Kad smo već kod filozofiranja, želim da postavim jedno pitanje. Da li je moguće voleti a da nikada nisi i mozda nikada neces ni biti u vezi sa voljenom osobom? Kažu da ljubav podrzumeva nešto više, pa se često pitam da li se ja varam...
Već 4 godine mi se svidja jedan dečko. Njemu je to bilo kristalno jasno, koliko i meni. U jednom trenutku smo oboje pomislili da među nama može biti *nešto*, ali to je kratko trajalo. Ja sam iz straha da je njegova zainteresovanost samo prevara propustila tu šansu, ali imala sam čvrstih razloga da mu ne verujem. Nas do danas vezuje samo nekoliko besmislenih dijaloga, jedna ružna klinačka uspomena i bezbroj nemih susreta, čak je i ono *ćao* u prolazu nestalo bez traga. On sada ima devojku. U vezi su već dve godine, a ja ceo njegov život posmatram sa distance, znam mu svaki pokret, znam kako diše...Gde god da se okrenem, on je tu. Naravno, ima dosta drugih tipova koji su osim njega uzvrteli moj svet, mnogo avantura za jednu noć. Ali se sve vraca na njega...Sve mi je drazi...Nije od zlata, ali ja ga svim silama branim pred svojim društvom.Teško podnosim sve loše što se njemu desi, ne toliko koliko i on, ali dovoljno da zaboli. Navika? Ne bih rekla....Nije bilo ničega na šta bih mogla da se naviknem. Više mi to liči na onu poznatu stvar: „Čini mi se da se poznajemo ceo život“ ili „Možda smo se upoznali u prošlom životu“. Da li bi bilo pametno da mu potvrdim da ta osećanja još postoje i kako to da učinim? Šta ako ništa ne postignem. Poraz bih teško prihvatila jer nemam dovoljno samopouzdanja da se borim (to je tek posebna priča). Šta ako nama ne uspe, a on raskine vezu koja je dobro funkcionisala? I najvažnije, nije mi jasno šta je to što godinama osećam, a ne želim da prepustim zaboravu...?
Znam da mi niko ne može dati konkretan odgovor...Ali dobar savet?
P.S. – Smrt sponzorstvu !
"...Uzalud vreme trošim, možda ni nema onog pravog..."