Slavan
Poznat
- Poruka
- 9.524
Moji prezimenjaci. Nisam čuo za to.
Mada Lujo nije bio baš toliko srpski orjentisan kao ivo.
Колега, твој презимењак Лујо је итекако био српски оријентисан.
Лујо Војновић
Краљевић Александар Карађорђевић с васпитачем Лујом Војновићем
Лујо Војновић, кнез ужички (15. април 1864 – 18. април 1951) српски правник, адвокат, историчар, дипломата и писац из старе српске племићке породице Војновића.
Право је студирао у Загребу, дипломирао и докторирао у Грацу, службовао као судски чиновник у Загребу, затим као адвокатски приправник у Сарајеву и Трсту, а од 1894. до 1896. имао адвокатску канцеларију у Дубровнику, 1896. постаје секретар црногорског краља Николе а затим црногорски министар правде и реформише судство Црне Горе. Опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану, био је од 1901. до 1903, а од 1904. до 1906. гувернер краљевића Александра у Београду, на двору Петра I Карађорђевића. Између 1907. и 1911. у Бугарској је припремао терен за српско-бугарски споразум. У Црну Гору се враћа 1912, као шеф кабинета краља Николе. Од 1913. до 1914. делегат Црне Горе на Лондонској конференцији и потписује у Лондону мир са Турском, 28. маја 1913.
У време 1910. године, када је пламсала огорчена борба између два кандидата за сплитског посланика Аустријског парламента, Анте Трумбића и Јосипа Смодлаке, који се декларисао за уједињење југословенских народа изван аустријских оквира, "Сплитско јединство" прозива Луја Војновића као човека Србина у Далмацији, чији су преци некада били православни, а родитељи им прешли у католичку веру, на шта им Лујо Војновић одговара и тиме и дефинише цео проблем и самог себе:
То је већ трећи или четврти пут што један хрватски лист шаље топли позив "изгубљеној овци". До сада сам увијек шутио јер нијесам никоме признавао, како не признајем ни сада, право да ме интерпелише о мојим народним осјећањима. Али сада не могу и не смијем, јер бих био рад да јавно мнијење примени на мене они талијанску: "Chi tace conforma". Ред ми је дакле изјавити вам да се у породици која броји најмање 500 година историје, како је моја, традиције не броје, на кратке периоде од 30 година, ма како те кратке перијоде славне и часне биле. Пун удивљења за јавни рад мога оца (рад који је некада у другом облику био и Србима и Хрватима заједнички) - ја ћутим да ми у жилама струји српска крв, она иста што је струјала у жилама кнеза Војислава Војновића, великога дворјаника Цара Уроша V, кнеза Николе Алтомановића; Војновића, антагонисте цара Лазара; кнеза Милоша Војновића, сестрића Душана цара Силнога и многијех другијех Војновића који по српскијем и рускијем пољанама све до наше добе мачем написаше неколико страница историје српског народа.
Па како они нису могли бити до српски великаши, тако и ја, ништавни њихов потомак, нисам и не могу друго да будем него Србин, приправан дати свој живот за славу и величину српског народа.
На похрваћивање Руђера Бошковића, Ивана Гундулића и Дубровника уопште, Лујо Војновић пише листу "Време", 30. јануара 1938. године:
А да отворено речемо досадила је нашему свету злоупотреба имена Хрват, хрватски, та злоупотреба не долази из једне народне потребе, она извире из логора извесних елемената који са невјероватно вјештом пропагандом искористиће бесконачну безазленост хрватских маса, са хипнотичком моћи одвратили народ од његових животних потреба и уцртали му у жиле отров лудила, гоњења. До реке која дели Србију од свега што је строго централистички Хрватско, и на том простору роварница непрестано ради, маљ на наковњу понавља непрестано један једини племенски тон. Оградио се најпре плот, па се оградила ограда, најзад зид налик на онај којим Кинези бранијаху од насртаја Монгола и ето ту, Далмација више није Далмација него рвацко приморје. Може ли се замислити веће централизације, сва су историјска имена искључиво хрватска, све је засебно, чак и књижевност и језик без и најмањег утицаја Срба, али велика и великог реформатора Вука. Бошковић је Хрват и само то, јер су покатоличени Херцеговци (Хрвати), Гундулић је Хрват, сви су дубровачки писци само Хрвати.
Prilozi
Poslednja izmena: