tog nerazumevanja dolazi do 1000 problema u medjuljudskim odnosima.

Npr, primetio sam i ovde odmah se ide u kost, odmah svađa, odmah prepirka, odmah na ličnom nivou, jako brzo se od neutralnog dođe do nivoa vađenja očiju.

A da li znamo zaista ko je sa druge strane i zbog čega piše to što piše?

moj ujak je sebi oduzeo zhivot a uvjek je bio nasmijan i veseo
sve do tog jednog dana kad je krenuo po krave i nije doshao kutji

i dan danas se pitamo za motiv

Slična situacija je bila i sa Mirkom, očigledno.

Da li ste ga slušali šta je imao da kaže, ne čuli, nego saslušali...uglavnom pričaju, samo mi ne slušamo

Znaš šta je problem, što pola toga ti ljudi kažu u šali ili sa osmehom, pa ne doživiš toliko tragično. Šta sve kaže čovek u toku dana... Koliko puta od ljudi koji nemaju problem čuješ "tačno mi dođe da se obesim", pa se ne obese nikad... A da to urade neko će reći sa strane "pa, govorio je"... Jbg..

Saslusali smo ga, pricao je o kamatarima i zelenasima sa razbijenom glavom.

Opet, ljudi oko njega kategorički odbijaju kao mogućnost bilo šta od navedenog. Sad, može krenuti priča "ne smeju da pričaju"... Ne znam. Tvrde da se povredio na poslu.
 
Npr, primetio sam i ovde odmah se ide u kost, odmah svađa, odmah prepirka, odmah na ličnom nivou, jako brzo se od neutralnog dođe do nivoa vađenja očiju.

A da li znamo zaista ko je sa druge strane i zbog čega piše to što piše?



Slična situacija je bila i sa Mirkom, očigledno.



Znaš šta je problem, što pola toga ti ljudi kažu u šali ili sa osmehom, pa ne doživiš toliko tragično. Šta sve kaže čovek u toku dana... Koliko puta od ljudi koji nemaju problem čuješ "tačno mi dođe da se obesim", pa se ne obese nikad... A da to urade neko će reći sa strane "pa, govorio je"... Jbg..



Opet, ljudi oko njega kategorički odbijaju kao mogućnost bilo šta od navedenog. Sad, može krenuti priča "ne smeju da pričaju"... Ne znam. Tvrde da se povredio na poslu.
I ja hiljadu puta u toku dana kažem da ću da se ubijem, pa naravno da nikad ne bih digla ruku na sebe
Ali, oni zaista traže pomoć, diskretno i suptilno, traže podršku, nekad i godinama
 
Današnji standardi koji se postavljaju preko društvenih mreža zahtevaju da čovek bude veseo, nasmejan i lepo doteran. Ljudima su prihvatljivije i privlačnije pozitivne od negativnih stvari i to utiče na posećenost i gledanost društvenih mreža. A mnogi pistanu zavisni od svega toga pa čak i zarađuju preko društvenih mreža i jedno povlači drugo za sobom.
 
Uglavnom ne pazim, dobro pazim u stilu da ne povrijedim nekoga do koga mi je stalo, ili da nekoga bezpotrebno ne uvrijedim i tako izazovem sukob. Samo koliko vidim u uvodu ove teme, mi bi trebali stalno birati riječi jer ne razumimo kako se drugi osjećaju? Pa kako će mo to znati?!? U biti ovakvim ponašanjem ćemo unesrećeni sami sebe.
 

Back
Top