Mrkalj
Buduća legenda
- Poruka
- 37.252
--------------------------------------------------------------------------------
Stigli su predveče u Obrovac do kuće pored srpske crkve. Tu je stanovao Mirko Čelebić, očev dobar prijatelj, poreklom iz Hercegovine. Video ih je i izišao pred kapiju. Izljubili su se. Mirko je danima ranije bio upoznat s njihovim dolaskom. Nazvao im je Boga i odmah im saopštio da će sutra biti venčani i da će krenuti u Austriju, u Gospić. Uveo ih je u kuću, gde su ih pozdravile: baba Marta, Mirkova majka i Leposava, Mirkova supruga, kćerka Radojka i sinovi Petar i Dobrosav. Savo i Cvita su bili iznenađeni ovako dobrom organizacijom. Pitali su se, pa je li moguće da će sutra biti u Austriji i da im je sve obezbeđeno? Mirko je to sve potvrdio i pružio im je kesu austrijskih zlatnika i srebrenjaka, rekavši da im je to poslala tetka Stana. Tada i Cvita izvadi zavežljaj i reče da je i njoj majka, kradom od ćaće, punila kesicu s mletačkim novcem. Tu veče ih je Čelebić upoznao da se u Obrovcu nalazi nekoliko stotina pravoslavnih Srba, najviše s područja Makarske, koje pravoslavni pop Marko Mesić vodi u Gospić i okolinu. Reče im da je Mesić omiljen u narodu i da mu ljudi ljube ruke i svaku stopu kud korača, jer spasava srpski narod. Čak je i mnoge poturčene Srbe s Udbine vratio u pravoslavlje, a neke i u Počitelju i u Perušiću. Namerava da podigne pravoslavne crkve u Lici, gde ih god nema, a gde se doseljavaju Srbi. Savo i Cvita se zagrliše pred svima u kući. Zahvališe na svemu Mirku Čelebiću i obavestiše da žele da se venčaju. Pitaju za kumove, a Mirko im odgovori da predlaže za kuma sina Dobrosava, a za kumu jednu susetku Vericu Bibić. Pozvaše i Vericu. Bila je to lepa devojka od osamnaest godina, za koju Mirko reče da je isprošena i da joj budući suprug trenutno boravi, s nekim trgovcima, u Beču. Zove se Janko Petrić.
Sutradan, Čelebići i Bibići, sa Cvitom i Savom, po pravoslavnom običaju, uđoše u crkveno dvorište. Tu je bilo stotine i stotine žena, ljudi i dece. I onih koji će krenuti s popom Markom Mesićem put Gospića i Obrovčana. Kad se pojavio Marko Mesić, svi pođoše prema njemu... ljube mu ruku, a on sve blagosilja. Venčavalo se još desetak parova. Cvita i Savo su poslednji. Nije se znalo da li će stići, ili ne. Mirko ih predstavi popu Mesiću, a oni mu celivaše ruku. Pop Marko ih blagosilja i reče da zna sve o njima. Uteši ih:
„Vjenčaću vas. Ne priznajemo prekrštavanje Cvitino, nek' vrag nosi fratra Matu“.
Savo i Cvita su se smestili u Gospiću. Kupili su jednu tursku kuću. Nisu želeli da čekaju da ih vlasti smeste, jer bi morali pričekati koji mesec. Ovako, bili su na miru. Sami samcati. Neobično za srpsku kuću, u kojoj je, oduvek, bilo više čeljadi, a retko kad samo bračni par. Savi su priznali i čin iz mletačke vojske, pa je odmah zaposlen u krajiškoj austrijskoj vojsci, koja je čuvala granicu prema turskoj Bosni. Na veliku sreću, Cvita je 1700. godine, 15. avgusta, rodila dva sina. Krstili su ih u gospićkoj Crkvi Svetog Jovana i dali im imena: Marko i Cvijo.
Po nekoj sudbini, naišao je pop Marko Mesić i on ih je krstio. Za ovo krštenje je zamolio gospićkog popa Todora, koji mu to nije mogao odbiti.
Pop Marko Mesić je imao kuću u Brinji. Austrijski car Leopold Prvi ga je, zbog velikih zasluga za državu, odlikovao i proglasio ga plemićem – hrvatskog kapistrana. Dodelio mu je feudalna imanja: Mušaluk i Toliće. Od tad je pop Marko Mesić sve češće boravio u Beču. Kad bi dolazio u Gospić, obavezno je posećivao Savu Žeravicu i s njim rado razgovarao, govoreći da je Savo video sveta i da je gledao kako se muči i pati srpski pravoslavni narod – i u Turskoj, i u Mletačkoj, pa, evo, i u Austriji. Tako je jednom banuo i 1701. godine. Pozvao je pop i Cvitu na razgovor. Naširoko se raspričao:
„Vidite, razgovarao sam s austrijskim carom i on je spreman da pomogne našem narodu. Poštuje on Srbe i ceni ih i kao ratnike i kao radnike. Srbima će on mnogo još pomoći, a oni samo da poslušaju jedan njegov savet. A to je... da ostanu oni u svojoj pravoslavnoj veri, da odlaze u pravoslavne crkve, ali samo da priznaju za verskog poglavara papu u Rimu. I ništa više“.
Pop Mesić je još pričao o carevom predlogu i o onom što je on učinio. Rekao je da on već prizna rimskog papu za poglavara i da će mnogi vernici u Gospiću prihvatiti uniju s Rimokatoličkom crkvom. U poverenju je rekao da je na to pristao i gospićki pop Todor.
Savo je ostao zaprepašćen. Cvita je, ne zna ni sama kako, dobila vatru. Obrazi su joj pocrveneli i počela je lako da drhti. Izvinila se i otišla u sobu. Legla je u krevet, a suze joj klizile niz lice. Savo je shvatio šta se dešava. Rekao je popu Mesiću da će razmisliti. Uzvrpoljio se, a Mesić je shvatio da mu nije uspelo pridobijanje Save Žeravice za uniju s Rimokatoličkom crkvom. Ne odajući da je išta primetio i da je nezadovoljan, pop Marko je ustao i rekao da mora da ide. A Savo, ne odajući svoje zaprepašćenje, poljubio je, kao uvek do tada, ruku popu Marku Mesiću i ispratio ga do izlaza na ulicu.
********
Marko Mesić je hrvatski svećenik, porijeklom iz Brinjskog kraja, koji je 1689. godine organizirao i dignuo narod na ustanak za konačno oslobođenje od Turaka. Pod njegovim je vodstvom banska i graničarska vojska oslobodila Liku i Krbavu.
Mesići su jedna od najvećih i najpoznatijih brinjskih rodovskih zajednica. Iz ovog roda potekli brojni časnici koji su nosili visoke činove austrijske krajiške vojske, ali i civilni dužnosnici o kojima će ovdje biti riječi. Najčešće ih zatječemo kao časnike u Ličkoj i otočkoj pukovniji, a kasnije i u Ogulinskoj. Prvi puta spominju se u popisu brinjske vojne posade iz 1551. godine, kada je zabilježen Ivan Mesić. Lopašić ih navodi u povijesnim dokumentima iz 1642. kada je u Brinju vojvoda Marko Mesić. Godine 1645. spominje se kao član brinjske posade i Blaško Mesić Navode se i godine 1645. prilikom dijeljenja brinjskog područja između Hrvata i doseljenih Vlaha. Tada se spominje plemić Marko Mesić (vidi: Doseljavanje Vlaha). Vojvoda Marko Mesić spominje se 1672. kao “Burkgraf brinjski” (Lopašić II. str.349).
Prema dokumentu od 2. rujna 1668. kojim kralj Leopold I u Grazu dodjeljuje privilegije pojedinim Ogulincima, među kojima se nalazi i Johann (Ivan) Messich, vojvoda ogulinski (Ljubović, str. 181.) U tom se dokumentu navodi da je imenovani pripadnik starog ličkog praplemstva, kao i cjelokupno njegovo potomstvo.
(bradati) Pop Marko Mesić
Gospić je 1789. postao ne samo župno središte nego i središte ličko-krbavskog arhiđakonata / prvi arhiđakon bio je pop Marko Mesić/.
Ispod zvezdica citirano je sa ti raziličite hrvatske stranice, na kojima autori nisu navedeni.
- Na hrvatskoj vikipediji ne postoji stranica posvećena (bradatom) Popu Marku Mesiću?!?
Idemo dalje.
Stigli su predveče u Obrovac do kuće pored srpske crkve. Tu je stanovao Mirko Čelebić, očev dobar prijatelj, poreklom iz Hercegovine. Video ih je i izišao pred kapiju. Izljubili su se. Mirko je danima ranije bio upoznat s njihovim dolaskom. Nazvao im je Boga i odmah im saopštio da će sutra biti venčani i da će krenuti u Austriju, u Gospić. Uveo ih je u kuću, gde su ih pozdravile: baba Marta, Mirkova majka i Leposava, Mirkova supruga, kćerka Radojka i sinovi Petar i Dobrosav. Savo i Cvita su bili iznenađeni ovako dobrom organizacijom. Pitali su se, pa je li moguće da će sutra biti u Austriji i da im je sve obezbeđeno? Mirko je to sve potvrdio i pružio im je kesu austrijskih zlatnika i srebrenjaka, rekavši da im je to poslala tetka Stana. Tada i Cvita izvadi zavežljaj i reče da je i njoj majka, kradom od ćaće, punila kesicu s mletačkim novcem. Tu veče ih je Čelebić upoznao da se u Obrovcu nalazi nekoliko stotina pravoslavnih Srba, najviše s područja Makarske, koje pravoslavni pop Marko Mesić vodi u Gospić i okolinu. Reče im da je Mesić omiljen u narodu i da mu ljudi ljube ruke i svaku stopu kud korača, jer spasava srpski narod. Čak je i mnoge poturčene Srbe s Udbine vratio u pravoslavlje, a neke i u Počitelju i u Perušiću. Namerava da podigne pravoslavne crkve u Lici, gde ih god nema, a gde se doseljavaju Srbi. Savo i Cvita se zagrliše pred svima u kući. Zahvališe na svemu Mirku Čelebiću i obavestiše da žele da se venčaju. Pitaju za kumove, a Mirko im odgovori da predlaže za kuma sina Dobrosava, a za kumu jednu susetku Vericu Bibić. Pozvaše i Vericu. Bila je to lepa devojka od osamnaest godina, za koju Mirko reče da je isprošena i da joj budući suprug trenutno boravi, s nekim trgovcima, u Beču. Zove se Janko Petrić.
Sutradan, Čelebići i Bibići, sa Cvitom i Savom, po pravoslavnom običaju, uđoše u crkveno dvorište. Tu je bilo stotine i stotine žena, ljudi i dece. I onih koji će krenuti s popom Markom Mesićem put Gospića i Obrovčana. Kad se pojavio Marko Mesić, svi pođoše prema njemu... ljube mu ruku, a on sve blagosilja. Venčavalo se još desetak parova. Cvita i Savo su poslednji. Nije se znalo da li će stići, ili ne. Mirko ih predstavi popu Mesiću, a oni mu celivaše ruku. Pop Marko ih blagosilja i reče da zna sve o njima. Uteši ih:
„Vjenčaću vas. Ne priznajemo prekrštavanje Cvitino, nek' vrag nosi fratra Matu“.
Savo i Cvita su se smestili u Gospiću. Kupili su jednu tursku kuću. Nisu želeli da čekaju da ih vlasti smeste, jer bi morali pričekati koji mesec. Ovako, bili su na miru. Sami samcati. Neobično za srpsku kuću, u kojoj je, oduvek, bilo više čeljadi, a retko kad samo bračni par. Savi su priznali i čin iz mletačke vojske, pa je odmah zaposlen u krajiškoj austrijskoj vojsci, koja je čuvala granicu prema turskoj Bosni. Na veliku sreću, Cvita je 1700. godine, 15. avgusta, rodila dva sina. Krstili su ih u gospićkoj Crkvi Svetog Jovana i dali im imena: Marko i Cvijo.
Po nekoj sudbini, naišao je pop Marko Mesić i on ih je krstio. Za ovo krštenje je zamolio gospićkog popa Todora, koji mu to nije mogao odbiti.
Pop Marko Mesić je imao kuću u Brinji. Austrijski car Leopold Prvi ga je, zbog velikih zasluga za državu, odlikovao i proglasio ga plemićem – hrvatskog kapistrana. Dodelio mu je feudalna imanja: Mušaluk i Toliće. Od tad je pop Marko Mesić sve češće boravio u Beču. Kad bi dolazio u Gospić, obavezno je posećivao Savu Žeravicu i s njim rado razgovarao, govoreći da je Savo video sveta i da je gledao kako se muči i pati srpski pravoslavni narod – i u Turskoj, i u Mletačkoj, pa, evo, i u Austriji. Tako je jednom banuo i 1701. godine. Pozvao je pop i Cvitu na razgovor. Naširoko se raspričao:
„Vidite, razgovarao sam s austrijskim carom i on je spreman da pomogne našem narodu. Poštuje on Srbe i ceni ih i kao ratnike i kao radnike. Srbima će on mnogo još pomoći, a oni samo da poslušaju jedan njegov savet. A to je... da ostanu oni u svojoj pravoslavnoj veri, da odlaze u pravoslavne crkve, ali samo da priznaju za verskog poglavara papu u Rimu. I ništa više“.
Pop Mesić je još pričao o carevom predlogu i o onom što je on učinio. Rekao je da on već prizna rimskog papu za poglavara i da će mnogi vernici u Gospiću prihvatiti uniju s Rimokatoličkom crkvom. U poverenju je rekao da je na to pristao i gospićki pop Todor.
Savo je ostao zaprepašćen. Cvita je, ne zna ni sama kako, dobila vatru. Obrazi su joj pocrveneli i počela je lako da drhti. Izvinila se i otišla u sobu. Legla je u krevet, a suze joj klizile niz lice. Savo je shvatio šta se dešava. Rekao je popu Mesiću da će razmisliti. Uzvrpoljio se, a Mesić je shvatio da mu nije uspelo pridobijanje Save Žeravice za uniju s Rimokatoličkom crkvom. Ne odajući da je išta primetio i da je nezadovoljan, pop Marko je ustao i rekao da mora da ide. A Savo, ne odajući svoje zaprepašćenje, poljubio je, kao uvek do tada, ruku popu Marku Mesiću i ispratio ga do izlaza na ulicu.
********
Marko Mesić je hrvatski svećenik, porijeklom iz Brinjskog kraja, koji je 1689. godine organizirao i dignuo narod na ustanak za konačno oslobođenje od Turaka. Pod njegovim je vodstvom banska i graničarska vojska oslobodila Liku i Krbavu.
Mesići su jedna od najvećih i najpoznatijih brinjskih rodovskih zajednica. Iz ovog roda potekli brojni časnici koji su nosili visoke činove austrijske krajiške vojske, ali i civilni dužnosnici o kojima će ovdje biti riječi. Najčešće ih zatječemo kao časnike u Ličkoj i otočkoj pukovniji, a kasnije i u Ogulinskoj. Prvi puta spominju se u popisu brinjske vojne posade iz 1551. godine, kada je zabilježen Ivan Mesić. Lopašić ih navodi u povijesnim dokumentima iz 1642. kada je u Brinju vojvoda Marko Mesić. Godine 1645. spominje se kao član brinjske posade i Blaško Mesić Navode se i godine 1645. prilikom dijeljenja brinjskog područja između Hrvata i doseljenih Vlaha. Tada se spominje plemić Marko Mesić (vidi: Doseljavanje Vlaha). Vojvoda Marko Mesić spominje se 1672. kao “Burkgraf brinjski” (Lopašić II. str.349).
Prema dokumentu od 2. rujna 1668. kojim kralj Leopold I u Grazu dodjeljuje privilegije pojedinim Ogulincima, među kojima se nalazi i Johann (Ivan) Messich, vojvoda ogulinski (Ljubović, str. 181.) U tom se dokumentu navodi da je imenovani pripadnik starog ličkog praplemstva, kao i cjelokupno njegovo potomstvo.
(bradati) Pop Marko Mesić
Gospić je 1789. postao ne samo župno središte nego i središte ličko-krbavskog arhiđakonata / prvi arhiđakon bio je pop Marko Mesić/.
Ispod zvezdica citirano je sa ti raziličite hrvatske stranice, na kojima autori nisu navedeni.
- Na hrvatskoj vikipediji ne postoji stranica posvećena (bradatom) Popu Marku Mesiću?!?
Idemo dalje.
